Retrospektiva 2009. godine: igre!!!!!!!!

Pošto sam suviše lenj da bih ove godine pravio ekstenzivni pregled igračke godine leta gospodnjeg 2009., moraćemo da se snađemo na drugi način. Uostalom, kroz rubriku Gubljenje nevinosti (čiji je naslov na ovaj blog doveo mnogo googlera sa zbunjenim erekcijama) smo se osvrnuli na MNOGE igre iz ove godine, pa to smatrajte za meso, a ovaj današnji post neka bude samo orasnica na kraju obroka.

Uz to, ko se služi engleskim jezikom (dakle, neko ko ga zna malčice bolje od mene), za potrebe sveobuhvatnijeg pogleda na industriju i trendove u njoj, sa sve posebnim osvrtima na vlasnike patenata na igračke platforme i mojim dubioznim analizama fenomena, može da ode do Tap-Repeatedly! i pogleda moj osvrt pisan pre par nedelja.

Ovde ćemo se samo na kratko osvrnuti na igre koje su meni lično bile najdraži naslovi iz 2009. godine, raspoređujući ih po žanrovima i nabacujući po dve-tri slatke besmislice vezane za svaki od žanrova u nastojanju da ubedimo neupućene kako ja zaista znam o čemu pričam. Uostalom, moram da odradim ovaj posao i stavim simbolički čep na bure iz koga sam pio dvehiljadedevete jer već imam gomilu igara o kojima treba da pišem a koje spadaju u dvehiljadedesetu.

Može tako? Idemo!!!

Pre nego što pređem na prvi naslov, uočiću dva fenomena koji su u mnogome uticali na moje uživanje u igrama prošle godine. Prvi je taj da su igre generalno a AAA igre partikularno postale prelake čak i za retardiranog invalida kao što sam ja. Jasno je da u godini surovog kriziranja na suvo firme nisu htele da sebi izbijaju hleb iz ruke time što bi potencijalno nove igrače otuđivali igrama koje na prvi pogled deluju negostoljubivo i preteško, ali primetio sam da mi je u tom okruženju najviše prijalo da se suočim sa igrom koja me ne štedi. Otud su neke od igara sa liste koja sledi zdravo teške.

Drugi fenomen je skoro pa sramota pomenuti ali… primetio sam da na mojoj listi imam skoro neproporcionalno visok udeo japanskih igara, a da je to najpre rezultat činjenice da, bez obzira na sve klišee vezane za Final Fantasy ili Metal Gear Solid serijale i njima srodne igre sa dugačkim kinematicima, japanske igre u proseku isporučuju više gejmpleja, dok zapadne sve više tonu u glib kinematika. Mislite o tome.

Misaone igre/ puzzleri

Mehov favorit: Plants vs. Zombies

Znam, znam, prvo pa kontroverzno!!! Što bi rekao Đus, samo tvrdo, samo tvrdo!! I, jeste, prihvatam, bilo je u ovoj godini mnogo drugih zanimljivih puzzlera, od visokoprofilnih igara kao što je novi Professor Layton (and the Diabolical Box), preko onlajn hitova nalik na Critter Crunch ili bizarni Nobi Nobi Boy Keite Talahashija (koga će zbog ove igre u Namcou verovatno da razapnu na križ) (premazan mravojedima) pa sve do desetina iPhone igara, i, da, pitanje je koliko tower defense igre zapravo spadaju u misaoni žanr. Plus, razume se, pravoverni hardkor igrači nisu ni stigli do ovog dela u tekstu jer su još na podu konvulzivno povraćajući što sam na vrh teksta stavio igru firme PopCap koja je takoreći simbol casual gaming kulture (ili hoćete da mi kažete da u vašoj kancelariji nemaju Zumu ili Bejeweled na svakom računaru?).

Ali, što bi rekao Hitler, that’s all bullshit. Plants vs. Zombies je igra koja ruši barijere između casual i hardcore igrača, kao i između misaonih i strateških igara i koja to nije učinila (isključivo) oslanjanjem na jednostavnu ali primamljivu prezentaciju u kojoj Zombiji – najizrabljenija etnička grupa u videoigrama poslednjih nekoliko sezona – izgledaju tako slasno da bi ih čovek pojeo. Ne. Plants vs. Zombies je pre svega dobro dizajnirana igra, koja tower defense žanr osvežava gomilom dovitljivih i maštovitih modifikacija i promena pravila tako da u krajnjem skoru dobijate igru koja od igrača zahteva podjednake količine cerebralne oštrine, menadžerske i taktičke dovitljivosti, kao i refleksa i brzine. Vi možete da se užasavate i kmečite i ističete kako je u stvari Defense Grid najbolji tower defense naslov prošle godine i sve to, ali, džaba vam.

Muzičke igre

Mehov favorit: Patapon 2

Dvehiljadedeveta je kao i nekoliko godina pre nje bila sezona u kojoj su dobro rodili razni *Hero i *Band naslovi. Beatlesi su uskočili u arenu i solidno se pokazali a ljubitelji hip-hopa su konačno dobili svoje visokoprofilno izdanje u liku igre DJ Hero. Nintendo se osramotio sa Wii Music.

Ništa od toga nisam igrao (dobro, jesam Wii Music. Malo.), ne najmanje zahvaljujući činjenici da bi mi donošenje u dnevnu sobu još plastičnih sranja koja treba da stoje ispred televizora takoreći iscrtalo metu na leđima u koju bi moji ukućani bez sumnje radosno zaboli nož.

No, i bez učestvovanja u globalnom ludilu, umeo sam da uživam. Rhythm Tengoku Gold je sleteo u moj DS još kada je izašla japanska verzija a zatim sam ga rado trošio i u zapadnoj verziji koja je pokazala na koji su način ljudi iz Nintendoa apdejtovali savršeni dizajn prve igre (izašle poodavno za Gameboy Advance) i isporučili naslov koji, poput WarioWare igara (sa kojima dele neke od dizajnera) daje igraču pregršt miniigara čija su pravila jasna u roku od nekoliko sekundi, a koje se sve vrte oko ponavljanja jednostavnih ritmičkih celina. DS-ov touch screen naravno celoj priči daje interesantnu varijaciju, pa iako ništa ne može da priđe perfektnoj jednostavnosti originala, Tengoku je vrhunska igra.

Ipak, pobednik u ovoj kategoriji je svakako Patapon 2, igra koja je koncept originalnog Patapona unapredila dodajući mu složenu RPG komponentu evolucije Patapona i isporučujući neke zbilja ludačke trupe koje igrač u boj šalje lupajući u bubnjeve. Fantastična grafika, izvanredna muzika i nezdrava adiktivnost koja vas tera da igrate već pređene borbe da biste porazili sada moćnijeg neprijatelja i, nadate se vi, pokupili neke retke metale i ine materijale, odlični bosovi, sve se ovo skupilo da oblikuje naslov koji sam uistinu igrao cele godine.

Avanture

Mehov favorit: The Void

Ako ste mislili da su dve prethodne kategorije bile skandalozne u pogledu mojih izbora, kakav li tek napad besa dobijate sada? Istina je, dvehiljadedeveta godina je bila solidna godina za avanture koje, naravno, nisu prišle ni blizu poziciji koju su nekada imale u mejnstrimu, ali mesečna isporuka solidnih epizodnih naslova od strane Telltale Gamesa nije prestala, i čak je krunisana petodelnim povratkom u Monkey Island univerzum koji su blagosiljali i ljudi poput Rona Gilberta i Tima Schafera. Tales of Monkey Island je dopunjen i specijalnim izdanjem originalnog Secret of Monkey Island naslova, a Wii i DS su dobili i nabudženi (i to ne samo novim grafičkim dizajnom Davea Gibbonsa) rimejk Broken Sword koji je sjajna igra, dok je Wii publika dobila i novi originalni naslov u Another Code serijalu.

Ipak, ja se odlučujem za ruski The Void (prvo izdat u Rusiji pod nazivom Turgor, kasnije u Nemačkoj kao Tension, a na kraju, u verziji koja je znatno lakša i kao The Void) koji… uh i… nije avantura u klasičnom, pa čak ni u neklasičnom smislu.

Ali jeste igra koja ispada izvan uobičajenih žanrovskih definicija i koja svojom kombinacijom izvođenja iz prvog lica i fantazmagoričnog mizanscena naprosto insistira da je nazovete avanturom. Jer ovo svakako nije ni FPS ni akciona igra. Niti RPG, niti strateška igra. Mada ima elemente svih ovih žanrova.

The Void je pre svega igra koja, nalik prethodnom naslovu smelog developera The Icepick Lodge, zasniva svoj gejmplej na neuvijenim filozofskim ambicijama. No, tamo gde je Pathologic rabio makar privid ljudskog društva, The Void se događa u neobičnom limbu u koji neke duše idu posle smrti i u kome socijalni, ekonomski i biološki odnosi među entitetima zavise od boja i njihovih atributa.

Velika ingenioznost, ali i velika težina ove igre je u tome što je boja u ovoj igri sve – od ofanzivnog oružja do životne energije, ali i materijal od koga kreirate svet oko sebe. Strateško-menadžerski elementi ove igre su izuzetno zahtevni – od rukovanja bojom bukvalno vam zavisi postojanje – a na nižem mehaničkom nivou sve se zadovoljavajuće rešava u prvom licu, sa ne naročito skupim ali ubedljivim kulisama i licima/ telima košmarnih stvorenja sa kojima se susrećete. U ovom smislu, The Void je daleki rođak igara poput Wizball i Okami, ali je i istovremeno igra koja igrača nesputano i dosledno laže. Što je uvek zaprepašćujuće i i dalje nedovoljno često korišćeno u igrama kao mehanizam.

The Void je jako teška igra, ali igra koja zavodi i nagrađuje igrača spremnog na nešto novo i izazovno. Na Steamovom prazničnom popustu mogli ste je kupiti za jedva deset evra, pa ako ste i to propustili, stvarno vam nije dobro.

A ima i sisa.

(Napomena, kako Silent Hill: Shattered Memories još nije izašla u Evropi, ja je čuvam za listu 2010. godine. OK? OK!!)

Šuteri

Mehovi favoriti: Left 4 Dead 2 i House of the Dead: Overkill

Ova godina je bila zanimljiva u domenu pucačkih igara. S obzirom da pričamo o žanru koji je pod najvećim problemom u smislu toga da se od njega očekuje isporučivanje stalno sve luđe grafike, nije čudno da su mehanički evolutivni koraci sve manji i u sve gluplju stranu (na primer insistiranje na prelaženju u treće lice kod zauzimanja zaklona u FPS igrama koje negde funkcioniše, a negde je bezveze) i gomila smeća koje smo dobili, na primer u formi Rogue Warriora ili novog Terminatora je rečito govorila svojim odbijanjem da kaže išta smisleno.

A ipak, ovo je bila i godina u kojoj je izašao Modern Warfare 2, koga bez obzira na svu mržnju što je gajim spram Activisiona ne mogu nazvati ičim drugim osim vrlo dobrom igrom, a Sony je konačno izbacio na tržište i dugoočekivani Guerillin (pa i donekle kontroverzni) Killzone 2, igru koja je na kraju snagom svog gejmpleja uspela da prevaziđe svoju grafičku hipoteku. Sony je izbacio i solidni Resistance: Retribution za PSP, nastavljajući da unapređuje serijal koji je počeo prilično neimpresivnim prvim naslovom. Microsoft je odgovorio sa Halo 3: ODST (i mene totalno bacio u depresiju zarađujući stotine milijuna jednom podgrejanom večerom koja je još pre nekoliko godina postala polujestiva)

No, u domenu FPS/ TPS igara nisam morao da odem dalje od Left 4 Dead 2 da bih dobio najbolju zabavu prošle godine. Istina je, nastavak je izašao posle samo godinu dana i, istina je, unapređenja koja je doneo deluju minorno, ali… Ali nema sumnje da je ovime jedna i inače skoro savršena igra postala još savršenija. Kada vam to kaže čovek koji inače zazire od upuštanja u Internet glib i napucavanja sa drugim živim ljudima, onda je to još značajnije. Left 4 Dead 2 ne samo da je događaje izvukao na svetlo dana, igračima dao u ruke arsenal hladnog oružja i sporedne misije koje mogu da odrade, nego je i srž ovog doživljaja – nužnu kooperaciju i koordinaciju među igračima podigao na viši nivo pametnim dizajniranjem poslednjih segmenata svakog poglavlja. Tamo gde je originalna igra imala „samo“ zastrašujući juriš stotina zombija na uigranu četvorku preživelih i koji se često mogao odbiti eksploatacijom topografije mape, L4D2 tera tim preživelih da u završnicama obavljaju kompleksnije radnje (kao što je, na primer, skupljanje kanti sa gorivom da bi se napunio rezervoar izložbenog automobila kojim valja pobeći od beštija), a što od njih opet zahteva da rade kao tim. Dodavanje novih modova za kompetitivno igranje, fina podešavanja AI Directora koji određuje kako igra treba da izgleda učinila su ovaj nastavak zaista raskošnom igrom koja će se, nadam se, sada igrati tokom sledećih nekoliko godina bez potrebe da se prave novi nastavci.

U ostalim šuterskim vodama imali smo interesantne radove poput sjajnog Blast Works, komercijalne prerade takođe sjajnog Tumiki Fighters koji ne samo što je na veoma dobar način iskombinovao klasičnu bullet hell mehaniku shootemupova sa sakupljačko/ uvećavajućim elementima Katamari Damacy, nego je svemu dodao i dizajniranje sopstvenih nivoa i letelica kao i onlajn komponentu razmene napravljenog materijala. Velika mala igra.

Tu su bili i Space Invaders Extreme 2 (sjajni!!), a iPhone publika je dobila i Space Invaders: Infinity Gene zbog kojeg joj zavidim.

No, u domeni rail shootera, ovo je bila izvanredna godina. Već sam hvalospevima obasuo Treasureov Sin and Punishment 2 za koga ipak čekam zapadno izdanje da bih zagrizao do koske, a Visceralov Dead Space: Extraction je uprkos očajnoj prodaji i mojim skeptičnim predrasudama na kraju bio vrlo dobra igra koju sam onomad pošteno nahvalio.

No u ovoj kategoriji ipak za prsa pobeđuje Headstrongov House of the Dead: Overkill, gotovo perfektna kombinacija on rails pucnjave i grindhouse estetike. Tamo gde je DS: Extraction plenio raznovrsnošću oružja i atmosferom Alien filmova, HotD: O je pobedio brzinom, visceralnošću, raznovrsnošću neprijatelja i gotovo genijalnim humorom prepunim psovki i kojekakvih gadosti. Igra koju sam morao da kupim u j&%$nom Zagrebu jer su naši uvoznici malo… spori na obaraču.

Akcione Avanture

Mehov favorit: The Legend of Zelda: Spirit Tracks

Skandal skandal sustiže. Da za trenutak apstrahujemo činjenicu da žanr „akciona avantura“ može da obuhvati maltene bilo šta, siguran sam da se u ovom trenutku desetine ljudi lupaju po čelu što sam umesto Batman: Arkham Asylum ili Uncharted 2: Among Thieves odabrao tek još jedan podgrejani varijetet četvrt veka stare Miyamotove Zelda franšize. No, dopustite da se ovde pozovem na ono što sam gore već provukao: Zelda jednostavno ima više igre.

Da ne bude zabune, i Batman i Drake su mi pružili dosta ugodnih sati zabave. Behu ovo izvrsno upakovane, prezentacijski perfektne igre (pogotovo Uncharted sa svojim integralnim pristupom mocap/ voiceover snimanju koji je rezultirao vrhunskom telesnom i glasovnom glumom u završnom produktu) koje su svoju mehaniku, pokupljenu iz drugih igara i pojednostavljenu na nivo dostupan i početnicima uglancale do visokog sjaja. Nemajte ni najmanje sumnje u to da ću ove igre rado ponovo igrati.

Ali s druge strane, njihov krajnji domet je na kraju ipak daleko od revolucionarnog, eksperimentalnog, pa čak i odmereno smelog, u pitanju su igre koje se trude da vrhunsku prostotu svog dizajna maskiraju vrhunskom prezentacijom i vrhunskom udobnošću, što funkcioniše, ali naprosto ne inspiriše na isti način kao milioniti nastavak Zelda franšize koji sa svoje strane uzima sve što je bilo dobro u igri Phantom Hourglass, unapređuje ga, izbacuje sve što je bilo bezveze (na primer zamorni rekurentni Hram Kralja okeana) i dodaje nove narativne i mehaničke elemente. Činjenica da je rezultat igra prepoznatljiva u svakom smislu bilo kome ko je igrao makar jedan Zelda naslov u životu, a da opet deluje sveže i inspirativno ukazuje na temeljno zdravlje dizajna ovog serijala. Istovremeno, Spirit Tracks je igra koja na početku igrača dočekuje jednako nežno i majčinski kao i Uncharted ili Batman, ali tokom igre podiže iščekivanja na znatno viši nivo, terajući ga da postaje sve bolji i bolji. A ovo nije beznačajan podatak i Zelda i u ovom smislu odnosi pobedu.

Valja svakako još pomenuti i igre kao što su Shadow Complex i Castlevania: Order of Ecclesia (ovu drugu smo, mi siroti Evropljani dobili tek u 2009. godini, a ja sam je kupio u Parizu jer, dakako, nikada nije stigla na naše obale…).

Menadžerske igre

Mehov favorit: Little King’s Story

Menadžerski žanr nije ono što je bio mada smo ove godine dobili vrlo dobri Tropico 3. Little King’s Story pobeđuje za prsa pre svega zahvaljujući svom pomalo dementnom šarmu i kombinovanju menadžerske, akcione, RPG i RTS igre u jedan naslov koji, pre nego što stignete da se okrenete, potroši više sati nego što ste mislili da ima u danu.

Akcione igre

Mehov favorit: Bayonetta

Ni za akcione igre više nisam siguran šta predstavljaju, no, hajde… Ako nemaju (mnogo) istraživanja i ako nemaju (mnogo) pucanja iz vatrenog, energetskog ili, štajaznam, magijskog oružja i ako nemaju (mnogo) levelapovanja i evolucije, onda su to valjda akcione igre.

Ovaj, hmmm, fluidni žanr je prošle godine izbacio neke baš interesantne naslove. Platinum su na tržištu debitovali vrlo dobrim MadWorld koji je, avaj, komercijalno potonuo poput kamena (još jedan od naslova koje sam morao da kupujem u inozemstvu). Čileanski majstori Ace Team su nas zatekli na prepad svojim first person brawlerom Zeno Clash smeštenim u svet kao ispao iz košmara Alejandra Jodorowskog koji je za večeru popušio celog Hieronimusa Boscha. Pa smo imali izvrsni Vanillawareov Muramasa: The Demon Blade, igru koja je iskombinovala akciju, laki RPG i prelepu 2D grafiku da bi isporučila pravi hardcore naslov koji pritom nije oskudevao ni na šarmu.

From Software je zato dobrano pobacio sa Ninja Blade, dajući nam grafički spektakularnu ali sa strane gejmpleja neimpresivnu i QTE-ovima zagađenu nindža-seckalicu. Mini Ninjas su takođe bili razočarenje, mada su grafički bili lepi. Behu tu i sasvim uslužne mada ne i istorijski esencijalne igre poput X-Men Origins: Wolverine – jednog pomozi bože klona God of War čija je PSP verzija, iako puna problema, na kraju meni prirasla za srce dovoljno da je kupim, dok sam „veliku“ verziju odigrao i zaboravio – ili Wet, estrogenski odgovor na Stranglehold koji mi je bio… simpatičan.

No, na vrhu gomile suvereno sedi ponovo Platinumova Bayonetta, o kojoj eto izgleda ne umem da prestanem da pričam (niti umem da prestanem da je igram. Hard nivo težine je ozbiljno zabavan.) Kao primer šta sve može da se uradi na Xboxu 360 (rekosmo već da je PS3 verzija inferiorna), ali i kao primer kako se Devil May Cry sistem može unaprediti za novu generaciju (ali i preseći dostignućia iz kasnijih igara Hidekija Kamiye, poput Okami i Viewtiful Joe), Bayonetta je komad usijanog spektakla koji istovremeno zahteva od igrača savršene reflekse, sposobnost taktiziranja u desetinkama sekunde i dobru koordinaciju pokreta, a da mu pritom ipak izlazi u susret pažljivo odmerenim rasporedom čekpointa i raspoloživim resursima.

Bayonetta nije nužno ogroman evolutivni skok za brawlere, ali jeste igra koja podiže standarde na osetno viši nivo. Od malih, standardnih neprijatelja, pa do džinovskih bosova, Bayonetta je kombinacija vrhunske prezentacije i jednostavne ali do u molekul izbrušene mehanike, sa izuzetno dubokim borbenim resursima na raspolaganju igraču i sa bosovima koji su, posle svega više spektakularni nego teški. Ovo poslednje, srećom, ne odnosi se na nekoliko borbi u igri (pogotovo na one sa Jeanne) koje su, naprotiv karakterisane složenim AIjem i šemama napada bosova i koje će i vrhunske igrače naterati da se pošteno oznoje.

I, da, znam da igra nije izašla u Evropi u 2009. godini, ali ne tražite valjda od mene da još budem i dosledan???

Open world igre

Mehov favorit: Grand Theft Auto: Chinatown Wars

Nastavljamo sa skandalima. Ako je ijedan žanr bio sveprisutan u dvehiljade devetoj, to je sandbox igra, akciona igra smeštena u „živ“ i „otvoren“ svet. Od mućkova kakav je bio recimo Assassin’s Creed: Bloodlines, pa do kvalitetnih igara kakav je bio, ups, Assassin’s Creed II (igra kod koje je sumnjivo to što nema podnaslov!!!), preko naslova poput hevimetalskog Brütal Legend (avaj, kome je open world više naudio nego doprineo), antinacističkog The Saboteur (jedva prelazna ocena), superherojsko-destruktivnih Prototype i InFamous (solidni naslovi), pa do orgijastičko-razaračkog Red Faction Guerilla, ljubitelji sandbox igara su imali u šta da zariju zube i izgube se u ponekad naglašenijem, ponekad manje naglašenom emergent gameplayju. Capcom je izbacio i Wii verziju svog sandbox zombie naslova, sjajni Dead Rising: Chop Till You Drop, koja nije igra godine samo utoliko što je u pitanju port. No, bojim se da na kraju ipak trofej mora da ode u ruke ljudi koji su ovo sranje i izmislili, barem u trećem milenijumu.

Dva su razloga što za open world naslov godine ne proglašavam Rockstarov GTA: Episodes From Liberty City. U pitanju su izvanredne varijacije na GTA IV smeštene u živopisan svet, sa izvrsno pričanim pričama i proverenom mehanikom, koja je opet dobrano različita između dva naslova koji čine ovaj paket (The Lost and Damned i The Ballad of Gay Tony), ali prvi razlog je što ih još nisam odigrao kako treba.

Drugi je to što je Rockstar tokom godine isporučio najnoviji portabl naslov iz GTA metaserijala i Chinatown Wars je prevazišao i moja najluđa nadanja u domenu toga kako jedna handheld GTA igra na savremenim sistemima može da izgleda i ponaša se.

Možda je najvažnije to kako se ova igra igra. Bez obzira da li je igrate na DS-u ili na PSP-u (već sam pisao da ova druga ima bolju grafiku, ali da ova prva ima touch screen koji neverovatno obogaćuje mnoge menadžerske segmente igre), GTA: CW je naslov koji nas vraća srži GTA iskustva, gradu i haosu koji u njemu možete proizvesti, a da pritom zadržava evolutivna dostignuća prepoznata kao dobra nakon igre Grand Theft Auto II. Na sve to, Chinatown Wars tako dobro balansira ekonomiju u igri da je igranje svoje igre – naspram igranja unapred zacrtane dizajnerove igre – ovde takoreći imperativ. I izvanredno je zabavno. Nemojte podsećati moju ženu da sam igru kupio dvaput, za dve različite platforme.

Platformske igre

Mehov favorit: New Super Mario Bros. Wii

Znam, znam, gej je ovo izbor, gej je igrom godine proglasiti igru koja je samo varijacija na DS igru od pre par godina, a koja je i sama samo varijacija na dve decenije stari Super Mario Bros. 3. Pogotovo u godini koja nije oskudevala u izvrsnim platformskim igrama. Već sam hvalio PSP verziju Little Big Planet, koja je u nekim elementima bolja od PS3 verzije. Hvalio sam i potpuno ničim izazvano brutalni LocoRoco Midnight Carnival. Nisam hvalio, a trebalo je, sjajni rimejk A Boy and his Blob (koji sadrži mnogo misaonih elemenata), LostWinds: Winter of Melodias (još bolji od originala), NyxQuest (koga jesam pohvalio, al na engleskom), interesantni puzzle platformer Henry Hattsworth ili novi Jak and Daxter (sa podnaslovom The Lost Frontier i gejmplejem solidno spakovanim u PSP). Pohvalio sam iz sve snage i Ancelov dementni i sumanuti Rabbids Go Home koja nije baš platforma, ali šta je onda dođavola? I naravno Braid nije igra godine samo zato što je u dvehiljadedevetoj bila tek portovana na PC i PS3…

Ali Miyamotov NSMB Wii je, avaj i posle četvrt veka najbolja igra u žanru. Probajte, nećete se vratiti.

Borilačke igre

Mehov favorit: BlazBlue: Calamity Trigger

A ako se ijedan žanr ove godine vratio na VELIKA vrata, a već smo ga bili otpisali, to su 1-on-1 fajteri. Dobro, King of Fighters XII je na kraju ispao… neimpresivan i pokazao da ne morate čekati broj 13 da biste ispali baksuz, ali s druge strane…

Dobili smo izvanredan apdejt Street Fighter franšize u liku Street Fighter IV koji je pokazao da klasičan 2D gejmplej sa nekoliko dobro promišljenih inovacija i dalje može da udara svom težinom večitog klasika.

Dobili smo izvanredan apdejt Tekkena sa Tekken 6. Dobro, brawler mod je bio smeće, ali osnovni modovi igre… kuku i lele, braćo i sestre, ja tu igru još uvek deljem nesmanjenim žarom, a još nisam ni otišao onlajn da me tamo ponižavaju neprekidnim juggle komboima!!!

SoulCalibur: Broken Destiny za PSP me je šokirao pakujući prošlogodišnji SCIV u džepno izdanje i držeći me u željeznom stisku i pored odsustva arcade moda i preteranog oslanjanja na komboe. Kao i Tekken 6, i ovu igru i dalje redovno igram.

Pa onda, Melty Blood: Actress Again, dōjin naslov vrhunskog kvaliteta koji ne samo da je pokazao da amateri ponekad umeju da prave bolje igre od profesionalaca (izuzetna dubina ali i izuzetna lakoća u rukovanju) već i to da Playsation 2 i dalje ima šta da ponudi.

Istu tezu (tu za PS2 i ponudu) je potvrdio i port Arcana Heart 2 koji je zadržao sumanutu dubinu originala, doterao kontrole i lakonski dodao još nekoliko izvrsnih ideja u već prebogat meni jednog od najboljih 2D fajtera proteklih godina.

Beše tu i vrlo solidna PSP verzija Fate/ Unlimited Codes, a Arc System Works je godinu započeo sa odličnim i, nažalost potcenjenim kućnim portom svog stritfajterolikog (po mehanici, ne po grafici) naslova Battle Fantasia. Battle Fantasia je bio dosta veliki iskorak od za ACW uobičajene Guilty Gear formule, ali na leto nam je konačno stigao i BlazBlue, spiritualni nastavak Guilty Gear serijala i, šest meseci kasnije, ja ga i dalje religiozno igram. Koliko juče sam polomio kontroler kada me je neki Japanac onlajn pobedio na krajnje jadan način.

BlazBlue je naprosto igra koja je raskošna. Svirepo lepa 1080p grafika na stranu (ali, ne, ozbiljno, pogledajte kako ova igra izgleda i recite mi da je ne biste pojeli!!!), BlazBlue je igra koja u svega dvanaest likova koliko nudi igraču uspeva da spakuje gotovo beskonačnu mogućnost varijabilnih taktika i postiže skoro savršen balans između kompleksnosti i lakoće učenja. Igre poput pomenutih Arcana Heart ili Melty Blood imaju naoko (?) složenije sisteme, ali BlazBlue postiže da nam ponudi zbilja drastično različite likove sa drastično različitim specijalnim osobinama i potezima, a da balans u igranju ne bude narušen.

I koliko god da se divim Tekkenovoj fleksibilnosti u gotovo beskonačnom kombinovanju udaraca, blokova, bacanja i zahvata, BlazBlue je igra koja je brža, luđa i u krajnjem ishodu složenija, sa svojim komboima čije izvođenje zahteva reakcije unutar petine ili šestine jedne sekunde, svojim specijalnim i super napadima koji su spektakularni ali i taktički vrlo pažljivo dizajnirani i svojim idejama o tome kako koji borac može da deluje na daljinu, a kako na blizinu. Onlajn borba sa protivnikom visokog nivoa me i dan danas ostavlja bez daha kada vidim likove koji izvlače komboe od po pedeset udaraca istovremeno blokirajući gotovo sve moje pokušaje da im makar zadam počasni šamar. Igra, avaj još nije izašla u Evropi (ja sam moju uvezao iz Hong Konga), ali kad izađe imaće nove likove (!!!) i poteze (??) i, predviđate već, kupiću je ponovo… BlazBlue je i bila predmet najsmešnijeg Hitler videa koga sam pogledao prošle godine, kao i predmet možda najboljeg prikaza ijedne igre objavljenog u Svetu Kompjutera ove godine (masiv rispekt za autora). A dobiće i verziju za PSP. Pa može li se bolje? Ne u ovom univerzumu!!!!

Strateške i taktičke igre

Mehovi favoriti: Shin Megami Tensei: Devil Survivor, Knights in the Nightmare, Might and Magic: Clash of Heroes

Ljubitelji taktike i strategije su imali kvalitetnu, pa možda i berićetnu godinu. Konzolaši su se mogli poradovati izvrsnom portu taktičkog RPGa Phantom Brave pod nazivom Phantom Brave We Meet Again (i evropskom izdanju Disgaea 3), solidnom RTS-u Halo Wars ali i vrlo uspelom konzolnom pakovanju Anno: Create a New World. PC publika je dobila svoju, daleko robusniju verziju Anno 1404, iznenađujuće (na pojedinačne odrede) fokusirani Warhammer 40,000: Dawn of War 2, izvrsnu ekspanziju prošlogodišnjeg King’s Bounty u liku King’s Bounty: Armored Princess, raskošni Empire: Total War, tvrdokorni Hearts of Iron III i genijalni Men of War. dakle, ako vam je jedina igračka platforma prošle godine bio verni PC, nemate bre na šta da se žalite.

PSP je poentirao bizarnim, komedijaškim ali na kraju taktičko-menadžerski vrlo izazovnim naslovom Holy Invasion Of Privacy, Badman! What Did I Do To Deserve This? koji je, mnenja sam, dobio manje aplauza nego što zaslužuje – što za svoj humor, što za zaista zahtevan ali dobar gejmplej.

Mogao sam odabrati maltene bilo koji od gornjih naslova da ga proglasim šampionom, ali sam se, ipak, odlučio za tri DS igre.

Atlusov najnoviji Shin Megami Tensei naslov (najnoviji na engleskom, pošto na japanskom već ima novijih igara) je konačno posle deceniju i po načinio logičan korak napred i složeni potezni RPG većine Shin Megami Tensei igara proizveo u klasičan taktički RPG. Dobro, ne baš klasično klasičan. Devil Survivor zadržava uobičajeno složeni (potezni) gejmplej dobrog broja SMT igara u kome elementalne sklonosti ili alergije igraju veliku ulogu, ali na njega nadograđuje izometrijsku mrežu kretanja po bojištu (prvi sloj kompleksnosti), individualne borce pretvara u timove od po tri (svaki sa svojim resursima, elementalnim sklonostima i specijalnim napadima) (drugi sloj kompleksnosti) i omogućava igraču ne samo da na aukciji kupuje nove demone i fuzioniše ih u demone višeg nivoa, već i da krade specijalne osobine od protivnika u borbi ili nove specijalne veštine dobija skoro nasumičnim načinima (treći sloj). Ovo sve na gomili čini Devil Survivor zdravo složenom ali i opijajuće privlačnom igrom u kome je taktičko nadmudrivanje sa sve pametnijim i nezgodnijim neprijateljem glavno jelo, a zabavna tinejdžerska priča o Tokiju pod najezdom demona (zbog koje ovu igru često porede sa The World Ends With You) (ne bez vraga) (pun intended) tek izvrstan garnirung.

S druge strane, Atlus su izdali i najnoviji naslov koga potpisuje Sting, hibridnu taktičku igru Knights in the Nightmare i tek ovde od kompleksnosti boli glava. Sting je i inače firma koju valja poštovati iz sve snage jer ova grupica ljudi ne libi se da od naslova do naslova eksperimentiše sa radikalno novim pristupima gejmpleju. Od RPGa Riviera: The Promised Land, preko taktičke Yggdra Union (obe dočekale rimejkove za PSP), preko surovog, opresivnog roguelike naslova Baroque, pa do „igre koja rastura prijateljstva“ (Dokapon Kingdom), Sting se poigravaju sa idejama koje povremeno deluju sumanuto, razbijaju žanrove i generalno pružaju nove ali istovremeno i dobre igre.

Knights in the Nightmare je tako četvrta igra u Dept. Heaven sagi (iako treća tek treba da bude napravljena), a sama saga nije narativno tematizovana već je ideja da se radi o seriji igara koje će sve biti originalnije jedna od druge (pa vi vidite!!). U slučaju KitN, pričamo o igri koja bi i da je samo u pitanju taktički, potezni RPG bila složena do besvesti i originalna. Elementalne afekcije i alergije, značaj okretanja faze (red i haos – u zavisnosti od toga u kojoj ste fazi, igrači imaju radikalno drugačije polje napada), nemogućnost pa posle ipak mogućnost kretanja po bojištu, trajnost predmeta koje koristite, unapređivanje predmeta, fuzionisanje predmeta, potpuna sloboda pri raspodeli iskustvenih poena, regrutovanje saveznika pomoću posebnih predmeta… ma da se čoveku zavrti u glavi!!!

Ali na sve to, ovo, i pored toga što se zasniva na potezima nije zaista potezna igra. Naprotiv, igrač se po bojištu kreće u realnom vremenu, neprijatelji se kreću u realnom vremenu a i njihovi projektili vas napadaju u realnom vremenu, što sve ovu igru na neki način čini twitch šuterom (samo bez pucanja…). A pored toga, pripreme poteza i taktika se događaju izvan merenog vremena igre, ali se izvođenja poteza događaju unutar njega.

Jel’ vam dobro? Neću da vas gnjavim previše sa ovim, Knights in the Nightmare je igra čijeg će vam samo čitanje tutorijala trajati preko sat vremena. Dok sam se meračio da je zaigram imao sam utisak da pripremam neki zajeban ispit. Naravno, posle je i padanje bilo zajebano.

Konačno, Might and Magic: Clash of Heroes sam već toliko nahvalio da je sad deplasirano da idem u neku širinu. Naizgled vrhunski jednostavna i bliža match-three puzzlerima nego taktičkim RPGovima, Clash of Heroes se razotkriva kao podli digitalni krek sa svojim insistiranjem da pazite na prostorni ali da mnogo više pazite na vremenski raspored delovanja vaše vojske. Uobičajene ideje o posebnim sposobnostima jedinica i specijalnim napadima su samo šlag na vrhu torte napravljene od najčistije igračke adikcije.

Vožnje

Mehovi favorit: Motorstorm: Arctic Edge i Excitebots: Trick Racing

Već znate – slabo se ja vozim. I, da, izašo je i Need For Speed: Shift i Gran Turismo i još masa drugih igara, poštujem.

Ali… Arctic Edge sa svojim anarhičnim stilom vožnje i suludim 60FPS brzinama na PSPju, te Monsterov bajkovito suludi Excitebots odnose šnjur. Probajte ih ako niste jer su izuzetno zabavne.

 

RPG

Mehov favorit: Demon’s Souls

Ovo ponavljam iz godine u godinu: pre pet godina delovalo je kao da je sa single player RPGovima gotovo i da će sve pojesti World of Warcraft i njegova deca. A onda se sve promenilo.

BioWare nas je počastio pravim, tvrdokornim fantazijskim RPGom, kao iz najboljih dana i Dragon Age: Origins je igra koja miluje kako taktički, tako menadžerski, ali i gikovsko-fentezijski deo mozga u glavama svakog od nas (da ne pominjem izdašnu krv i seksualnost, čak i sa blagoslovenim homo prefiksom!!!). Pošteni aspiranti na ovaj presto behu i Piranha Bytesov Risen, belgijski favorit Latrian Studiosa, Divinity 2: Ego Draconis, nemačka Venetica, ali i taktički hibridi Elven Legacy i King Arthur: The Role Playing Wargame.

S druge strane, Gearbox nam je dao superiorno adiktivni Borderlands, uspešno apdejtujući Diablo formulu za FPS publiku, a neki od kreatora Diabla su isporučili Torchlight.

Japan je, pak, uobičajeno, zasipao što grandioznim naslovima poput Star Ocean: The Last Hope ili Magna Carta 2 (dobro, ovo drugo je pravljeno u Južnoj Koreji), ali i malim, šarmantnim, mada ultimativno nesavršenim igrama poput My World My Way ili A Witch’s Tale. No, ako ste hteli zaista dobre konzolne naslove:

Atlus je ispoštovao raju sa nastavkom jedne od svojih najvoljenijih SMT igara: Shin Megami Tensei: Devil Summoner 2, avaj zaboravljen u ćošku samo zato što je izašao za Playstation 2.

Onda su na bis izdali apdejtovanu verziju originalnog Shin Megami Tensei Persona za PSP. Kupio sam specijalno izdanje sa sve saundtrekom.

Konami nas je obradovao izvrsnim Suikoden Tierkries, prebacujući svoj dugovečni serijal na DS bez napora.

Square-Enix je, po običaju harao, mada ove godine više kvalitetom nego kvantitetom. Dobili smo novi, spororazvijajući ali, dođavola, odlični Kingdom Hearts. Dobili smo treću igru u Valkyrie Profile serijalu, tragično intonirani Covenant of the Plume (koga sam mogao da strpam i međ taktičke igre, ali, eto, haos i bezumlje), a posle toga je stigla i za mene iznenađujuće izvanredna Dissidia: Final Fantasy, kombinujući širokogrud fan service (likovi iz svih kanonskih FF igara) sa neverovatnim produkcijskim kvalitetima, ali i gejmplejem koji je uspeo da pomiri RPG taktiziranje i grčevitu hack ’n’ slash akciju. I u ovom slučaju nisam žalio para i kupio sam special edition.

Capcom je izbacio Monster Hunter Freedom Unite i jedini razlog što ovo nije igra godine je što se radi o tek nešto više nego kozmetički doteranom Monster Hunter Freedom 2 od pre par godina.

Nintendo je, pak isporučio apsolutno urnebesni Mario & Luigi: Bowser’s Inside Story, nastavljajući da kombinuje RPG sa akcijom, platformom i urnebesnom komedijom (a kada znate da se igra događa u Bowserovim crevima onda vam je jasno da je ovo komedija skatološkog tipa).

No moja igra godine uopšte, dakle, bez obzira na žanrove je svakako Demon’s Souls, krunski dragulj u karijeri From Softwarea prepunoj uspona (King’s Field serijal, na primer), ali i padova (pomenuti Ninja Blade).

O Demon’s Souls sam pisao svugde sem na ovom blogu, što je svinjarija, ali šta ću kad je lako biti svinja.

Ukratko: ovo je skoro jedina igra ove godine koja igrača tera da se suoči sa posledicama svog igranja. Ova igra ne dopušta da se vratite nazad kad poginete i odigrate tu sekciju opet (iako vas stalno tera da ponavljate iste sekcije!!!). Ova igra vas tera da igrate dok ste mrtvi. Ova igra vam ne da ni da pauzirate. Zvonio vam je telefon? Mrka kapa, rođaci, ponovo ste mrtvi a sve duše koje ste skupili (a koje služe za kupovinu i popravku opreme i za levelupovanje lika) su sada zalepljene za vašu krvavu fleku koja je negde duboko u dungeonu prepunom leševa sa mačevima, krvožednih pasa, zmajeva i ostale živine. Ako uspete da stignete do nje, sve ćete povratiti, ali ako vas usput ubiju… eh… pa onda imate novu krvavu fleku sa opet nekim brojem skupljenih duša, zar ne?

Demon’s Souls je igra koja je toliko teška da ćete kod susreta sa nekim bosovima naprosto baciti kontroler jer nećete verovati da ih je moguće pobediti. Demon’s Souls igra je toliko teška jer uvek igraču pruža priliku da uradi pravu stvar ali mu nikada ne dopušta da ispravi krivu stvar jednom kad ju je već uradio. A uradio ju je, mnogo puta.

Demon’s Souls je kvintesencijalni dungeon crawler i kvintesencijalna anti-roguelike igra. U njoj je pamćenje rasporeda neprijatelja i njihovih šema napada apsolutno esencijalno za preživljavanje, surovi grind za opremu i monetu se podrazumeva, ali uprkos tome, svaki sekund (i realno – sat) koji u njoj provedete delovaće vam kao da ste to unutra baš VI, živi i zarobljeni u košmaru iz koga možete pobeći samo ako postanete bolji. Retko je koja 3D/HD igra uspela da uhvati duh učenja starih osmobitnih i šesnaestobitnih igara što su vas danima lomile sve dok niste napamet nabubali šeme i rasporede, a da opet sve deluje apsolutno fer i da svaki put kad poginete opsujete samo i isključivo sebe, a ne igru. Retko je koja igra uopšte uspela da me natera da se koncentrišem na igranje do te mere da u snu kasnije rešavam probleme i ubijam dušmane. Retko je koja igra ikad (zapravo… ni jedna do sad) iskombinovala samotni single player sa ingenioznim onlajn modom međusobnog pomaganja (ali i napadanja) koji, nekako samotnost čini još većom. Retko je koja igra učinila svakog, pa i najmanjeg protivnika opasnim do samog kraja, i proporcionalno sa tim dala vam neverovatan osećaj dostignuća kada pobedite teške black phantom ili boss likove.

Na kraju, ono što treba posebno pohvaliti kod pomenutih bossova je da su, za razliku od recimo Platinumove Bayonette, ljudi iz Froma odustali od grandioznih likova koji vas napadaju samo jednim delićem svog tela i dali vam vitezove veličine šestospratnice koji se sa vama sasvim opušteno mačuju, zmajeve veličine autobusa koji će vas za dve sekunde pretvoriti u šačicu pepela, avetinjske mačevaoce koji zamasima svojih oružja ruše arhitekturu oko vas i plešu poput Muhameda Alija… Demon’s Souls je igra koja vas tera da sa svakim pređenim korakom mislite o preživljavanju, koja vam adrenalin pumpa kroz vene sve do granice infarkta i u kojoj su poplave endorfina ništa manje nego spasilačke.

I, da, igra još nije izašla u Evropi. Atlus nam, vele pristiže u pomoć uskoro, kad već Sony ne shvata šta gubi. S obzirom da ja još uvek igram azijsku verziju pitam se koja će me nečista sila naterati da kupim i evropsku kada izađe. A znam da hoće.

Igre izvan žanrova/ ezoterija

Ovde ne vredi da dajem favorite, ali evo kratkog spiska.

Retro Game Challenge je skoro neverovatno uspela kolekcija miniigara (sa sve metapričom koja ih povezuje) od kojih svaka izgleda kao audiovizuelno verna, mehanički ipak malo udobnija verzija klasičnih osmobitnih igara. Maestralno.

Contra ReBirth je, formalno šuter ili akciona igra, ali, dođavola, ovakve igre, klasični sidescrolleri, danas se naprosto ne prave. Konami je ovim naslovom izbacio jednu od najboljih igara iz Contra serijala ikad!!!!!!!!!!

Dobro, serem, nije da se sidescrolleri ne prave. Skoro da se ne prave. Metal Slug 7 (izašao u Evropi u Februaru), a koji uskoro stiže na zapad i u PSP verziji kao Metal Slug XX je, šokantno, jedna od najboljih MS igara u novijoj istoriji i svaki pravi muškarac ima priliku da na njoj okuša svoju testosteronsku pravovernost.

A u tom smislu valja vam probati i Noitu Love 2, jednu od najboljih indie igara koje sam igrao prošle godine (i napisao ekstatični prikaz na TR!!!)

Canabalt je, dakako, igra na koju su kancelarijski radnici i nemarni studenti spucali sumanute sate uprkos tome što je u pitanju igra u kojoj samo trčite napred i u kojoj nikako ne možete da pobedite. Odnedavno i na iPhoneu. Probajte. Nećete se vratiti.

Let’s Tap je, s druge strane bila ultimativna party igra ove sezone kojoj sam posvetio ekstenzivan prikaz na TR. Pa pogledajte!!!

O Half-Minute Hero sam nedavno pisao, pa… i to pogledajte. Igra koja parodira ali i komprimuje klasični osmobitni RPG u partije od po pola minuta? Yes, please, što bi rekli na Novom Zelandu!!!

A The Path? Uznemirujuća anti-igra avetinjske atmosfere, koja sve vaše igračke instinkte okreće naglavačke?

Scribblenauts je, konačno igra ispravno hvaljena zbog svoje ogromne otvorenosti i ispravno kuđena zbog nekvalitetnih kontrola. Ipak, igra u kojoj imate Ktulua, Jehovu naoružanog sačmarom (potražite moj originalni prikaz za linkove, lenjivci!!), ali i Rickroll, porodicu pandi na biciklu, ali i mogućnost da ubijete sopstvenu majku korišćenjem mitske hidre – i tako se jednom za svagda rešite neugodnog Edipovog kompleksa, svakako je vredna svakog dinara koji biste dali za nju!!!!

Vidimo se sledeće godine!!!

Nije teško biti svinja

Gledajte, to što sam neke dve godine radio kao književni urednik Popboksa (niko drugi nije hteo) ne znači da sam ja sad neki knjiški krstaš. Moje „urednikovanje“ se uglavnom svodilo na pitanje (od mene mnogo upućenijih) saradnika o čemu hoće da pišu i nasumično vraćanje nazad njihovih tekstova na neku kriptičnu „doradu“.

Takođe, to što imam skoro četrdeset godina i što po tom osnovu nisam ni blizu omladine, ne znači da vama zavidim ako ste omladinac.

Ali kada se beogradski Dom Omladine agresivno bori protiv kulture knjige i čitanja, to me malo štrecne. Pomislim „Da se nisam slučajno probudio na pogrešnoj strani kreveta? Da nisam osvanuo u paralelnom univerzumu u kome su sve moje fantazije izvršile invaziju na realnost? Nije li ovo onaj svet u kome umesto fizičkog u školi imamo časove kung fua, umesto vozačkog ispita polažu se osnovne figure brejkdensinga, a poslanici u skupštini razrešavaju ideološke nesuglasice battle rapom?“

Drugim rečima, nije valjda neko ostvario sve moje sne, a da to nisam bio ja?

Možda i nije, ali kada vidimo da jedna gradska institucija kulture lukavo i agresivno radi na tome da ubije drugu instituciju kulture kojoj je maćehinski (a opet, za novac) pružala jadno ali ipak nekakvo utočište poslednjih deceniju i kusur, onda to zaista kao da je ispalo iz nekog paradoksalnog univerzuma vanbračnog deteta Danila Harmsa i Eye Yamatsuke.

 

Sigurno ste upućeni u priču. A ako niste, evo:

Na izboru za najoriginalniju novogodišnju čestitku ubedljivo bi pobedila uprava Doma omladine Beograda, koja je knjižari Beopolis 30. decembra poslala nalog za iseljenje. O istom trošku, DOB je najpoznatijoj „maloj“ gradskoj knjižari tako čestitao i 11. rođendan

 

Evakuacija knjiga iz hola Doma omladine, gde je Beopolis vraćen letos posle nešto više od godinu dana provedenih u prostoru službenog ulaza iz Makedonske, mora biti završena do 11. januara – do kada bi osnivač i vlasnik Beopolisa, Aleksandar Nikolić, trebalo i privremeno da odjavi firmu, budući da DOB ovog puta nije spreman da omogući alternativnu lokaciju za rad knjižare.

 

Rekonstrukcija DOB-a, većim delom finansirana donacijom američkog naroda, u završnoj je fazi i sada je na teretu gradskog budžeta. Iz nekog razloga, Dom omladine i njegov osnivač, Grad Beograd, nisu ponosni na profilisanu gradsku knjižaru u kojoj se mogu naći retka i retko dobra izdanja, a koja uspeva da opstane uprkos ovdašnjim običajima „tržišnog“ poslovanja izdavača i knjižara.

 

Izdavačka kuća Beopolis počela je da radi 1995. godine, a nekoliko godina kasnije otvorena je i knjižara u holu Doma omladine Beograda. Beopolis je objavio desetine knjiga proze, poezije, naučnih studija iz oblasti savremene muzike i vizuelne umetnosti, stripova, kao i nekoliko muzičkih izdanja, uglavnom mladih autora.

Dakle, da se razumemo: ja ljude iz Beopolisa i poznajem lično i nimalo nisam srećan što ostaju bez mesta u centru grada (i lokala uopšte) (i magacinskog prostora) i izvora prihoda, ali nismo ovde da pričamo o meni.

Više smo ovde da popričamo o tome da ste, sem ako niste slijepi kod očiju, sigurno primetili kako je Beograd, ali i Srbiju u poslednjih nekoliko godina uhvatila prava epidemija zatvaranja knjižara. Kragujevac, znamo to, ima praktično samo jednu knjižaru. Beograd ih ima više, ali Beograd ima i dva miliona stanovnika, plus minus koja šačica putujućih Roma. Taj i takav Beograd zatvorio je barem desetak knjižara u širem centru u 2009. godini.

Dobro, umem ja da budem razuman kad hoću. Razumem da su na delu surovi zakoni kapitalističke privrede, da je kirija u centru grada svirepo skupa jer je to ipak centar grada – pa makar i Beograda – i da će je lakše plaćati Mišković i njegovi klonovi nego nekakvi… knjižari. Shvatam da su ekonomski jači lanci poput Platoa ili IPSa ili nedavno začetog lanca Laguninih knjižara neka vrsta ukrupnjavanja kapitala i građenja brendova i bla bla bla, sva ta sranja koja se uče na fakultetima za menadžment. Sve ja to shvatam. Takođe shvatam da većina Srba, bez obzira na pol, uzrast, versko i etničko opredeljenje ima toliko odvratan ukus u literarnom domenu da bi bilo bolje i zdravije da ne čitaju ništa nego da čitaju to smeće koje čitaju. I isto tako shvatam da je u hiperubrzanoj kulturi poput ove kulture Interneta, SMS-a, multimedije, igara itd. sasvim razumljivo da mnogi neće da se smaraju sa knjigama.

 

Ali kakve veze sa tim ima Dom Omladine?? Jedna gradska institucija namenjena omladini, dakle, što bi rekli demagozi, budućnosti društva. Nije li ta institucija tu da čuva, nježno uzgaja i aktivno podstiče elemente kulture za koje se, eh, već vekovima smatra da predstavljaju temeljne vrednosti svakog društva?

Umesto toga, ta institucija kao svoju najvidljiviju aktivnost ima ugostiteljstvo.  Duže rečeno: Dom Omladine mahom znamo po tome što svoje nekretnine daje pod zakup ovima i onima. Mnogi ovi su klasični ugostitelji, a mnogi oni su organizatori koncerata.

Da ne bude zabune, niti imam nešto protiv ugostitelja, niti protiv koncerata, daleko bilo, i istovremeno znam da DoB ima i druge programe, predavanja, izložbe i koješta. Ali isto tako znam da su njegove najvidljivije stvari kafići, bilijar i koncertne aktivnosti.

U svoj toj ekstazi davanja pod kiriju delova kvadrature Doma Omladine Beograda, postojanje knjižare Beopolis u njenom prizemlju beše poslednjih desetak godina najprepoznatljivije kulturna stvar koja se tu dešavala. Za razliku od opskurnih predavanja (u smislu da su bila više skrivena nego predočena javnosti) i ničim oglašenih izložbi, Beopolis je imao vidljivost, dinamičnost i ljude koji su činili ovaj (mali ali dobro snabdeveni) kulturni prostor živim i privlačnim.

Skočite do Peščanika pa pogledajte tekst u kome se detaljnije obrazlaže koliko je i kakvih knjiga u svakom trenutku bilo dostupno u Beopolisu. Setite se koliko ste tu našli stripova, fanzina i publikacija za koje druge knjižare, nacionalni lanci i njihovi prodavci nikada nisu ni čuli. Setite se muzike, postera i bedževa. Setite se knjiga koje ste plaćali koliko ste hteli, a ne koliko je pisalo (jer ništa nije ni pisalo). Ne treba udarati u patetiku, ali Beopolis je bio gotovo suviše dobra stvar da bi se moglo poverovati da postoji u Beogradu – mesto na kome su se kultura i umetnost održavali živim (a ne konzerviranim, ili još gore, prigodno upakovanim za prodaju) i na kome je i razgovor o njima zadržavao žar i strast kakvu su takvi razgovori odvajkada i budili u ljudima svesnim da su kultura i umetnost od egzistencijalnog značaja.

Sve ovo i još mnogo više nedostaje Platoima i IPSovima, firmama koje su u poslednjih nekoliko godina kombinacijom menadžerske sakatosti i klasične srpske pohlepe uspele da rasteraju kvalitetne i vredne radnike koje su imali i, eto srpskog paradoska, dovedu sebe u poziciju da su najveći knjižarski lanci u zemlji – koji istovremeno ne plaćaju prodate knjige izdavačima po mnogo meseci, a u poslednje vreme ni plate svojim zaposlenima. (Naravno, ovo nije sprečilo državu da velikodušno stavi Prosvetu na raspolaganje jednom od vlasnika IPSa…) Ti isti knjižarski lanci su sada u situaciji da imaju spiskove izdavača sa kojima više ne mogu da rade jer im nisu plaćali prodatu robu godinama, pa u najvećim knjižarama u Srbiji imate zastrašujuće rupe u ponudi. Isto, naravno važi i za novootvorene Lagunine objekte koji nasleđuju sve poslovne bifove što ih Laguna kao izdavač ima sa drugim izdavačima i distributerima.

U ovakvoj situaciji, važnost Beopolisa kao ničije zemlje koja u ponudi ima sve (i mnogo više nego sve: knjige iz susednih zemalja, stripove, fanzine, muziku) je ogromna, makar onoliko koliko i važnost Beopolisa kao firme koja ne laže, ne ostaje dužna, ne otima i ne demonstrira pohlepu i kanceroznu potrebu za širenjem nauštrb kvaliteta posla. Ako smo onomad pričali o socijalnoj DNK, onda Beopolis demonstrira poslovnu DNK koju vredi čuvati i replicirati jer će tako celom društvu biti bolje.

 

No, umesto toga, Dom Omladine nalaže Beopolisu, koji, jelte, ima važeći ugovor o zakupu, da se iseli do kraja Januara jer, eto, zgrada ulazi u novu fazu rekonstrukcije. Mislim, budimo za trenutak ozbiljni. Dom Omladine se rekonstruiše od… 2007. godine? Beopolis je proveo više od godinu dana zbudžen u hodniku pored portirnice, trpeći nesumnjivu štetu glede svog prometa (iako je, jelte, i tada imao nepromenjen ugovor o zakupu) i samo što se vratio u stari prostor (koji je i sam skromne veličine i opremljenosti), rečeno im je da mogu lagano da se sele jer se sprema nastavak rekonstrukcije.

Da budemo ozbiljni, ali i analitični: koga bre, taj nesvet iz Doma Omladine zajebava? Ozbiljno, kome ti ljudi mažu govna po naočarima i lažu ga da je to samo pao mrak? I dalje, po komandnoj odgovornosti, koga ovaj grad to odlučuje da natrti, sve mu nedužno objašnjavajući da je to tek redovni pregled prostate? Za gradonačelnika koji se onomad potrudio da objasni kako mu homoseksualnost nije draga, Đilasove produžene ruke (i, hmmm, drugi udovi) mnogo lako nalaze put do naših rektuma.

Jer, recite mi da vam nije jasno kako će na mestu knjižare u dogledno vreme nići novi kafić u prizemlju Doma Omladine – ili će postojeći samo proširiti polje delovanja. Recite mi da ne vidite kako je neko – direktor u Domu Omladine ili neka druga pojava humanoidnog oblika primio sitan mito u zamenu za iseljavanje knjižare. Recite mi da ne pomišljate na to kako grad, država, strukture vlasti i sve to, ne štite ono što bi trebalo da štite – kulturu, umetnost i zdrave forme poslovanja – već dopuštaju aparatčicima da za siću rasprodaju nešto što na osnovu društvenog ugovora pripada svima nama.

 

To je ono što u ovoj priči čoveka najviše dovodi do besa: svest koliko je u ovoj zemlji mito sitan biznis. Za onog ko je odgovoran za ovu svinjariju ovo je bio posao od koga neće kupiti ni nova kola, ni novi stan, ni novi štajaznam, bubreg. Ovo je mito koji se verovatno iskazuje u redu veličine par hiljada Evra, dovoljno da se odradi neka ozbiljna poslovna pratnja, jedno veče u solidnoj kafani i eventualno nekoliko grama koksa odozgo. Za, dakle, ekvivalent desetak sati čulnog uživanja jednog čoveka ostatak društva gubi esencijalnu instituciju kulture koju ništa drugo na vidiku ne može da zameni.

Zaista u Srbiji nije teško biti svinja. Čak i pohlepa u ovom momentu naše istorije deluje nam sitno, kratkovido i neambiciozno. Šta mi možemo da uradimo? Za početak, da im kažemo da je ovo što rade SRANJE:

Dom omladine Beograda
Makedonska 22/IV
11 000 Beograd
Srbija

Direktor: Milan Lučić
Telefon: (011) 3220 127
Fax: (011) 3222 226
email: dobinfo@domomladine.org

Apdejt: upravo sam se vratio iz Doma Omladine gde sam pričao sa ljudima iz Beopolisa. Aleksandar veli da niko živi ko predstavlja grad nije hteo ni da se čuje ni da se vidi sa njim. Takođe kaže da ih ovo, naravno, finansijski uništava verovatno do granice posle koje vaskrsenja neće biti. Firma bez lokala ne može da prodaje knjige, što znači da ljude koje nisu još isplatili neće imati čime ni da isplate, a davanje Beopolisovih izdanja u zamenu, verujem, neće biti preterano atraktivno rešenje.

Ono što meni pada na pamet je da bi u nekom malo funkcionalnijem pravnom sistemu Beopolis mogao da tuži Dom Omladine i pozove se na četvorogodišnji ugovor o zakupu koji imaju, te da traži odštetu u visini ne samo kirija koje bi platili do kraja isteka ugovora već i po proceni finansijskog gubitka koji će imati  zahvaljujući gubljenju lokala… Doduše, u Srbiji je verovatniji scenario gde se knjižara brani bejzbol palicama i pištoljima…

Takođe, ne mogu a da ne primetim kako grad u poslednjih nekoliko godina kao da radi sve da ugasi institucije kulture koje su izvan glavnih tokova. Studentski Kulturni Centar je ugasio Radio SKC, a Studio B je ugasio treći program svog radija, dakle, jedine dve stanice koje su puštale drugačiju muziku i njoj bliska drugačija mišljenja su radile pod okriljem grada i ugašene su. Sada skupština grada pušta da se Beopolis dovede do, praktično nestajanja (sa sve izjavom direktora Doma Omladine u današnjoj Politici kako „Ова књижара није закупац у Дому омладине, већ је његов програмски део, и са тим се слажу и сви у Скупштини града Београда, у то сам сигуран. До сада смо све учинили да ова књижара функционише и њено постојање нико не доводи у питање. Међутим, извођачу радова потребно је да буде затворен хол Дома омладине, док посао буде трајао, до октобра ове године – објашњава за наш лист Милан Лучић, додајући да ће решење за „Беополис” свакако бити нађено.“)

Nisam pristalica nekih velikih teorija zavere, ali ovo je ono što bi se slobodno moglo nazvati kriminalnim zapostavljanjem.

Apdejt: U pokušaju da budem konstruktivan, upravo sam poslao pismo gradonačelniku. Možda neće uroditi ničim, ali ako dovoljno vas pošalje pisma iste ili slične sadržine, možda urodi nečim. Uostalom, koštaće vas samo nekoliko sekundi vremena, a učinićete nešto. Evo linka do formulara za pismo: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=2577

A evo i sadržaja mog pisma koji se osetite slobodnim da kopirate. Budimo konstruktivni i brzi!!!

Poštovani,

 

Sigurno ste svesni situacije u koju je dovedena knjižara Beopolis u beogradskom Domu Omladine, kao posledica produžene rekonstrukcije ovog objekta. Kako javljaju različiti mediji (na primer e-novine: http://www.e-novine.com/kultura/kultura-vesti/33788-Beopolis-ponovo-bez-prostora.html ili Politika: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ubrzana-selidba-knjizare-Beopolis.sr.html ), zbog nastavka rekonstrukcije zgrade, Skupština grada Beograda naložila je DoB-u da privremeno iseli objekte iz hola, a DoB je obavestio knjižaru da magacinski i prodajni prostor mora da iseli po hitnom postupku i privremeno je odjavi jer vlasnik prostora nije u stanju da obezbedi alternativni smeštaj.

 

U praksi ovo znači da Beopolis mora da napusti prostor za koji ima važeći četvorogodišnji ugovor o zakupu i da nađe alternativno rešenje, bez garancije da će se posle devet meseci – koliko je predviđeno da rekonstrukcija traje, a iz prethodne prakse znamo da se rokovi retko ispoštuju – zaista i biti u stanju da se vrati u prostor u kome radi već više od deset godina. Dalje, u praksi ovo znači da Beopolis ostaje bez mogućnosti da nastavi sa obavljanjem svoje delatnosti – jer nema lokal – što direktno vodi u finansijske gubitke i gašenje firme. Podsetio bih Vas da je tokom više od godinu dana Beopolis bio, bez obzira na važeći ugovor o zakupu, privremeno smešten u improvizovani prostor iza prijavnice Doma Omladine, čime je njihovo poslovanje trpelo ogroman pad.

 

Beopolis nije tek još jedna mala knjižara u gradu u kome knjižara svakog meseca ima sve manje. Beopolis je najvidljiviji kulturni sadržaj Doma Omladine Beograda – čak će ga i direktor Doma Omladine u gorenavedenom intervjuu u Politici nazvati „programskim delom“ – apsolutno esencijalan deo kulture centra, pa i celog Beograda. Zahvaljujući posvećenosti njegovih vlasnika i zaposlenih, ali i zdravim poslovnim praksama, bez kalkulisanja i varanja, Beopolis je tokom decenije rada izrastao u mesto sa potpuno jedinstvenom knjižarskom ponudom. Ova knjižara ne samo da ima naslove svih domaćih izdavača – čime, zbog neodgovornog poslovanja ne može da se pohvali ni jedna druga knjižara u gradu, pogotovo ne veliki lanci – već je i ponuda naslova iz regiona, alternativnih, strip, fanzinskih i drugih publikacija čini možda najbitnijim mestom ove vrste na Balkanu.

 

Mislim da odnos grada prema ovakvoj jednoj instituciji reflektuje odnos grada prema kulturi uopšte i voleo bih da me grad uveri da mu kultura jeste bitna. U poslednjih nekoliko godina, gradske institucije su bez mnogo buke ugasile alternativne i progresivne aktivnosti poput Radija SKC ili Trećeg programa Radija Studio B. Da li će tiho teranje Beopolisa u ekonomsko samoubistvo biti nastavak trenda?

 

Molim Vas da me razuverite i pokažete mi da ovaj grad ume da ceni vrednosti koje su mu date na raspolaganje. U normalnoj, svakodnevnoj praksi vlasnici prostora svojim zakupcima obezbeđuju alternativni smeštaj kada rade rekonstrukcije, sklapajući čak posebne ugovore kojima se zakupcu garantuje povratak u rekonstruisane prostorije, pa čak i plaćanje zakupa u privremenom smeštaju dok traju radovi. Mislim da je ovo standard odgovornog i domaćinskog ponašanja ispod koga grad Beograd naprosto ne bi smeo da ide. Za Beopolis niko ne traži baš ništa što mu ne pripada. Ova firma ima ugovor i ima deset godina poslovne i kulturne istorije iza sebe koji joj daju za pravo da od grada očekuje ne pomoć u opstajanju već samo pomoć u tome da  se sama, radeći ono što i inače radi – građenje kulture – održi u životu i nastavi da daje Beogradu ono što nema ni jedan drugi grad u Srbiji, pa ni na Balkanu.

 

Molimo Vas da ovaj problem ne ignorišete i da ga rešite na zadovoljstvo svojih građana.

 

Apdejt: Evo i linka za onlajn peticiju za rešavanje problema Beopolisa. Potpišite je, to vas košta svega pola minuta vremena:

http://www.petitiononline.com/beopolis/petition.html