Ring Ring Festival 2010: Treće Veče

Prvo malo EPP-a:

Ako vas zanima koji je to najbolji zombi strip našeg vremena, a ne zove se The Walking Dead, obavezno pročitajte moju najnoviju UPPS kolumnu. Otvoriće vam se oči, a možda i drugi organi.

Drugo, za moje oficijelne utiske sa prve dve večeri ovogodišnjeg Ring Ring festivala, blagoizvolećete da odete do Džezina. Biću ljubazan da vam ponudim linkove:

Prvo veče

Drugo veče

Za treće veče se gazda Džoni pobrinuo sam i njegov prikaz je ovde, a evo kako sam sve to ja video (i čuo):

Pošto su prve dve večeri bile tako dobre kako sam napisao, bilo je jasno da treće veče mora doneti blagi pad kvaliteta, atmosfere, posećenosti, interesovanja i svega ostalog. Pala je malo i temperatura a uz zbilja nešto niži broj posetilaca u Rexu i uslovi u sali su postali sasvim podnošljivi (za razliku od, recimo nastupa Ive Bittove koga sam dočekao oznojen poput kakvog silovatelja van kondicije). Dušica se i dalje vajkala na ljude koji puše u prostorijama gde to nije dopušteno (ovog puta bila je u pitanju ekipa Radio Beograda), ali je makar kombinacija klima uređaja i umerenije posete učinila vazduh u dvorani prihvatljivim za disanje.

Od trija austrijske violinistkinje Mie Zabelke nisam bogznašta očekivao. Dekonstrukcija violine, obilna ispomoć elektronskih efekata i tako to, nije to loše u teoriji, ali nisam video kako bi se u to uklapao Pavel Fajt, bubnjar koji je pre par godina podigao Rex na noge svojim orkestrom Gathering of Drumers. Ne da sam bio u pravu nego je ovaj nastup bio jedan od najgorih u istoriji festivala.

Zabelka i kontrabasista/ bas gitarista Johannes Frisch su započeli nastup sami, proizvodeći mnogo buke svojim gudalima. Zabelkina električna violina i Frischov amplifikovani kontrabas su uz pomoć kavernozne akustike sale i štedro upotrebljenih prostornih efekata kreirali u vazduhu jednu ružnu, amorfnu masu odjeka, distorzija i isprepletanih talasa. Nije tu bilo baš mnogo elegancije, ali ružnoća zna da bude fascinantna i ovaj nastup je imao potencijala sve dok im se na bini koji minut docnije nije pridružio Fajt.

Nisam siguran da sam ovog čoveka ikada video manje raspoloženog za sviranje i jaz između njega i ostalih dvoje muzičara je tokom nastupa ozbiljno ugrožavao svrhovitost svirke. Ne da su Zabelka i Frisch uzleteli u neke specijalne visine nadahnuća. Njihova istraživanja naprednih tehnika sviranja dobrano su staromodna i odavno stavljena ad akta od strane nekih drugih muzičara, a njihovo sviranje u gestovima i praćenje ovih gestova čitavim telom delovalo bi ubedljivije da su im ideje iole svežije. Ovako, napor da se od razuđenih temelja kompozicija stigne do veličanstvene zajedničke građevine, ili barem do unisonog vriska nije dao preterano slatke plodove. Telesnost sviranja Zabelke i Frischa delovala je čak i pomalo usiljeno s obzirom na idejnu monotoniju koja je dopirala iz razglasa. Ni mikrofon i mnogo dileja na glasu i violini nisu pomogli da ovo zazvuči kao išta više od nekakvog psihodeličnog rok benda sa početka sedamdesetih koji pravi tek prve korake na slobodnoj teritoriji kraut roka i mračnije progresive.

 

Avaj, Fajt je sve još dobrano pojeftinio svojim krutim, nenadahnutim sviranjem. Inače sjajan kada ima ispred sebe plan program i, idealno, četvoročetvrtinski ritam koji može da varira, Fajt je skoro neupotrebljiv u improvizaciji ma koje vrste. Ne samo da mu je bilo izuzetno teško da se smisleno uključi i u najbolje momente koje su mu drugo dvoje muzičara dobacivali (čak i kada je sa bubnjeva prešao na asortiman kuhinjskog posuđa) već je i nervoznim insistiranjem na stalnim promenama i isforsiranim uletanjima u krešenda pre vremena kvario i ono malo satanskog gruva koji je klizio sa izmučenih žica instrumenata. Rekao bih da je barem ostalim dvoma muzičarima bilo zabavno dok su svirali, ali ovo je jedan od najmanje uspelih nastupa na ovom festivalu ikada i još jedno podsećanje na to da improvizovana muzika sa sobom nosi ogromnu količinu rizika.

Posle Zabelke i ekipe [project] Transmit je imao relativno lagan zadatak da oduševi još uvek solidno popunjenu salu. Tony Buck je prošle godine sa svojim matičnim bendom The Necks pružio apsolutno subliman nastup, no Transmit je drugačija priča, Umesto svedenog jazza ovde je na meniju atmosferični, svedeni rok ne predaleko od onoga što su u devedesetim godinama znali da rade kojekakvi čikaški i drugi sastavi… Tony Buck i grupa Nemaca u misiji spasavanja rok muzike od same sebe, pa da li je to moglo na dobro izađe?

Ako pitate Lukutoyboyja, ne. Već mi je tri dana unapred mračio objašnjavajući da je Transmitov album na Staubgoldu nepojmljivo loš, da se, kada je skinuo mp3jku pitao nije li to riperska grupa priredila lenjoj piratskoj publici nekakvu neslanu šalu itd. Meni preslušane pesme sa majspejsa nisu bile baš tako užasne, ali Transmit je tamo delovao pomalo uspavljujuće i nisam bio siguran šta da očekujem.

No, početak nastupa je bio više nego dovoljan da one najdublje strahove razvrgne. Buck i Brendan Dougherty su seli svaki za po jedan bubanj i osuli sa bine tešku, nemilosrdnu paljbu, za sekundu razvejavajući iluziju da ćemo gledati umiven, tih, sanjiv nastup. Posle nekoliko minuta ovakvog mitraljiranja, Buck je Doughertyju prepustio bubnjarske zadatke, opasao gitaru i krenuo sa svojom verzijom ekstatične rok muzike.

„Ništa gore od matorog džez bubnjara koji bi da bude rok gitarista“ mudrovao sam ja citirajući jednu od dokazanih životnih istina. „To je takoreći kao drugi pubertet“. Moj prijatelj Mićun se složio, primetivši kako će Buck verovatno na kraju završiti kao striper. Ipak, stvari uopšte nisu stojale tako rđavo. [project] Transmit nije preterano originalno preduzeće, ali njihova kombinacija kompulzivnog ponavljanja i strogo kontrolisane slobode je dovoljno potentna da zadrži pažnju i prouzrokuje odobravajuće klimanje glavom (i, ne, ne liči na Tortoise kakve sam upamtio…).

Nema tu mnogo filozofije, niti ičega što pre njih već nisu uradili razni Canovi, Velvet Undergroundi i drugi utemeljivači rok muzike ponavljanja i ekstaze i [project] Transmit ni slučajno nema jednaku revolucionarnu snagu kao navedeni umetnici, no za slušanje i kontemplaciju ovo je više nego pristojno. Solidno bučno, sa basistom Jamesom Welburnom koji je uz Doughertyja servirao stameni groove, prikladno i za mehanički, iznurujući ples, Transmitovo pričanje priče zasnovano je na mnogo ponavljanja i pažljivom građenju malih aleja slobode u bulevaru gruva (ili tako nešto). Klavijaturistkinja Magda Mayas se držala prilično povučeno – ili pored ostale trojice siledžija nije mogla da dođe do izražaja – farbajući muziku umesnim harmonijama, a Buck je za sebe rezervisao ulogu vodećeg glasa i bukača.

 

Njegova gitarska tehnika meni, primitivcu, jako prija. Buck zna vrlo malo ali to malo koristi baš kako treba. Svedenost njegove tehnike je prednost jer ga sprečava da upada u fraziranje i ukrašavanje koji bi prirodno došli nabiflanijem muzičaru, pa je tako njegovo grubo fraziranje i puštanje gitare da svira sama više nego pokoravanje njene volje svojoj dobro selo uz čvrstu ritmičku podlogu. Ne želim ovime da stvorim utisak da je Buck nekakav naturščik koji šestožičani instrument vidi prvi put u životu, ali je njegova tehnička jednostavnost u sadejstvu sa namerom da se bavi raspoloženjima i bojama više nego rifovima i frazama na kraju dala dobru muziku.

Malo manje mi je prijalo kada je pevao jer to naprosto nije zvučalo suviše uverljivo a muzici nije dodalo ama baš ništa značajno, no nekoliko sedanja za bubnjeve u toku svirke je dovelo do dobrodošlih energetskih uzleta. Do kraja nastupa publika se uredno osipala dok nije ostalo samo nekoliko desetina najizdržljivijih ali oni su makar dobili sasvim prijatan koncert svedene a moćne gitarske psihodelije.

2 reagovanja to “Ring Ring Festival 2010: Treće Veče”

  1. Sta reci na ovakav komentar povodom nastupa Mia Zabelka TRIO.
    Cudim se piscu ovog teksta da daje takve komentare i izrazava se sa neukusom i nastupom( ALI SVAKO IMA SVOJE MISLJENJE I UKUS) eminentne , poznate i svetski priznate Mie Zabelke, umetnice koja je magistrirala i doktorirala na poznatom konzervatorijumu , koja vodi klang haus, i ima svoj muzicki festival , na kome ucestvuju svetski priznati umetnici iz celog sveta. To sto se nekom ne svidja njena performansa i nerazumevanje istog je zalosno jer ova osoba prvi put gostuje u Srbiji odnosno u Beogradu , A sto pojedini nisu imali susreta sa njenim razlicitim izvodjenjem i performansama kao i sa slicnom eksperimentalnom muzikom drugih umetnika kao i razumevanje istih e to je ZALOSNO. Nadam se u buducnosti da daljne njeno gostovanje prisvojiti simpatije publike i razumevanje performanse. (DA JE ODSVIRALA SVILEN KONAC I MARS NA DRINU sigurno bi odusevila veliki auditorijum a i njenog negativnog kriticara)

  2. mehmetkrljic Says:

    Jel’ ovo neka satira suviše suptilna da bih je ja razumeo? Ako jeste, samo nastavite, ne obraćajte pažnju na mene.

    Uzgred, kad smo već kod neukusa u izražavanju, ja bih na tvom mestu pristupio čitanju mog osvrta na nastup Xu Fengxie i Lucasa Nigglija sa najvećim oprezom. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: