Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl

Posle veoma zabavnog Tokyo Gore Police (kome je prethodio poluuspeli The Machine Girl) i ekstravagantnog ali ne jednako ubedljivog Samurai Princess, gde je bio samo direktor ekipe za specijalne efekte, Yoshihiro Nishimura se ponovo vraća u režisersku stolicu, deleći je ovog puta sa Naoyuki Tomomatsuom, isporučujući svoj do sada ako ne zasigurno najbolji a ono svakako najpametniji film.

 

Naravno, „najpametniji“ nije epitet koji bi se uobičajeno lepio na ovakva ostvarenja. Nishimura i ostatak njegove vesele tokijske ekipe poznat je pre svega po niskobudžetnim, trešerskim, lo-fi eksploatacijama koje se kreću na razmeđi splatter horora i fantastičnih/ tokusatsu akcijaša i, bez sumnje, Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl je film koji će svakog pravovernog trešera zadobiti već prvom scenom u kome vampirica za vrat ujeda devojku šrafovima neuredno spojenu iz delova (od kojih neki verovatno nisu originalno pripadali njoj), a zatim vuče unazad. U standardnom grajndhaus filmu scena bi se završila otkidanjem povelikog komada mesa i, pošto se radi o japanskoj produkciji, izdašnim arterijskim sprejem. U Nishimurinoj izvedbi, vampirica (igra je okruglasta ali slatka Yukie Kawamura) nastavlja da vuče unatrag, guleći kožu i meso sa vrata i glave, sve dok ne ostane samo gola lobanja. Koju će, zatim elegantno odseći sa vrata jednim potezom nazubljenog sečiva napravljenog od sopstvene stvrdnute krvi.

 

Kada ovako nešto vidite u prvih stopedeset sekundi filma, verovatno vam je već kristalno jasno da li taj film uopšte želite da gledate. VGVFG je prepun Nishimurinog prepoznatljivog, hipertrofiranog, parodičnog body horrora i splatter poslastica. Arterijski sprejevi su apsurdni čak i za japanske standarde, u jednoj sceni, koja traje dobar minut, samo od jednog vampirskog ujeda za vrat, noćni vazduh prohladnog tokijskog parkića ispunjava se bukvalno desetinama litara sprašene krvi koja unaokolo pršti kao da se radi o nekakvoj paklenoj oluji. Udovi se od tela otkidaju kao da su zrele banane, bacaju unaokolo kao oružja i prikačinju natrag na tela pomoću blekendekera na baterije. Jedan od likova na filmu kao ofanzivno oružje koristi frankenštajnovske artefakte sklopljene od prstiju i očnih jabučica koje ispaljuje sa sopstvenih bradavica. Jedan drugi lik ima oružje napravljeno od apsurdno velikog kičmenog stuba i grudnog koša. Ukratko, ako ste mislili da je The Machine Girl film u kome je bilo previše humora a premalo rupa veličine bejzbol lopte u još uvek živim telima i premalo odsečenih udova, Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl bi mogao da zadovolji vašu bez sumnje nekontrolisanu krvožednost. Nishimura je imao i uzbudljivijih stilizacija u prethodnim filmovima (malo šta može da se poredi sa seksualnim hororom Tokyo Gore Police), no, VGVFG na planu gadosti i akcije sasvim isporučuje.

 

Prigovor koji bi naoko bio sasvim na mestu – da čista vizuelna ekstravagancija više nije dovoljna da održi na okupu rasutost koncepta ovih filmova – je, međutim u startu presečen činjenicom da Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl, iako prepun ludačkih telesnih užasa i borbe zapravo ove elemente provlači tek usputno. Ovo je, iznenađujuće, prvi film koga Nishimura potpisuje u bilo kojoj funkciji da je odmakao nekoliko koraka od šaljive eksploatacije, podsmehnuo joj se usput i pozabavio se i nekim drugim temama na opet neočekivano lapidaran ali efektan način.

 

Jer, dok Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl svakako spada u treši horor sa jakim elementima farse i humora – kao uostalom i prethodni filmovi ove ekipe – njegov najjači adut je što ovog puta farsičnost i humoristička eksploatacija nisu prevashodno skoncentrisani na body horror tonove.

 

Koliko god to neverovano zvučalo, VGVFG je zapravo japanska satira novog vampirskog talasa, prevashodno Twilighta i mada je teško izmeriti koliko se ovde radilo o namerama a koliko o spletu istorijskih okolnosti, njegov tretman vampirizma kao pre svega omladinske subkulture i odnosa te subkulture prema drugim subkulturama ali i (pravim) kulturama je interesantniji od, za Nishimurine filmove već standardne telesne disocijacije i njoj pripadajućeg mutirajućeg identiteta protagonista.

Verujem da je dobrim delom ovde zaslužan drugi režiser filma, Naoyuki Tomomatsu, koji je svojevremeno bio asistent Shingicuu Uchidi (na čijoj je mangi ovaj film i zasnovan), ali i koji je svoje režiserske veštine do sada pekao snimajući uglavnom pink filmove. Pink filmovi su, za slučaj da neko to ne zna a mrzi ga da gugluje, japanski erotski/ soft porn trileri, dakle jedna još čistija (i disciplinovanija) forma eksploatacije od onoga što inače radi Nishimura, pa je kao rezultat Tomomatsuovog sarađivanja Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl jedan izuzetno brz i dinamičan film čije je tretiranje srednjoškolske tematike i mizanscena prilično sigurno i ubedljivo.

Naravno, kako se ovde radi o sirovoj i ne naročito suptilnoj satiri, Tomomatsu i Nishimura svoju analizu mentaliteta srednjoškolaca ne umotavaju u nekakve tople ljudske priče. Radnja filma jedva da napušta školsku zgradu i dvorište (svega nekoliko minuta na početku i na kraju događaju se izvan škole) a karakterizacija likova odrađena je po grupama i subkulturnim klasama. Rezultat je da o nekakvim dubljim pojedinačnim likovima nema ni govora, većinom imamo posla sa grupama istog mentaliteta i zamenljivih identiteta u kojima se ističe po jedna liderska figura, a čak su i primetno jedinstveni likovi u filmu (dva nastavnika i školska medicinska sestra) vidno tipizirani. Naravno, tipiziranje (stereotipiziranje pre svega) je često oružje satire, pa je tako i ovde u nekoliko grubih ali sigurnih poteza prikazan odnos nastavnog osoblja prema učenicima, uz podsmeh protekcionizmu, ali i komplikovanim erotskim tenzijama na ovoj transgeneracijskoj relaciji.

 

Prateći matricu omladinskog filma, nastavnici su prikazani kao nedovoljno inteligentni da spoznaju stvarni identitet, stvarnu filozofiju, motive i namere omladine i u krajnjoj liniji se razotkrivaju kao nezreli i, s obzirom na svoj uzrast u kombinaciji sa tom nezrelošću, iskvareni i društveno štetni. U ovom smislu, iako se Nishimura i Tomomatsu jednako, pa i više podsmevaju i omladini, njoj barem ne pripisuju koruptivnost.

Ta omladina je prikazana kroz nekoliko urnebesno preteranih stereotipova tinejdžerskih subkultura koje će možda zapadnog gledaoca na kratko zbuniti, ali ne zadugo. Svaka od njih je zapravo zasnovana na postojećem trendu među japanskom i tokijskom omladinom, od devojčica opsednutih sečenjem vena (koje organizuju i takmičenja u ovoj disciplini), pa sve do ganguro ekipe devojaka koje koriste šminku, odeću, prostetiku, jezik i ples da bi rekreirale autentičnu afroameričku kulturu usred japanske srednje škole. Kada jedna od njih mrtva ozbiljna krene da citira Obamu ovo je, svojim pozivanjem na objektivne činjenice, potpuno nadrealističan momenat u filmu ionako zasnovanom na agresivnom nadrealizmu.

 

No, centralna priča se vrti oko (nedopustivo) lepog momka koga igra Takumi Saito, kojeg, bez obzira na zbunjenost koja se povremeno graniči sa blentavošću, žele različite devojčice u školi. Eri Otoguro predvodi ekipu bishojuo devojčica čija je agresivnost u neskladu sa njihovim izgledom imućnih damica, dok je Yukie Kawamura neugledna devojka došla iz druge škole koja je, kao i Eri, oko bacila na lepog Saitoa.

Ovde se mogu primetiti najmanje dve stvari. Filmovi Nishimure i ekipe su konzistentno tematski naklonjeni grrrl power/ female empowerment struji. Dobro, jesu to žene sa rukama zamenjenim mitraljezima i dušama silovanih prijateljica koje koriste kao oružje ali u zemlji sa još uvek veoma dobro ukorenjenim i institucionalizovanim muškim šovinizmom kao što je Japan, ovo je fenomen koji se ne da ignorisati. Drugo, u Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl ova komponenta je još izraženija jer su žene prikazane iz više uglova i umesto jedne jake protagonistkinje imamo nekoliko klasa jakih žena. Ima i stereotipnih seks bombi (poput medicinske sestre Midori koju igra zamamna Sayaka Kametani) koje su meta satire, ali kako VGVFG nije revenge-movie poput prethodnih proizvoda ove ekipe, tako je i u njemu moguće imati nekoliko konkurentnih (pa i suprotstavljenih) jakih žena.

 

Ono što je zanimljivo je upravo okretanje Twilight formule. Dok Twilight svojom ekstrapolacijom vampirske eksploatacije u post-stokerovskoj zapadnoj literaturi i kinematografiji ide utabanom stazom erotizacije vampira i sažimanjem uzbuđenja, straha i duhovnosti prvog seksualnog iskustva, tako da je žena žrtva/ predmet seksualnog čina a vampir je seksualni fetiš/ izvođač, VGVFG uloge obrće. Muškarac je ovde onaj koji je na pragu otkrića erotskih kapaciteta svog tela, muškarac je ovde objekat strasti i predmet izvođenja seksualnog čina (čak i predmet posedovanja jer je borba između dve devojke za njega pre svega borba za vlasništvo što se eksplicitno potvrđuje poslednjim rečima u filmu), a žene su tajna, erotična, nedostižna bića čiji je i izbor muškarca i vremena i načina na koji će se stvari dogoditi. Za kulturu koja na jako komplikovan način kombinuje potiskivanje seksualnog i otvorenost za sve vrste seksualno devijantnog, ovaj film je zapravo prilično zanimljiv izazov upućen rodnim ulogama i stereotipima. Da je to urađeno kroz grubu, ali ipak elegantnu satiru na račun globalnog literarno-kinematografskog fenomena koji stiže sa zapada i ukopan je u stereotipne rodne uloge je stvar koju treba prepoznati i slaviti.

 

Dakle, iako VGVFG na momente naginje najgorim oblicima treš komedije, uvek je iza ugla nešto što ga povlači unatrag od provalije i daje gledaocu šansu da se nasmeje ali i da se zamisli. Ne i da kontemplira, ovo je za azijsku kinematografiju nekarakteristično vratolomna vožnja, sa vrlo malo scena koje se zadržavaju na ekranu dovoljno dugo da se studiraju slojevi slika i značenja koji bi mogli a ne moraju biti tu. No, njena satira nije samo seksualnog tipa i onako kako je Japan sposoban da svoj potisnuti nacionalizam i angst spram zapada i njegove kolonizatorske filozofije proturi i kroz najnevinija ili najuzvišenija umetnička dela, tako se i VGVFG za čas od satire na račun japanskog perverznog puritanstva premetne u nešto ambicioznije.

 

Sukob vampira, bića mistike, mitologije i smrti pobeđene kroz mračnu duhovnost sa frankenštajnovskim tehnologijom animiranim mrtvima u ovom filmu poprima obrise sukoba između tradicionalne japanske/ azijske kulture i navalentnog, agresivnog zapada sa svojom tehnologijom i vulgarnim religijama i kapitalizmima. Eihi Shiina, koju pamtite iz Audition ali i iz Tokyo Gore Police ovde se pojavljuje u kratkoj flešbek sceni u kojoj vampirica beži, sukobljava se i konačno gine od ruke evropskog, hrišćanskog lovca na vampire, Svetog Francisa Xaviera. Xavier je, znaju istoričari bio misionar koji je Azijom (Indijom i Kinom pre svega, ali jeste stigao i do Japana) širio katolicizam ali je i inicirao uspostavljanje posebnog krila inkvizicije za ove teritorije koja je, doduše nekoliko godina posle njegove smrti uhvatila zalet i konvertovala pagane u hrišćanstvo dosta, hm, agresivnim metodama. Xavier je ovde ne samo istorijska figura već i simbol zapadnjačkog tretmana „drugog“, pa je ovaj flešbek ne slučajno obeležen i montažom slika koja prikazuje proticanje vremena od šesnaestog do dvadesetprvog veka u kojoj se primećuje novinski članak (na engleskom) što izveštava o bacanju atomske bombe na Japan.

 

Ovde je, dakle od ključnog značaja i to kako zapravo otac „Frankenštajn devojke“, naučnik obučen u tradicionalni kabuki kostim pokušava da nastavi delo Doktora Frankenštajna – zapadnjačkog naučnika i neuspešan je sve dok se oslanja na tehnologiju. Mary Shelly je svojim romanom o modernom Prometeju zapravo prometejski mit učinila ponovo aktuelnim pokazujući vrtoglavu zavodljivost ali i imanentno prokletstvo napredne tehnologije, gde je munja genijalno simbolisala najnoviji veliki skok u primenjenoj nauci i divlju novu tehnologiju koja će uskoro sasvim izmeniti svet (videti moje promišljanje Ellisovog promišljanja ove teme na ovom mestu).

 

Japan će nedugo nakon što će električna struja dobiti svoju praktičnu namenu na zapadu pretrpeti svoju prvo veliko pozapadnjenje, kulturnu kolonizaciju, sa Meiđi periodom koji je započeo 1876. godine. Do tada još uvek feudalno uređena država ubrzano će biti modernizovana u procesu koji će dostići furiozni vrhunac vek kasnije.

 

Ali po koju cenu? Nishimura i Tomomatsu nisu suptilni u referenci na bombu ali jesu kada pokazuju da nije tehnologija ono što će oživeti mrtvu hrpu delova tela, već samo i jedino krv, sam simbol života, krv preko vampirskog mita očuvana kao medijum stvarne magije i imanentne duhovnosti (čega odjek i danas možemo čuti u, recimo sloganima Crvenog krsta poput „Daruj krv – spasi život“). Iako su vampirska devojka i frankenštajnovska devojka u ovom filmu sukobljene, ovo je sukob tehnologije i duha, animirane smrti i neprekidnog života, skorojevičkog kapitalističkog pragmatizma i drevne ekonomije koja izmiče prostoj matematici.

 

I naravno, nema ni najmanje sumnje u to koja strana ovde pobeđuje. Nishimura i Tomomatsu nisu toliko naivni da bi nas ubeđivali kako je kraj ovog filma hepiend sa sve emotivnim payoffom i odjahivanjem u pravcu zalazećeg Sunca, naprotiv, njihove završne slike su iskrene i nepretenciozne, podsećajući da život sam po sebi nije vredan i da mu vrednost daje samo i jedino življenje. Za film koji većinu vremena izgleda kao videokamerom snimljena japanska srednjoškolska parodija na američke tinejdžerske serije, presecana mapetšoovskim hipernasiljem, ovo je sasvim lepa završnica.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: