Avatar između politike i SF-a

Kao najkomercijalniji film svih vremena, Avatar je zanimljiv za sociopolitičku koliko i za estetsku analizu. Činjenica da je najgledaniji film u svetu na prelazu 2009. u 2010. godinu

a) naučnofantastičnog žanra i

b) politički prilično napadno liberalan

ne bi trebalo preterano da nas iznenađuje. U poslednjih trideset godina naučnofantastični filmovi su redovno bili u vrhu globalnih lista gledanosti, od Lucasovih i Spielbergovih tvorevina do, dakako radova samog Jamesa Camerona, a liberalna ideologija se po definiciji vezuje za holivudsku filozofiju pravljenja filmova.

Ovo prvo će mnogi dovoditi u pitanje ukazivanjem na to da između „prave“ naučne fantastike i sapunske opere ili samo fantazije (ili čak alegorije) umotane u pseudonaučno ruho ima razlike. Ovo drugo će doći pod paljbu onih koji razložno mogu da ukažu kako trend pravljenja desničarskih filmova može da se poveže sa periodima vladavine republikanaca u SAD (najpoznatija… er studija ovog tipa je svakako nadaleko čuveni vodič za akcione filmove osamdesetih godina na ovom sajtu).

Sve je to podložno raspravi svakako, ali za potrebe našeg razmatranja Avatara zanimljivije je da se zadržimo na tome kako Avatar sam (a kroz filter njegovog autora, Jamesa Camerona) doživljava naučnu fantastiku i liberalnu politiku.

(Uzgred, umesto slika iz filma, kojih vam je sigurno preko glave, evo nekoliko fotografija Roxy Panther.)

 

U prvom redu, značajno je podsetiti se nekih zgodnih uzrečica koje se unaokolo bacaju pri pominjanju naučne fantastike. Često (i dugo) povezivanu sa futurizmom, naučnu fantastiku je neki veseljak oštroumno definisao kao ljudsku delatnost koja ne stremi tome da predvidi budućnost već da je spreči. Duhovito? Možda. Cinično? Moguće, ali ovo jeste u neku ruku razložno objašnjenje opisa posla naučne fantastike koja zbilja, u svom umetnički validnom obliku zapravo sebi ne uzima u zadatak ekstrapolaciju sadašnjosti da bi saznala budućnost, već, kao i svaka umetnost, da bi bolje razumela sadašnjost.

Stanislaw Lem, moguće najveći pisac naučne fantastike ikad je ovu ideju i na estetskom nivou provukao u svome romanu Solaris (da bi je kasnije moguće najveći filmski režiser ikad, Andrej Tarkovski odveo korak dalje u svojoj ekranizaciji romana) prikazujući inteligentni, ali neshvatljivi okean na dalekoj planeti kao refleksiju samih nas i, ironično, meru naše neshvatljivosti.

Stanislaw Lem je bio čudovišni vizionar, a James Cameron je najuspešniji holivudski režiser, čovek koji (u ovoj ekonomiji!!!) pravi više od decenije pauze između dva filma i postiže da to budu dva sukcesivno najuspešnija filma svih vremena, sve to bez agenta ili bar jake producentske zaleđine. O Cameronu će, verujem tek biti napisane neke šokantne knjige.

No, u Avataru, naučna fantastika dobija jedan interesantan preokret. Cameron je u ovom filmu, sasvim očigledno, u fokus stavio proizvođenje jedne autentične i ubedljive vanzemaljske civilizacije, kulture i ekosistema, spojenih u jedan metasistem. Njegovo spajanje noosfere i biosfere svakako nije bez presedana u istoriji naučne fantastike, naprotiv, čak i u domenu (animiranog) filma, ne moram da naprežem mozak dalje od Sakaguchijevog Final Fantasy: Spirits Within koji je Gaia koncept poetizovao na način već poznat igračima FF serijala. I slavno propao, dodao bih. No Cameron ne samo što nije propao, naprotiv, već popularni mediji već nedeljama izveštavaju o fenomenu post-avatarske depresije koja hvata gledaoce opčinjene svetom po imenu Pandora i njenim anti-dijalektičkim konceptom rajskog vrta.

Pandora je dakle, ideal, ideja nevinosti kakvu povezujemo samo sa blagoslovom rane mladosti (to jest infantilnosti, bez negativne konotacije), bilo jedinke, bilo čovečanstva. U umetničkom smislu, one su ionako isto. Pandora je obećanje rajskog vrta savršenog ekonomskog balansa u kome dijalektički procesi nemaju potrebe da nastanu jer se ravnoteža potrebe i resursa održava sama od sebe. Pandora je, dakle, ekološki i ekonomski perpetuum mobile, raj u koji zmija, naravno, mora da dođe sa nekog drugog mesta.

Ta zmija su, ovde, zemaljski kolonizatori i njihova glad za resursima. Cameron nam kroz usta glavnog junaka objašnjava koji je greh Zemljana („ubili su svoje zelenilo“) i izjednačava kapitalizam sa zlom. Zemljani, da bi preživeli moraju da se šire i konzumiraju neobnovljive resurse. Na’avi, da bi preživeli moraju samo da žive i poštuju život, jer imaju savršen odnos između konzumacije i obnove resursa.

No, ovo zlo kapitalizma, koje uredno sledi liberalnu formulu percepcije (uostalom, meni blisku) je iznenađujuće uzgredno prikazano u filmu koji je shvaćen kao jak naučnofantastični (makar u međama spejs opere) i jak politički iskaz.

 

Hoće se reći: dok je Pandora prikazana u mnogo raskošnih detalja, kao otelotvorenje „drugosti“ na biološkom, ekonomskom, socijalnom, religioznom i političkom planu, zemaljski kolonizatori su tek ovlaš sažet prikaz realnosti na Zemlji u trenutku gledanja filma. U godini 2154., u kojoj se događa film, Zemljani koje vidimo su identični Zemljanima koji pored nas sede u bioskopu.

U ovom smislu, zanimljivo je kako Cameron implicira da, dok je Pandora mesto izuzeto od socijalne evolucije svojim blagoslovom savršenog ekonomskog i ekološkog balansa, Zemlja je takođe mesto izuzeto od socijalne evolucije, pretpostavljam na osnovu čiste volje za zlo (ne samo volje za moć) koju on pripisuje kapitalizmu.

Prostije rečeno: Zemljani koje vidimo na Pandori predstavljaju društvo koje je razvilo tehnologiju putovanja brzinama bliskim svetlosnoj (NAFAL, što bi rekla gazdarica LeGuin) koje im omogućuje ne samo kolonizaciju nego komercijalnu eksploataciju svetova izvan Sunčevog sistema, te genetski inženjering koji im dopušta proizvodnju tela izraslog iz ljudskih i na’avijevskih gena, te projektovanje ljudske svesti u ovo telo, ali isti ti Zemljani koriste balističko naoružanje sa hemijskom propulzijom, imaju identične estetske kriterijume našim (tetovaže, odeća), a rodna ravnopravnost im je na istom nivou kao i nama (jedina žena na visokom položaju je civilna naučnica, dok u korporacijskom i vojnom sektoru kolo vode muškarci).

Ovde ne ulazim u očigledno besmislenu vojnu taktiku i filozofiju (mechovi imaju smisla samo kao metafora) ili u očigledno farsičnu postavku zemaljske ekonomije – na kraju krajeva mineral zbog koga Zemljani eksploatišu miroljubive Na’avije zove se „nenabavljijum“, no, interesantno je primetiti kako, za potrebe pojednostavljenja ideološke komponente filma, Cameron maltene izvrće naopačke ideju o ekstrapolaciji sadašnjosti u budućnost.

Njegovi Na’avi, kao „drugi“ nisu refleksija sadašnjeg zemaljskog društva, već njegova (mitološka) prošlost koju obezboženi i de-eticizovani savremeni čovek izdaje svojom ideologijom uvećanja proizvodnje i širenja potrošnje, a Zemljani u filmu su isti Zemljani koji film posmatraju – dakle Zemljani koji nisu prevazišli čak ni podelu na nacije (uobičajeno za futurističke ekstrapolacije). U ovom smislu, Avatar nije samo generalna kritika ljudskog društva ili zapadnjačkog liberalnog kapitalizma, već prevashodno, kako su to mnogi pre mene primetili, kritika Amerike i njenih temeljnih ideja.

Sa naučnofantastične strane, ovde u filmu postoji gotovo nepodnošljiva tenzija: dok je Pandora gotovo sva u domenu označitelja, Zemlja, to jest njeni predstavnici na Pandori je gotovo potpuno u domenu označenog. Pandora socijalno ne evoluira jer nema potrebu za dijalektikom – savršena je, na njoj život i smrt održavaju jedno drugo, dok Zemlja socijalno ne evoluira jer je osuđena na dijalektičku/ termodinamičku smrt, to jest sasvim je na strani zla, smrti koja proizvodi smrt.

 

U drugim spejs operama, određena stilizacija pomaže da se metafore jasnije prikažu. Možda i pojednostavljenije, ali svakako, ideje o svetskoj naciji, kao i smešne uniforme posada svemirskih brodova i njihovo energetsko oružje imaju ulogu. One prikazuju dijalektiku kao progresivni proces – ne u ideološkom smislu, već u smislu kretanja u neku stranu, razvoja koji čini da je sutra drugačije nego što je bilo danas. U Avataru dijalektika je statična i služi samo da sugeriše (toplotnu) smrt u momentu kada se svi raspoloživi resursi konvertuju u toplotu, najnižu formu energije. Dijalektika u Avataru nije progresivna, ona se kreće u krugu koji prelazi u nizvrtnu spiralu.

Ovo je interesantno pojednostavljenje ako hoćete da pričate o političkom sadržaju Avatara. Druga naučnofantastična dela iz istorije žanra su na kompleksnije načine tretirala motiv eksploatacije ekološke civilizacije od strane tehnološke civilizacije. „Džem“ Fredericka Pohla i, svakako, „Svet se kaže šuma“ Ursule K LeGuin su primeri znatno bogatije ekstrapolacije i obrade datih motiva i njihova politička potentnost je, bez obzira što su napisana pre nekoliko decenija, na višem nivou od Avatarove. I jedan i drugi roman su bliski Cameronovoj ideji susreta „zrele“ tehnološke civilizacije sa „infantilnom“ ekološkom i izvlačenja ekonomske i duhovne (i religiozne?) pouke iz ovog susreta, dakle oba se drže liberalne matrice i ne zalaze u zaista teške antropološke i epistemološke dileme poput Lemovih romana („Nepobedivi“, „Fijasko“, „Solaris“, „Glas Gospodara“). U tom smislu, ovo su političke knjige (dok su Lemove prevashodno filozofske) i iako je jednu napisala ubeđena levičarka a drugu centrista sa blagim desnim naklonom (ali i mnogo levičarstva u svojoj prozi), za obe je zajedničko kompleksnije prikazivanje problematike eksploatacije jedne kulture od strane druge kada među njima postoji ogroman tehnološki ali i ogroman filozofski jaz.

Ono u čemu Avatar najviše kaska za ovim prethodnicima je jedna vrsta odustajanja od analitičke kritike društva, nešto što se ni LeGuinovoj ni Pohlu nije moglo zameriti.

Naime, iako su Avatar mnogi požurili da proglase osudom (ili makar kritikom) američkog posthladnoratovskog ekspanzionizma (pre svega iračke i avganistanske vojne okupacije), reklo bi se da su oni koji su ga proglasili skupljim rimejkom Diznijevog Pokahontas bliži meti. Avatar je po svojim motivima, simbolici i duhovnim poentama koje nastoji da napravi pre svega osuda kolonizacije američkog kontinenta i genocida nad domorocima koji ju je pratio.

Ovo ga čini u neku ruku arhaičnim po tematici (bez obzira na futuristički mizanscen), mada to nije greh samo po sebi, i možda neambicioznim po poentama koje pokušava da napravi, ali osnovni utisak koji se stiče gledanjem filma je da se Cameron naprosto čak ni u uzletu najplemenitije liberalne osude amoralnosti teritorijalno-tehnološke ekspanzije ne usuđuje da raspravu prenese u stvarni svet.

Prva i najočiglednija stvar je svakako odustajanje da se među Zemljanima makar stvori privid etičke svesti na nivou društvene zajednice. Etičke reakcije na tretman Pandorinog ekosistema i društva su decidirano pojedinačne i locirane u ljudima koji i sami ne pripadaju „mejnstrim“ zajednici – žene, gikovi, naučnici, osobe sa invaliditetom, sve tradicionalne marginalizovane grupe sklone liberalnim političkim opcijama. Iako korporacijski egzekjutiv u jednom trenutku u filmu pravi referencu na javno mnenje na Zemlji, ne postoji apsolutno ni najmanji napor da se genocid koji se vrši nad stanovništvom Pandore prikrije ili racionalizuje. Ovo film sasvim bez ostatka smešta u istoriju a ne u današnje (još uvek neistoricizovano) vreme. Opaska glavnog junaka da je rat na Pandori ishod lukave propagandno-obaveštajne mašinerije zemaljskog (tj. američkog) vojnog aparata, koji prvo od ne-neprijatelja stvori neprijatelja a zatim pravda reakciju time što neprijatelj preti prijatelju, je jedna vrsta readymade reference na aktuelni politički trenutak i u stvarnosti se ne uklapa u ono što vidimo da se događa u filmu. Niti su Na’vi ikakva pretnja Zemaljskim kolonizatorima (sem diskurzivno), niti postoji vidljiv napor da se među njima izazove politički raskol. Cameron politiku „divid et impera“ koja je bila jednako ključna za kolonizaciju Amerike kao i za američki intervencionizam na istoku u poslednjih nekoliko godina sasvim ignoriše. On to čini u ime očuvanja savršenosti na’avijevskog društva koje je postulirao kao nešto izvan dijalektike i time ozbiljno ugrožava političku poentu koju želi da napravi.

No, ono što je najviše ugrožava je svakako rečenica kojom glavni junak objašnjava zašto asimilacija Na’avija u kulturu Zemljana ne može da se dogodi: „Oni ne žele ništa od nas; mi nemamo ništa što je njima potrebno“.

 

Ova vrsta ideološke (ako ekonomiju posmatramo kao ideologiju što ona, uvođenjem pojma političke ekonomije ionako ne može da izbegne) granice koju Cameron odbija da pređe je pomalo zastrašujuća. Gledajući Avatara shvatio sam da su dva među najgledanijim američkim filmovima u proteklih godinu dana zapravo vrlo slična po svom zahtevu da se bave političkom tematikom, samo da bi utekli u čist „wish fulfilment“ kada se pomoli potreba za raspravljanjem (opet da dijalektika!!) političke dileme. Tarantinov Inglourious Basterds je na nekom nivou jednako naučna fantastika kao i Avatar. Pripadajući žanru alternativne istorije (a ne futurističke spejs opere), Inglourious Basterds političko razrešenje problema tenzije između starozavetnih Jevreja, dekadentnih nacista i dobronamernih futurističkih Amerikanaca pronalazi u falsifikovanju istorije tako da se Drugi svetski rat završava ne zastrašujućim otkrivanjem razmera zločina koji je počinjen, nego katarzičnom instant-kaznom tog zločina od strane same žrtve. Inglourious Basterds se dakle završava identično kao Tarantinov prethodni film –  Death Proof, prenaglašenim, ideologizovanim „empowerment“ fantaziranjem koje je samo sebi svrha i nema težinu u zbiljskoj političkoj raspravi o odnosima moći.

Na identičan način, Cameron pokazuje kako niskotehnološka, ekološki svesna, tradiciji odana kultura (Na’vi, na kraju krajeva doslovno mogu da stupe u diskurzivni kontakt sa preminulim precima i životinjama, što je bukvalizacija koncepta predaka kao aktivnih učesnika društvenog života i životinjama kao animusima u još uvek postojećim domorodačkim kulturama naše Zemlje) može da porazi visokotehnološku kulturu koja fetišizuje ne reciklažu nego proizvodnju i koja ne poštuje prošlost, pa time i nema budućnost. No, Cameron ovo radi poturajući nam najmanje jedan dosta problematičan falsifikat.

U prvom redu, sama ideja da ekspanzija Zemljana dolazi u trenutku ekonomskog opadanja (manjak resursa na Zemlji, ratovi, ekološka katastrofa) je istorijski nedosledna (naprotiv, kolonizacija Amerike je došla baš u eri ekonomskog rasta) i u najmanju ruku relativizuje „zlo“  koje Zemlja predstavlja (na kraju krajeva, da li su zemaljska deca kriva za grehe svojih očeva? Zaslužuju li barem ona šansu?), no ključni problem je upravo u ideji ekonomske samodovoljnosti Pandore, njene rajske savršenosti, u nepotrebnosti inputa sa strane, u ekonomsko/ ekološkom perpetuum mobileu. Sa filozofske strane, ovo je klizava teritorija new agea koju nikada ionako niko nije shvatao za ozbiljno. U istorijskom i političkom smislu, pak, ovo je apsolutno neprimenjiv argument u raspravi jer pretpostavlja toliko radikalno drugog „drugog“ kakav naprosto nikada nije postojao.

Drugim rečima, Amerika nije uspešno kolonizovana zato što je Indijanaca bilo manje ili zato što su bili slabije opremljeni, već zato što su Indijanci želeli stvari koje su Evropljani imali. Zato što su voljno stupili u proces razmene dobara i sebe doveli u ekonomsku zavisnost od civilizacije koja bolje i efikasnije proizvodi vrednost što je sada zajednički dele.

Ovde svakako treba staviti na stranu problem Cortesa i uništenja actečke civilizacije jer su istorijski zapisi protivrečni, jer je ovde igrala jaka religiozna komponenta i jer su, možda ključno, Acteci imali drugačije shvatanje ekonomije od Evropljana, ali i od severnoameričkih domorodaca. Severna Amerika je ono na šta i Avatar smera svojom velikom metaforom, ali on sasvim propušta da progovori o tome koliko su severnoamerički Indijanci rado ulazili u trgovinu da bi dobili viski, puške, ćebad i druge stvari. (I, uostalom, ako želite da proširite fokus, kolonizacija Afrike je protekla uz trgovinu robljem koja je prvo išla od strane Afrikanaca ka Evropljanima/ Amerikancima, dakle, prvo su Afrikanci porobljavali Afrikance. Slično raslojavanje domorodačkih kultura se može primetiti i u kolonizaciji jugoistočne Azije.)

Baš na ovom mestu, Cameron napušta političku diskusiju i ulazi u vode istorijske revizije za potrebe emotivno zadovoljavajućeg finala u kome se asketska vrlina i vera u večito recikliranje – i istovremeno u nepotrebnost, čak suštinsku zloćudnost (socijalne) evolucije stavljaju ispred pravljenja potentne političke poente. Kao što Zemljanima ne dopušta da kao društvo imaju etičku svest, on i Na’avijima ne dopušta, čak ni na nivou pojedinca da imaju i prisenak sumnje u etičku, ekonomsku i ekološku ispravnost Pandorinog večitog kruga recikliranja. Na’vi su, dakle, društvo lišeno sumnje, žudnje ili ambicije, nešto što u stvarnom svetu ili nikada nije postojalo ili, ako jeste, ovo je bila faza dekadencije, pred nestanak, društvo koje je u svojoj neporočnosti savršeno na nivou samog DNK (što dakako simbolizuje etičnost ljudi koji „voze“ Avatare). Naravno, da smo ikada u istoriji civilizacije imali takvo društvo, politika nam ne bi ni bila potrebna. Cameron, avaj, dakle, svoju političku raspravu završava tvrdnjom da je za političku pobedu potrebno ne svesno istupanje iz sistema političke ekonomije tržišta koje bi podrazumevalo nekakvu žrtvu, nekakvo odricanje, dakle i dalje nekakvu razmenu – što bi bio više nego legitiman zaključak – već apriorno odsustvo potrebe za razmenom. Ovim Avatar odlazi predaleko u domen bajki da bi se iz njega izvukla korisna politička pouka. I nisam siguran da su specijalni efekti dovoljni da to nadomeste.

10 reagovanja to “Avatar između politike i SF-a”

  1. Radmilo Anđelković Says:

    Za razliku od Alexa smogao sam snage da pročitam tekst. Slažem se sa tekstom na nivou sličnosti našeg DNK identiteta sa šimpanzama. Bez loše primisli, samo je procenat isti. Osnovni problem da ovaj tekst bude vrhunski je što popušta pod pritiskom tvrdnje da je predložak Pokahontas. Ako je Pokahontas bilo ono što je Kameron hteo da poruči, onda je džaba krečio. Mislim da to nije Pokahontas i da su sva zamagljenja bila potrebna da bi pretežna, američka publika progutala pilulu.

  2. mehmetkrljic Says:

    To i jeste jedno od mojih nezadovoljstava. Na prvi pogled, da se pomisliti da će se film baviti aktuelnom političkom zbiljom, ali onda se vidi da on zapravo daje jednu daleko širu izjavu, da pokušava da ode unatrag do starog zaveta (ili, šta ja znam, barem do Miltona) i pozabavi se metaforom izgubljenog raja koju treba da predstavlja domorodačka zajednica koja živi u skladu sa prirodom i kod koje religija i ekonomija nemaju između sebe vidljive granice. I to samo za sebe nije negativno, nego je problem ako se u filmu pokušava pronaći stvarna politička rasprava primenjiva na politička pitanja našeg sveta. No, američkoj publici je svakako uspeo da proda barem moralističku skasku, mada mislim da je problem što, kako ja to vidim, u krajnjem ishodu ovo viđenje zahteva nepostojeću nekoruptibilnost od čoveka (ili Čoveka) pa ni kao moralistički tarktat nema stvarnu praktičnu upotrebu. Novi Zavet je prihvatio da je čovek grešno stvorenje sklono da bude zavedeno od strane nečastivog i operiše u granici tih parametara kada od čoveka zahteva praćenje moralnog uzora, dopušta pokajanje i promenu. Avatar to, praktično, ne dopušta, sem ako ste spremni da napravite sebi novo telo i preselite se u njega, što, paradoksalno, opet zahteva tehnologiju od koje pokušavate da pobegnete jer je ona „zla“ to jest u disbalansu sa prirodom.

  3. A 3D, kakav je 3D?!!!?!??

  4. mehmetkrljic Says:

    Ne baš impresivan. Mislim, za mene je po defaultu 3D gimik, ali hajde da kažemo da sam samo staromodan. No, Avatar koristi vrlo malo mogućnosti koje 3D pruža, što, opet svedoči o tome da filmovi koji najbolje koriste 3D opet to čini ne nivou gimika, štoseva itd.

  5. Pročitah pažljivo najzad… Dobar tekst.

    Ja sam Avatar krenuo da gledam baš sa namerom da u njemu tražim politiku i moram da priznam da se sa dosta gorenavedenih zaključaka slažem. Pre svega, ako ostavimo po strani velike antropološke i epistemološke aporije koje si spomenuo, a koje se rađaju iz samog setinga susreta dve različite vrste, ostaje nam političko čitanje. Problem sa Avatarom je što ‘politička teorija’ u ovom filmu nije ovozemaljska, jer ako je SF pogodan za nove poglede na stare teorijske probleme ili za parabole na određene ideološke matrice dovedene do svojih krajnjih (obično loših) konsekvenci, onda ovaj film zahteva opaku suspenziju neverice i, kao što si i rekao, više postaje bajka nego socijalno-politički komentar. Nije toliki problem što je pandoranska perpetuum mobile utopija nepotkrepljena istorijskim činjenicama koliko što je neplauzibilna na teorijskom nivou, osim ako teoriju ne shvatimo kao postavljanje premisa bez ikakvog utemeljenja u osnovne ekonomske i psihološke zakonitosti (koje, doduše, opet mogu biti samo empirijske generalizacije, ali od toga boluju i prirodne nauke a i sama metodologija).

  6. mehmetkrljic Says:

    Pa,da. U domenu teorije kao rekreativnog akademskog protezanja intelektualnih mišića, to je sasvim na mestu. U domenu teorije primenjive na, jelte neku postojeću praksu Avatar deluje neupotrebljivo. Znači, politički u užem smislu, on je vrlo tanak. A evo i link za napis o Avataru na vašem blogu: http://boljevac.blogspot.com/2010/01/avatar-i-politika-ili-hrabro-srce.html

  7. Roxy Panther, uh, mačka i po 🙂

  8. mehmetkrljic Says:

    Roxy Panther and a half.

  9. slažem se da je film napravljen prilično naivno i crno-belo,ali zato je i najgledaniji, zar ne?:) meni na’avi deluju kao kombinacija afrikanaca i indijanaca,a zemljani kao amerikanci u poslednjem pokušaju da sačuvaju moć (što mi 2010. izgleda kao sasvim moguć scenario u nekoj bliskoj budučnosti!).
    Meni se,inače,film kao velikom ljubitelju antropologije veoma svideo.

  10. mehmetkrljic Says:

    Pa… da. Kao što sam već gore rekao, moj pokušaj ovde je bio da se pre svega pozabavim ideološkom/ političkom komponentom filma. Nisam ja baš neki poznavalac antropologije da sad mogu tu nešto mnogo pametno da kažem.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: