Život i smrt porno bande

Film Mladena Đorđevića Život i smrt porno bande imao je svoju televizijsku premijeru u kasnom posleponoćnom terminu između Subote i Nedelje prošlog vikenda. S obzirom da je od premijere ovog filma na FEST-u 2009. godine prošlo više od godinu dana i da je u međuvremenu imao bioskopsku distribuciju malog obima, a da je sada, pre neizbežnog DVD izdanja, putem televizije i warez kanala postao dostupan i masama zainteresovanih izvan povijesnih granica Srbije (dobro, ovde treba pomenuti i dosta aktivan festivalski život ovog naslova izvan tih istih granica), ovo nije loš trenutak da se hladn(ij)e glave promisle namere, dometi i efekti ovog filma.

Kako je u pitanju jedan po mnogim elementima šokantan film – ne najmanje zato što svesno upošljava šok taktike, na nivou scenarija, karakterizacije ali i visceralne likovnosti – nije nikakvo čudo videti da su komentari sa obe strane ograde umeli da budu povišenog tona i neretko zasnovani pre svega na ideološkim preferencama. Predvidivo, film je sa jedne strane napadan da je neukusan, pornografski usredsređen na seks i nasilje, sa sumnjivim političkim podtekstom. Prosečan forumski komentar – ako za njih marite – se može sažeti u neveselu primedbu da nije lepo Srbiju prikazivati kao kaljugu pretrpanu pornografskim perverznjacima, te da guranje u prvi plan ekstremnih socijalnih devijacija sugeriše da je Srbija mnogo bolesnije društvo nego što zapravo jeste.

S druge strane, film je uveliko hvaljen zbog svoje smelosti, intenziteta, zaobilaženja uobičajenih (za domaće filmove) političkih, socijalnih i ideoloških klišea, bavljenja manje prisutnim temama u domaćoj kinematografiji i društvu uopšte i zbog, kako je to Ghoul u svojoj „ejakulaciji“ egzaltirano rekao, toga što je ovaj film ISTINIT.

Ovde treba primetiti da u umetničkom izrazu istinitost i verodostojnost nisu ista stvar i da sam lično Mladenu Đorđeviću i njegovom filmu pre sklon da verujem nego što sam spreman da ih smatram istinom. Istina je nezgodan, rigidan koncept, dok je verovanje znatno udobnije, pre svega jer Život i smrt porno bande čini mnogo toga da zadobije i zatim opravda gledaočevo poverenje (a ne da mu saopšti jednu i nepromenljivu „istinu“).

 

Sa ideološke strane, i to treba naglasiti, veoma sam naklonjen ovom filmu. Tematski je smeo, karakterološki je životan, likovno upečatljiv. Doduše, moj je utisak da su sve zaslužene pohvale koje je film dobio pomalo zamagljene i po nekom nezasluženom i da je Đorđevića nužno i pošteno kritikovati za ono što je mogao da uradi bolje pored pohvala za ono što je uradio odlično – e ne bi li i njegov budući rad i srpska kulturna zbiljnost povoljno evoluirali.

Od mnogih koji su se na film bacali drvljem i kamenjem zbog njegovog sadržaja i teme, te onog što je percipirano kao eksploatacijski pristup seksu i nasilju pomalo je teško bilo razabrati one koji su mu upućivali formalnije primedbe pa se rasprava često vodila na polju ideološkog.

No, iz moje laičke perspektive, Život i smrt porno bande je bez sumnje mnogo toga mogao bolje da uradi na tehničkom planu. Dramaturški, ovaj film je neubedljiv, sa idejama koje slede jedna drugu po internoj logici autora scenarija/ režisera Mladena Đorđevića, ne nužno i po logici koju će deliti i gledalac. S obzirom da je Đorđevićeva logika sleda događaja utemeljena u onome što film treba da poruči na nekakvom ideološkom (ili političkom) planu možda je i prirodno da se u određenim momentima ona savija da se prilagodi višoj agendi, ali gledaocu ideološki neutralnom (ili suprotstavljenom – njih bi pogotovo bilo značajno ubediti ili makar uvući u raspravu) lako može da zasmeta odvijanje radnje koje naprosto ne prati ni zdravorazumska pravila, niti pravila nekakvog žanra (koji god bio žanr u koji želite da spustite ovaj film). U tom smislu tenzija koja se sugeriše s obzirom na moralno i zakonski izuzetno problematične radnje u koje su uvučeni protagonisti filma biva izneveravana što film dalje ide, time što se uzročno-posledična sprega ne zatvara na očekivane pa čak ni na naprosto uverljive načine. U žanrovskoj dramaturgiji (ili klasičnoj dramaturgiji uopšte) odnosi akcije i reakcije bi trebalo da budu intuitivno prepoznati a njihovo narušavanje treba da ovu intuiciju golica a zatim spretno subvertira. Život i smrt porno bande, pak, priliku za ovu subverziju (i njoj odnosni politički komentar) za moj groš propušta, uvlačeći u svoje pripovedanje figure (državnog) autoriteta ali ne koristeći kontrast između njih i demona slobode u likovima svojih antiheroja da poentira. Sistem državnog nadgledanja i represije nije ubedljivo prikazan kao stvarna iritacija čula slobode običnog čoveka jer uprkos nekolikim izvrsnim epizodama u kojima se porno banda suočava sa predstavnicima institucija, finalno sažimanje njihove interakcije izostaje, a sugestija koruptivnosti predstavnika sistema takođe je – za moj ukus – prenaglašeno žanrovska (to jest kao prepisana iz nekih radova Warrena Ellisa) i ne uzima u obzir složenost postkomunističkog društva u kome se film formalno odvija. Naravno, sasvim je moguće da film zapravo propušta da zadovolji moje imanentne ideološke zahteve pa da mu zbog toga upućujem zamerke koje drugi nisu imali.

Druga zamerka koju imam se odnosi na kvalitet samog teksta/ dijaloga. Ponovo, možda se radi samo o mojim ličnim preferencama, no kada imam posla sa filmom koji sebi u zadatak stavlja određen ideološki rad – kritikovanje jedne ideološke matrice i pozitivističko predstavljanje druge, preferirane (makar ona, sasvim legitimno, bila i sasvim nihilistička, što ovde uprkos prvim utiscima nije slučaj) – i kad je većina njegovih dijaloga očigledno napisana u ovu svrhu, onda mi je dosta značajno da ovi dijalozi, koji dakle nemaju (primarno) svrhu karakterizacije ili zabavljanja gledaoca, budu ubojiti. Zvučaće luckasto, ali prvo mi pada na pamet poređenje sa Bergmanovim Sedmim Pečatom (lapidarno obrađenim ovde) koji je, donekle uporedivo sa ŽISPB, film što podređuje i karakterizaciju i radnju ispitivanju centralne (ideološke) teme i u kome su dijalozi (ali i scene bez dijaloga) naprosto savršeni, sa pravim bogatstvom teza, antiteza i rasprava spakovanim u kompaktne, shvatljive (ali višeslojne) pa i duhovite linije izgovorenog teksta.

 

Nasuprot tome, Život i smrt porno bande primetno jako osciluje u kvalitetu dijaloga, od scena koje čoveka naprosto zamrznu svojom snagom i ubedljivošću, pa do momenata koji deluju programski i kruto.

Ovde se mora i primetiti kako je glumačka ekipa sastavljena od glumaca raznih nivoa iskustva tako da je u ovom smislu i oscilovanje kvaliteta isporuke pisanog teksta i telesne/ facijalne itd. glume sasvim razumljivo. Neki su bolji, neki manje dobri u tome što rade.

Veliki deo ovih zamerki proističe, verujem, najpre iz Đorđevićevog pristupa proizvodnji ovog filma, koja je podrazumevala ogromnu količinu snimljenog materijala i docnije svođenje višesatne, nekontrolisane epopeje na konvencionalnu celovečernju formu trajanja ispod dva sata. Ovo je sjajno funkcionisalo u Đorđevićevom prethodnom filmu, sublimnom dokumentarcu o srpskoj porno industriji Made in Serbia, gde se konačni materijal držao na okupu snagom svojih epizoda, no epizodnost Života i smrti porno bande sa jedne strane zavodi svojim poentiranjima na mnogo sitnih načina bez potrebe da se sve perfektno uveže u globalni narativ, ali u krajnjem ishodu filmu oduzima snagu jedinstvene poente ili poruke, što, s obzirom da se on, ponavljam, u velikoj meri gleda kao ideološki konstrukt, dakle film koji treba da napravi jasnu poentu sa kojom se može raspravljati, nije sasvim zadovoljavajući rezultat.

Jedan od razloga što se nisam oglašavao povodom ovog filma ranije je bio i to što sam smatrao da će ovako artikulisane moje primedbe biti zagubljene u graji prepucavanja između jedne i druge strane i, koliko god da sam inače sklon ostrašćenim komentarima i svađi, toliko sam bio i mnenja da je ovaj film zaslužio od mene više do da doprinosim ratnoj halabuci koja se oko njega dizala u to vreme.

Utoliko se nadam da će i pozitivni komentari koje ću mu udeliti sada biti primljeni kao objektivne opservacije, očišćene od potrebe da se njima podržava jedna ili druga strana u ideološkoj svađi. Znam, slab je to izgovor za docnjenje na Kosovo ravno, ali s druge strane, zašto bih se uopšte gurao da pričam u isto vreme sa onima koji imaju o ovoj temi mnogo više i dublje od mene da kažu?

Dobro, prva zaista pozitivna stvar koju ću reći o ovom filmu tiče se opet jedne blage dileme koju sam imao u vezi sa njim. Naime, režiran u najvećem svom delu kao road movie, Život i smrt porno bande u teoriji ima ispred sebe prilično visoku prepreku za preskočiti. Nije neka preterana slučajnost što se road movie žanr pre svega vezuje za Ameriku. Njena tematizacija prostranstva, dugačkih (pustih) drumova što premrežuju pretežno nenaseljenu (bivšu) granicu civilizacije i spajaju udaljene tačke na kojima ljudski i božiji zakoni ipak donekle važe je neizostavno uslovljena njenom geografijom, istorijom, te mentalitetom.

 

Srbija nema ovakvu geografiju – naprosto, nije dovoljno velika da bi reč prostranstvo na nju mogla da se primeni pa savladavanje daljine motornim vozilom u Srbiji nema ni izdaleka istu psihološku i simboličku konotaciju kao u Americi, odnosno američkom filmu. Srbija je mala zemlja u kojoj se, opet simbolički, svi poznaju.

Istorijski, ponovo, američki road movie može sasvim bezbedno da se poziva na duh granice, istraživanja, otkrivanja i osvajanja, što srpskom ne može da pođe za rukom na isti način.

Mentalitetski, u Americi je migriranje način života i promena mesta boravka se događa stalno, u mnogo smerova, zbog poslovnih, porodičnih ili nekih trećih razloga, a ukorenjenost u jedno mesto i njoj srodna fetišizacija porekla je utoliko manje važna. U Srbiji migracija je manje rado sprovođena aktivnost a kada se događa ima gotovo isključivo jedan smer, iz unutrašnjosti u gradove i označena je najčešće svojom konačnošću (makar nameravanom), dakle predstavlja jednu često traumatičnu promenu paradigme (što je opet delom posledica činjenice da standardizovanost načina života u Srbiji nije ni blizu nivou koga ima Amerika).

Dakle, road movie u Srbiji ima dosta prepreka da preskoči i Mladen Đorđević svoju veliku pobedu odnosi time što road movie uspeva da savije i iscepkanom, fragmentarnom dramaturgijom utera u sebi pogodnu formu tako da putovanje porno bande po Srbiji ima ubedljive odlike inicijantskog putešestvija, manje nego herojske potrage kako bi to možda tradicionalniji žanrovski film nametao.

Đorđevićeva tematizacija srpske provincije je, dakle, izuzetno jaka strana ovog filma pre svega zato što je izvanredno sveža i još važnije od toga – izvanredno fer. Mnogi filmovi i televizijske serije koji se Srbijom ideološki bave odlaze u jedan od dva ekstrema. Kod jednih, provincija je tek procesija etničkih klišea, sažeta slika srpskog mentaliteta – često njegovih loših strana – posmatrana iz vizure naprednijeg, evropskijeg, svetskijeg itd. Beograda. Dok je u svoje vreme Dušan Kovačević sa ovim mogao da se provuče izmeštajući svoje tekstove u vreme koje doživljavamo kao istorijsko i terajući ih sve do granice farse, danas kada je objektivni ekonomski, politički i kulturni jaz između gradova (pre svega Beograda) i unutrašnjosti višestruko uvećan, ova vrsta percepcije i umetničkog sažimanja provincije je nepoštena, netačna i estetski lenja.

Druga krajnost je, dakako umetnički još prostačkija i svodi se na prezentovanje provincije kao nekakvog edenskog vrta, prepunog iskonske vrline. Toj istoj provinciji se čini medveđa usluga kada se njena posebnost u dobrom ili lošem smislu na ekranu zamenjuje izmišljenom posebnošću koja treba da predstavlja idealan slučaj te provincije u očima autora. Beživotnost ovog modela u startu ubija mogućnost da se o provinciji kao problemu ali i provinciji kao kapacitetu uopšte priča.

 

Mladen Đorđević poznaje provinciju i što je još važnije, poštuje je pa je njegova tematizacija Srbije kao serije malih mesta i okolnih šuma, ljudi sa šajkačama i bradama, stoke i napuštenih vagona, te urušenih i odavno zaboravljenih industrijskih objekata umetnički naprosto opojna. Ne znam koliko stranac koji gleda ovaj film iz njega može da prepozna Srbiju o kojoj je slušao ili koju je i sam na kratko video, ali Đorđevićeva Srbija je maestralno odsečen komad stvarnog života, ničim šminkan, ničim stilizovan, doveden u estetsku ravan samo i jedino pažljivim izborom stvarnosti koja će se staviti pred kameru. Za film koji mnoge svoje borbe bije na polju ekstremnog, bizarnog i šokantnog, Život i smrt porno bande svoju sliku srpske provincije čini gotovo savršenom baš zato što je hvata u njenoj autentičnosti.

I samo korak dalje, može se prepoznati i jedno ultimativno poštenje prema ljudima koji u toj Srbiji žive. Za razliku od galerija seljačkih stereotipova ili arkadijskih superheroja koje zatičemo u ostatku domaće kinematografije što se hvata posla prikazivanja sela ili provincije, Đorđević ljude sa sela prikazuje bez stilizacije, ali, što je još važnije, bez pripisivanja istim ideološke agende. Mnogo lakše je kritikovati loše strane ili hvaliti dobre strane jedne nacije kada se likovima u filmu nakalemi ideološki teret, no Đorđević publiku koja prisustvuje transgresivnim predstavama Porno bande u sijalicama osvetljenim šumarcima Šumadije prikazuje bez osude, bez agende, bez ikakve sugestije.

Naravno, u pojedinim momentima filma, Porno banda će se susresti sa osuđivanjem, nasiljem i institucionalizovanom represijom koja potiče iz zatucanog, arhaičnog mentaliteta Srbije i njene provincije, ali Đorđević ovo nikad ne poopštava. On seljake što gledaju predstave u kojima se našminkani ljudi jebu na sceni pokazuje kako se smeju, kako dobacuju i dobro se zabavljaju – mnogo više uostalom nego publika na premijernoj predstavi u Beogradu koja je stegnuta, ćutljiva i neprijateljska. To je ta ISTINA o kojoj Ghoul govori a koju bih ja pre tumačio kao verodostojnost – ovo možda nije istinita srpska provincija (ako tako nešto postoji jer, zna se, istina nije jedna, naprotiv), ali od mogućih verzija srpske provincije, ovo je ona u koju film čini da poverujemo, lažući nas na umetnički najelegantniji način i praveći svoju poentu (koja se proteže od nacionalnih do lokalnih i individualnih identiteta i njihove vrednosti) tako da je prepoznajemo i o njoj razmišljamo i posle filma.

U sličnoj ravni je Đorđevićev tretman protagonista, članova Porno bande. U najboljoj žilnikovskoj tradiciji, Đorđević u središte radnje stavlja ljude sa hardcore društvene margine, izopštenike iz svih socijalnih krugova sem onih zasnovanih na zajedničkim seksualnim ili drugim „preferencijalnim“ identitetima. Ovih identiteta ima nekoliko: seksualni profesionalizam, zloupotreba narkotika, geekovska opsesija reprezentativnom umetnošću, pripadanje seksualnoj manjini itd. i svi se oni međusobno seku i dopunjavaju. Manje naklonjen posmatrač nazvao bi članove Porno bande talogom društva, čak parazitskom klasom koja novac zarađuje udarajući na najniže ljudske porive a troši ga opet na najproblematičniji način.

Kompleksnost problema sa kojim se Đorđević ovde susreće je već u tome što jedan deo Bande ima određenu agendu – umetničku i ideološku – dok je drugi daleko od svake agende sem preživljavanja. Uprkos jasnim linijama razdvajanja između članova grupe, ona se ipak kompaktno održava na okupu time što autor odbija da morališe tokom njenog prikazivanja, kao što je odbio da to radi prilikom prikazivanja srpske provincije.

 

Drugačije rečeno – sasvim slično Žilniku, Đorđević svoje likove poštuje, ni za šta ih ne osuđuje i dopušta im da sami demonstriraju svoje vrednosti ili svoje nedostatke, dajući nam kao rezultat ne tek grupu „marginalaca“ koja tumara Srbijom i otkriva nam njene mračne strane, već grupu živih ljudi koji su od nas udaljeni samo korak ili dva i koji umeju da budu jednako plemeniti ili glupi kako i mi sami to umemo. Ova vrsta poštovanja za likove, nasleđena od Pasolinija i s puno ljubavi prenesena kroz Želimira Žilnika je nešto što radikalno nedostaje ne samo srpskoj kinematografiji već kinematografiji generalno i svojom retkošću ali i potentnim problematizovanjem socijalnih ili političkih tema na čijem se fonu likovi razvijaju može da postigne sjajne umetničke rezultate.

Đorđeviću ovo omogućava i dramaturški možda ne uvek uverljivu ali psihološki sasvim ubedljivu transformaciju Porno teatra u snuff teatar, prelaženje linije između erosa i tanatosa i radikalan politički komentar što zaseca u živo tkivo tranzicione Srbije. Scene u kojima Porno banda učestvuje u pogubljenjima (ne)voljnih žrtava su među najjačim momentima u filmu i mada je ponegde programski, ideološki sadržaj predstavljen previše pamfletski (na primer kod poslednjeg, hm, skeča, gde se kombinacija ikonografije i mitologizacije NATO bombardovanja previše približi karikaturi), ovo je izbalansirano čistom sirovošću i neposrednošću ovih prizora. Gotovo je nemoguće ostati ravnodušan na scenu što se događa u Kragujevcu, koja iz dokumentarističkog tona prelazi u nadrealističku porno stilizaciju da bi se završila zastrašujuće jednostavnim ubistvom – ovo je svakako jedna od najfinijih scena urađenih u srpskom filmu ikad, sa svojim sažimanjem opšteg, ličnog i mitološkog, sve na planu jednog potpuno vodviljskog uobličavanja najdubljih ljudskih drama.

U ovom smislu, iako je Đorđevićev diskurs okrenut velikim delom Srbiji, Život i smrt porno bande uveliko nadilazi lokalnu upotrebljivost. Njegov tretman marginalaca nije ni po čemu lokalnog karaktera (u pežorativnom smislu) i mislim da je greška svoditi ga na ideološki potez kojim se problematizuje isključivo tranziciona Srbija. Naprotiv, univerzalnost koju imaju Đorđevićevi likovi i njihov odnos sa okolinom dostižu razmere arhetipa koji je dugo i strpljivo građen kroz umetnost još od kraja devetnaestog veka i insistirati da je on dobar samo za lokalnu upotrebu ne bi bilo ispravno.

Ova snaga likova, njihova ljudskost što bez napora prosijava kroz ono što na početku mislimo da su njihovi scenarijom zadati atributi je sa druge strane sila kojom se i okolina humanizuje pa tako pored već pomenutih reakcija (nazovimo ih zdravim) „provincijalaca“ na nastupe Porno bande imamo i izuzetno blagonaklon prikaz pravoslavnog manastira i sugestiju o verovanju i duhovnosti, te pre svega zajedništvu kao vrhunskoj vrednosti hrišćanstva, koje vrlo daleko idu u balansiranju naizgled veoma nihilističke ideološke agende ovog filma. Život i smrt porno bande ne samo da na kraju nije „antisrpski“ film koji prikazuje samo ono najgore što u Srbiji postoji i krivi i karikira sve da bi ga prilagodio svojem političkom naumu, nego je film koji likovima dopušta da budu ljudi, hrišćanima da budu duhovni, a finalni čin iskupljenja glavnih junaka je pročišćujući i decidno suprotstavljen nihilizmu, prihvatajući gotovo bez ostatka hrišćansku etiku samopožrtvovanja i ispaštanja.

Ne tvrdim, naravno da se sa takvim pančalajnom ideološki slažem, ali je bezumno tvrditi da film udara na srpske verske i tradicionalne vrednosti kada je očigledno da on to ne radi.

Ono što je jasno je da je mnogima teško da progutaju bezbrojne scene u kojima se vide ljudski polni organi (pre svega muški, dodao bih), penetracije, te još brojnije scene ubistava, sakaćenja i mučenja ljudi i životinja. Đorđević ovim scenama zbilja povremeno daje jedan gotovo nestašni šok-efekt nadajući se, slutim, da će trgnuti građane i izbaciti ih iz ravnoteže, ali onda kada je to najvažnije, on je najodmereniji. Fantastična maska Miroslava Lakobrije (zašto on ne napusti Srbiju i ode da radi u Italiji?) uparena sa Đorđevićevom naturalističkom režijom znači da su scene bizarnih ubistava i sakaćenja u krajnjem ishodu uznemirujuće i zastrašujuće na sasvim ne-žanrovski način (iako se pozivaju na žanrovske prototipove) i da ljudskost koju smo spominjali u svakoj od njih biva očuvana bez i najmanje mrlje. Život i smrt porno bande koketira sa eksploatacijom (uostalom, njome se tematski bavi) ali kada je to najpotrebnije njen užas je sasvim egzistencijalan i dostojanstven po svojoj prirodi.

 

Dakle? Život i smrt porno bande je film koga svako treba da vidi (svako određenog uzrasta i stabilnog mentalnog sklopa, naravno), ne zato što će mu otkriti stvari o Srbiji koje nije znao, već zato što će mu otkriti stvari koje o Srbiji svi znaju ali o njima ne govore i što tu Srbiju bez trikova, stilizacija i veštačke kontekstuelizacije zaista smešta u ostatak sveta. Baveći se marginom u Srbiji i tretirajući je kao marginu bilo gde, Đorđević postiže da vidimo da je Srbija na margini jedino i isključivo kada samu sebe tako tretira. Ovo je žestok, strašan film, dramaturški nedoteran, tekstualno na momente nemušt, ideološki ne baš dorečen, ali po snazi koju isporučuje na momente, po iskrenosti koju je sebi zacrtao i po nefiltriranoj i neosuđivanoj ljudskosti koju baca u lice gledaocu, nema mu ničeg ravnog u recentnoj domaćoj kinematografiji. Čekamo DVD.

19 reagovanja to “Život i smrt porno bande”

  1. Jovan Ristić Says:

    Veoma pošten prikaz. I dobro je što je odocneo, jer se neke stvari bolje vide sa distance.

    • Dosada Bozija Says:

      Jednom je Pupi Avati rekao nesto kao: „U holivudskim filmovima o Italiji, svi Italijani jedu spagete…“ U Djordjevicevom srpskom (!) filmu o Srbiji, mnogi Srbi imaju sajkace i brade. U tome se ne krije „poznavanje“ Srbije, ali se vidi poznavanje Holivuda (kao i jugoslovenskog filma sa NOB tematikom) … No, drago mi je sto g. Smiljanic primecuje mnogo od onoga sto sam ja vec primetio i izneo na Popboksu (a, g. Ristic opet zanemario, uprkos obecanju…)

      • mehmetkrljic Says:

        Dobro, ali ti Sorabi sa bradama i šajkačama zaista nisu prestilizovani ili karikirani. Ono što je meni zasmetalo kao očigledno naglašeno žanrovski (američki) momenat je scena u kojoj ti Srbi siluju bandu. Kliše rednekova koji mrze pedere ali vole da im ga stave mi nije delovao ni malo uverljivo u ovom filmu.

  2. Jovan Ristić Says:

    „Ova snaga likova, njihova ljudskost što bez napora prosijava kroz ono što na početku mislimo da su njihovi scenarijom zadati atributi je sa druge strane sila kojom se i okolina humanizuje pa tako pored već pomenutih reakcija (nazovimo ih zdravim) „provincijalaca“ na nastupe Porno bande imamo i izuzetno blagonaklon prikaz pravoslavnog manastira i sugestiju o verovanju i duhovnosti, te pre svega zajedništvu kao vrhunskoj vrednosti hrišćanstva, koje vrlo daleko idu u balansiranju naizgled veoma nihilističke ideološke agende ovog filma. Život i smrt porno bande ne samo da na kraju nije „antisrpski“ film koji prikazuje samo ono najgore što u Srbiji postoji i krivi i karikira sve da bi ga prilagodio svojem političkom naumu, nego je film koji likovima dopušta da budu ljudi, hrišćanima da budu duhovni, a finalni čin iskupljenja glavnih junaka je pročišćujući i decidno suprotstavljen nihilizmu, prihvatajući gotovo bez ostatka hrišćansku etiku samopožrtvovanja i ispaštanja.“

    Mogu da potpišem od reči do reči.

  3. mehmetkrljic Says:

    Heh. Ja računam da je u vreme premijere bilo značajno film pohvaliti i isticati njegove kvalitete pa ga i braniti od uskogrudih nasrtaja i ponavljati tezu da su njegove estetske strategije (šoka itd.) legitimne. Ali mislim da je sad vreme da se i doda da te estetske strategije jesu legitimne čak i ako na kraju ne rezultiraju filmom koji je savršen, izvanredan, pa čak ni odličan ili samo dobar. ŽISPB je film koji je vredan ali je daleko od savršenstva i ono što je vredno u njemu valja sad negovati a ono što nije valjalo treba prepoznati i ispravljati u budućnosti..

    Or samting…

  4. Jovan Ristić Says:

    Slažem se. Film ima mane. Najveći problem mi je ponašanje glavnog junaka tokom seče drveta. Okej, jasno mi je da je Porno banda počela da najebava onda kad su stvari postale… hajde da kažemo, lične. Sve dotle, Marko i ekipa su na neki način davali eutanaziju iz koristoljublja. Ubijali su za pare, a da pri tom nisu stvarno želeli smrt svojih žrtava – koje su marginalci kao i porno banditi a od njih se razlikuju samo po tome što žele da umru i pri tom da obezbede svoje porodice. Ali, dogodilo se da su otišli do sela u kojem je živeo jedan od porno bandita, (onaj što se ložio na kung fu a posle se zamonašio) i tamo upoznali onog dedu koji se požalio na seoskog kabadahiju. Banditi su dotičnog oteli, glavu mu otfikarili motornom testerom, a režiser, koji se potpuno uneo, uzviknuo je „do jaja“! Što će reći da je počeo da UŽIVA. I tu je pređena granica. Porno banda je počela da se osipa, ali je Marko ponovo počeo da sažaljeva žrtve. Čini mi se da je predaleko otišao da bi sada mogao da se vraća humanosti. Nije toliko ozbiljna zamerka u kontekstu celine filma, ali nije ni bezazlena. Šteta što, inače, vrlo ljudski likovi nisu bolje osmišljeni i što njihova psihologija nije prikazana doslednije.

  5. Jovan Ristić Says:

    EDIT: Poslednji pasus je greška, rečenica koji u redigovanju posta nisam izbrisao.

  6. mehmetkrljic Says:

    Izbrisao sam je ja, da ti post bude lepši.

  7. Pogledao sam film na B92 i to sasvim slučajno, dok sam vilenio nakon celodnevnog prevođenja i mnoogoo kafe. Prilično osvežavajući film, potpuna suprotnost istorijskim temama koje su, čini mi se, najčešće ekranizovane nakon 2000. (ZZamfirova, Sveti Georgije, …) Nisam kompetentan da kritikujem film, ali slažem se sa tvojom konstatacijom da u filmu ima dosta elemenata američkog filma koji nekako ne idu sa ovim našim srpskim načinom života, tu je prisutan i lutalica na drumu kao u Easy rider -u, potom psihološki momenti kao u Light sleeper -u, i tako dalje i tako redom. Ne nalazim da je takva „amerikanizacija“ nešto loše, naprotiv mislim da daje dodatnu dimenziju filmu, jer oslikava naše društvo u vremenu socijalnog beznađa i depresije.

  8. mehmetkrljic Says:

    Moja je teza da to zapravo ovaj film izmešta iz „našeg“ mizanscena i zapravo priča univerzalniju priču. Ali ne leže svi žanrovski elementi ovom filmu podjednako dobro. No… ne treba biti ni preterana cepidlaka.

  9. veeshuck Says:

    hm, ne bih rekla da ti je perspektiva laicka, mnogi argumenti deluju vrlo smisleno (pogotovo za nedovoljno informisanog citaoca) ….. ja sam u poslednjem postu pisala o istom tom filmu, e to je laicka perspektiva 🙂

  10. mehmetkrljic Says:

    Pa, moja perspektiva je definitivno laička, mislim, niti imam teorijsku naobrazbu, niti sam pogledao dovoljno filmova da bih se smatrao nekakvim iskusnim praktičarem. Sad to što koristim neku visokoparnu terminologiju, to je da se vlasi, jelte, ne dosete. (Uzgred, primećujem da sam opet skrenuo dobrim delom raspravu na vodenicu ideologije iako sam pokušavao film da razmatram sa globalnog estetskog nivoa… ne vredi, Marksizam je u meni ostavio dubok, neizbrisiv trag).

    Uzgred, vidim da tvoj komentar na film pominje nešto što sam ja preskočio kao previše očigledno, ali što svakako vredi pomenuti, tu spretno provučenu misao o zapadu koji Balkan (i istok generalno) ne može a da ne tretira kao farmu bizarnosti. Naravno, film to implicitno osuđuje, ali gledalac, zapadni naročito, to zbilja možda vidi kao potvrdu da je zapad sve vreme u pravu – Balkan (i istok) jeste plodno tlo za uzgajanje bizarnosti, kao da kaže film manje pažljivom posmatraču.

  11. veeshuck Says:

    mene si uspeo da ubedis da znas o cemu pricas …..

    a sto se tice ociglednosti: kao sto ti posmatras film kroz ideolosku prizmu, tako meni upadaju u oci dijasporske istok/zapad tamo/ovde teme. uzgred, taj film je ovde bio prikazan na festivalu fantasticnog filma, ali ne verujem da su ga gledali kao izmisljotinu.

  12. mehmetkrljic Says:

    Pa, znači da ubedljivo blefiram.

    Da, taj film je negde na pola puta između žanrovskog filma i neke vrste cinéma vérité pristupa. To ge s jedne strane stavlja u malo mučan položaj jer izneverava neka očekivanja, ali ga sa druge oslobađa da udari jače nego što bi se očekivalo.

  13. veeshuck Says:

    … a zar ta scena sa bradatim Sorabima nije referenca na film Deliverance?

    (ovom komentaru je mesto ispod tvog o redneck-ovima, ali ne znam kako da ga stavim tamo)

  14. mehmetkrljic Says:

    Ne znam ni ja kako da ga, da prostite, stavim tamo.

    A upravo to upadljivo referiranje na jedan stereotip američkog filma i popkulture uopšte, a koji je u neskladu sa inače uverljivijim tonom Porno bande je meni ubo oči…

  15. Angela Delamorte Says:

    Odlican prikaz. Sjajno realizovan. Rispek

    Slazem se za scenu ubistva u Kragujevcu gdje je savrseno pogodjen balans nadrealizma i ultrarealizma. Za moj gros daleko odskace od ostatka filma.

  16. mehmetkrljic Says:

    Jeste, ta je možda najupečatljivija i najjasnija u smislu pogađanja političke i estetske agende filma.

  17. […] manje-više zaoštrava konfrontaciju između (najmanje) dve Srbije koju smo videli u slučaju filma Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića. Srpski film je film višeg profila, vizuelno ekstremniji, sa glumcima koji (ne samo) u domaćem […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: