Gamer

Nakon što sam pogledao najnoviji film rediteljsko/ scenarističko/ kamermansko/ producentskog dvojca Neveldine/ Taylor uvereniji sam nego ikad da, bez obzira na evidentnu strast i zanatsku veštinu koje ova dvojica momaka demonstriraju iz filma u film, ne bi škodilo kada bi ih neko malko upregao, disciplinovao i naterao da naprave nešto što nije samo nadrkani spotovski spektakl.

Gamer, njihov treći film koji potpisuju kao režiseri u neku ruku i jeste pokušaj da se ode korak dalje, da se prevaziđe puki spektakl. Očekivano (ili ironično?), ovo čine upravo pokušavajući da kritikuju društvo spektakla, onako kako su ga situacionisti kroz usne i pero Guyja Deborda opisali te dramatične 1967. godine, ali i onako kako ga je osam godina docnije zgranutoj bioskopskoj publici prikazao Norman Jewison u svom (možda najboljem? Teško je reći kad čovek potpisuje nekoliko klasika…) filmu, Rollerball.

Poređenje sa Rollerballom možda deluje nategnuto, isforsirano i ničim izazvano, ali… nikako nije.

 

Prvo malo konteksta. Prethodna dva filma razbarušenih (u Neveldineovom slučaju i bukvalno) Amerikanaca bili su zabavni akcioni rolerkousteri Crank i Crank: High Voltage. U njima je namršteni Jason Statham morao da juri bez stajanja niz dekadentne ulice Los Anđelosa, kako bi odgodio sigurnu smrt, te da udara pesnicama, kolima, nogama i mecima ispaljenim iz pištolja pitoresknu galeriju likova nekakvog izmaštanog LA podzemlja. Crank filmovi su uzgredno nejmčekovali akcione filmove osamdesetih, noir estetiku, ali i videospotovsku estetiku brzine i videoigračku estetiku grča (twitch). Falila im je karakterizacija, iole ubedljiviji likovi i odnosi među njima(uz par izuzetaka u koje, plašim se Stathamov heroj Chevy Chelio ne spada) i smeštanje priče u bilo kakav dublji kontekst, podtekst ili makar tekst. Za razliku od, recimo, vintidž Tarantina koji se na površini savršeno igrao frivolnošću ali ispod toga žonglirao čitavom paletom intertekstualnih ali i šire kulturnih referenci i ideja, Neveldine i Taylor su se zadovoljili frivolnošću, nadajući se da je brzina sama po sebi dovoljna da je opravda.

I ne može se reći da Crank nisu bili zabavni filmovi, jednom kada ste shvatili da gledate samo formalnu imitaciju akcijaša osamdesetih (koji su, gle čuda, bili prepuni podteksta). Crankovi su svakako bili nabijeni energijom i zadovoljavajuće ludim idejama mada je i istina da sam od njih uvek priželjkivao više. Digresija: na pamet mi, kao tačka poređenja pada… eh… niko drugi do Miike i jedan od njegovih najeksplicitnije eksploatacijskih filmova, Full Metal Yakuza, film, doduše star 12 godina, ali koji savršeno upada u istu fijoku ekstravagantnih zamisli i na šoku bazirane egzekucije. Pa ipak, Miike kroz ovaj film elegantno provlači ideje telesnog identiteta, socijalne satire – pogledati kako su Jakuze prikazane kao ekipa neraspoloženih igrača golfa, ili pak ceo podzaplet sa veličinom polnog organa – i baca beznaporan omaž noir psihologiziranju koje razmatra alfa i beta mužjake, žene koje vole loše momke i gikove koji im se dive. Ništa slično ne bih mogao da kažem za prva dva filma Neveldinea i Taylora.

Elem, Gamer. Kao treći film dinamičnog dua, Gamer je očigledan pokušaj da se, kako rekosmo, sveopštem haosu i brutalnoj akciji doda i element društvenog komentara. Plemenita ambicija i svakako ne nešto što bi izlazilo izvan domena akcijaša osamdesetih godina sa kojima Gamer deli očigledne krvne veze, mnogo više nego Crankovi koji su znatno bliži prvoj polovini devedesetih i tarantinovskorodrigezovskim formama.

Razlog što je mene ovaj film zainteresovao do te mere da poželim o njemu nešto i da napišem je to što za potrebe svog društvenog komentara njegovi autori u centar zapleta stavljaju igre, preciznije – videoigre.

Da ne bude zabune, ne mislim da su Neveldine i Taylor sad tu nešto kao oskrnavili ovaj sveti medijum, no činjenica je da film Gamer sa jedne strane vrlo direktno postavlja pitanje jesu li igre uopšte medijum koji je – nalik filmu ili književnosti ili stripu ili pozorištu ili drugim (makar delom) narativnim medijima – podesan za davanje komentara na išta, a sa druge ne uspeva da bude mnogo više od eksploatacije videoigračkih klišea na način na koji su to bili mnogi drugi filmovi (uključujući i možda najčuveniji među njima, War Games).

Hoću da kažem, Gamer sam po sebi nije naročito dobar film. Narativno, ovo je relativno standardan akcijaš gde sa jedne strane imamo tvrdog ali pravdoljubivog blue collar Amerikanca sa karijerom u vojsci koji je, dakle, implicitno patriota a eksplicitno i porodičan čovek, a kome je sreća okrenula leđa, dok je sa druge ljigavi, prebogati tehnokrata što prezire tradicionalne društvene forme i kome se fortuna smeši malo prečesto za svačiji ukus.

Ova uobičajena postavka apdejtovana je za tekuću sezonu pa je Gamer film koji se detaljnije bavi reality TVjem, te videoigrama, postulirajući da je najprirodnije da će danas već široko popularno socijalno igranje sa jedne i brutalni rijaliti ti vi sa druge u nekoj skoroj budućnosti konvergirati u jedan medijum.

Neveldine i Taylor su i sami igrači što se dalo videti po određenim posvetama u prethodna dva filma, pa je Gamer inicijalno postavljen u dosta realistične koordinate. Osnovne igračke reference koje se, što vizuelno, što diskurzivno mogu prepoznati su The Sims i Gears of War i sa te strane, domaći zadatak je solidno odrađen – ovo jesu fenomeni dovoljno veliki da zavrede poopštavanje koje dobijaju u ovom filmu (mada će se naći neka mudrica da primeti kako je Killzone 2 bolja igra od Gears of War ili kako je Second Life važniji fenomen od The Sims. U redu, onda se ovaj film bavi tim dvema igrama.) Uz jednu simpatičnu posvetu Metal Slug, ovo je sasvim dovoljno da igrača sa ove strane ekrana odobrovolji.

 

Međutim, kako se priča razvija, (dakle, negde od petog minuta), plašim se da se moja dobra volja pretvorila u skepticizam a nešto kasnije i u ravnodušnost spram Gamerovog zapleta. S jedne strane, priča ovde nije preterano dobro pričana. Neveldine i Taylor su već sa Crankovima demonstrirali da im vođenje narativa od tačke A do tačke B nije jača strana i da su mnoge scene u tim filmovima bile rezultat opsednutosti detaljem, radije nego kontrole nad celinom. Gamer pokušava da bude ozbiljniji pa ovde nema toliko nestašnih izletanja u tangente ali istovremeno, scenario prelazi preko mnogih elemenata zapleta na mišiće, vodeći glavnog junaka (i druge likove) putem koji nema mnogo smisla sem na onom najvišem nivou logike da se heroj i zlikovac na kraju moraju susresti u sceni prepunoj stisnutih vilica, dementnog cerekanja i okrvavljenih pesnica.

Ovo ne mora da nužno ubije film, ne bi to bio ni prvi ni poslednji akcijaš koji smo voleli uprkos rupama u narativu kroz koje smo mogli da provezemo kombajn s prikolicom, no, Gamer ove godine nailazi na prilično zajebanu konkurenciju. Iako je ovo formalno bioskopski film, nema sumnje da su njegovi direktni konkurenti pre svega Direct to DVD naslovi izbacivani u poslednjih dvanaestak meseci. A kada se među njih daju ubrojati Blood and Bone Bena Ramseyja i Give ’em Hell Malone Russella „Highlander“ Mulcahyja, dakle filmovi koji svoje narativne dizgine, uprkos opterećenosti klišeom drže čvrsto u rukama, jasno je da Gamer ovde demonstrira priličnu slabost.

No, sa igračkog gledišta je ova slabost još interesantnija. Priznajem da sam se na početku ponadao da će ovo biti film koji će u nekoj meri uhvatiti zeitgeist, ako ne godina u kojima živimo, a ono bar poslednje decenije prošlog veka u kome je socijalno igranje, zahvaljujući razvoju Interneta dobilo potpuno novu dimenziju. Sa vizuelne strane, Gamer je, kao što je za filmove ova dva autora uobičajeno, svakako zabavan, dinamičan i uzbudljiv (mada, kao i obično u njihovim filmovima, ovde su montažeri  – čak troje njih – morali da rade prekovremeno kako bi snimljenom haosu dali zadovoljavajuću dinamiku. Samo u par scena se da videti elegantna kompozicija koju bih nazvao vrednom pamćenja.), ali čak i na ovom nivou referiranje na, ali i razumevanje igara koje se razmatraju (tj. eksploatišu) je uglavnom površno.

Ukratko, ne, ovaj film ne hvata na pravi način duh socijalnog igranja kakav danas poznajemo i zapravo samo uzima za osnovu svog zapleta njegovo puko postojanje, da bi ga izvrnuo u stereotipnu priču o perverznom tehnokrati koji bi da svet stavi pod sopstvenu kontrolu. Uzgredna referenca na Billa Gatesa je, reklo bi se plića nego što je mogla da bude s obzirom na Gatesove veze sa Xboxom/ Xbox Liveom – do danas jedinom uspešnom američkom igračkom platformom posle velikog kraha iz 1983. godine. Pored toga, od dva potencijalno konkurentna fenomena vezana za igre bliske budućnosti (Sonyjev stereoskopski 3D i Microsoftov Natal), film implicitno referira samo na ovo drugo što možda znači da su autori hteli da se umile gigantu iz Redmonda.

Gamer je, u odnosu na igre, nažalost jednako senzacionalistički nastrojen kao i štampa glavnog toka i može se povući paralela sa onim kako su holivudski filmovi tretirali Afroamerikance u svojoj mračnoj prošlosti. Dakle, čak i kada je namera možda u osnovi dobra, kao krajnji rezultat dobijamo stereotipe, nerazumevanje osnova kulture i trijumf belog alfa-mužjaka nad možda donekle simpatičnim ali nepobitno radikalno drugim.

 

Drugi bi ovde bio igrač, naravno, koji je, da bi se ovo maskiralo, čak stavljen i u naziv filma. Međutim, film skoro od prve scene pokazuje da niti razume niti poštuje igrača.

Možda je najlakše upreti prstom u to kako je prikazan „prosečan“ igrač Simsolike igre Society u ovom filmu – opsceno gojazni postmilenijumski potrošač čiji je beg od sopstvenog prezrenja dostojnog identiteta otimanje tuđih, fabrički dizajniranih identiteta. Ovde autori prave dvostruku referencu kako na klasičnu no-life gikovštinu (koja je ove godine dotaknuta i u Zombieland), ali i na brojne slučajeve preuzimanja (nasilnih ili dobrovoljnih) onlajn identiteta u MMO igrama da bi jače napravili svoju poentu koja je, razume se, izrazito konzervativna: igrači MMO igara su jadne vreće sala bez poštovanja za sopstvenu ličnost (ionako rasutu u lažne, nesigurne identitete) što pribežište traže u virtuelnom a koje je za njih proizveo neko drugi.

Dobro. Ne treba zbog ovoga da se čovek toliko potresa jer je ovo tek uzgredni element filma (koliko i rejv usred dana na koga naleću junaci u jednom momentu i koji je svojom kombinacijom blek lajta, golotinje i breakcore sandtreka kao nešto ispalo iz modernije verzije Barbarele). Problematičnije je tretiranje titularnog igrača gotovo od prve sekvence filma. Čujte, razumem ja potrebu da se u središte akcionog filma stavi muškarac širokih vilica, širokih ramena i, pretpostavlja se, velikih mošnica i generalno nemam problem sa ovim. Ali ako zazivate fenomen socijalnog igranja i stavljate ga u središte tog filma, onda ne mogu da hvalim kada sve uradite naopako samo da biste zadovoljili stereotipe.

Naime, spektakl oko koga se društvo (i to globalno) ovog filma okuplja je igra pod imenom Slayers, na prvi pogled samo klon Gears of War u kome se dva tima ljudi obučenih u pseudouniforme bore vatrenim oružjem po napuštenim, polurazrušenim  postrojenjima i ulicama neimenovane urbane pustoši. Kako Gears of War svojom estetikom i sam priziva akcione filmove osamdesetih, dotle je ovo sve na mestu. Slayers, međutim nije onlajn igra kakve mi danas poznajemo, jer u njoj igrači daljinskom kontrolom pokreću prave, žive ljude, od krvi i mesa, sve do jednog osuđenike na smrt koji se bore pravim oružjem i umiru pravim smrtima.

Ovaj perverzni spektakl, je, dakako, reality show koji je u modi date sezone i gledaocu je njegova neverovatna tehnologija (prefiks „nano“ je i inače univerzalna lozinka za magične efekte tehnologije već duže od deceniju) objašnjena jednako lakonski kao i njegova sociologija (pa, to su osuđenici na smrt, koga briga?). Eksploatacijska lakoća ove postavke je, dakako uobičajena za slične filmove (setimo se, na primer filma The Condemned od pre dve godine, ali i daleko poznatijeg, dve decenije starog Running Man), ali ona, naravno izmiče tepih ispod nogu drugoj osnovnoj ideji koja čini zaplet: igrama kao eskapističkom medijumu koji ljudima otupljuje socijalna čula i pretvara ih u dobre, poslušne konzumentske ovčice.

Ova propuštena prilika da se o igrama progovori malo drugačije tek je sporedan problem, jer glavni problem je u tome što ni sam film ne ume da se odluči ko je zapravo ovde igrač (onaj iz naslova). I ovde se razdvojenost od onoga što jeste u stvarnom svetu i onoga što film tvrdi da jeste, stavljajući pred svet krivo ogledalo, pomalja da sve pokvari.

 

Film, nažalost, potpuno pogrešno, favorizuje avatara, to jest osuđenika koji je u igri, koji se igra tako što svojim telom prolazi kroz topografiju igre, ubija druge igrače i izmiče se njihovim hicima. Ovo je taj stereotipni goveđe nabildovani patriota i porodični čovek (kao i Steve Austin u The Condemned, recimo) za koga mi sa ove strane ekrana treba da navijamo, ali i koji je zvezda medija u svetu filma. Mršavi i nadobudni sedamnaestogodišnjak Simon, koji zapravo svojom veštinom pokreće glavnog junaka (koga zovu Kable iako mu je ime John Tillman) i koji je stvarni igrač, prikazan je samo kao produžena ruka beslovesnog i dekadentnog potrošačkog društva izobilja, momak što sedi u sobi natrpanoj džinovskim holografskim monitorima i po ceo dan sarkastično odgovara na poruke grupi devojaka i razmišlja o svojoj igračkoj veličini.

Avaj, Neveldine i Taylor sasvim propuštaju da se pozabave likom stvarnog igrača i tretiraju ga samo kao mekgafin kojim valja nabiti krivicu gledaocu. Ovo ste, vele oni kroz Simona, vi!! Vi koji sedite ispred svojih televizora i razmenjujete prazne priče sa ljudima opčinjenim visceralnim spektaklom, dok tamo napolju za vas krvare i ginu pravi ljudi velika srca i časne biografije. Kao metafora za Ameriku koja još uvek vuče bušovske recidive (uostalom, nije li Obama nedavno obnarodovao da će se slati još dodatne vojske u Afganistan?), Gamer je ušančen u neokon stavovima. Igranje ne samo da nije društveno korisna aktivnost (što smo i dali naslutiit s obzirom na količinu nasilja i seksualne perverzije koja uz njega ide) već je i suštinski grešno s obzirom da je nužno povezano sa eksploatacijom poštenog sloja plavih okovratnika.

Ova agresivna kritika tehnokratije/ belih okovratnika bi možda nekom postmarksisti manjem od Žižeka i bila simpatična samo da je dosledna. No, ona je, avaj, zbilja zaglibljena u konzervativizam. Jer, ako pričamo o igri i o poštovanju veštine kao vrhunskoj vrlini u igranju, nema smisla da se Simon, koji je zapravo doneo sve pobede stavlja u zapećak a da Kable, koji je bio tek beslovesni avatar većinu vremena, idolizuje. Ovo možda ima malo više smisla u okviru sveta filma gde je Kable neka vrsta TV idola (ali ovo je samo simptom činjenice da autori bolje razumeju rijaliti tivi nego igre) a Simon tek umereno poznata faca, ali je ideološki problematično. Sugerisanje da je fizička veština koju Kable demonstrira kada ga Simon oslobodi uvek superiorna u odnosu, da kažemo cerebralnu vešinu koju Simon demonstrira vodeći ga pokazuje priličan prezir za igre kao medijum interakcije između čoveka i mašine i između ljudi kroz mašine. Pored toga što je, naravno, u okviru same logike filma problematično.

Ne bih da odlazim preduboko u gikovsko analiziranje, ali evo, samo brzo: nije teško da poverujemo kako je Kable zaista bolji u kontrolisanju svog tela nego Simon – na kraju krajeva, Simon nema stereoskopsku sliku ispred sebe kada ga vodi. Takođe, iako se u nekim scenama sugeriše da oni koji kontrolišu avatare imaju i drugi fidbek osim audiovizuelnog, sudeći po Simonovom ponašanju, pravi mehanički fidbek ne postoji, inače bi svako Kableovo bacanje na zemlju i prevrtanje po slomljenom staklu mršavog tinejdžera nateralo da vrišti od bola. Dakle, Kable je, ovo je lako poverovati, pod Simonovom kontrolom zaista hendikepiran u odnosu na svoj stvarni potencijal. S druge strane, činjenica da je baš pod Simonovom kontrolom – u kojoj je ovaj takođe  i možda još  više hendikepiran odsustvom trodimenzionalne slike i mehaničkog fidbeka – Simon stigao do pozicije na kojoj jeste – najbolji igrač Slayers na svetu – svedoči da Simon jeste izuzetan igrač.

 

Film ovo otvoreno ignoriše, prezirući implicitno Simonovo daljinsko upravljanje i zadovoljava se da pravog igrača (dakle Simona) prikaže kao alatku tehnokapitalističke opresije u kojoj je virtuelno industrijski proizvedena zamena za stvarno a stvarno zavisi od „stvarnih“ veština ljudi, ne od „virtuelnih“ veština igrača.

Ovde, dakako, film odmah sebi protivureči dajući nam jeftini podzemni, matriksoliki pokret otpora (koga umesto Morpheusa predvodi – Ludacris) koji se takođe sastoji od igrača/ hakera. Kako ovi igrači igraju hardcore igre poput Metal Slug, i kako se poslednja pobeda ostvaruje ipak uz Simonovu virtuelnu pomoć, film na kraju ne uspeva da se složi sa sobom oko toga jesu li igre same po sebi dobre, loše ili neutralne, je li individualna, samosvojna veština pohvalna,  dok sponzorisanu, televizijski prenošenu veštinu treba osuđivati, ili je cela ta priča o igrama samo zgodno došla kao podloga za stereotipnu priču o zloupotrebi totalne moći. Ovo je, dakako loše jer igrama u krajnjoj instanci oduzima ideološki potencijal koga im implicitno nameće sve vreme.

Enivej, sklon sam da verujem da je ovo poslednje u pitanju jer, u krajnjoj liniji, film posrće baš tamo gde treba da bude najjači, kod obrazlaganja pravila igre.

Nisam slučajno pominjao Rollerball na početku teksta, jer baš taj film, iako se nije bavio videoigrama, demonstrira razumevanje igre kao medija za izražavanje i komunikaciju (interno i eksterno) i, ključno razume da je srž igre ne u njenoj prezentaciji, publici, pa čak ni u igračima, već u pravilima. Dramski prelom u ovom filmu se i dešava kada vlasnici kapitala promene pravila. Igra se onda neizostavno menja. U simboličkom, duhovnom, virtuelnom i realnom smislu.

 

U Gameru, pak, pravila, sem metapravila o tome da osuđenik koji preživi trideset mečeva biva oslobođen, nema. Nije jasno koji su uslovi za pobedu, šta je dopušteno a šta ne, kako se sprečavaju igrači da varaju, čak nije jasno ni da li broj ubistava koji vidimo projektovan na Kableovom HUD-u ima ikakvog uticaja na skor igre.

Ukratko, nije jasno koja su pravila ove igre i jasno je samo da Slayers nije ni team deathmatch, ni capture the flag, pa čak ni one-flag CTF (na koji najviše liči). Jasno je samo da treba stići do nekakvog save-pointa, ali gledalac ne razume da li svaki igrač treba da stigne do njega, ili samo jedan iz tima, da li postoji jedan save-point ili više njih itd. Možda ovo ne deluje kao važna stvar ali u simboličkom smislu narušava srž filma – kako da cenimo pokazane veštine Kablea ili Simona, kako da ih uopšte prepoznamo kao veštine ako ne znamo pravila? Istovremeno ovo je pokazatelj koliko je sama igra kao tema ovde trivijalno obrađena. Činjenica da u filmu ne vidimo ni t od taktike tokom scena borbi, da nema ni pokušaja psihološkog profilisanja avatara/ igrača i stvaranja nekakvih odnosa među njima ponovo podseća da su ovde reference na igre ubačene sasvim uzgredno, bez želje da se njihova kultura iskoristi da priču obogati, ili čak radikalno definiše njen identitet.

 

Ne bih se bunio, da samo iza sebe nemamo deceniju i po organizovanog onlajn deathmatchinga (ovu reč koristim za sve twitch-based modove igranja, dakle, da isključim igre koje nisu zasnovane na refleksima i preciznosti) te kulturu koja je oko njega izgrađena. John Romero je sa Doomom udario temelje za nešto što je do danas porodilo i svoj rečnik, i svoje lige i svoje čitere i svoje hakere i svoje sponzore i svoje celebrityje (ko od vas nije čuo za Fatal1tyja???) i što je poslednjih pet godina u fazi radikalne mutacije sa konzolnim igračima koji pristižu onlajn sa svojim kontrolerima i širokim zenicama. Ovo je kultura koja još uvek, bez obzira na senku korporacija nadvijenu nad njom, ceni veštinu i disciplinu i slavi svoje heroje što još uvek sede skamenjenih lica zagledanih u monitore.  Kao takva, ona je danas jedna od retkih preživelih i autentično sačuvanih kultura nadmetanja u kojima se cene individualne vrline (veštine) ispoljene pod jednakim uslovima za sve, neokaljana ideologijama i moralizmom. Nadao sam se da će Gamer biti film koji će makar malčice progovoriti o njoj. Ali, kako se ispostavilo, takav film ćemo i dalje morati da čekamo.

JuTjub

Edit: Zahvaljujući Father Japeu, evo linka ka daleko detaljnijoj i metodičnijoj kritici ovog filma koja ne samo da se poziva na Deleza, Žižeka i kojekakve druge veličine nego i ima radikalno oprečne zaključke mojim: http://www.shaviro.com/Blog/?p=830

Jedno reagovanje to “Gamer”

  1. […] mu se u određenim razmacima kako bi obnovio gradivo. Tako je! Umesto da se razočarate gledajući Gamer, koji tematiku igara i igranja nažalost baš ne razume, treba da gledate Det sjunde inseglet koji […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: