Black Dynamite

Michael Jai White voli da ga slikaju iz anfasa tokom tuče. I u drugom velikom prošlogodišnjem akcionom filmu u kome je igrao glavnu ulogu, Blood and Bone, većinu vremena smo ga gledali okrenutog licem kameri kako tehnički savršenim kombinacijama mavaši/ uramavaši geri udaraca ruši protivnike dovoljno naivne da mu stanu na put. Kako je kamera i u tom i u ovom filmu postavljana tako da ga hvata iz donjeg rakursa, neko pametniji od mene bi verovatno mogao da napiše čitavu malu psihološku studiju koja bi se bavila Whiteovom željom da ga posmatraju kao velikog, jakog, dominantnog muškarca izražene muškosti.

 

Naravno, Whiteu ovo verovatno nije potrebno jer je u pitanju i inače veliki, snažan i, zašto i to ne reći, lep muškarac koji svoju testosteronsku auru ume da projektuje i kada samo značajno šuti, a kamoli kada ljudima izbija zube đonom svojih čizama. No, dok je Blood and Bone bio vrlo uspela varijacija na akcione filmove osamdesetih (urbano gang-nasilje, ilegalna ulična kultura u kojoj se muzika, seks, nasilje, kocka, droge i alkohol prepliću), unapređena dostignućima hip-hop kulture u poslednje dve decenije, Black Dynamite koji nam je stigao jesenas, a ja ga nedavno pogledao, je film sa mnogo težim zadatkom.

Naime, Blood and Bone se ipak bavio variranjem reaganomics perioda holivudskog filma i, mada je Obama na vlasti već godinu dana, ožiljci od osmogodišnje vladavine Georgea W. Busha su dovoljno sveži da pravljenje apdejtovanog B-akcijaša iz osamdesetih bude prirodna stvar, skoro poput disanja. Ratovi u Aziji, homeland security, ekonomija koja trokira, c.e.o. f.a.z.o.n…. S druge strane, Black Dynamite pokušava da uradi nešto na čemu su poslednjih par godina likovi sa mnogo većim budžetima (da li i genitalijama?) zube polomili, to jest da pošteno i iz srca emulira eksploatacijski film sedamdesetih godina. I to ne bilo kakav, već blaxploitation film, nešto što se ni Tarantino nije zaista usudio da uradi, birajući umesto toga da mu napravi dvoiposatni omaž sa Jackie Brown.

Ulozi su, dakako još veći kad se setimo da Scott Sanders, koji je režirao BD u svojoj karijeri režisera ima još samo jedan film, i to snimljen pre čitavih jedanaest godina. Koliko god da mi je Michael Jai White drag, iskreno sam se zapitao da li je ekipa okupljena oko Black Dynamite uopšte dorasla zadatku.

Pokazalo se da, na moje veliko iznenađenje i oduševljenje, jeste!! Black Dynamite nije kvintesencijalni crnački film trećeg milenijuma, niti je u pitanju, ako ćemo pošteno, veoma dobar film uopšte, ali ljubav prema blaxploitation tematici i estetici sa jedne i dobro odmeren odmak sa druge strane porodili su jednu izuzetno zabavnu, jeftinu, a uzbudljivu vožnju crnim toboganom (uuu, kinki!!!), koja istovremeno u nekoliko detalja uspeva da dosegne zbilja prefinjenu ravnotežu između omaža i parodije.

 

Ovo je verovatno i najteži podvig od svega. Pritisnite malo previše u stranu omaža i dobićete nespretni, nesimpatični bućkuriš referenci na stvari koje ionako poznaju mahom gikovi i zaluđenici, dobićete nezgrapnu priču, lošu glumu i neuverljive likove koji na gomili daju film za koga će konvencionalni gledalac s pravom tvrditi da je đubre. Gurnite, pak, previše u parodiju i dobijete nešto još gore, film koji zapravo sat i po pokazuje kako njegovi autori zapravo ne misle da je predmet koji omažiraju uopšte vredan sam po sebi, već najpre (i isključivo?) kao tema nekakve postmoderne šale, koja, ma koliko tvrdila da je dobronamerna, na kraju tom istom predmetu vrednost redukuje samo (i isključivo!!) na razinu nostalgije za čiju je valorizaciju nužan par naočara sa ružičastim staklima. Što mu opet izlazi na to da će samo oni-koji-su-tamo-bili-originalno moći da uživaju u novom proizvodu.

Ovo je malo nezgodna situacija, ne najmanje zbog toga što podrazumeva jednu implicitno (a neretko i eksplicitno) elitističku postavku u kojoj se vrednost datog predmeta omažiranja/ parodiranja određuje jedino u proporciji njegove opskurnosti. U praksi ona pokušava da proturi nešto što je naprosto loše kao vredno iako za sebe ljubomorno čuva kontekst u kome bi vrednost tog lošeg uopšte mogla da se primeti.

Mnogo sam ga zapetljao.

Enivej, Black Dynamite bi se najpre mogao opisati kao novomilenijumska varijanta filmova u kojima je glumio Jim Kelly, naslova poput Black Samurai, Black Belt Jones, ili, naravno Three the Hard Way.

Kad smo gore pominjali muževnost Michaela Jaia Whitea, nismo pomenuli da u Black Dynamite on nosi brkove. I to kakve!! Sedamdesete su bile godine veličanstvenih brkova koji su se sjajno slagali uz afro-frizure i Black Dynamite štedro isporučuje i jedno i drugo. Pažljivim proučavanjem oblika i bujnosti facijalnih i temeno-potiljačnih frizura u ovom filmu može se i dosta precizno utvrditi do koje mere ovaj film uspešno hoda tankom linijom između burleskne parodije i s ljubavlju odrađenog omaža. Naprosto, nakon što nekoliko puta u prvih petnaestak minuta suspregnete oduševljen usklik gledajući Whiteove brkove koji su debeli, moćni i erotični a opet disciplinovani i savršeno uklopljeni u njegove crte lica, i nakon što se suočite sa prvom od monstruoznih afro-frizura kojima je ovaj film blagosloven, postaćete i vlasnik dubljeg razumevanja namere i prirode ovog filma.

 

Ono što Black Dynamite radi najmanje uspešno je komedijaški tajming. Scott Sanders jeste čovek koji je sarađivao sa braćom Wayans u svoje vreme, no u ovom filmu se na svaku dobro pogođenu scenu da nabrojati barem jedna u kojoj je ideja smešnija nego izvedba. Ovo nije dilbrejker i može se sasvim razumno argumentovati da Sanders ovde samo perfektuira svoje omažiranje i dobronamerni podsmeh klasicima žanra. Uostalom, ko od nas nije pao na pod držeći se za stomak potresan gromoglasnim smejanjem pri gledanju kanonizovano klasične uvodne špice Black Belt Jones? Niko, eto ko. Prva tri minuta Black Belt Jones sadrže više slow motion kadrova nego sva tri dela Matrixa plus film 300 zajedno!!!

No, ovo jeste problem o kome treba pričati kada imamo film koji treba da pokaže zašto su neke stvari bile smešne onda kada su pravljene da ne budu smešne, a to radi tako što stvari čini namerno ne-smešnim onda kada treba da budu smešne. You dig?

Srećom, Black Dynamite nikada ne pada na niske grane namerno loše glume i isforsirano nespretnih scena, u čemu je možda Sandersov skromni rediteljski CV i generalno jeftina glumačka ekipa veliki blagoslov filma.

Drugi veliki blagoslov je ljubav. No imajmo sledeće na umu: Rodriguezov pokušaj „autentičnog“ grajndhausa sa Planet Terror bio je jednako neuspešan kao i njegov pokušaj ponovnog snimanja Marijačija, samo sa holivudskim budžetom, u filmu Desperado jer, na kraju ljubav nije dovoljna, ima nečega i u parama i njegovi filmovi nisu mogli a da ne pokažu pare, na, nažalost pogrešan način. No, kada imate istinsku ljubav, a, zahvaljujući ekonomskoj situaciji, vaši uslovi snimanja se (donekle) mogu porediti sa uslovima kakve su imali i predmeti vaše ljubavi, e onda priča izgleda može da ima i srećan kraj.

Dakle, komedijaški tajming je povremeno malo… neprirodan i prvih pedesetak minuta Black Dynamite se mogu opisati kao ljupki omaž klasicima žanra napravljen za poznavaoce i sladokusce, a koji se povremeno dobronamerno i pomalo nespretno podsmehuje nedostacima žanra.

 

Black Dynamite, glavni junak svog filma je najtvrđi crni brat u kraju, lik koga jednako rispektuju i gengbengeri i pimpovi, i kurve i panduri i američke tajne službe. On je bivši vijetnamski veteran, bivši CIA revolveraš, ali pre svega i uvek brat iz kraja koji poznaje ulicu i koga ulica poznaje, džentlmen, jebač, kung fu majstor i hodajuća moralna karijatida koja uvek čini ono što je ispravno, ne nužno i legalno.

Bogatstvo političkog podteksta blaxploitation filmova ovde je u punoj meri ispoštovano i izdašno omažirano a da se gruba ruka ideologijom osvešćenog scenariste ne da osetiti u krajnjem proizvodu. Ovo je nešto što Tarantinu jedva da je polazilo za rukom u nekim momentima nekih njegovih filmova (Pulp Fiction pre svega, ali je gotovo odsutno iz Jackie Brown) i, koliko god meni vintidž Tarantino bio blizak srcu, možda ovde vredi reći da crnci ipak crnce poznaju bolje nego što ih poznaju Italijani.

Black Dynamite vrlo jezgrovito uspeva da plasira vinjete koje se tiču složene uloge što su je crne bande imale na ulicama američkih gradova sedamdesetih godina, da potkači crni radikalizam ali i crni politički oportunizam, da karikirano ali pravoverno pokaže efekte samoorganizovanja urbane crne zajednice na bezbednost i zdravlje te iste zajednice, da nežno sugeriše postojanje rasne netrpeljivosti između crnih i Amerikanaca azijskog porekla (koja je, istina, postala vrela tek krajem osamdesetih, ali se Black Dynamite ovoga prihvaća ingeniozno rabeći kliše azijskog superzločinca prisutan u beloj palp literaturi i kinematografiji još od barem tridesetih godina dvadesetog veka, čime blago ekstrapolira teme klasičnih blaxploitation filmova sedamdesetih, pokazujući i njihovu vezu sa klasičnim eksploatacijskim radovima iz raznih medija), da pokaže rasnu, klasnu, socijalnu, političku i revolucionarnu svest među crnim ženama kroz vrlo elegantan kontrast na liniji prostitutke-socijalne radnice u kome se i pored karikiranja jasno pokazuje ko se suočava sa kakvim izazovima i kako sa njima izlazi na kraj itd.

Dakle, politički, ima ovde štofa onoliko. S druge strane, tematski, Sanders, White i Byron Minns (kao treći scenarista) su uspeli da pristup everything and the kitchen sink u krajnjoj izvedbi deluje prirodno, pa Black Dynamite bez problema osciluje između geto-komedije sa pimpovima i dilerima gudre, preko tvrdog kung-fu filma, do ekstravagantnog akcijaša sa helikopterima i ručnim raketnim bacačima.

 

Vizuelno, Sanders kombinuje dobro odrađeno omažiranje uzorima – sa brzim zumovima, egzotično kadriranom akcijom (često sa komedijaškim efektom, kada se deo tuče odvija iza kadra i, progresivno postaje fizički nemoguć), zabavnim korišćenjem hroma-kija itd. – sa modernijom režijom i montiranjem i ovo funkcioniše zaista dobro. Osim već pomenutih tajminga u pojedinim scenama (za koje već rekoh da mislim kako su sasvim namerni), Black Dynamite je film koji vizuelno bez mnogo napora prodaje svoju priču o rezurektovanim sedamdesetim godinama i bezakonju u getu koje se rešava brzim pesnicama i vrelim olovom. Pri svemu ovome, uz dobronamerni podsmeh, Sanders u svakom trenutku čuva eleganciju svojih protagonista, što je možda najvredniji element vizuelnosti filma. Beli neprijatelji su najčešće bledunjavi, neupadljivi i nepamtljivi, dok su crni likovi, čak i kada su negativci, upečatljivi i pitoreskni, bez sletanja u grotesku. Ne da meni groteska sama po sebi smeta, naprotiv, ali u filmu koji pretenduje da bude prava bleksploatacija, samo trideset godina kasnije, vizuelna lepota crnih ljudi je bitan estetski i politički element.

White kao supermačo muškarčina osciluje između krajnje elegancije i mirnoće (u tuči, u priči ili samo u ćutanju) koja mu je inače svojstvena i komedijaškog glumatanja koje mu povremeno ide od ruke, no, mora se priznati da ovde neki sporedni članovi ansambla (Byron Mills, na primer, pa onda Arsenio Hall, jedna dugo godina odsutna black pride figura koju smo bili srećni da vidimo) definitivno odnose šnjur po pitanju crnačkog komedijanja. Utisak je, tokom tih prvih pedesetak minuta da Sanders može više, no se uzdržava, čuvajući se za klimaks u završnici.

I utisak je, hvaljen Alah, na mestu, jer Black Dynamite tokom poslednje trećine ubacuje u višu brzinu i od simpatične vožnje kroz prijatnu dolinu stereotipa uzleće poput (crnog) zmaja u nebo i pruža nam nesputanu ekstravaganciju i ludilo.

Sa jedne strane, ovde je akcijanje jače i Black Dynamite u poslednjih pola sata pruža izvanredno rešenu scenu seksa, i nekoliko sjajnih tuča. S druge strane, komedija ovde konačno zbacuje lance umerenosti i počinje sa agresivnim parodiranjem svega i svačega, pružajući mnogo trenutaka u kojima se smejete naglas i iz sve snage.

 

Politička paranoja i sklonost teorijama zavere crne zajednice ovde su obrađene ništa manje nego maestralno, naročito kroz scenu u kojoj se deduktivni proces razobličavanja vladinog plana da istrebi crnu populaciju u Americi pretvara u spektakl ekstravagancije. Ovom scenom, za koju bi neko trebalo da dobije Oskara, jebem mu sve, Black Dynamite ne samo da referira na postojeće teorije zavere protiv crnih ljudi u SAD (od kojih su neke, avaj, bile i dosta tačne), već i uspeva da ismeje i crnačku lakovernost i sopstvene mitove o superiornosti. S jedne strane, ideja o navlačenju crne populacije ne na heroin nego na alkohol je naprosto savršena u svojoj jednostavnosti i daleko je bliža stvarnosti od mnogih teorija zavere (videti 1 Million Bottlebags, recimo), ali dalji razvoj teorije zavere koji direktno ismeva mit o crnoj muževnosti – dok istovremeno jednako parodira ideju o crnom znanju, obrazovanju i razumevanju (ili onom što Afrika Bambaataa zove overstanding) – je naprosto genijalan.

Odmah zatim slede akciona razrešenja koja su sjajno osmišljena, vizuelno, ali i koncepcijski, sa sve završnim kung fu obračunom na mermernom podu Bele Kuće u kome Black Dynamite parom nunčaka pobeđuje samog Richarda Nixona a njegovoj ženi se kasnije izvini zbog ničim izazvanog pimp-slepa kojom ju je sprečio da ga ubije.

 

Rekao bih da u ovoj završnici Black Dynamite uspeva da bude ekstravagantan i nadrealističan, a da opet ne ode sasvim u wayansovsku sprdnju (u lošem smislu. Imaju oni i dobrih sprdnji sa dobrim podtekstom), te da su njegovi tretmani rasne, seksualne i… druge politike ovde najinteresantniji, uprkos tome što se u ovom delu filma najviše preteruje.

Dve su još stvari koje treba istaći a zbog kojih ovaj film svako sa makar malo ljubavi spram crnaštva, crne kulture i crnaca generalno treba da vidi. Prva je njegov kolorit, koji je zastrašujuće autentičan. Dok je Rodriguez, tipično za nekog ko ima više para nego što je za njega dobro, svoj Planet Terror grebao i digitalno (mal)tretirao ne bi li mu dao „autentičnu“ patinu, Sanders i direktor fotografije Shawn Maurer su lepo otišli i ispazarili zaista autentičnu Kodak filmsku traku iz onog vremena koja je slici dala nestvaran, a opet tako „pravi“ kontrast i jake boje. Druga stvar je muzika, koja je savršena, što je nešto što od blaxploitation filmova po definiciji očekujemo, a gde je kompozitor/ producent (ali i montažer) Adrian Younge isporučio pregršt opuštenih fanki gruvova i pesama zbog kojih vredi kupiti CD ako na njega naletite.

Dakle? Šta čekate?

JuTjub

Jedno reagovanje to “Black Dynamite”

  1. […] Youngeom (koga smo poslednji put na ovom blogu pominjali povodom vrhunskog neo-blaxploitation filma Black Dynamite) a koje je rezultiralo konceptualnim albumom opisanim od strane Youngea kao „muzika za […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: