Kosa

Sinoć me je žena, moglo bi se reći na silu odvukla u Atelje 212 da gledamo hit ovogodišnje zimsko-prolećne sezone, novu postavku antiratnog, bla bla bla, hipi, kultnog, bla bla bla, mjuzikla Kosa.

Nisu to bila najprijatnija tri sata u mom životu, mada ovo više ima veze sa mojom generalnom nesklonošću mjuziklima, nego sa učinkom ansambla. Kokan Mladenović se potrudio oko izražajnosti i koreografije, predstavu prati živa muzika, pa je jurnjava, vika, pevanje i ples i po tridesetak glumaca na bini u isto vreme sasvim lagodno u stanju da prenese ideju mladalačke napaljenosti, naizgled bezgranične energije omladine koja misli da nikad neće umreti, koja hoće svet & hoće ga sad i taj c.e.o. f.a.z.o.n. Glumci su definitivno uložili srce & dušu u izvedbu sa strašću koja u dosta primera prevazilazi puki profesionalizam. Sergej T., je recimo, delovao kao da vodi odlučujuću bitku sa virusom A H1N1 jer mu je glas bio na izdisaju a na pod bine je prolio hektolitre znoja, no to ga nije sprečilo da urla, igra, pada i skače kao posednut đavlima.

S druge strane, tri sata predstave u kojoj pored pokreta ima i mnogo priče ali jedva da ima karakterizacije i gde je izražavanje u ogromnom delu vremena pamfletsko, a dijaloški konflikti su iskonstruisani i nasilno simbolički, to može da iziritira osetljivo uho. Ili makar čoveka kome je moć obraćanja pažnje na jednu stvar u jednom trenutku dosta oslabila poslednjih par decenija…

Ono što postaje jasno je da se Kosa mora promišljati pre svega kao politički artefakt, možda čak više nego estetski (jer, iskreno, u estetskom smislu joj ne bih dao previsoke ocene, ali opet, velim, ja nisam najsrećniji izbor publike kad su u pitanju mjuzikli). Što nije nesavladiva prepreka, čini mi se, i originalna brodvejska predstava i Formanov film koji ju je pratio nekih desetak godina kasnije su u prvi plan stavljali upravo politiku spuštenu na nivo pojedinaca i malih kolektiva, izmeštenu iz formalnih struktura participacije u odlučivanju, reflektovanu kroz lične vrednosti i izbore. I Kokan Mladenović je u većini izjava koje sam čuo dosta naglašeno insistirao kako je nova verzija mjuzikla apdejtovana tako da se uklapa u aktuelni trenutak naše povijesne zbiljnosti, tako da je protestna nota i strastveno projektovanje energije i žudnje za promenom u skladu sa današnjim globalnim prioritetima. Gde se originalni Radov i Ragnijev mjuzikl bavio seksualnom revolucijom, ratom u Vijetnamu i kreacijom omladinske kontrakulture u obliku hipi pokreta, tu se Mladenovićevo čitanje dotiče te neke globalizacije, konzumerizma, antiglobalističkog pokreta i rata u Iraku…

 

E, sad, problem Mladenovićevog čitanja se da primetiti na više nivoa i, uopšte, politički infantilizam i politička impotencija ovog mjuzikla su možda u najvećoj meri doprineli mom mrštenju tokom gledanja.

Da ne bude zabune, i originalna verzija mjuzikla (barem kako ja koji je nisam gledao zamišljam da je izgledala, na osnovu Formanovog filma i čitanja sinopsisa, jelte) je u političkom smislu bila infantilna i impotentna. Originalnoj Kosi nemam previše toga da zamerim na ideološkom planu (našlo bi se, al da ne idemo u sitna crevca), ali u smislu implementacije ideja u ravni politike, u smislu predloženih rešenja za, jelte, društvene protivrečnosti i postignutih rezultata, čitav politički projekat hipi ideologije, pa time i ovog mjuzikla pokazao se kao dosta jalov.

Dobro, nije fer sad, četrdeset godina kasnije obarati se na ostarele šezdesetosmaše i olinjale ex-hipije i objašnjavati im gde su sve ispali glupi, no onaj koji promišlja politiku – a Mladenovićeva predstava vrlo eksplicitno u više navrata govori o imperijalističkom ratovanju, eksploataciji trećeg sveta, potežu se reči kao što je „sloboda“ itd – ne može, ako želi da bude ozbiljan da to ne čini sa aspekta njenog učinka.

U smislu, dakle, učinka, šezdesetosmaštvo i hipi pokret su prestali da budu relevantni onog trenutka kada su njihovi protagonisti pristali da se vrate u krug razmene dobara. Ideološki iskorak koji su originalno učinili, negirajući konsenzualno utvrđene vrednosti u ovom krugu, odbijajući da učestvuju u razmeni i, hajde da kažemo, skidajući sa vrata jaram ideologije proizvodnje i potrošnje, preokrenut je unatrag par godina kasnije. Kliše o hipicima koji su se ošišali i obukli odela, te počeli da privređuju, je dobro poznat, i uostalom, bio je aktuelan već u vreme kada je Forman snimao film.

No, u doba originalnog mjuzikla, ovo je bila tek jedna od mogućih budućnosti pa se njemu može spočitati tek politička naivnost ali četiri decenije kasnije, Mladenovićeva reimaginacija deluje gotovo agresivno bespomoćna. Boris Komnenić, u ulozi nekadašnjeg šezdesetosmaša, a danas korporacijskog mogula i sam veli da se stvari menjaju kada odrastete i, za razliku od publike koja je gledala originalnu predstavu (u Njujorku ili u Beogradu, svejedno), mi danas znamo koliko je u pravu.

Ovo Mladenovićevoj predstavi daje jednu notu tragičnosti za koju čak nisam siguran da je namerna. Potenciranje ideje, integralne i staroj i novoj Kosi, da se radi o sukobu mladosti – revolucionarno nastrojene, sklone promenama i prevrednovanju vrednosti – i starosti – okoštale, konzervativne, vezane za stare vrednosti koje više, zapravo nemaju smisla – u krajnjem ishodu deluje cinično jer je mladost privremeno stanje, a politički radikalizam koji je njoj primeren, sada to znamo i iz ličnog iskustva, retko se pretoči u konkretan politički napredak.

Dobro, može se reći da je originalni hipi pokret doprineo progresu u domenu seksualne i rasne politike, no, njegova možda najveća vrednost je bilo očuvanje i predavanje dalje ideje o individualnosti i važnosti kreiranja ličnih vrednosti.

 

Ovo je OK, ali je li to politički učinak?? Nisam siguran, pogotovo kada vidim da se Mladenovićeva predstava u nedostatku bolje ideje služi maltene identičnom retorikom kao ona od pre četiri decenije. Naprosto, antiratni diskurs, rasprava o ulozi žene u modernom društvu, podela na bogate i siromašne koji su u prirodnoj opoziciji, sve ovo je staro, ne četrdeset nego stopedeset godina i koliko god neko sad ovde insistirao kako su to večite ili barem i dalje aktuelne teme, teško je a ne konstatovati kako Mladenović naprosto ne uspeva da otvori stvarnu raspravu o toj povijesnoj zbiljnosti u kojoj se danas svet nalazi.

Sergej Trifunović, u ulozi ideološkog vođe antiglobalističkih protesta, doduše insistira kako je ovo borba u kojoj nije važno pobediti već ne prestati da se boriš, odnosno, ne pristati na kompromis, što je, opet, u ideološkom smislu meni sasvim prihvatljivo, no u političkom smislu i dalje vapi za odgovorom na pitanje „a šta je alternativa?“

U tom smislu, možda je Mladenović samo pošten: antiglobalistički pokreti i protesti predvođeni šarolikom ekipom anarhista, eko-terorista i inih, hajde da kažemo, levičara je, opet, politički gledano maltene ništavan. On možda, romantično, kako ova predstava i kaže, može da se nazove krikom planete, ali on ne govori, barem ne dovoljno jasno, šta nudi umesto potrošačkog društva i liberalnog kapitalizma. Nije sporno da, opet ideološki, pojedinci u ovom pokretu vide alternativu za sebe, ali u domenu politike, kao metoda uređenja društva, nisam siguran da se može prepoznati jasno definisan program koji bi govorio razumljivim i ubedljivim jezikom.

Naprosto, antiglobalistički protest, verujem, većini koji ga posmatraju sa strane deluje kao bundžijsko dizanje buke ljudi koji možda znaju protiv čega su ali ne znaju za šta su. Možda mu je ovo usud jer on, kako gore rekosmo, ionako podrazumeva istupanje iz kruga razmene postojećih vrednosti, ali, i ovo i predstava namerno ili slučajno potencira, ovo istupanje je zabava pre svega za pripadnike društva izobilja. Kada Sergej Trifunović pred kraj predstave proziva ikone antiimperijalističke, antikonzumerističke i antiglobalističke borbe da stupe u stroj, ovo su mahom imena belih intelektualaca sa severa zapadne hemisfere. Treći svet, onaj najugroženiji globalizacijom, najucenjeniji u krugu razmene dogovorenih vrednosti, najeksploitisaniji i najneslobodniji, da ne pominjem najsiromašniji, taj treći svet nema svog ideološkog predstavnika u ovoj borbi (eh… osim, možda Huga Čavesa ili braće Kastro o čijem socijalizmu nisam siguran da imam previše lepo mišljenje). Kad nema ideološkog, kako bi imao i političkog predstavnika? U ovom smislu, antiglobalistička borba može da deluje kao karikatura borbe u kojoj ratuju predstavnici ideološke opozicije dok predstavnici političke opozicije nikada u taj sukob ni ne stupaju.

 

Mladenović nastoji da povuče jasne linije između tačaka: krupni, globalizovani kapital, eksteritorijalizacija interesa i vrednosti i samim tim globalizacija eksploatacije i eksteritorijalizacija rata, no njegova ponuđena alternativa svodi se, baš kao i u originalnoj Kosi na lični protest, politički impotentan i u perspektivi dokazano infantilan. Napominjem opet, nije ovo nepošteno samo po sebi, ali, četiri decenije posle originalnog mjuzikla odjekuje jednom oporom, tragičnom uzaludnošću. Simbolizovano kroz transformaciju lika Branislava T. (Claude), napuštanje infantilne zavisnosti od roditelja (predstavnika „starih“ vrednosti), odlazak iz njihovog Društva, te kreiranje svojih vrednosti i pronalaženje svog Društva (u perspektivi, građenje novog), ovo političko odrastanje, avaj, ne deluje ni dorečeno ni ubedljivo. U originalnom mjuziklu, Claude pronalazi spiritualnost koja nije hrišćanska i zasnovana je na radikalnoj individualnosti (mada je i budizam posrnuo pred kolektivističkim izazovima), a njegov društveni status u budućnosti, definisan kroz „nevidljivost“ podrazumeva jedan radikalni otklon od vrednosti koje važe u zapadnom društvu, jedan, kako rekosmo, iskorak iz kruga razmene. Mladenović u svom finalu, nažalost, ne šalje ni izbliza ovako čistu poruku, kao da je i njemu jasno da u današnje vreme pretpostavka o raskidanju veza sa „starim“ naprosto nije realistična. U tom smislu, njegova Kosa se dokotrljava do kraja više po inerciji, bez ponude ikakve političke alternative. Šta se promenilo, osim nečijeg stava koji će, istorija nas uči, sasvim verovatno biti korigovan kako godine budu prolazile?

Mladenovićeva Kosa, je, dakle, i sama pomalo konzervativna. Prvo jer usvaja retoriku i vrednosti originalnog mjuzikla i ne pokušava da ih zaista radikalizuje ili makar osavremeni, a zatim jer se dosta lenjo bavi problemima aktuelnog sveta. Irak, kao univerzalni simbol imperijalističkog rata jedine svetske supersile je gotovo potpuno neiskorišćen. Nema ni reči o Jedanaestom Septembru i činjenici da je jedini politički projekat koji imperijalizam vidi kao opasnost vrednu reakcije, zapravo radikalni islam. Ipak je ovo jedini politički pokret koji je uspeo da mobiliše imperijalizam na radikalnu reakciju i jedini koji je bez ostatka demonstrirao kako istupanje iz kruga razmene vrednosti zaista može da izgleda: ponuda svog života u razmenu sistemu vrednosti koji  na ovakvu ponudu nema čime da odgovori jer se u njemu uvek raspravlja o kvalitetu života, ne o njegovom totalitetu.

Takođe, nema ni govora o promišljanju aktuelne globalne kreditno-finansijske krize i njoj odnosne ekonomske recesije koje bi možda pokazalo šta je liberalni kapitalizam svojim postavkama vrednosti – sada se jasno vidi, veoma virtuelnih – zaista učinio ovoj planeti i koliko smo tu mi kao pojedinci krivi. I sam glavni junak (ili makar jedan od tri lika koji se tokom predstave transformišu), Claude, je lenjo prepisana figura iz prošlosti, bible belt, corn-bred američki dečko koji ne želi da se bavi svetskim problemima i time ih, jelte, kreira, sve u nadi da će kroz ratovanje na bliskom istoku zaraditi pare da kupi farmu. Originalna Kosa je učinila dosta na promišljanju uloge rasnih manjina (konkretno Afroamerikanaca) u američkom društvu, a Mladenovićeva propušta jedno lako poentiranje koje bi došlo kroz promišljanje uloge rasnih manjina u američkom ratovanju u Aziji i njihov odnos prema poslu, eksploataciji, konzumerizmu i patriotizmu.

Dobro, previše je to možda za očekivati. No, kad već – nakon što sam kritikovao predstavu za ono što jeste uradila – kritikujem i za ono što nije uradila, hajde da odem još par koraka dalje.

Bilo bi, dakle, mnogo zanimljivije videti kako bi Mladenović, da je zaista hteo da osavremeni i aktualizuje predstavu, stvari izveo postavljanjem dešavanja u Srbiju. Svecki moćnici, globalizam, imperijalizam i američki patriotizam, to su ipak lake, stereotipne teme kojima Mladenović nije dao neko sveže čitanje. Verujem da su se mnogi i u ovom čitanju našli, ali verujem da su to ljudi koji ionako rađe brinu tuđe brige.

 

Šta bi bilo, velim, da je Mladenovićeva kosa postavljena u Srbiju? Da Claude nije Claude nego Ljubiša, mladi sin izbegličke porodice iz Krajine koji je stupio u žandarmeriju i sutra ujutro treba da ide ne u Irak nego u Bujanovac da juri trgovce narkoticima, oružjem, ljudima i teroriste?

Šta bi bilo da ga grupica beogradskih anarhista i drugosrbijanaca  predvođenih analozima Biljane K.V., Biljane S. Slobodanke T., Ratibora T. i ostale ekipe ubeđuje kako treba da sedi u Beogradu i sa njima protestuje na ulici/ duva skank/ pravi okrugle stolove o genocidu u Srebrenici umesto da ide da maltretira albanske domaćine i njihove žene i decu u prepadima na kuće, vozila i institucije? Šta bi bilo da je scena u kojoj Gordan Kičić (smrt za pičić) ismeva američku zastavu i koncept nacije, zapravo scena u kojoj se on sprda sa srpskom zastavom, srpskom nacijom i ostalim nacionalnim simbolima (koji su, iz moje perspektive, daleko podatniji za sprdnju). Šta bi bilo da je scena u kojoj se ceo ansambl sarkastično obara na troslovne skraćenice obogaćena skraćenicima poput SPC ili OVK? Da je kratko obaranje na organizovanu religiju fokusirano pre svega na Srpsku Pravoslavnu Crkvu? Šta bi bilo da u zemlji koja nema ni opšteprihvaćenu ideju o svojoj teritoriji, ni o naciji, ni o zastavi ili himni, ni o veri ni o istorijskoj pripadnosti jednom kolektivnom kulturnom identitetu napravite predstavu koja će sve to da izvrne ruglu i insistira da se ta pitanja odbace zarad spontanosti, igre, pesme?

Nemam pojma šta bi bilo, ali tu predstavu bih, jebiga, voleo da gledam.

4 reagovanja to “Kosa”

  1. E svaka ti cast! Hahaha i ja bih rado gledao ovu tvoju domacu interpretaciju 😀

  2. shomislaw Says:

    lajk 🙂

  3. Interesantna analiza,ali pada u jednu zamku i to upravo političkog konzumerizma.Dakle,dajte vi meni predstavu koje će zadovoljiti sve moje političke želje,sve apetite,sve zavrzlame i onda ja samo treba da ustanem i krenem.Ja mislim da i kada bi vam se sve to serviralo na političkoj tacni vi ni onda ne bi ste krenuli ni u kakvu političku akciju ni vi ni vama slični koji samo kritikuju i zameraju Mladenoviću na stvarima koje nije uradio,a u stvari se podrazumevaju.Dovoljno je uradio što je omogućio da proradi na sceni jedan okidač.Meni je to vaše razmišljanje isuviše penzionersko,dajte mi sve informacije i rešite mi sve političke zavrzlame,a onda ću ja da borbeno ustanem iz stolice.Živimo u savremenom svetu i znamo o politici mnogo više nego nekadašnji hipici.Mladenovićeva Kosa je uspela zato što je postala revolucionarni link sa koga dovoljno snalažljivi i neskloni političkom konzumerizmu mogu da se otisnu u mrežu pitanja i odgovora koje će otkriti sami.

  4. mehmetkrljic Says:

    U pogrešnu si crkvu utrčao da se moliš, Dušane. Ovo je blog, na Internetu, ne očekuješ tu valjda političku (ili bilo kakvu drugu) aktivnost? I da je ima, valjda bi bila smešna i izkarikirana kao što je i medij u kome bi postojala. Od bloga, pogotovo ovakvog kao što je moj, valjda očekuješ kritiku, koju sam ja i pružio? Možeš da se s njom složiš ili ne složiš, ali je besmislica da je otpisuješ rečima da je ona pogrešna jer ti imaš svoje pretpostavke o tome koje je moje političko delovanje u stvarnom životu.

    Drugim rečima, drži se teme, a nemoj da mudruješ o tome da su drugi penzioneri i (da ti dam još jednu tezu) salonski revolucionari kad nemaš ni najblažu predstavu o tome šta ja konkretno u životu radim na ispravljanju društvenih zala, ublažavanju društvenih nesreća i razvijanju pozitivne društvene prakse.

    Ne da je to uopšte bitno za razmatranje jedne pozorišne predstave o kojoj ja pričam u okvirima jezika koji je ona sama odabrala i u okviru medija u koje je smeštena direktnom namerom autora. Takođe, verujem da ovo poslednje što tvrdiš ne znači ništa jer se Mladenovićeva Kosa bavi baš onim bezbednim pitanjima i odgovorima čiju su mrežu mnogo pametniji od Mladenovića ili mene već istražili na znatno uspelije načine. Mladenović svoje osavremenjivanje i aktuelizovanje predstave izvodi sa pola dignutog kurca a po medijima priča da erekcijom razbija kokosove orahe i policijske kordone. Ti se na tu priču primaš, ja ne, time si ti revolucionar a ja penzioner. Da vidimo za par godina koji su konkretni učinci ove predstave u smislu promene društvene klime u Srbiji, pa da onda pričamo. Ja nagađam da nećemo imati o čemu da pričamo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: