Nije teško ne biti potpuna svinja

Slavoj Žižek je pre par godina na svom predavanju u beogradskom Kulturnom centru sa karakteristično razdraganim cinizmom (ili blago cinično obojenom toplinom, ne sećam se najbolje) primetio kako je industrija humanosti jedna gadna podmetaljka modernog sveta. Činjenica da možete svoj deo problema da pretvorite u deo rešenja putem daljinskog upravljača samo nam, kazao je on, otupljuje čulo za razmišljanje o korenu problema.

Koren problema je, recimo, svet, i njegov način da uvek prati odredbe Marfijevog zakona i sve loše situacije uređuje tako da budu još gore, a ljudi koji čine svet tome mnogo doprinose. Umesto da rešavamo koren problema, ljude, društvo, politiku, ekonomiju, sebe, tvrdi Žižek, mi se utapamo u liniji najmanjeg otpora i participiramo u rešavanju posledica problema tako što plaćamo nekog drugog da bude human u naše ime. Novac je izmišljen da bi bio univerzalno znamenje vrednosti i novac je ono što najbrže cirkuliše čak i kad je vrednost koju treba označiti poštovanje tuđeg života.

S druge strane, a šta da uradimo? Šta da uradimo kada serija zemljotresa ubije državu kojoj ni do tada nije išlo, ostavi iza sebe oko pedeset hiljada mrtvih za jednu noć, sa potencijalom da ubije još stotine hiljada? Šta da uradimo kada stotine hiljada gladuju, pale leševe da bi sprečile zaraze, ostaju bez pijaće vode, transporta, goriva i higijenskih artikala? Šta da uradimo kada nema ničega što možemo da uradimo za ljude koji su nam niko i ništa ali čija je tragedija toliko prečišćena, toliko destilisana da svaki otkucaj na tastaturi koji učinim odlaže mogućnost pomoći barem jednom od tih ljudi za nekoliko sati? Dana? Nedelja?

 

Kataklizma koja je zadesila Haiti je toliko velika, toliko medijski hiperrealna da filozofiranje o postinformatičkom društvu i opscenosti potrošačke tehnologije koja se stavlja u službu humanitarnog rada deluje kao cinična akademska stilska vežba. Da, možda davanjem novca Crvenom krstu odabirate da ostanete deo problema, da podržite hladnu nehumanost tržišne ekonomije podražavanjem tople humanosti koja je simbolisana sekjuriti kodom vaše kreditne kartice. Ali šta drugo?

I, da, svestan sam da međunarodni Crveni krst nije poznat ni po efikasnosti ni po prodornosti – ta radim za njega poslednjih osam godina – ali baš zato sam svestan da u ovom trenutku nema nikog drugog na planeti ko stotinama hiljadama ljudi osuđenim na umiranje i propast može da pomogne svojom mrežom logistike, metodologije, iskustva i prakse. Naravno, naravno, postoje mnogi drugi ljudi koji u ovom trenutku pate na ovom svetu, za koje nisu organizovani seksepilni fandrejzeri i one-click kampanje. Ali ovde ih ima stotine hiljada, a vi zaista možete da im pomognete.

Ako ste ikada naručili knjigu, DVD ili igru preko Interneta. Ako ste ikada trgovali na eBayju, Amazonu ili Play-Asia. Ako ste ikada otvorili PayPal nalog, onda je ovo napor koji vam je već poznat. A on može nekom da donese hranu, higijenu, odeću, čistu vodu ili ćebe. Čak i Žižek bi, siguran sam, potvrdio da je to ipak vredno tolicnog napora:

Donacija Međunarodnom Crvenom krstu za pomoć Haitiju

2 reagovanja to “Nije teško ne biti potpuna svinja”

  1. Iako nisam prisustvovao pomenutom predavanju podelio bih par misli na temu „industrije humanosti“ i stvarima na koje Slavoj ukazuje govoreci o istom.
    Ne slazem se da se predavanje moze kategorisati kao cinicna akademska stilska vezba iz razloga sto ono jeste koncipirano i izvedeno kao analiza i (politicko-filozofska) rasprava o uzrocima i posledicama incidenata u kojima je potrebna intervencija bilo koje vrste humanitarnih organizacija. I kao takvog ga treba analizirati. A akcenat je na uzrocima. Praksa o kojoj SZ govori ne odnosi se samo na „industriju humanosti“ vec na siroko rasprostranjenu praksu drustvenog (ne)delanja koje se danas ne moze ograniciti samo na podrucje Zapada. Nazalost one-click kampanje dobro ilustruju skoro pa potpuno nepostojanje motivisanosti kod stotina miliona gradjana da se zainteresuju za koren problema ciji, indirektno, deo polako postaju. Pa ipak ovo ne umanjuje prakticnu vrednost donacija koje su uglavnom razlika izmedju zivota i smrti krajnjih korisnika. I sumnjam da SZ predlaze bilo kakvu vrstu bojkota ove prakse. To bi bilo besmisleno. Poenta koju (po mom misljenju) treba izvuci iz ovog predavanja je da izmedju donacija koje saljemo ka ugrozenim podrucjima, uradimo (mnogo) vise pa da probamo da svaku sledecu katastrofu ili izbegnemo (ako govorimo o ratnim ili ekonomskim) ili sto vise ublazimo i lokalizujemo. Otklanjati uzroke a ne leciti posledice. Logicno pitanje koje bi mi se sada moglo postaviti je a kako izbeci posledice ovako razornog zemljotresa. Pa jedan od odgovora lezi u cinjenici da je razlog ovolikog razaranja to sto je Haiti najsiromasnija zemlja zapadne hemisfere i sveobuhvatna nemoc bilo kakvih institucija do kojih je doslo posle decenija civilnih ratova i diktatura. (http://www.pescanik.net/content/view/4347/1077/)
    Mnogi od njih bili su podrzavani od strane SAD zarad svojih licnih ciljeva (kao sto je izbegavanje da Haiti postane nova Kuba). E sad vlade SAD bile su izglasane od strane miliona biraca koji nisu obracali paznju na to sta njihova vlada radi u njihovo ime (ili su to svesrdno podrzavali). Jos jedan primer je Sadamovo fantomsko nuklearno oruzije zbog kojeg su SAD izvrsile invaziju na Irak (ovo su samo najsveziji primeri, nije mi bio cilj da samo i jedino prozivam SAD). I dalje malo ko poziva aktere da preuzmu odgovornost za to sto su uradili. Ali donacije i humanitarna pomoc tece, sto u potpunosti odgovara vladajucem establishment-u.
    Da ne duzim dalje suvisnim i dobro poznatim primerima, SZ ne preporucuje da se bude potpuna svinja, vec da se preuzme odgovornost za ono sto stvarno znaci biti gradjanin sa pravom Glasa.

  2. mehmetkrljic Says:

    Da, treba napomenuti da je u Žižekovom slučaju ovo bilo deo šireg obrazlaganja čije su poente svakako bile ovo što iznosiš, to jest skretanje pažnje na uzroke, radije nego plaćanje nekom drugom da se bavi posledicama, ali da je baš u tom delu priče poenta udarena nedvosmisleno: pozivi na akciju, to jest na delanje bez oklevanja su zajebana stvar. Slavoj kaže da je to simptom jednog zavedenog društva koje prezire razmišljanje i fetišizuje akciju. On veli da razmišljanje mora da bude deo priče. I mi se slažemo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: