Sedmi pečat, ultimativni gejmerski film

Nedavno sam posle dugo vremena ponovo pogledao Sedmi pečat, film koji je Ingmara Bergmana učvrstio na poziciji jednog od najprodornijih evropskih i svetskih autora svog (a videli smo to posle i svakog potonjeg) vremena. Naravno, o ovom filmu su pisale mnogo umnije glave od moje u pedesettri godine koje su protekle od njegove premijere, pa se nadam da od mene ne očekujete nekakvu radikalnu polemiku sa idejom da je ovo jedan od najboljih filmova snimljenih u istoriji medija i njegovim temama. Razlog što ga uopšte pominjem je što sam gledajući ga ponovo, sa očima i intelektom nešto slabijim ali sviklijim na viđenje i promišljanje, shvatio da je ovo u neku ruku ultimativni gejmerski film ili makar film koga svaki pošten igrač (ne samo video) igara bezuslovno mora da pogleda i vraća mu se u određenim razmacima kako bi obnovio gradivo. Tako je! Umesto da se razočarate gledajući Gamer, koji tematiku igara i igranja nažalost baš ne razume, treba da gledate Det sjunde inseglet koji je sve razumeo još pre pola veka.

Veličina ovog filma, naravno, ne može da se svede samo na njegovu mudru poentu u domenu igara i igranja i od mnogih stvari koje u vezi Sedmog pečata treba prepoznati i pozdraviti prva je svakako to što je ovo film sa velikim mudima. Dobro, sigurno da snimanje ovakvog filma u Švedskoj krajem pedesetih godina nije isto što i jurišanje golim grudima na bajonete, no ostaje da je u pitanju jedan od najagresivnije ateističkih filmova ikad snimljenih, urađen u doba kada ateizam još nije bio opšteprihvaćena moda i kod kulturnog prepoznavanja cool generacija. Važnije od toga, ovo je jedan od najveštije, najpametnije i najpoštenije urađenih ateističkih filmova ikad prevashodno zato što njegov ateizam nije pamfletskog tipa, već je posredovan estetski, elegantno i odmereno.

Naravno, to ne znači da je Bergman uzdržan u poentama koje pravi. S obzirom da je u pitanju izrazito filozofsko ostvarenje, Det sjunde inseglet ne okoliši previše u postavljanjima svojih pitanja. Max Von Sidow u ulozi krstaša Blocka koji se posle deset protraćenih godina na bliskom istoku vraća u Evropu četrnaestog veka desetkovanu crnom kugom je napadno usredsređen na svoju misiju da nađe odgovor na pitanje koje pre ili kasnije svako postavi u svom životu. Augustusu Blocku vera nije dovoljna – jer je nema. Augustus Block je fiktivni vitez iz četrnaestog veka, ali, kako je i sam Bergman rekao, vitez koji se, kao i ostatak postave u filmu, rve sa egzistencijalističkim problemima polovine dvadesetog veka. Vera nije dovoljna, pogotovo kada je nema. Potrebno je znanje, veli Block. On, kao i mnogi posramljeni ateista pre i posle njega želi da veruje u Boga, želi da veruje da sa druge strane nije samo ništavilo, želi da veruje da u obraćanju onostranom neće u odgovor uvek i jedino dobijati tišinu.

 

Kažu da je Bergman delimično ovim filmom udarao kontru svom ocu, propovedniku kome je kontrirao celog svog odraslog života, no, kako je veliki autor često, imitirajući Johana Sebastiana Bacha potpisivao svoje scenarije sa „S.D.G“ (Soli Deo Gloria) – dakle, posvećujući ih, makar načelno Bogu, slobodno možemo reći da on, kao i Augustus Block u ovom filmu nije spadao u one zamorne i iritantne ateiste kojima je sve jasno i koji se podsmevaju ne odgovoru koji na konačno pitanje imaju vernici, već samom pitanju. (Ovo, uostalom nije nekakav dostojanstven ateizam već pre odsustvo duhovnosti) Augustus Block je čovek koji očajava jer ga podjednako plaše ideje odsustva Boga i odsustva duhovnosti. Svet bez simbola je sigurno siromašan svet.

Bergman se izrečenim ateističkim tezama koje pored Blocka izgovara i njegov paž, cinični i pragmatični (čak do granice anarhizma) Jöns ne zadovoljava. Det sjunde inseglet nije film koji treba da razobliči hrišćansku veru kao manipulativnu farsu već pre da je pokaže kao duhovnost koja sa jedne strane kliza u politiku (reference na krstaški rat i protraćeno vreme) a sa druge u pojednostavljeno sujeverje. Kada Block u jednom momentu mračno zaključi kako od svog straha (od smrti) pravimo idola koga onda obožavamo, ovo je tek psihologiziranje koje je bilo izlizano već i 1957. godine. No Bergman ne pušta Blocka da nam sve objasni. On nam prvo daje glumca i akrobatu Jofa, jedinog lika u filmu koji onostrano zaista vidi. Naravno, u skladu sa biblijskim učenjem, istina je skrivena od mudrih, pa Jof, vetropirasti glumac u kostimu Budale mora biti jedini koji ima epifanije. No, u kontekstu cinične ali dosledne analize verovanja koju Bergman ovde sprovodi, iskaz „Jof je budala, pa je zato jedini koji vidi Devicu sa detetom“ lako može da se čita unatrag: „Jof je jedini koji vidi Devicu sa detetom, dakle, Jof je budala“.

Ovo može da bude još jedan udarac ispod pojasa a protiv hrišćanske doktrine no, kako god ga čitali, Bergman pokazuje, bez potrebe da prepričava, pamfletski pojašnjava ili povlači neprirodne simetrije, da je Budala jedina osoba u filmu koja u onostranom vidi lepotu, nadu i optimizam. Nekoliko minuta kasnije, scena na vašaru pokazuje nam procesiju vernika koji na epidemiju kuge reaguju pokušajem da iskupe svoje (i tuđe grehe) tako što unaokolo idu vukući teške krstove, šibajući se bičevima i upozoravajući vaskoliko srpstvo (to jest švedstvo) na ozbiljnost situacije. Gotovo je nemoguće u toj situaciji ne videti svu grotesknost koju je istorija natovarila na leđa hrišćanstvu. Nasuprot nevinoj, razigranoj viziji Jofa koji čak nije ni vernik i vizije mu dolaze spontano stoje pravi vernici koji su izvorni hrišćanski polet, optimizam i ljubavni zanos preokrenuli u mračnu litaniju grehova, prezir prema zemaljskom, prema telesnom, pa čak, na kraju krajeva i prema duhovnom. Ako je sveti duh, posle Hristove smrti (i uspenja) ostao manifestacija Boga na Zemlji, dakle, ako je zajednica sjedinjena (u Hristu, verovanju ili makar ljubavi) ono što Bog može da bude u novoj eri, onda je petparačko imitiranje Hristovih muka u pokušaju da se bude bolji od zajednice izraz vrhunskog nerazumevanja ali i pretencioznosti vernika koji svoju veru ništa bolje od Blocka i ne mogu da osete.

Druga osoba u filmu koja tvrdi da vidi onostrano je, u briljantnom preokretu teza, mlada „veštica“ koja je imala bliski susret nečasne vrste sa samim Đavlom. Block (i Bergman kroz njega) imaju svu dobru volju ovog sveta da ispitaju i ovu varijantu. Ako postoji crno, možda postoji i belo, na kraju krajeva, bilo šta osim praznine može da nas spase od ciničnog bodrijarovskog preokretanja pitanja „zašto je nešto a ne ništa?“ u oporije, modernije i, heh, jednako validno „zašto je ništa a ne nešto?“

 

Naravno, ni ovde nema mnogo vajde jer se u Đavla ne može verovati kao što on nikada ni ne nudi spasenje, no kroz ovu epizodu film ne samo da relativizuje ljudski moral sasvim neutemeljen u svetu kome se Bog više ne obraća već to čini na jedan toliko suptilan način da mi je tranzicija scena zamalo promakla: vatra u kojoj spaljuju wannabe vešticu u jednoj sceni postaje prva stvar koju vidimo u sledećoj – logorska vatra naše male družinae koja je održava u životu, pomaže joj da se ugreje, da spremi hranu i odagna senke. Vatra kao simbol (prve) ljudske tehnologije nije pročišćujuća sila Božije svetosti posredovana kroz ljudski moral, već samo alatka kojom pokušavamo da tamu držimo dalje od sebe, kaže nam Bergman, ne koristeći ni jednu jedinu reč već samo spretni prelaz između scena.

Može ovde još dosta da se priča, o tome koliko je ovo i suptilno duhovit film, čiji se testisi jako dobro vide u momentu kada iz farsične scene u kojoj glumac glumi sopstvenu smrt da bi sebe spasao prave smrti ulazimo u legitimni crtanofilmovski geg u kome se pomenuti glumac penje na drvo kako bi obezbedio telesni integritet da bi u kadar ušetala sama personifikovana smrt noseći testeru na ramenu.

No, sama personifikovana smrt i njen (njegov, zapravo) šahovski meč sa Blockom, konfliktnim kjerkegorovskim „vitezom vere“ je možda najlepši element čitavog filma i onaj deo na koga igrači treba da obrate pažnju.

Jer, legitimisati igru koja sama za sebe nema svrhu u ekonomskom, političkom ili bilo kakvom praktičnom smislu izvan pravila same igre je izazov sa kojim se svaki igrač pre ili kasnije susreće (kao što, postavljajući pitanja koja Block postavlja svako pre ili kasnije pokušava da legitimiše svoje postojanje i život). Bergman ovim filmom za igru čini ono što je Bulgakov učinio za legitimitet zla u Majstoru i Margariti pokazujući da ako je etička obaveza vernika da čini Dobro, onda je etička obaveza Đavla da čini zlo, jer bez njega Dobro niti bi imalo smisla niti bi moglo da bude identifikovano.

Bergman ovde, kroz šahovsku partiju koju Block igra sa smrću pravi sjajan kopernikanski obrt. Šah, šahovska partija, jasno je prikazano, ukazuje na život kao borbu protiv smrti, ali, do kraja filma postaje jasno da život zapravo ukazuje na igru kao borbu protiv praznine – koje se Block toliko užasava. Drugim rečima, život bez igre, bez odabira pravila i igranja unutar pravila, svodi se na puko postojanje, ne na življenje. Blockova partija protiv smrti je, jasno je to svima, od početka izgubljena, kao što se reči „sudbina“ i „smrt“ mogu na dovoljno duge staze smatrati sinonimima, ali poenta, pokazuje nam Block (bez potrebe da nam to i kaže) nije u rezultatu nego u kvalitetu igranja. Utoliko su lepše i elegantnije scene u kojima se igrači nadmudruju, pomerajući igru i izvan šahovske table, demonstrirajući na najlepši moguć način da je igranje mnogo više od mehaničke, matematičke primene pravila i da je ono istovremeno i kreacija i komunikacija i mašta i laž, i taktika i strategija i odustajanje i pobeda i gubitak. Baš kao i, jelte, život. Igranje, pokazuje Bergman je kvalitet života (dok je postojanje njegov puki uslov), način da se živi aktivno i ispunjeno, čak iako unapred znate rezultat. Lepota igranja je važnija od rezultata. Što ja pričam već, hm, decenijama?

 

I, za slučaj da vam treba još ubeđivanja, Bergman ubacuje i jednu malu hip-hop battle scenu barem petnaest-dvadeset godina pre nego što će južni Bronks patentirati ovu vrst igre – dajući nam klasično rep takmičenje između jednog kovača i jednog glumca usred švedske šume. Bergman je uistinu bio jedan od najvećih šmekera dvadesetog veka i trudite se da ovo ne zaboravite kada sledeći put budete igrali Tatsunoko vs. Capcom onlajn.

2 reagovanja to “Sedmi pečat, ultimativni gejmerski film”

  1. […] luckasto, ali prvo mi pada na pamet poređenje sa Bergmanovim Sedmim Pečatom (lapidarno obrađenim ovde) koji je, donekle uporedivo sa ŽISPB, film što podređuje i karakterizaciju i radnju ispitivanju […]

  2. […] Svojevremeno sam pisao kako je Bergmanov Sedmi Pečat ultimativni gejmerski film svojim insistiranjem da je igra ono što životu daje svrhovitost kroz estetiku življenja (ono što je Jacques Attali nazvao kompozitorskim pristupom životu). Matsumoto ne cilja ovoliko visoko, ali njegov film na vrlo uspeo način sažima važnost igre za čovekovo življenje, igre kao metoda učenja veština ali i sazrevanja duha da bi uspešno razlikovao kvalitetne životne sadržaje od nekvalitetnih. […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: