Kick-Ass

Pre par nedelja napisao sam opširnu disertaciju na temu stripa Kick-Ass a sve u anticipaciji filma koji samo što nije stigao u naše… Er… zapravo nisam siguran da je ovaj film uopšte u najavi za domaće bioskope. Što bi s jedne strane bilo šteta jer onda malobrojna srpska publika neće imati priliku da vidi jedan drugačiji superherojski film, ali sa druge strane, te iste  publike u bioskope ide toliko malo (videti moje impresije o filmu Iron-Man 2) tako da – ko ih jebe. Jeste donekle greota što bioskopi u ovoj zemlji umiru baš kad su dostigli neki kakav-takav civilizacijski nivo (barem u prestonici, to jest u njenim zastrašujućim tržnim centrima) ali ako interesovanja za gledanje makar i najnadrkanijih popkorn flikova u udobnim sedištima sa klimatizacijom i preskupim ali ukusnim junk-foodom – nema, onda što bi iko gubio živce oko toga?

Film Kick-Ass sam dakle svukao sa uobičajenog piratskog mjestašca u, za mene inače neuobičajenoj R5 verziji. Inače sam u ovim slučajevima picajzla i izuzetno retko posežem za telesync, R5 ili nedajbože cam verzijama filmova, uvek shvatajući da ima suviše filmova koje nisam gledao a koje mogu da pogledam dok se ne pojavi pristojna kopija novog naslova. Međutim, u ovom slučaju interesovanje je bilo veliko a pomoglo je i što su R5 kepovi postovani na Internetu izgledali iznenađujuće dobro. Kada sam skinuo sempl i čuo da je i zvuk savršen, nije više bilo dileme.

Takođe, iako Kick-Ass nikako nije film koga bih preporučivao kao primer kuda sva kinematografija treba da ubuduće ide, stoji da ću ovo vrlo rado pogledati u bioskopu ako se neki distributer na posletku ipak zaj umilostivi da ga otkupi i ponudi srpskim masama (masama čiji sastav jedva da dobacuje do niskih dvocifrenih brojeva, ali ipak…).

(Između početka i kraja pisanja teksta saznao sam i da je srpska premijera filma zakazana za deseti Jun. No uvod mi se suviše dopada da bih ga olako bacio u đubre, hvala lepo.)

Kick-Ass je veoma interesantan film, manje zbog toga šta sadrži, a čak više zbog toga u kakvom se okruženju pojavljuje.

Ako vas je mrzelo da kliknete na gornji link i iščitate moje pisanije o stripu, plašim se da je krajnje vreme da to uradite. Kick-Ass je minorni fenomen u američkom/ superherojskom stripu i da bi se razumeo valja ga osvetliti sa mnogo strana. Upravo sam to i učinio u linkovanom tekstu a u osvrtu na film bih se uzdržao od odlazaka u sve te dubine i detalje.

No, ukratko, zanimljivost stripa Kick-Ass je makar u tome što je Mark Millar u neku ruku pokušao da napiše superherojski strip koji se (naizgled, barem) bavi analizom i dekonstrukcijom superherojskog mitosa, smeštajući priču u naš svet, dakle svet u kome nema superheroja ali u kome mitologija superheroja, posredovana kroz strip, film i videoigre postoji već duže od pola veka.

„Kako to da niko nikada nije pokušao da postane superheroj u stvarnom životu?“ je prva misao koju čujemo u filmu (i, skoro identično u stripu), da bismo zatim pratili običnog tinejdžera Davea Lizewskog kako pokušava život urbanog ennuija da promeni korenitom reinvencijom samog sebe kao maskiranog borca za pravdu.

Ova ideja o gradnji novog identiteta i aktivnom pristupu problemima je vrlo američka u suštini i iako je Millar Škotlanđanin, nema sumnje u to da mu je više od decenije pisanja superherojskih stripova izoštrilo čulo za pogađanje duha nacije koja je superheroje i izmislila.

No, strip Kick-Ass nije, tvrdim ja u onom tekstu, dosledna dekonstrukcija superherojštine jer već oko polovine kliza u žanrovski izraz, razblažujući radikalno seciranje superherojskih tropa uvođenjem sve više elemenata akcionog, kriminalističkog ili trilerskog  stripa. Drugim rečima, tamo gde ste na početku verovali da gledate jedan „slice of life“ – doduše vrlo neobičan slajs – od sredine shvatate da ćete se susresti sa klasičnim žanrovskim obrascima (po prirodi stvari neuverljivim u smislu prikazivanja „objektivne“ stvarnosti) i da je do samog kraja radikalnost Kick-Ass najviše ostvarena na planu zastrašujuće visceralnosti nasilja koja nije karakteristična za superherojski strip.

No, film Kick-Ass, iako strip predložak prati na razumno veran način, zapravo je bolji po mnogo kom detalju od originala, ali istovremeno njegova kulturološka vrednost u svetu filma primetno nadilazi vrednost miniserijala Kick-Ass u svetu stripa.

Ovde svakako priznanje treba odati Matthewu Vaughnu, čoveku zaslužnom što su Ritchiejevi Lock, stock… i Snatch uopšte napravljeni (Vaughn je bio producent). Ovde u ulozi producenta i režisera, Vaughn je snimio iznenađujuće ubedljiv nezavisni film što je koštao manje od trideset miliona dolara, a koji je do sada više nego udvostručio svoj ulog (zvanični budžet je 28 miliona, a zvanična zarada u momentu dok ovo kucam svih 74), ostajući u velikoj meri veran Millarovoj originalnoj viziji (Millar je, uostalom upisan i kao izvršni producent, zajedno sa crtačem Johnom Romitom Juniorom) i poboljšavajući je gde treba.

Valja primetiti da su poboljšanja došla u vidu unapređenja žanrovskih stilizacija, što u određenom smislu film Kick-Ass još manje čini dekonstrukcijom uopštene superherojštine nego što je bio strip. Za razliku od dosta ciničnih elemenata zapleta i raspleta kod Millarovog originala, Vaughnova rešenja su klasičnije bajkovita. Na primer, Daveove povrede i rehabilitacija na početku karijere u stripu imaju daleko ozbiljniji tretman. Takođe, u filmu momak dobija devojku. Strip ovde odlazi nekoliko ciničnih koraka dalje i podsmeva se svom ionako ne preterano simpatičnom protagonisti, čime je i finalno razrešenje dosta različito. Dok film Daveu daje happy-ever-after finale u skladu sa kanonima žanra, strip pokušava da bude i kritički nastrojen prema žanru pa tu nešto kao muti readymade žanrovska rešenja, trudeći se istovremeno da to bude i emotivno zadovoljavajući happyend, ali i pančlajn na priču o pojavljivanju superheroja u stvarnom životu. Millar je, dakle hteo i da se jebe i da mu ne uđe, dok Vaughna više zanima kvalitet samog seksa. Pošteno.

U nekoj drugoj situaciji, Vaughnove intervencije bismo dočekali vajkanjem kako Holivud (mislim, ipak je jedan od producenata ovog filma i Brad Pitt) razblažuje smelu umetničku viziju i tako to, ali kako već rekoh, Millar je i sam svoju viziju dobrano razblažio, ili makar pomutio u stripu pa je stilizacija u filmu zapravo doprinela disciplini pripovedanja, sačuvavši pritom glavne motive kojima se Millar bavio.

Ovo rezultira time da je Dave Lizewski kao glavni lik u filmu zapravo daleko rilejtabilniji, da ne kažem simpatičniji nego u stripu, da je njegov odnos sa Katie Deauxma topliji i humaniji (što još više važi za njen lik) i ne služi samo surovom millarovskom cinizmu već i, doduše žanrovskom ali ubedljivom sazrevanju glavnog lika. Pripadnici drugog reda likova, Daveovi ortaci iz škole su takođe profilisaniji i ubedljiviji nego u stripu, a Vaughn najviše poentira proširivanjem uloge koju su mafijaši imali u stripu.

Ponovo, Vaughn poseže za razložnim žanrovskim rešenjem rezonujući da je makar i tako šantavom superheroju kao što je Kick-Ass potreban propisan (arhi)neprijatelj/ villain. U stripu mafijaška familija svira decidno drugu violinu u odnosu na sveprisutnog Davea Lizewskog, ali u filmu Frank D’Amico (u ubedljivom tumačenju prekaljenog Britanca Marka Stronga) i njegov sin Chris (Christopher Mintz-Plasse) dobijaju značajno više prostora i vremena i ovo odlično funkcioniše. Ne zato što je neprijatelj na kraju humanizovan (mada ima i toga) nego zato što ne dobijamo jednu priču pre svega prepričanu iz vizure Kick-Assa, pa je onda i objektivniji pogled na njegov lik i delo moguć.

Najkontroverzniji element stripa svakako je bilo uvođenje likova Big Daddyja i njegove jedanaestogodišnje ćerke, Hit-Girl. Ovo je bio momenat u kome je Millar zvanično napustio „realizam“ što ga je strip sugerisao na početku i umesto njega nam ponudio šokantnu visceralnu akciju garniranu antropološkim cinizmom sa jedne i zaprepašćujućom pripovedačkom naivnošću sa druge strane.

Vaughn je dosta veran predlošku iako je skretanje priče sa jednog koloseka na drugi spretno učinio manje nezgodnim time što je ove likove u film uveo daleko ranije, dao im žanrovski očekivanije poreklo i tretirao ih sa daleko manje narcističke opčinjenosti nego što je to radio Millar. U stripu, Millar je verovatno mislio da je jako pametan kada nam je prvo dao lažni origin story za BD/HG tandem, samo da bi nam se posle podsmehnuo pokazujući ko su oni i šta zapravo i kako je Kick-Ass zaslužan za njihovo postojanje. Vaughn u filmu tretira odnos između Kick-Assa i njih dvoje na prirodniji način a naglašena stilizovanost njihove karakterizacije je konzistentna sa pripovednim tonom koga je usvojio još na početku.

U tom smislu, poruka koju film šalje je manje „šokantna“ od poruke koju se strip upire da pošalje, ali je obrnuto proporcionalno tome ona suptilnija i kombinacija smešnih, kičlijski dizajniranih superheroja sa dobrim-starim-ultranasiljem zapravo solidno šalje onu subverzivnu poruku kojoj je Millar originalno težio ali se malo poremetio u realizaciji.

Kick-Ass je, kako rekoh, kulturološki značajniji u filmskom žanru jer dok stripovska superherojština može da se pohvali dugom tradicijom dekonstrukcije i evolucije svog mitosa, filmska superherojština je i dalje ušančena duboko u PG-13 filozofiju i nalazi se tamo gde je strip bio pre četiri i kusur decenije. Spajdermeni, Dark Knightovi, Wolverini i Iron Mani nastali u poslednjih nekoliko godina su toliko žanrovski omeđeni da pojavljivanje filma Kick-Ass na istom igralištu odiše jednom pankerskom notom. Čak ni Hancock koji je prilazio superherojštini sa neke druge strane, odričući se licenciranja postojećeg predloška, propitivanjem moralne snage superheroja (i podmićivanjem mene da gledam film sa Willom Smithom time što mu je pridružena Charlize Theron…) ne može da se pohvali da je imao ozbiljnijeg učinka jer je nastojao da ideji superherojštine priđe bez stilizacije (tj, kostima, moralnog koda, arhineprijatelja itd.).

Kick-Ass je, naprotiv, film koji shvata da je superherojština za potrošače superherojštine pre svega stilizacija, dakle cosplay potencijal kostima, fantaziranje o tajnom identitetu i traumatičnim origin storyjima (jedini element koga je Hancock unekoliko imao), te sukob između dobrih ljudi (koji, kako se u filmu može čuti, u odgovor na Stan the Manovu floskulu o velikoj moći koju mora slediti velika odgovornost, nemaju moć ali imaju odgovornost) sa lošim ljudima koji nisu ispali iz stripova. Potencijal da obična osoba postane neko drugi i očisti svoj grad od mafije je uistinu minoran u stvarnom životu i superherojski stripovi (i filmovi) su uvek samo stilizovane prečice, wish fulfillment fantazije primerene pubertetu ali nikako zreloj osobi. Kick-Ass istrajava u ovoj wish-fulfilllment dimenziji i zapravo završava kao maltene klasična priča o sazrevanju (sa sve herojskim dobrim delom koje biva nagrađeno vaginom sada raspoloživom na dnevnom nivou), ali je njegovo stizanje do ove tačke decidno pomereno ulevo od obične superherojštine. Superherojske fantazije se u ovom filmu ismevaju, gikovi ostaju prilično patetični skoro do samog kraja, a oni koji postižu istinske podvige su ljudi spremni na neviđene žrtve. Publika navikla na mekše priče iz Spajdermena, Iron Mana itd. ovde će biti šokirana krvlju, suzama i propisnim akcionim jelovnikom garniranim stilski zadovoljavajućim ubistvima i eksplozijama. Vaughn zapravo poboljšava Millara u završnici filma izdižući finalni obračun na nivo propisnog superherojskog spektakla i tako zapravo dajući elegantnije razrešenje od Millarove samo krvave poslednje borbe.

U istom smislu, valja primetiti i kako Vaughn u komparativno lošijim uslovima postiže srazmerno mnogo. Strip je bio stvaran za Marvelov imprint Icon na kome autori imaju punu autorsku slobodu ali nula promocije od strane Marvela. No, nemojmo se zavaravati, Millar i JR Jr su vedete ove kuće i Kick-Ass je ispao vrlo visokoprofilno u finalnoj obradi.

No, film je, sa skromnim budžetom od 28 miliona čitav red produkcione veličine ispod Wolverinea i Spajdermena ovog sveta, pa je tako kombinacija njegove britkosti i frivolnosti sa solidno urađenom akcijom tim potentnija. Nema ovde set pisova koji deluju jednako skupo kao recimo završnica Wolverinea, ali Kick-Ass isporučuje tamo gde se računa, dajući spektakularne i dobro osmišljene akcione situacije sa odmereno stilizovanim rešenjima. Uz dobro korišćenje muzike, Kick-Ass je film u kome akcija dolazi prirodno, zadovoljavajuće koreografije i na pravim mestima, kada to narativ zahteva. Drugim rečima, ovo je film daleko boljeg ritma od bilo kog superherojskog filma iz novije istorije, šlank linije, bez gubljenja daha u nekakvim poluuspelim melodramskim epizodicama, film zanimljivog zapleta i dobre akcije.

Pitanje kontroverze eksploatacije dece je naravno mnogo bitnije u ovom medijumu s obzirom da će film videti daleko više ljudi no što je pročitalo strip i, naravno s obzirom da u filmu Hit-Girl zaista i igra devojčica od jedanaest godina. Prizori beskompromisnoih pokolja koje ovo dete vrši i rečnik koji ona koristi (za koji je glumica jasno rekla da bi je doveo u silnu nevolju kada bi ga upotrebila pred svojim roditeljima) su ipak lakši za gutanje kada su nacrtani, mada je i u stripu ovo bila uznemirujuća komponenta. U filmu, zahvaljujući naglašenijoj stilizaciji ovo je, moguće još provokativnije. Frivolnost sa kojom se prelazi preko očigledno šokantne ideje predpubertetske mašine za ubijanje i nestvarna lakoća hepienda su s pravom izazvali reakcije brojnih kritičara, među njima jednog Eberta, optužujući film za namernu šok-taktiku i moralnu neodgovornost.

Što je, naravno sasvim u skladu sa Millarovim svetonazorom. Teško mi je da kažem da je ovo u stripu ili filmu zapravo umetnički opravdano i da postavlja teška i važna pitanja konzumentu kada i ja smatram da se radi tek o provokaciji, no u slučaju filma ovo definitivno dodaje na snazi tom njegovom pank senzibilitetu neodgovornosti i bezglavog znam-da-ću-živeti-zauvek optimizma. Nije ovo nešto što treba bezpogovorno hvaliti ali superherojskom filmu nedostaje energije, optimizma i provokacije i dobro je da ih je neko isporučio.

Knjiga: Istinite laži – priče o urbanim legendama (prikaz za fanzin Emitor)

 

Priredio: Goran Skrobonja

 

Izdavač: Paladin

 

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar. Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena prilika da se u okvirima domaće žanrovske proze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim imenima domaće književne scene, etabliranim daleko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svojstvenim čitalačkim navikama.

 

Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo. Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja. Ili, drugim rečima, neizdrživ pritisak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi. Ne nešto što je animirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd. – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno formirano da svojom važnošću pokori svet. Pričam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pekića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog.

 

Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje.

 

Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teško mi je, gotovo nemoguće da žanrovsku prozu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opstajanje unutar globalnog kanona i intertekstualnost koja se povremeno svodi na prepisivanje od boljeg učenika što sedi u klupi ispred.

 

Ali pokušavam. Istinite laži su u tom smislu knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skrobonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji – (meta?)žanru između realistične proze, fantastike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „prosečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu.

 

Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafroditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz bogate tradicije fantastičke proze, već književnost koja pokušava da se utemelji u sada i ovde. Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što jeste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja.

 

Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno individualni, od priče do priče, od čitaoca do čitaoca, ali valja primetiti da je tematska orijentacija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put. „Priče o televiziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih poluselebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legendi znatno bolje korespondirala kako sa maštovitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na nejakim plećima. To što će moji osvrti na pojedinačne priče zazvučati, možebiti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga izazvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti. Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo.

 

Kula u ruži vetrova – Ilija Bakić

 

Riskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu poziciju ove trke. Bakić je jedan od najeklektičnijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, najstaromodnijih u ovoj zbirci. Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti. Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na futurističku tehnologiju i futurističku istoriju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za vanžanrovsku publiku koja na prvu loptu ne očekuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme.

 

To na stranu, čak i mi ukaljani višedecenijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom. Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih legendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspešno ubilo zanimanje za nju. Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampane vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumirali đakonije koje je skrivao, zabole dupe. Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovičan posao: odlične urbane legende i dosta neubedljiva priča o njima.

 

Dok ne dođu šejtani – Darko Tuševljaković

 

Tuševljaković se iz zbirke u zbirku sve primetnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude. Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkansko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor readymade motiva što se mogu rabiti na raznorazne načine protrčavajući usput kroz socijalno-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće.

 

Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bosanskom jeziku su perfektno odmereni. Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i situacija, te pažljivo baratanje unutarnjim monologom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti. Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očekivanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim. Ne da je to loše za čitanje, ali dok god se ratovanje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima. Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje  užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži.

 

Abrakadabra – Adrijan Sarajlija

 

Sarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao, u Zvorniku) me je upropastio još većim količinama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam. Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o krivici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racionalnog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespomoćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas. Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osvežena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasiranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistemske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraftovskog mirisa i kome to prija, radovaće se.

 

Godine u magli – Jovan Ristić

 

Joca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici „iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvaraoci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice. Kao i prethodne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću.

 

Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu nostalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti. No, predmet ove nostalgije je beogradski klub KST, danas mesto na kome nastupaju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamdesete, Domaćica itd.), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda. Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na nekoliko likova čiji su unutarnji monolozi i previranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao – šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu. Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu.

 

Devojka u belom – Nikola Petrović

 

Nikola Petrović mahom piše kratke priče, bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja. Sasvim dobar pristup ako ste, recimo – Kortasar. Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan komadić oniričke proze napisan velikim delom u drugom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim guraju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu. Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentovanih đaka drugog razreda osnovne škole.

 

No, Petrović nije netalentovan i ova priča uspeva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratkoće priče i ne znamo jesu li nužne. Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije.

 

Muzika srca – Vladimir i Miroslav Lazović

 

Otac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kolaboraciji. Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim idejama i prstom postavljenim na puls generacija.

 

Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR. U stvarnosti, ovo je pristojno napisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje prozne uratke a neki, bogami snimili i filmove. Zamislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu crnjaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to. Ne pomaže ni dosta nesretno vođena motivacija likova i automatizovano klizanje ka predvidivom finalu. Lazović stariji je poslednjih godina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid. Ili tako nešto.

 

Trideseti dan košave – Milivoj Anđelković

 

Prošlog puta sam hvalio Anđelkovića kao jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije promenilo. Njegova priča je jedna od najpismenijih u ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći se fenomenom predodređenosti perioda duvanja košave. Ima ovde malko folklorne fantastike kakvu na ovim prostorima najprominentnije izbacuje Dragan R. Filipović i Anđelković to lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava već malko razblažuje motive što ih je pisac već na početku postavio. Moglo je, dakle i ubitačnije, mada je TDK prijatno napisana priča.

 

Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – Vesna Ilić

 

Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz televiziju?) napravila popriličan korak napred, isporučujući interesantnu nadrealističku skasku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantnomehanička haotičnost-a-ipak-uređenost događaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im život, pa i čitavu stvarnost. Solidno je ovo napisano sa nekoliko različitih glasova i ubedljivim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okolnostima.

 

’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili Gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović

 

Petra Petrovića sam prošli put kudio za solidno napisanu ali, za mene, makar, na kraju nesvrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o robotskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koracima. Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci. ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih legendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno. Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a meandriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične tonove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripovedanja bez odlaska u farsu. Vrlo zabavno.

 

Lepše nego ptice – Oto Oltvanji

 

Oltvanjijeva priča me nije preterano impresionirala, što vidim iz činjenice da sam sada morao da je prelistavam da bih se setio o čemu se u njoj uopšte radi. Šarmantno je ovo na nivou omaža Bati Živojinoviću i negde između prilično neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u koštac sa naci-zombijima. Nažalost, nikako da zbilja i izađe napolje.

 

Poklade – Goran Skrobonja

 

Šef parade udenuo se u sredinu knjige sa pričom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Slobodnih srpskih srezova. Utoliko, ovo je još jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnologije bližim onome što bi radila Ursula Legvin ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasičnoj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a. Sve je to sasvim u redu. Skrobonja piše uobičajeno pitko ali između svih interesantnih opisa futurističkog društva i njegovih običaja i mitova ja sam skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove u njoj. Doduše, ja generalno imam problem sa SF-om koji samo nabraja antropološke i sociološke ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbolji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni.

 

Jura – Aleksandar Žiljak

 

Žiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže, prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše. Jura je odlično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vinjeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bismo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gubljenjem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napisana pričica o urbanim legendama.

 

Gospodin Pepermint – Marko Pišev

 

Sub-barkerovska horor priča u kojoj beogradske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena strave koje autor isporučuje. Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije.

 

Čeljust koja drži prst – Ivana Milaković

 

Milakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih (nagađam) omiljenih tema – mačke, usamljenost i visceralni horor, uplevši sve u kratku priču sa šokantnim preokretom, baziranu na simpatičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru. No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezultate, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala. Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) nije više sinopsis nego priča zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje.

 

Tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić Sigma

 

Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubedljiviji urbani mit. Stari laf niške književne scene je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgovornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka. Sigma majstorski provodi čitaoca kroz nekoliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, balansirajući između značenja motiva kojima se igra. Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegantnije i dublje načine.

 

Mara – Spomenka Stefanović Pululu

 

Još jedna priča razdeljena na nekoliko epoha i protagonista. Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vremena, i kada se dotiče onog rata, i kada pokazuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari. Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereotipan način i prosto korišćenje domaćeg mizanscena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku.

 

Odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić

 

Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore delove prethodnih priča. Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u posedovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora. Istovremeno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubedljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja traje više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju. Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji u koherentno finale što će krešendom emocija i slika čitaoca oboriti sa stolice. Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo da kucam.

 

Sekta prljavih – Dejan Ognjanović

 

Ognjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbirci prijatno iznenadio odstupanjem od za njega karakterističnog lavkraftovskog glasa i demonstracijom izvrsnog smisla za humor. Sa Sektom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na scenu. Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša priča. Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstvenu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na posletku završava u iznenadnoj ali ne i neočekivanoj apoteozi – sve smo to već videli u njegovom romanu Naživo. Ako niste čitali Naživo, možda i ne treba jer je Sekta prljavih kompaktnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane vizije Niša sa okolinom. Solidno, vrlo solidno ali možda suvišno u opusu ovog autora.

 

Kuća Ljubavi – Dejan Mujanović

 

Er… da. Mujanovićeva priča je natrpana seksom, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje za ruku od tačke A do tačke B. Čak i tako, potreba za podužim flešbekom koji mora da obrazloži zašto to i kako svedoči da je autor priču počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez svesti o tome šta stvarno želi da stvori. Ne da je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš dobra.

 

Manastirište – Marijan Cvetanović

 

Ovom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na njega može da bude vrlo ponosan. Za nekoga ko je inače alergičan na priče što emuliraju nekakav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom turske okupacije na žanrovski način, moram da kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza u kanibalizam. Ne tvrdim da me je autor ubedio u poentu priče, mislim da je horor element ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim zabavnim kratkim štivom. Palac gore.

 

Noćna kretanja – Zoran Ćirić

 

Najveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to sa dobrim razlogom. Konac delo krasi, govorili su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira ovom meandrirajućom pričom koja skoro ničeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da onomad Ninova nagrada nije slučajno isporučena u Nišvil. Noćna kretanja su maltene metodom toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa od strane lokalnog univerzitetskog profesora, natrpana kontemplacijama, sociološkim i kulturološkim opservacijama ali i studijom karaktera koja je značajno složenija i višeslojnija od skoro svega ostalog u ovoj zbirci. Nije ovo priča sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ poente stiže putem pretrpanim prilikama za analizu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući o onome što je u suštini banalna svakodnevnica. Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova priča pravi. Sve u svemu, ovo je, bez sumnje književnost.

 

Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najčešće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani. Na kraju balade ponovo se, pored svih referenci na ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na posletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra. U nekoliko slučajeva to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svrhovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde i dalje ima premalo. Ili, drugim rečima, ako je sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o tome šta umetnost treba da bude, onda možemo reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe laži od svojih istina. Ali trude se.