Ninja Assassin

U principu, holivudski pokušaj da se snimi azijatski film o borilačkim veštinama trebalo bi po definiciji okarakterisati kao svetogrđe. S druge strane, treba se setiti i da je u kolektivnim podsvestima mnogih od nas na zapadu, fenomen nindži kao nečeg apsolutno neodoljivog zaživeo mahom zahvaljujući baš holivudskim filmovima iz prve polovine osamdesetih. Prvi je režirao glavom Menahem Golan, kralj akcije i eksploatacije osamdesetih godina, a u sva tri igrao je Sho Kosugi.

Naravno, Holivud ne bi bio Holivud kada ne bi svaku ideju oterao do parodije, pa otud i Michael Dudikoff i njegov Američki Nindža, no poenta i dalje stoji – pojam, estetika i, eh, ideologija nindža filmova ima dugačku tradiciju u Holivudu.

Ima logike u tome da će visokobudžetni rivajvl ovog podžanra akcionog filma pokrenuti baš Joel Silver, neka vrsta uspelije verzije Menahema Golana i njegovi prijatelji, braća (?) Wachowski, ljudi ionako dugo godina zaljubljeni u akciju i eksploataciju.

Ninja Assassin je, dakle, pokušaj da se za pedeset milijuna dolara snimi film koji će prizvati u sećanje mnogo jeftinije filmove i njihovu magiju uvećati proporcionalno razlici u budžetima. Za režisera je postavljen omiljeni podizvođač braće, James McTeigue, čijim radom na V kao Vendetta nisam bio naročito zadovoljan i sve u svemu, bio sam dosta spreman da mrzim Ninja Assassin. Doduše, akcija je izgledala kul ali, da li je to moglo da bude dovoljno?

 

I da i ne. Ninja Assassin nije preterano dobar film, ali njegov prevashodni problem je to što deluje kao Direct to Video proizvod kome je neko greškom poklonio budžet bioskopskog filma. Drugim rečima, Ninja Assassin je jedan izuzetno uspeo rad iz domena stilske vežbe proizvodnje DTV filma sa poštovanjem svih mogućih žanrovskih i estetskih ograničenja i ulaganjem viška novca prevashodno u akcione scene.

Drugim drugim rečima, problem Ninja Assassina je nepostojanje pokušaja da se u bilo kom smislu (sem u kvalitetu produkcije akcionih scena) nadiđu okviri DTV produkcije. On niti polemiše sa klasičnom eksploatacijom, niti je parodira, niti je subvertira niti čini išta drugo sem da je upakuje na jedan malo skuplji način. No, ako je ovo problem percepcije, on je to pre svega ako se ta percepcija dešava u širem kontekstu. U slučaju da ste potpuno lišeni informacija o filmu pre nego što ga gledate, idealno bez najave i sa propuštenih prvih dva-tri minuta, nije nemoguće da ćete reagovati potpunom zavedenošću.

Atraktivnost akcije i doslednost ideji o nindžama kao mašinama za ubijanje koje svoje protivnike bukvalno rastavljaju na komade je zarazna i scena koja film otvara – grupa nabusitih jakuza i nevidljiva smrt koja dolazi po njih izuzetno je uspela u svom postavljanju tona. Nažalost, umesto surove priče iz nekakvog fiktivnog podzemlja, film za svoj centralni narativni plan uzima zaplet sa dvoje zaposlenih u berlinskoj ispostavi Europola koji saznaju za postojanje plaćeničkih nindža klanova i razotkrivaju, tobože, veliku i strašnu tajnu.

Kažu da je scenario Matthewa Sanda bio vrlo loš i da je u pomoć pozvan iskusni J. Michael Straczynski (čijem sam Thoru posvetio ovonedeljnu epizodu DJ Meho šoa) koji je za šest nedelja doktorisao skript u nešto čime su Wachowski bili zadovoljniji. Straczynski spada u moje omiljenije scenariste ovog stoleća, no ne može se reći da je on Ninja Assassinu udahnuo preterano mnogo šarma.

 

Osnovna priča je jedva razvijena, prepuna prećutanih ili naprosto zapuštenih elemenata zapleta. Zavera koja se implicira ne da nije objašnjena nego nema skoro nikakvog smisla, Berlin i Europol su onakvi kakvim mali američki Đokica zamišlja svet izvan svog dvorišta, a tempo filma ozbiljno hramlje zahvaljujući opširnim flešbekovima.

Uz ovo dolazi i prilično agresivna ravnoća likova. Glavni junak, nindža-otpadnik, anđeo među demonima, Raizo, koga tumači korejska pop-zvezda Rain je u principu ubedljiviji nego što sam očekivao. Njegova poza budistički nedodirljivog ratnika-filozofa sa mračnom prošlošću i zlatnim srcem je funkcionalna baš zato što je svedena samo na skicu. Nemam pojma je li Rain dobar glumac, još se nisam naterao da pogledam Parkovu bajku o kiborzima, ali u filmu u kome samo treba da se nadmoćno, a skromno smeška i pokazuje zaista savršeni torzo, on svoj posao obavlja vrlo zadovoljavajuće.

Američko-britanski par agenata Europola, nažalost nema ovaj luksuz svedenosti i njihove uloge su naprosto nedefinisane, svedene na nosioce neinspirisanih dijaloga i pokretače radnje koja se nikud ne bi mrdnula kada oni ne bi bili tu da je bičuju svojim replikama. Ben Miles koga pamtite iz serije Coupling i okorela epizodistkinja Naomie Harris svoj posao odrađuju profesionalno, ali nije njihova krivica što se osnovni zaplet o policijskoj istrazi vekovne zavere ćutanja nikada ne odlepljuje od zemlje.

Pomenuti flešbekovi su bolji jer su makar – i pored svoje disproporcionalno velike minutaže – odrađeni sigurnije, sasvim verni tradiciji i mada nisu manje kliše od ostatka filma, naprotiv, barem nose emotivne i filozofske poente koje humanizuju inače mehanički vođenu priču. Naravno, nindže su pokazane kao organizacija koje je uspešna u tome što radi pre svega jer u svojim članovima suzbija individualnost i slavi efikasnost kolektiva (tj. klana), firma koja ne trpi manifestacije ljudske slabosti i emotivnog kolebanja, a naš protagonista do kraja filma uspeva da demonstrira kako individualnost i svetosavska emocija prema bližnjem ipak trijumfuju nad dehumanizovanošću sistema koji se diči efikasnošću, priklanjanjem pravilima i suzbijanjem viška bilo koje vrste. Raizov put od usvojenog siročeta do jednog od najboljih ratnika klana Ozunu, a zatim njegova nepoćudnost, otpadništvo i borba protiv klana su primer sigurno vođene liberalne maštarije u kojoj se slavi jedinstvenost a ne standard, višak a ne efikasnost. Razume se, baš ovaj višak Raizoa i čini efikasnijim od svojih suviše mehanički ustrojenih kolega, mada je ovaj zaključak više impliciran nego što je i prikazan.

Dakle, pripovedanje nije jača strana ovog filma.

 

Ono što jeste njegova jača strana je koreografija borbi. Moram da kažem da je u američkom filmu generalno tradicija da se borbena koreografija radi sporije, sa naglascima na završnim potezima, no tim 87eleven je ovde pružio jednu od svojih najboljih partija (radili su i na Matrix, 300, Bourne filmovima), a brza montaža je uspela da, za promenu ne deluje kao prikrivanje fizičkih nedoraslosti glumaca već da doda brzinu akciji.

Hoću da kažem, ima u ovom filmu borbi koje su snimljene tako da se ne vidi šta se zaista dešava, svedene na kolekciju scena egzekucije – i to deluje odlično, ali ima i sasvim transparentnih borilačkih scena koje su fizički uverljive u smislu toka poteza i rasporeda tela u prostoru a kojima frenetična montaža samo podiže adrenalin umesto da maskira praznine.

Naravno, film je žestoko kompjuterski postprocesovan i to se ne odnosi samo na preobilne količine CGI krvi i odsecanje udova – mada je meni ovaj element body horrora sasvim prijao i osetno je doprineo estetskoj komponenti filma – već i na kadriranja kakva u stvarnosti ne bi mogla da se izvedu i detalje koji naprosto ne bi mogli biti uhvaćeni „normalnim“ načinom snimanja.

Napominjem da, za razliku od mnogih Silverovih filmova u Ninja Assassin CGI ne deluje nametljivo – nema ovde bullet time scena, kablova, niti neprirodnih uvećanja/ rendgenskih snimaka fraktura – već je iskorišćen da ukusno dopuni već dobro osmišljenu i koliko-toliko prirodnu koreografiju. Primera radi, Rainove trening montaže deluju kao da on zaista radi sva ta čudesa, a kada u borbama koristi kusari-gamu, ovo je spektakularnije nego što bi ikada moglo da se postigne sa pravim oružjem, a ipak i dalje deluje uverljivo. Ovaj odnos spektakla i naturalizma je pošten i mada Ninja Assassin nikako ne pretenduje da se približi vratolomnim momentima filmova Tonyja Jaa u kojima Panna Rittikrai koreografiju pretvara u poeziju, a scenografiju u šahovsku tablu, njegova borbena bajkovitost je držana na kratkoj uzdi i nikada ne prelazi u prostu pornografiju.

Podrazumeva se, Sho Kosugi u ulozi patrijarhalnog vođe klana je više nego sjajan, a finalna borba između njega i Raina je u svojom odlasku na mističku stranu i gotovo direktnim citiranjem Itagakijevih Ninja Gaiden igara (nestajanja i reverse-wind napadi), sve to u zapaljenom japanskom paviljonu, čist fan service.

 

Dakle, Ninja Assassin je film sa mnogo slabih strana, ali ovo su mahom slabe strane koje sa njim deli veliki broj DTV eksploatacija. McTeigueov film je preskup da bi imao pravo na popust kakav obično dajemo takvim produkcijama, ali s druge strane, visceralno zadovoljstvo koje pruža akcijom i prostačka filozofsko-emotivna komponenta koja pristaje lepuškastom a ipak borbeno-uverljivom protagonisti ne mogu a da ne zagreju srce svakom ljubitelju ove vrste filmova. Ono što je meni možda najvažnije od svega je da ovaj film ni u jednom trenutku ne pokušava da se izvuče iz svoje klišeiziranosti nekakvim namigivanjima gledaocu, ironisanjem ili posmodernim humorom. Takav pristup je mnoge holivudske pokušaje proizvodnje visokobudžetne eksploatacije već upropastio i ma šta ja mislio o McTeigueu, on je sve svoje promašaje u ovom filmu odradio sa poštenjem, ljubavlju i bez skrivanja iza metanarativnosti. A to pogotke, a ima ih, čini slađim. Zaboravite na čas da gledate pedesetmilionski proizvod ekipe iza Matriksa i Ninja Assassin će vas sigurno makar na kratko zavesti.

12 reagovanja to “Ninja Assassin”

  1. Hoće li ikad iko snimiti film kako valja o ninjama? Teško. Nije da sam razočaran ovim filmom, manje više sam ga slično doživio pa ipak nešto više horrora i mraka treba biti u takvim filmovima. Ipak su to ratnici sjene. No čisti užas je film Ninja u kojem glumi Scott Adkins, ako ga se neko sjeća iz solidnog nastavka Undisputeda gdje se šorao sa Michaelom Jai Whiteom. To je Američki Ninja za mladje naraštaje. A kad će više zamjeniti uloge. Japanac i još ninja vazda mora biti zao. Bezveze. No eto, ovo se ipak ne može porediti sa filmovima Tonya Jaa ( mada se i ovaj izgubio u nastavku Ong Baka ) baš zbog onoga kako si ti to fino napisao. Poezija borbe pa to ti je.
    Odoh da čitam i ovo o Avataru. U BiH se prikazivao samo u Sarajevu na žalost…
    Zanimljivo kao i uvijek 🙂

  2. mehmetkrljic Says:

    Scott Adkins je lep čovek ali nije ni prineti Rainu. S druge strane, nije taj film toliko loš koliko je njegova priča bledunjava. Jedva da je se i sećam a gledao sam ga pre par dana. Ali koreografija u tom filmu uopšte nije loša, radio ju je Akihiro Noguchi i pristojno je to. Plus, uvek je zabavno kad iz aviona vidiš da bad guyse igraju Bugari. za DTV film, očekivan kvalitet.

  3. Pa dobro, svako gleda na svoj način, samo eto meni se daleko više u pamćenje urezao onaj japanac nego Adkins koji čujem reprizira ulogu Boyke u Undisputed III.

  4. mehmetkrljic Says:

    Ma, slažem se, harizmatičniji je Cujoši Ihara od priti boj Adkinsa. No, kliše tih američkih nindža filmova je takav kakav je…

    • jel ima poente ostavljati komentar i reci slazem se sa svime sto je napisano?
      avaj, ostavicemo to filozofsko pitanje za neku drugu raspravu. skoro da se i meni dopao film, akcija je kako bi to rekli, kineticna, rain je ubedljiv, amputacije i krv osvezavajuci. samo je falila dobra prica. pa zar je tako tesko napisati pristojnu ninja pricu majku mu. zar je derek finegan toliko zauzet ovih dana???
      p.s. nisam gledao (jos) atkinsonovog ninju ali ne bih ja njega potcenjivao uopste. gledao sam neke njegove treninge i covek je stvarno majstor (sto nisam siguran da bih mogao reci za raina, koliko god je dobar u ovom filmu). problem je sa atkinsom sto mi deluje da zeli da pobegne od sudbine reja parka i da glumi u „svojim“ filmovima, za sta, realno nema kapacitete…
      p.p.s. sta li su rekli japanci kada su saznali da koreanac glumi ninju? verovatno nesto slicno sto bi srbin rekao da je cuo da je tarik filipovic dobio ulogu kraljevica marka.

  5. mehmetkrljic Says:

    Pazi, sve je bolje od onoga kada je Tom Kruz igrao Poslednjeg Samuraja…

  6. eh sad ti ni toma kuruzovic nije dobar 🙂
    mada mislim da bi im bio bolji onaj byung hun lee za ovaj film. taj lik zna i da glumi…

  7. mehmetkrljic Says:

    Mislim da su Raina uzeli jer je 1) izuzetno lep i 2) izuzetno popularan u Aziji, među populacijom koja inače ne bi išla da gleda martial arts film.

  8. Tesko da ce se ikada snimiti film takve tematike zasnovan na istinitim cinjenicama, ipak to nisu klanovi cobana koji gube svoje ovce tako lako da ako koja prezivi snimi jos i film o tome 🙂
    Inace, Tom je izneo svoju ulogu „posamurajmljenog“ zapadnjaka onako kako bi retko ko umeo, njegova uloga i jeste bila takva kakvom je ispala, i upravo to se trazilo u filmu.. 🙂

  9. mehmetkrljic Says:

    Nemojmo tražiti načine da odbranimo Toma Kruza. Ipak je taj čovek Sajentolog, odbraniće ga tetanci. Umesto toga, Ninja Assassin izlazi na blu reju za koji dan, pa kome se dopada film, može da pazari i HD verziju.

  10. ako je tritment za tu ulogu bio „belac koji za 3 meseca ne samo ovlada vestinama kojim su domoroci posvetili citav zivot vec ih i nadmasi“*, i dalje mislim da si mogao da bacis kamen u holivud i da pogodis nekog ko bi bio mnogo manje iritantan.

    * poznata formula, zar ne?

  11. mehmetkrljic Says:

    Ja nisam gledao film sa Tomom Kruzom još od Mission Impossible 2, pa mi je teško da kažem koliko bi me danas iritirao… ali, verujem da si u pravu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: