Takashi Miike – autor filmova za decu i omladinu: Crows Zero 2 i Yatterman

Prošlu godinu su između ostalog označili mejnstrim filmovi koji su bili definisani svojim vizuelnim preterivanjem. Dok kompjuterski efekti (kolokvijalno zvani CGI – computer generated images) već decenijama popunjavaju međuprostor između stvarnosti i mašte, holivudski blokbasteri iz 2009. godine su dosta drsko pregazili granicu i, gurajući u zapećak ostale elemente filma – pripovedanje, karakterizaciju itd. – udarili akcenat na vizuelnost, na orgiju hipertrofiranosti, dajući našim očima instant orgazme, bez zamaranja sa kojekakvim zavođenjima, odlascima na kafu, vaćarenjima u mraku itd.

Roland Emerich sa 2012 i Michael Bay sa Transformers 2 potrošili su, a zatim zaradili grdne pare no, lekciju im je očitao čovek, naravno, izvan Holivuda, kome je preterivanje u svakom smislu već godinama posao.

Mada to nije ovaj čovek

Poštovaoci Takashija Miikea verovatno u poslednje vreme sve čujnije škrguću zubima. Ne samo što je kompulzivni kinematografski proizvođač u proteklih par godina usporio svoj inače suludi tempo isporučivanja novih filmova, nego su i njegovi recentni radovi bili u znaku skup(lj)ih produkcija za velike studije, namenjeni široj publici i, da tako kažemo, ako ste Miikea volili i slavili kao transgresivca, filmskog prestupnika i čoveka koji je vašem umetničkom snobizmu davao auru otpadništva i opasnosti, verujem da vam je bilo teško gledati kako Agitator proizvodi filmove za decu i omladinu bazirane na popularnim pop-kulturnim radovima iz drugih medija.

Nisam od onih što misle da i kad Miike prdne, to bude kolonjska voda. Onomad sam spomenuo njegovu ekranizaciju igre Ryu Ga Gotoku (u narodu poznatiju kao Yakuza) i to mi je, recimo jedan od pravih primera Miikea u gun-for-hire modu. Miike je i inače režiser kod koga stil ume da ima užasno puno važnosti za pravilnu percepciju dela, ali Like a Dragon se uglavnom i zadržao u domenu stila, isporučujući priču zbunjujuću čak i za ljude koji su vrlo ozbiljno odigrali igre, premalo – doduše standardno sjajno snimljene – akcije i šaku humora upitnog kvaliteta. Nisam se ni trudio da gledam ostale filmove iz serijala (mada, možda jedan dan kad mi mazohizam bude u uzletu nadahnuća…).

No, Miikeovo kurvanje posle Ryu Ga Gotoku poprimilo je ozbiljniju i, hm, dostojanstveniju formu. Da li je samo bio inspirisaniji ili je shvatio da od ove saradnje sa zlom industrijom ipak može i nešto dobro da ispadne, tek njegov prvi film iz Crows Zero serijala ne samo da je bio veliki hit na japanskom box officeu nego je i meni, blaziranom zapadnom gledaocu bio prilično interesantan. Njegov nastavak, Crows Zero 2 (ili, ako ste Japanac, Kurôzu zero II) urađen prošle godine je, doduše, izgubio na svežini, servirajući nam identičnu formu, ali je dobio na efikasnosti tako da sam sebe zatekao kako prilično uživam u nečemu što, eh, prilično posrće u mnogim elementima koji bi trebalo da budu važni za potrebe filmskog uživanja.

Miike je, naravno i ranije radio manga ekranizacije. Štaviše, neki od njegovih najpoznatijih filmova su upravo manga ekranizacije, od Dead or Alive trilogije pa do infamoznog Koroshiya Ichi (ili, ako više volite engleski – Ichi the Killer). No, Crows je malo drugačija priča, pre svega što se ovde radi o manje-više „čistom“ shonen stripu.

Shonen, dakle, manga za omladinu muškog pola je, vele nam naučnici, najčešće karakterisana temama koje se tiču tih istih XY hromozomima obeleženih tinejdžera – sport, kola, borbe itd. Crows je strip koji se događa u srednjoj školi Suzuran i u njemu nećete videti ništa slično silovanjima i čerečenjima kojima ste se toliko radovali u Koroshiya Ichi mangi.

No. Japan je Japan i volimo ga baš zato što nije Amerika. Srednjoškolske teme u Japanu, sudeći po stripovima Hiroshija Takahashija ne tiču se toliko prepisivanja na pismenim zadacima, ljubavnih jada i sakrivanja cigareta od roditelja koliko se tiču konstantnog pesničenja, brutalnih jedan-protiv-pedeset borbi i tribalne organizacije unutar školskih kolektiva.

Drugim rečima, ako su Takamijevi roman i manga i Fukusakuov film Battle Royale bili nešto kao Beverly Hills 90210, samo sa više krvoprolića, onda su Takahashijev Crows (i njegov nastavak Worst) i Miikeov Crows Zero kao… er… Un Paso Adelante u kome je ples zamenjen brutalnom tučom.

Miikeovi filmovi su zanimljivi projekti utoliko što su se pojavili skoro pune dve decenije nakon što je strip počeo da izlazi i što su neka vrsta krune stabilno rastuće i održavane popularnosti ovih strip serijala. Strip Crows je prodao preko 32 miliona primeraka u svojoj karijeri (a, uzgred, nikada nije izašao na zapadu), pa je u svrhu ekranizacije, Miike ovde dobio popriličan budžet.

Još bolje, data mu je i ozbiljna kreativna sloboda utoliko što Zero iz naslova filmova, naravno, označava da su u pitanju prequel priče, dakle događaji koji prethode onima u stripu. Miike je ovu slobodu iskoristio i dao nam (do sada) dva puta po dva sata prečišćene omladinske sapunice sa tolikom količinom tuče da u poređenju sa njom  čitave karijere Buda Spencera i Clinta Eastwooda deluju kao kamerne drame.

Neću ovim da kažem da su Crows Zero i njegov nastavak nekakvi vrhunski filmovi (svakako ne u istoj ligi sa Batoru Rowaiaru) i, zapravo, čest prigovor koji im se upućuje – da su preterano dugački i dosadni u svojoj prejednostavnoj dramaturškoj strukturi – je sasvim na mestu. Miike ovde ponovo operiše pre svega na polju stila i ako nemate ni malo sklonosti prema obilju scena u kojima mladi lepi muškarci samo stoje i emituju izazivačke, mrke, cool poglede prema svojoj okolini, siguran sam da ćete uz ove filmove propatiti.

S druge strane, čak i ovde, Miikeov autorski identitet ne može a da se ne probije kroz guste slojeve instant tinejdž angsta i cooliranja. Crows Zero filmovi nisu Rebel Without a Cause našeg doba, ali način na koji Miike tretira predložak je nedvojbeno interesantan, pre svega utoliko što autor ovde uprkos naprosto opscenoj količini vremena koje troši u filmovima, zapravo odbacuje sve što bi priču moglo da razvodnji u pogledu njene centralne teme.

A njena centralna tema, kako shonen mediju i priliči, je odrastanje dečaka i pretvaranje tih dečaka u muškarce. U tom smislu, Crows Zero i Crows Zero 2 su čisti „muški“ filmovi, čiji se testosteronski naboj da namirisati i preko Interneta, filmovi u kojima se kult tela i duh ratništva neguju sa takvom prirodnom lakoćom da za trenutak ne možete a da ne pomislite kako bi se ovakvi filmovi snimali u antičkoj Sparti samo da je ona bila više nalik savremenom japanskom stripu.

Na primer, za razliku od mange (koju, ako ste zainteresovani, možete u scanlation verziji čitati ovde), u kojoj učenici škole Suzuran imaju vidne kontakte sa nastavnim osobljem i postoji određena (mada ne naročito naglašavana) međugeneracijska tenzija i suprotstavljanje institucionalnom autoritetu, kod Miikea ovoga naprosto nema. Jedino u prvim scenama prvog filma se može videti da u ovoj školi uopšte i ima nastavnog osoblja; ostatak vremena u prvom i tokom celog drugog filma provodimo posmatrajući isključivo učenike.

A ti učenici, reklo bi se nikada i ništa ne uče, već su jedino preokupirani borbom da budu glavni u školi. Kako se u školi Suzuran postaje glavni? Tako što se najbolje bijete. Komplikovana socijalna struktura klanova, vođa i poglavica i napredovanje kroz ovu strukturu, a sve uz pomoć čvrstih pesnica i usana iskrivljenih u prezriv osmeh bile su u centru priče prvog filma gde smo gledali novog učenika, Genjija Takayu kako jebe kevu svima, od lokalnih Jakuza, preko vođa nižih klanova u školi, pa sve do trenutno najjačeg lika po imenu Tamao Serizawa čiji klan je na početku filma na vrhu lanca ishrane. Crows Zero je imao i nekoliko podzapleta od kojih se jedan bavio Genjijevim ocem (inače ozbiljnim Jakuza-bosom), obrazlažući podrobnije motive za Genjijev neutaživi bes i strast sa kojom se bori da bude najbolji, a dobili smo i naznake ljubavne priče koja je bila korisna samo utoliko što je u filmu čija je postava sastavljena gotovo isključivo od muškaraca publika dobila dosta šansi da napari oči na bezobrazno lepoj Meisi Kuroki.

Crows Zero 2 je, pak, značajno jednostavniji po strukturi. Prvi deo je imao dosta intenzivnu nameru da nam pokaže kako u filmu nema negativaca, dajući nam opširne portrete svih važnijih likova čija karakterizacija (iako u suštini svedena na stegnutu šaku i jaja od nerđajućeg čelika) je uspela da ode dovoljno duboko da shvatimo kako ovo nije priča o borbi dobra i zla već, naprosto, priča o odrastanju u kome su konflikti i njihovo prevazilaženje ključni za taj neki zdrav razvoj, jelte, ličnosti.

Nastavak, pak, dovodi školu Suzuran i Genjija kao njenog de fakto predvodnika u sukob sa drugom školom, Akademijom Hosen i ovde je konflikt više odrađen na liniji klasičnije podele na dobre i loše momke. Učenici škole Hosen u svojim redovima imaju i nekoliko likova sa izrazito „negativnim“ karakteristikama, kao što je recimo prevrtljivi piroman koji u jednom momentu spaljuje Suzuramu (iz koje je i premešten), ali i dugokosi sadist kome nije dovoljno da samo pobedi protivnika u tuči već uživa u nanošenju bola i povreda.

Ova vrsta produbljenja jaza među protivnicima je možda bila i nužna da bi film imao zaseban emotivni paket u serijalu, no scenario pažljivo razdvaja žito od kukolja, prikazujući glavne likove u Hosen akademiji kao ipak časne ljude sa besprekornom ratničkom etikom, zadržavajući film i dalje u granicama jedne didaktičke, zdrave priče o odrastanju.

U tom smislu, iako su ovo filmovi o tinejdžerima koji svo svoje vreme provode premlaćujući jedni druge do delirijuma, Miikeov rukopis je jasan i čist: ovo su filmovi o tome kako se odrasta časno, kako se pronalazi svoj put u džungli kroz koju ćete se ionako probijati ostatak života, o tome kako se nagomilani testosteron može prepoznati i iskoristiti, bez potiskivanja i unutarnjih lomova.

Indikativno je u tom smislu, koliko je erotska komponenta sekundarna u ovim filmovima. U drugom filmu ljubavna priča svedena je na svega par simboličnih obrisa (a i u prvom je ona bila upotrebljena za jedan gotovo klasičan momenat u zapletu gde „loši“ momci otimaju žene „dobrim“ momcima) i ovo je sasvim u skladu sa prilično rigidnim pravilima polne segregacije omladine u Japanu i generalnim potiskivanjem erotskog u skrivene društvene džepove. Crows Zero filmovi su, dakle, sasvim na hawksovskoj liniji muškog filma u kojem muškarci jedni u drugima moraju da prepoznaju i prijateljstvo i smrt i ljubav, dok su žene jedan predivan, ali u krajnjoj liniji nedodirljiv ukras koji svet čini misterioznijim i magičnijim mestom. Naravno, kod Hawksa su protagonisti uglavnom bili odrasli ljudi, dok Miike, prirodnije, ovaj štimung postiže među tinejdžerima.

Na sličnoj liniji je i, dakako, shizofrena podvojenost između brutalnog nasilja koje preovlađuje u oba filma i naglašene bajkovitosti mizanscena. Ne samo da likovi u Crows Zero filmovima rutinski uleću u tuče u kojima su brojčano slabiji u proporciji što ide i do jedan prema pedeset, nego i primaju strašne batine sa sve obilnim krvarenjima na svakih desetak minuta, samo da bi sutra šmekerski hodali unaokolo sa kul hanzaplastom negde na licu, a preksutra već bili kao novi. Ovo je, naravno, sasvim u skladu sa tinejdžerskim shvatanjem sopstvene neranjivosti i besmrtnosti i mene je prilično podsetilo na Streets of Fire Waltera Hilla, još jednu omladinsku fantaziju o nasilju, nevinoj erotici i muškom sazrevanju, smeštenu nešto naglašenije u domen rokenrol mita.

Miike – inače kao omladinac član motorističkog ganga – i sam daje priči rokenrol okvir kroz nastupe benda Street Beats u lokalnom klubu, što Crows Zero filmove na neki način čini vanvremenim i daje im jednu notu univerzalnosti u kojoj će se pronaći bilo koji tinejdžer bilo gde (da, čak i onaj iz Rata Dugmića Louisa Pergauda koji mi, dok ovo kucam stoji na polici iznad kompjutera!!!) (roman, ne njegov autor!!) (da ne bude zabune).

Dakle, atmosfera prezasićena testosteronom, konstantne tuče i gomila mladih, prelepih, nadrkanih muškaraca u jednom, simbolički makar, kontrolisanom prostoru – na koji vas film ovo podseća? Pa naravno na 46-okunen no koi, odnosno, kako ga mi ovde bolje poznajemo, Big Bang Love, Juvenile A, Miikeovo zatvorsko remek-delo iz 2006. godine. Dok je ovaj film svakako u svom jeziku daleko apstraktniji, skloniji agresivnom simbolizmu i generalno više uznemirujući u svom tretmanu muškosti, nema sumnje da se između njega i Crows Zero mogu povući jasne paralele i da Miike, iznenađujuće, kroz ova tri filma istražuje iste fenomene. Takođe bi se moglo argumentovati, doduše, uz nešto više bezobrazluka, da Miike uspeva da uz čisti wish fulfillment (mladi, zdravi muškarci koji po ceo dan upražnjavaju pesničenje ili pričaju o njemu) i odmerenu didaktičnost provuče i određenu dozu subverzije, izdvajajući žene iz jednačine kao neku vrstu nedostižne četvrte dimenzije i kritikujući japanski školski sistem, tradicionalne vrednosti i otuđenost građanskog društva.

No, za one koji su tu samo zbog tuče i akcije, Crows Zero 2 je, kako rekoh, čistije iskustvo. Iako je poznavanje likova i radnje iz prvog dela nužno da biste se orijentisali (na kraju krajeva, film bukvalno počinje delić sekunde nakon kraja prvog filma), u njemu je praćenje složene mreže odnosa među likovima manje bitno, zbog, kako već rekosmo oštrije podeljenosti na „naše“ i „njihove“. Onaj ko se u prvom filmu etički lomio jer je želeo da navija i za Genjija i za Tamaoa (i priželjkivao da se ujedine protiv zajedničkog neprijatelja), sada nema ovaj konflikt. Doduše, zajednički neprijatelj koji bi se logično nametnuo – Rindaman, siva eminencija stripa i prvog filma – ovde je i dalje u drugom planu, a sukob sa školom Hosen je prosti narativni pokretač radnje u ovom filmu.

I stvari vrlo glatko idu odatle jednim tokom gotovo naivnim u svojoj jednostavnosti. Gledali smo prvi film, znamo da se stvari moraju razrešiti jednom golemom masovkom na kraju i sva testosteronska napetost koja tokom filma raste, svi prkosni pogledi, linije povučene u prašini i sitnije čarke vode finalnoj borbi između dve škole.

Miikeu treba odati priznanje što nas na sasvim udoban način vodi kroz priču kojoj već unapred znamo tok. Mnogo, naravno pomaže što je u pitanju film visokoizgrađenog bajkovito-urbanog stila u kome izuzetno lepi muškarci pale cigarete, guraju ruke u džepove, gledaju jedni druge ispod oka i, konačno uz urlanje jurišaju jedni na druge (ozbiljno, u ovom filmu čućete prezime Genji odvrištano mali milion puta i videti hektolitre krvi kako lete kroz vazduh iz razbijenih noseva i rasečenih usana), ali i to što Miike uspeva da nas ubedi da posle svega, ratnički kod ima neke svoje granice i da je jedini Genji taj koji će na kraju izaći na finalnu ferku nadrkanim bajama iz škole Hosen.

Razume se, ovo je sve Miikeova varka i pre nego što dobijemo money shot u vidu masovne tuče dve škole, dobijamo i emotivnu zadovoljštinu u vidu čiste muške ljubavi ispoljene kroz lojalnost i požrtvovanje, spakovanu i komprimovanu kao da ste čitave opuse Waltera Hilla, Howarda Hawksa i Sama Peckinpaha stavili u lulu i popušili.

A kad tuča nastupi… grom i pakao!!! Pojedinci su se žalili što je dvadesetak finalnih minuta opšteg peglanja u prvom filmu na momente prekidano scenama u kojima je Meisi Kuroki izvodila svoju preslađenu baladu. E, pa ovde tako nečeg nema. Crows Zero 2 stvari ekstrapolira na uistinu spektakularan način završnicom od gotovo četrdeset minuta ludačke tučnjave u Hosen školi, sa eksplozivnim razrešenjima nekoliko linija podzapleta koje su se do tada kuvale i nekim od najlepših momenata borbe koje ćete videti u filmu sa tematikom srednjoškolskog života.

Ukratko, Crows Zero 2 je, pored svoje očigledne nesavršenosti (ogromna dužina, previše poziranja, premalo karakterizacije, prost zaplet) film koji će svakom pravom pubertetliji, bez obzira na uzrast, doneti mnogo uživanja. Takođe, iako nije ni izbliza u pitanju delo na nivou Gospodara Muva, diskretan uvid u simboliku odrastanja i dobronamerna didaktička linija koja se kroz filmove provlači čine ovaj film jednim logičnim odgovorom na Buntovnika bez Razloga i ine opore priče o odrastanju sa mračnim predviđanjima. Miike, kao i Takahashi svojom metaforom o vranama koje drugi ne vole i smatraju ih prestupnicima, ali koje, makar, za razliku od ptica u kavezu, umeju da lete, sasvim uredno omladini poručuje da je okej biti „loš“ sve dok ste lojalni, časni i odvažni. Nije to rđava poruka, kad se sve sabere.

I, umesto da ovde ostavim link za neku od pesama iz drugog filma, ipak ću ostaviti link na hit Street Beatsa iz prvog filma, pesmu Eternal Rock’n’Roll koja je toliko himničan strit pank da bi Toten Hosen i Ritam Nereda ubili da mogu da kažu da su je oni napisali. Samo nemojte da se prevarite i pred svojom ženom, kao ja, izgovorite nešto u stilu „ova pesma opisuje moj život!!!“

Street Beats: Eternal Rock’n’Roll

No, ona priča sa početka teksta o orgazmima vaših očiju i vizuelnom preterivanju koje u zadnji plan stavlja sve druge elemente filma, ona se nije odnosila na Crows Zero 2 već na drugu Miikeovu ekstravagancu od prošle godine, celovečernji rimejk popularne japanske anime serije sa kraja sedamdesetih godina koju mi znamo pod imenom Yatterman, a ako ste slučajno Japanac onda, da biste izbegli izgovaranje nezgodnog glasa „r“, ćete je zvati Yattâman.

Dakle, Yatterman.

Spomenuo sam da bi ovaj film mogao da se smesti u nekako sličnu fioku sa Transformers 2 ili 2012, mada je i tačno da se on u bioskopima pojavio pre njih, još u proleće prošle godine. No, mi zapadnjaci morali smo da sačekamo DVD verziju i sve po redu, tako da je na ekrane naših televizora (ili, u gorem slučaju, kompjutera) stigao tek dosta kasnije. Bilo kako bilo, Yatterman u svojoj bioskopskoj verziji je još jedan signal renesanse koju Anime gigant Tatsunoko doživljava poslednjih godina. Na ovom mestu sam pričao o tome malčice opširnije, a povodom igre Tatsunoko vs. Capcom, objašnjavajući da je za japanske igrače odrasle uz Tatsunokove serije ovo bila neka vrsta ispunjenja decenijskih snova.

Slično bi se moglo reći i za film Yatterman koji stiže na krilima obnovljenog interesovanja za anime seriju što se u rimejkovanoj verziji emituje u Japanu od početka 2008. godine i koji Miikea prikazuje u ludačkoj formi, pakujući sumanute koncepte nauke, akcije, morala i emocija originalnih stotinak epizoda crtane serije u nešto manje od dva sata visokokaloričnog filma.

No, jasno je, za Miikeove poštovaoce, one od gore, koji smrknuto čekaju novi Gozu ili Odishon, Yatterman je dobrodošao tačno koliko i špenadla u posudi sa muslijem.

Nema ovde mnogo vrdanja. Crows Zero jeste omladinski film, ali dok ste tu mogli da se izvučete sa referencama na Waltera Hilla i Howarda Hawksa i pronađete spasonosne elemente subverzije u njegovoj prettyboy melodrami sa pevanjem i pesničenjem, Yatterman je čist dečiji film, laka superherojska komedija sa jakim elementima farse koja se najpre može uporediti sa Rodriguezovim Spy Kids. A to nije poređenje koje je lako progutati.

No, budimo na trenutak ljudi iako smo… Srbi. Spy Kids nije tako loš serijal (mada ga ja ne volim) i ono što ga sprečava da bude zaista dobar je holivudska kočničarska studijska politika i Rodriguezov „dar“ da ne veruje sasvim u materiju sa kojom radi (ironično, posle izvanrednog Mariachi, Rodrigueza ovaj ga problem dosta dosledno prati kroz karijeru kaljajući i Desperadoa i Sin City i Planet Terror… pa i Spy Kids). Šta bi bilo kada bi Rodriguez jednom pustio mašti na volju i napravio film onoliko preteran koliko su mu preterane premise?

Pa, nešto slično Yattermanu. Miike je ovde onaj Miike iz Ichi the Killer ili Dead or Alive, brz, duhovit, besprekorno stilizovan i sposoban da nas baca iz jedne šokantne situacije u drugu, bez potrebe da se pravda nekakvim višim konceptima i temama. Sve ovo u okvirima filma koji je definitivno namenjen deci što još nisu upoznala ni čari puberteta.

Neverne Tome treba da se sete da ovo nikako nije prvi put da se Miike bavi dečijim filmom (hah, pa i Ryu Ga Gotoku je bio negde na toj liniji), te da je šest godina stari Zebraman definitivno bio neka vrsta test-vožnje za Yattermana. Zebraman meni nije bio preterano po volji – prespor tempo, preplitak humor – i, uostalom te godine je Miike uradio monstruozni Izo i svoju priču u Three… Extremes,  pa smo ionako imali prepune ruke posla, no Yatterman stiže u godini kada Miike radi za velike studije i puni japanske bioskope decom i omladinom pa mu svakako treba posvetiti ozbiljnije razmatranje.

No, nema tu zapravo mnogo šta da se filozofira. Yatterman je neuporedivo sigurnije urađen film od Zebramana i ovo se vidi od bukvalno prve scene u kojoj se Yatterman 1 (trinaestogodišnji Gan) i 2 (negova devojka Ai), sa vernim džinovskim psom-robotom Yatterwanom i malim, slatkim robotom Omotchamom sukobljavaju sa arhineprijateljskom Dorombo bandom u svežim ruševinama zgrada jednog retrofuturističkog Tokija. Tempo i dinamičnost, apsurd i brzina koje Miike nabija od prvog kadra podsećaju koliko je u pitanju jak režiser i nije preterano reći da sam gledajući uvod Yattermana imao osetan flešbek na drugi istorijski značajan uvod koga je Miike napravio za neki svoj film. Naravno, Yatterman nema ambiciju da bude šokantan kao što je bio DoA, ali ima ambiciju da gledaocu, detetu – bilo kog uzrasta – isporuči prečišćenu akciju, prečišćeni apsurd, prečišćeni humor.

Ovo je pogotovo značajno jer je u pitanju celovečernja verzija serije koja je na televiziji išla jednom nedeljno u polusatnim epizodama i koja svome originalnom materijalu ne treba da bude verna po formi već po duhu. U tu svrhu, Miike je zaplet i radnju gotovo sasvim očistio od bilo kakvih gestova koji bi je usporavali ili, nedajAlahu, produbljivali. Yatterman je film koji svoje likove stilizuje daleko preko granice parodije, tako da njihova suština bude jasna od prvog sekunda. Nema ovde nikakvih „character arcova“ jer Miike ne želi da vam isporuči film sa likovima koji odrastaju ili transformišu se, naprotiv, ovo je film koji savršeno prenosi bezvremenu dimenziju serije što iz nedelje u nedelju prikazuje likove istog uzrasta sa istim etičkim koordinatama i istim intelektualnim kapacitetima. Time je epizodnost originalnog materijala, koja stvari na početku svake nove epizode resetuje na default parametre vrlo dobro uhvaćena i osećaj evolucije radnje i sazrevanja likova je posredovan pre svega kroz evoluciju tehnologije i kroz – u originalu odsutnu – ideju o laganom ljubavnom trouglu.

Ovo poslednje je možda najdrastičnije odstupanje od originalnog materijala i pitam se šta bi pokojni Tatsuo Yoshida mislio o tome, ali Miike i ovo odrađuje vrlo solidno poentirajući na kraju jednim čistim predpubertetskim razrešenjem trougla i resetovanjem temeljnih etičkih vrednosti serijala/ filma na stranu lojalnosti i vernosti. Ovime je, zapravo, erotični podtekst originalne serije realizovan na filmskom platnu, čime je Miike ostavio sopstveni i moderni pečat na Yoshidin predložak, a da opet nije ugrozio detinju čistotu koja je jedna od osnovnih vrednosti Yattermana.

Dobro, o čemu se ovde radi? Miikeov Yatterman je superherojski tokusatsu film u kome trinaestogodišnji dečak i njegova devojka, koji su jednom nedeljno superheroji (i oboje su Yatterman razlikujući se samo po broju) uz pomoć jednog džinovskog i jednog malog robota sprečavaju tročlanu bandu Dorombo da se, u ime (samozvanog) boga lopova Dokurobeija (Dokuro na japanskom znači lobanja i Dokurobei ima… zanimljive stilizacije u skladu sa svojim imenom) dočepa dokuro kamenja koje ima moć da uništi svet/ rastrgne vreme-prostor itd. Gan i Ai žive u podzemnoj radionici na kojoj bi im i Betmen pozavideo i tamo se bave stalnim unapređivanjem performansi svojih robota i odgovorima na globalne pretnje koje su rezultat akcija bande Dorombo.

No, banda Dorombo je sastavljena od eksplozivno pitoresknih likova: izuzetno erotična Doronjo je vođa (igra je, er, takođe izuzetno erotična Kyoko Fukada), a njeni sajdkikovi su nespretni ali dobronamerni superzločinci sa blagim životinjskim atributima: Boyacky i Tonzura. Sve ovo najviše podseća na „našeg“ Sport Bilija, ali Miike, naravno, unovčava neke od kredita koje mu je originalni Yoshidin skript dao pa tako imamo predivno apsurdne planove koje Dorombo banda ima da zaradi novac i koji dobronamerno parodiraju japanske potrošačke impulse i fetiš mladosti/ lepote, ali i vrlo naglašen seksualni podtekst. Naravno, svako ko ima oči zapaziće da Doronjo na poslu nosi fetišistički kostim, ali je zanimljivo videti kako je Miike (i scenarista Masashi Sogo, inače veteran televizijske i OVA anime, sa radovima u okviru Bleach, Yugio i Ruroni Kenshin serijala) prikazuju kao osobu koja žudi za porodičnim životom. Povrh toga, na ljubavni trougao između nje, Gana i Ai dolazi i žudnja koju spram nje oseća Boyacky i koja, naravno, nikada ne biva realizovana, a koju sa druge strane uravnotežuje mancrush koji na Boyackyja ima Tonzura.

Ludilo!!! A to je tek osnova na kojoj se grade neprestane scene spektakularne akcije. Miike po običaju ima besprekorno oko za detalj i komedijaški tajming pa su borbe Yattermana i Doronjinih izmećara zdravo zabavne, a kada se u sve umešaju i roboti, dobijate izvanrednu mecha akciju začinjenu parodijom i šokantno neukusnom erotikom. Kostime i mecha dizajn je radio prekaljeni Katsuya Terada i ovo mu je jedan od najuspelijih radova, oživljen Miikeovom adrenalinom natopljenom režijom i brzom montažom.

Naravno, na planu priče ne treba očekivati bogznašta ali dobronamerne parodije (na primer, u tradiciji originalne serije, toponimi su aliteracije postojećih toponima, a Terada im je dodao i inspirisan vizuelni dizajn) i jednostavna tročinska struktura u kojoj je svaki čin uvećana i naglašenija varijanta prethodnog obavljaju dovoljno dobar posao postavljajući temelje za scene čistog bunjuelovskog ludila u kome superherojka biva zamalo silovana džinovskom viljuškom, u kome davno izgubljeni otac-arheolog-avanturista-Indiana-Jones-spoof biva izvučen iz tela „boga“ Dokurobeija kroz poklopac na njegovom temenu, u kome Džinovski pas-robot napada džinovsku ženu-robota džinovskim mravima-robotima, samo da bi krajnji rezultat bio seksualni žar u kome oba robota naposletku bivaju progutani.

U takvom okruženju, sise-mitraljezi se takoreći podrazumevaju.

Je li Yatterman film koga morate videti? Ne, ako imate toliko godina da sebe nikako više ne možete nazvati detetom. No, ako slučajno sami imate dete, verujte mi, ono vam nikada neće oprostiti što mu ovaj film niste otkrili. Pa vi vidite je li večnost detinjeg prokletstva vredna vaše nameštene zrelosti.

Kao ilustracija, evo najbolje pesme iz inače bogatog saundtraka ovog filma i dokaza da i posle smrti Takea Yamashite ima još kompozitora što umeju da naprave tokusatsu saundtrak koji vam se zarije u mozak poput naoštrenog virusa i nemoguće ga je posle izbaciti iz glave. Pank rok u kombinaciji sa džinovskim robotima?? Pa da li je uopšte moguće bolje?

Yatterkingova tema

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: