MW

Pre nekoliko meseci za UPPS sam napisao dosta opširan osvrt na strip MW, napisan i nacrtan od strane japanskog kralja mange i boga Anime Osamua Tezuke. Bila je čista koincidencija da sam o ovom stripu starom tri decenije pisao baš u godini kada se pojavio i film urađen po tom predloškuIli da li je?

Svaki pravi Srbin je sa nestrpljenjem čekao da pogleda ovu ekranizaciju, ne najmanje zbog toga što je MW za ono ali i za ovo vreme jedan vrhunski urađen melanž političkog trilera, psihološke drame i tragedije. Drugi razlog je svakako to što je Tezuka ovim stripom pokazao koliko dobro vlada pripovedanjem – što je trebalo da bude jasno svakome ko je imao dodira sa, recimo njegovim Astro Boyjem – to jest koliko je u stanju da napravi zrelu, ozbiljnu a opet stripovski stilizovanu priču koja kao da je vapila za prenošenjem na veliko platno.

Upravo sam pogledao MW i prva pomisao mi je bila „Tezuka je umro pre dvadeset godina, a sada se u istoj godini pojavljuju bioskopske verzije dva od njegovih najvažnijih strip-radova (Astro Boy i MW), pa da li to može biti slučajno?“ Druga pomisao mi je bila da, avaj, film MW koliko god imao dobar predložak i dobru nameru da taj predložak pretoči u uzbudljivu kinematsku avanturu što će golicati naše čulne organe žedne adrenalina, ali i izazova željni intelekt, na kraju nije uspeo da bude mnogo više od standardnog, neimpresivnog trilera. Ovo ne bi bio preteran greh da samo strip po kome je rađen nije bio mnogo više od toga. Evo kako.

Pre nego što nastavimo da pričamo o filmu, ne bi bilo zgoreg da se pomučite oko čitanja mog teksta o stripu jer, koliko god da sam se trudio da MW posmatram kao proizvod za sebe, gotovo svaki sekund mog gledanja bio je obojen poređenjima sa mangom. Poređenjima u kojima film nije dobro prolazio. Već činjenica da nije uspeo da mi se nametne sopstvenim izrazom, jezikom, slikom, mirisom i duhom bila je dovoljan znak da, Hjustone, jebiga, imamo problem.

U tom smislu, pokušaj hladnog, fenomenološkog prosuđivanja kvaliteta ove ekranizacije unapred sam odbacio kao nedostižnu ambiciju.

 

Za slučaj da vas ipak mrzi da čitate moje opširne kontemplacije o ovoj mangi (a ko bi vas mogao osuditi?) (sem mene, čoveka koji živi od resantimana i pasivne agresivnosti), evo u kratkim crtama o čemu se radi:

Osamu Tezuka je, u svakom praktičnom smislu Japanski Walt Disney. Čovek je gotovo svojeručno izdigao mangu na nivo mejnstrim fenomena a zatim i izgradio na ovim temeljima anime kakav danas poznajemo. Njegov anime serijal Astro Boy ne samo da je oborio sve rekorde gledanosti u Japanu onog vremena nego je i uspešno preplivao Pacifik, pokorio Ameriku i četiri decenije kasnije je odgovoran za američku subkulturu otakua, ali i za široko rasprostranjenu ljubav prema mangi, animeu i japanskoj kulturi uopšte.

No, nazvati Tezuku „Diznijem“ je zapravo preskromna kvalifikacija jer to, bez sumnje u očima velikog broja čitalaca stvara utisak da se radilo o nekakvom poluretardiranom čikici (sa, moguće, nacističkim fetišom) koji je celog života pričao pričice namenjene samo maloj deci. Pogrešno. Dizni nikada nije pričao priče kao što je MW.

Nastao u vreme kada je Tezuka već uveliko bio priznat kao najvažniji manga i anime autor na ostrvu, MW je bio potpuno šokantan skok u potpuno neočekivanu stranu. Nova generacija manga autora koja je pisala (tvrdili su oni) ozbiljne gekiga mange smatrala je svoje prethodnike za gomilu omatorelih smarača nesposobnih da se obrate ikome sem najmlađima koji ionako nisu probirljivi (mislim, budimo realni, cucla je cucla, ali sisa je, braćo, sisa!!). Tezuka je po komandnoj odgovornosti i sam dobijao packe od napaljene mlađarije koja je svoje stripove pisala jureći za dramskom ozbiljnošću drugih vizuelnih medija i garnirala ih seksom i nasiljem. MW je bio njegov odgovor, daleko rečitiji od bilo kakvih reči koje bi gazda ikada uputio masi, čak i da je smatrao da je dužan da im se pravda.

MW je, kako sam gore napisao, kombinovao politički triler, intenzivnu psihološku studiju (ne samo jednog karaktera) i spiritualnu potragu (opet ne samo jednog lika) za iskupljenjem, osvetom, smislom i ništavilom i tokom dve godine koliko je izlazio potpuno je promenio način na koji su ljudi percipirali Tezuku, ali i mange generalno. Dizni nikada ovako nešto nije uradio (mada je kompanija Dizni kasnije bila jedan od producenata filma Kill Bill… To je… slično, zar ne?)

Elem, film.

MW je jedan zanatski korektno skrojen film koji u neka dva sata uspeva da utrpa elemente Tezukine složene tapiserije. Hitoshi Iwamoto, nažalost daleko od toga da je nekakav autorski gorostas, ovo mu je zapravo prvi bioskopski film posle više od decenije rada na televiziji i dok se sa jedne strane sigurnost izvođenja ovde mora prepoznati i pohvaliti, ostaje žal za malo ličnijim, hrabrijim čitanjem veličanstvenog predloška.

Ovaj film svakako nije bolan za gledanje, Iwamoto ga režira rutinerski brzo, sa odsustvom kontemplativnih elemenata tako čestih u azijskom filmu svih žanrova (na mesto njih tu su usporene sekvence u akcionim scenama garnirane melanholičnom muzikom) i, ako mogu tako da kažem, način na koji je sve uobličeno više je američki (holivudski) nego azijski (japanski). Štaviše, slutim da bi ovo MW-u moglo i da pomogne u Americi. Uz dobrog distributera, ovaj film može da nezahtevnoj publici pošteno ispuni dva sata vremena, ne vređajući im intelekt, ali ga ni ne provocirajući. Iwamoto čak ima i bljeskove inspiracije u najmanje dva momenta kada akcione scene dobijaju neočekivani fokus i čistotu ideje i kada gledalac sebe hvata da zadržava dah. Nažalost ostatak vremena on priču priča uslužno, bez nadahnuća u domenu bilo karakterizacije, bilo fotografije. Većina momenata zbog kojih se lupite po čelu i kažete „auh, kakav preokret“ proizvod su Tezukinog originalnog predloška, ne rada Iwamotove ekipe.

MW je, najkraće rečeno, priča koja počinje naizgled psihološkom studijom patološkog i jako inteligentnog serijskog ubice, neke vrste japanskog prototipa Patricka Batemana koji uživa u kompleksnim, sadističkim iživljavanjima fizičkog, situacionog i psihološkog tipa nad svojim žrtvama, od čega na kraju ima i veliku materijalnu korist. Britak um i potpuno odsustvo moralnih kočnica Yukija, kako se ovaj lik zove, voze sigurnom putanjom između policijskih zamki i brzaka japanskog korporativnog i bankarskog univerzuma.

No, Yuki je mnogo više od ekstremnog oportuniste, on je neka vrsta avatara osvete koji je tu da kazni ljude čije je zločinjenje u krajnjoj analizi daleko veće od zla koje sam čini, a čiji su beskrupuloznost i oportunizam odvratniji od njegovog jer su sakriveni iza kulisa visoke politike i, uostalom, nedostaje im Yukijevo estetsko uživanje u poslu.

 

Ti ljudi su političari i biznismeni, bankari i funkcioneri i Yukijeva vendeta je maštovita, raznovrsna i potpuno neprepoznata od strane javnosti jer su ljudi koje on okrutno i maštovito ubija umešani u strašnu tajnu zataškanu pre šesnaest godina od strane birokratske zvijeri starog i mudrog Japana. Da bi se sačuvali mir u kući i dobri odnosi sa prijateljskom Amerikom i njenom prijateljskom vojskom, mnogo ljudi je ubijeno i mnogo ljudi ućutkano. Yuki, jedan od dvojice preživelih iz davnog masakra nije tip čoveka da ide po novinama i tužaka se, pogotovo jer zna da će jedan čovek uvek biti poražen od strane sistema ako pokuša da ide kroz institucije sistema. Umesto toga, on ubija, otima, ucenjuje i manipuliše.

I ovako opisano to zvuči kao da je u pitanju japanska verzija stripa (ili filma) V kao Vendeta. Moralni protivteg koga je u tom delu Mooreovom enigmatičnom teroristi činila Evey Hammond u slučaju MW personifikovan je u katoličkom svešteniku Yutarou Garaiju koji svoju tajnu i nezgodnu vezu sa Yukijem doživljava kao sopstveno iskušenje ali na kraju i koristi da se iskupi i, reklo bi se, spase možda i čitav svet od Yukijevog pomahnitalog pseudomoralisanja.

No, naravno da Tezuka nije, četiri godine pre Moorea pisao V kao Vendetta. Mooreov V je bio personifikacija legitimiteta koji nadilazi legalitet, moralna grdosija u svetu beskičmenjaka koji se ne usuđuju da imaju svoju volju pa su se zato podastrli pred stopalima sistema. Tezukin Yuki je mnogo više od anđela osvetnika. On je demon, on je đavo kušač i đavo ništač, sve spojeno u jednoj više-nego-ljudskoj osobi.

Ali, Tezuka je Tezuka. Genije je genije. Filmska verzija ove priče pored toga što poseže za neophodnim kondenzacijama narativa, u velikoj meri posrće na svakom nivou od gore nabrojanih.

Čak i na nivou samog trilera, zanatska korektnost ne može da sakrije da Iwamoto žonglira sa više loptica nego što zapravo može da zadrži u vazduhu. Likovi su ravni, neretko svedeni na čistu funkciju. Dok se izbacivanje nekih podzapleta i njima odnosnih likova iz stripa svakako može razumeti (šmrc, a radovao sam se sceni kastracije psećim čeljustima), ne treba jednakog razumevanja imati za pretvaranje policajca Kazuyukija Sawakija u jedan džinovski, hodajući mekgafin, a apsolutnim skandalom treba smatrati komprimovanje karakterizacija Yukija i Garaija takvim pritiskom da se na kraju svedu na po jednu dimenziju.

 

Avaj, Garai je, recimo sasvim neiskorišćen i čak i ta njegova jedna funkcija uspostavljanja moralne protivteže Yukijevom preuzimanju pravde u svoje ruke je neispunjena. U stripu Garai ne samo da ima mnogo veću ulogu i dublju karakterizaciju već je i, ključno, njegov poziv katoličkog sveštenika presudan za karakterizaciju i duhovnu dimenziju priče. Njegova krivica je mnogo dublja i ličnija nego što je u filmu njegovo anemično praćenje Yukija u stopu, a od njegove homoseksualne veze sa Yukijem na ekranu bukvalno ništa nije ostalo (sem male, malecne implikacije da među dvojicom muškaraca postoji jedna ne baš sasvim muška emocija). Da ne bude zabune, nije stvar u tome da Meho nije dobio svoju porciju vrelog homoerotskog sadržaja potrebnog svakom filmu, no je stvar u tome da ovime Garai gubi svrsishodnost i mogao je biti gotovo sasvim zamenjen likom poručnika Sawakija.

Ali koliko ovime tek gubi Yuki!!! Scena pred kraj filma, u avionu koji nadleće Tokio i u kojoj se Yuki izmeće u stereotipnog negativca iz B filmova koji se zlobno ceri obrazlažući kako svet valja da ode u pičku materinu jer se, eto njemu ne da da ga više toleriše je kulminacije karakterizacije koja je uprkos svim, šatro, moralnim dilemama koje film, gistro, baca na gledaoca na posletku ispala jako ravna. Yuki je stereotipni sadista, čovek čija je ubilačka misija na kraju lišena ikakve uverljive moralne osnove, pa čak i uverljive ideje da makar Yuki veruje u takvu osnovu. Tezuka je ovog čoveka zaista predstavio kao đavola (što je zauzvrat davalo podlogu njegovim neverovatnim intelektualnim i fizičkim kapacitetima), biće koje je ne prosto amoralno već biće koje je otelotvorenje negacije morala, a gubljenje nevinosti koje mu se desilo u nežnim dečačkim godinama, te veza ovog čina sa katoličkim moralom u stripu su ispleli prefinjenu mrežu duhovnih i intelektualnih pitanja koja je čitalac sam za sebe morao da razrešava.

Utoliko su u stripu i Yukijevi sadistički, manipulativni i, dakako genijalni strateški, taktički i surovo fizički potezi podvučeni jednom jakom egzistencijalnom linijom a Yuki nije samo onaj-koji-više-nije-jedan-od-nas, kao što je u filmu pretvoren u drugog sa kojim odnosa više nema, već je simbol nečeg silovanog, iščupanog iz korena i zasađenog u otrovnu zemlju.

Ovo je bitna distinkcija jer vodi direktno na sledeći nivo priče, to jest na političku dimenziju. MW je politički triler, svakako, ali ovaj strip je u ove dve reči sabio toliko tenzije da se čovek kada ga danas čita naprosto trzne shvatajući da su danas politički trileri politički provokativni skoro isto koliko i Diznijev Bambi.

MW je bio strip koji je pitanje japanske servilnosti u odnosu na kolonizatorske (?) Sjedinjene Američke Države postavio vrlo ozbiljnim tonom, ne štedeći pritom oportuniste, manipulatore, birokrate i svakojake mangupe ni iz naših (to jest japanskih) redova. Gorki ton osude zavere ćutanja i žrtvovanja „malih“ života geopolitičkim strategijama u ovoj mangi odjeknuo je snagom kakvu je malo koji strip ikad na ijednom kontinentu imao.

 

E, to, braćo i sestre, nećete dobiti od ovog filma. Iako se Amerikanci pojavljuju, iako mestimično dobijaju i nedvojbeno negativnu ulogu, ovaj film je toliko dezinfikovan od bilo koje vrste političke provokacije da je gotovo impresivno kako uspeva da se bavi ovim stvarima a da ni jednu od njih zaista ne uzme u razmatranje. Manga MW bila je tek vršak ledenog brega mangi koje su promišljale odnos Japana sa pobednicima drugog svetskog rata i pitale se o ceni koju Japan i dalje plaća (u vremenu kakve su bile burne sedamdesete). Film MW samo koristi motiv američke vojne saradnje sa Japanom kao artificijelnu tačku zapleta i ni ne pokušava da ozbiljno shvati pitanja koja sam postavlja. Kada prođu dva sata i krene odjavna špica, imate utisak da je film pričao o nekom drugom Japanu i nekoj drugoj Americi na nekoj drugoj planeti u nekom drugom univerzumu, do te mere je politička dimenzija ove priče neutralisana i uštrojena. Naprosto, i u ovom smislu je MW ispao jedna zanatski korektna tvorevina čiji tvorci nisu imali ni hrabrosti ni ambicije da se makar korak dalje od zanata mrdnu. Nekoliko nadahnutih scena (na primer ona sa hvatanjem ručne bombe) je sa druge strane izbalansirano nekim jeftinim rešenjima: prepričavanje osnove zapleta od strane novinarke Kyoko Makino na brodu je jedan od najšokantnijih antiklimaksa koje sam na filmu video ove godine, a vrlo brzo ga prati i Garaijeva analiza Yukijevog karaktera u tri kratka reza, toliko nemušta i programska da sam skoro zaplakao. Što će reći da pozitivne strane ovog filma – a ima ih – stoje u balansu sa negativnim čak i pre nego što posegnemo za stripom. Šteta. I dok se odsustvo jačeg političkog dodavanja gasa možda može objasniti žudnjom da film ode u Ameriku i tamo ne proizvede negativne talase, svođenje Yukija na nekakvog mršavog psihopatu, propuštanje da se pokaže barokna lepota njegovog zločinstva i radikalno štrojenje njegovog etičkog i erotskog odnosa sa Garaijem (a koji je možda najfiniji deo stripa) su oni gresi koje ću ekipi filma stavljati na dušu sve dok se Sunce ne izmetne u Crvenog džina i proguta ovu patetičnu planetu.

Ovih dana gledaću i Astro Boyja. Koliko li će tek to da me iznervira??

JuTjub

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: