Ring Ring 2010 – četvrto veče

Stigosmo i do četvrte večeri, posle svega u prilično dobrom raspoloženju. Doduše, neki su se svojski potrudili da nam ga pokvare… Neki od tih nekih bili su i na bini Kulturnog centra Rex.

Nećemo mračiti bezveze, već po zasluzi. Gledajući nastup istočno-zapadnog komboa Xu Fengxia/ Lucas Niggli u glavi mi se premetala moja stara teorija zašto zapadni improvizatori neobično vole da sviraju sa istočnjačkim muzičarima. Što su ti istočnjački muzičari bliži nekakvom tradicionalnom izrazu – to bolje. Naime, ide ta teorija, zapadni improvizatori bez obzira na to što svesno biraju da sviraju izvan tradicije i što se svesno odriču idioma, kapiraju da je istočnjački idiom nešto drugo i da tu ima neke imanentne duhovnosti i štajaznam, lepote koju zapadni idiomi nemaju. Tako onda računaju da je improvizacija uz istočnog muzičara koji svira u tom nekom duhovnom a harmonski i ritmički najčešće primitivnom (ili čistom ako više volite) idiomu prava stvar jer njihovu svirku – za koju računaju da se može uklopiti uz bilo šta jer je nevezana za tradiciju i formu – automatski čini duhovnijom i vrednijom a bez potrebe da se smaraju sa nekakvim taktovima i harmonijama koje bi ih čekale na zapadu. Naravno, greše a bez obzira na (ne)tačnost moje teorije, Lucas Niggli je večeras obilato pokazivao zašto i kako greše.

Xu Fengxia je Kineskinja koja već izvesno vreme živi u Njemačkoj i veliko je pitanje kakav je njen stvarni odnos prema tradicionalnoj kineskoj muzici. Kad uzmete da je neke od muzičkih komada večeras počinjala dramatičnim recitacijama na nemačkom jasno vam je da tu ima malo kabaretskog odmaka i samoironičnog šmeka. No, osnova njene muzike je ubedljivo kineska, od teatralnosti pekinške opere pa sve do narodnjačkih pesama odsviranih na gusengu i sanksianu.

Problemi nastaju kada postane jasno da Niggli uprkos ogromnom trudu koga ulaže niti razume njenu muziku niti ume da se u nju uklopi. Kada od dvoje improvizatora jedan insistira da svira samo svoju muziku, onaj drugi je neminovno u problemu, a kako Fengxia očigledno nije standardni improv najamnik koji će se rado dobacivati šačicama nota i zvukova sa bilo kime ko stoji s druge strane bine – samo da bi stavila koji krvavi dinar u džep – i rezultati njihove saradnje nisu baš najsvetliji. Fengxia svira svoje ritmove i svoje harmonije i da je svirala sama, to bi bilo ne samo sasvim dovoljno za publiku već i daleko upečatljivije. Ekspresivnost njene muzike dolazi kroz harmonsku jednostavnost, mnogo ponavljanja i suptilne promene u pevanju i kineski narodnjaci povremeno umeju da zazvuče kao najfiniji bluz u njenoj interpretaciji.

No, Niggli je ovde u užasnom problemu koga pokušava da reši hiperaktivnim sviranjem i popunjavanjem svakog milimetra kompozicija svojim zvukom. Ja sam intuitivno sumnjičav prema improv bubnjarima sa duplom bas pedalom jer im to najčešće omogućava mnogo zvuka sa malo truda i lenjost u slušanju i sviranju (verovali ili ne, najčešće sam mnenja da je manje u improvu – više) a Niggli pritom u svakom poštenom čoveku izaziva neprijateljstvo time što ima nešto dužu kosu koju tokom nastupa drži vezanu. Uvek sam se pitao zašto ljudi uopšte puštaju kosu ako ni tokom jebenog koncerta neće da je odvežu.

„Saradnja“ Fengxie i Nigglija je dakle zvučala kao sukob istoka i zapada u kome istok gleda svoja posla i radi nešto solidno lepo, a zapad insistira da on to kapira, može da dopuni, ume bolje. Niggli ne ume da se uklopi uz dugačke, horizontalno postavljene kompozicije koje Fengxia provlači, ne menjajući tonalitet i tempo, jer je njen izraz baziran na određenim idiomima koji opet imaju određena značenja u svom kontekstu. Kod zapadnih improv muzičara idiom se pojavljuje samo kao kratka referenca na postojeće muzike i ne sme da ima značenje da ne bi muzičara zaveo i odvukao od čistote neidiomatske svirke. Ergo, sve je zvučalo kao da Fengxia radi svoj posao kako zna i ume (a zna) (i ume) dok Niggli letucka oko nje zajebavajući se na svaku temu koju ona izbaci, neprikladnim i često neprikladno glasnim rešenjima.

 

U tišim delovima, kada bi Niggli samo pratio partnerku svedenijim ritmovima sve je zvučalo bolje (mada bi još bolje bilo bez njega), no njegovo insistiranje na promenama, ritmički, dinamičkim itd., stalno je bilo u sukobu sa postepenim i daleko suptilnijim razvojem Fengxiinog sviranja.

Plus, da se ne lažemo, njena teatralnost je bila u oštroj suprotnosti sa njegovim glumatanjem i upinjanjem da deluje kao da radi nešto zajebano opasno i napredno. I kad smo već kod toga, sve te silne činelice koje je nakačio oko sebe, ta zvona, zvečke, čegrtaljke i ostale sitne udaraljke, ma mislim, boli me kurac šta si sve kupio u fensi švajcarskim radnjama sa muzičkom opremom, prekini da namećeš svoj izdrkani bučni freetime muzici koja zahteva nešto daleko odmerenije. I to kažem ja koji a) obožavam freetime bubnjanje i b) obožavam buku, duplu bas pedalu i c.e.o. f.a.z.o.n. Ali sve ima svoje vreme i mesto.

A vreme i mesto da se čuje malo pravovernog free jazza bilo je baš večeras tokom drugog nastupa. The Rempis Percussion Quartet je, vele, okupljen tokom jedne čikaške žurke a kuriozitet je da smo sve njegove članove već gledali na Ring Ringu i pratećim programima u protekle dve godine, ali nikada u okviru istog orkestra.

Dave Rempis je prošle godine sa Michaelom Zerangom produvao salu Rexa moćnim free jazzom. Iste godine bubnjar Frank Rosaly je bio jedini interesantan deo nastupa sastava Fast Citizen. Godinu pre toga drugi bubnjar, Tim Daisy je ubijao svirajući duo sa Kenom Vandermarkom a kontrabasistu Ingebrigta Hakera Flatena smo gledali u Ring Ring + programu sa matičnim bendom The Thing.

U neku ruku, dakle, unapred smo znali šta da čekamo (dobro, slušali smo i album), no to ne znači da Rempis i ekipa nisu pružili jedan od najubitačnijih koncerata koje je Beograd čuo ove godine (ili bilo koje druge godine, kad smo već kod toga). Već sam početak, od nula do sto za pola sekunde, sa kontrabasom proteranim kroz pojačalo kako ubrzava puls, bubnjarima koji poleću vertikalno ka tavanici i Rempisovim prozivačkim alt saksofonom bio je dovoljan da shvatimo da večeras nema mnogo mesta kontemplaciji o tome šta je free jazz i kako ga prepoznati.

Rempisov free jazz je prepoznatljiv, jasan, te jasno omeđen tradicijom koju on sjajno razume i (doduše vrlo sporo) nadograđuje. Posle koncerta sam Džoniju rekao da se nadam da će i mene i Rempisa Alah da poživi tako da mogu da čujem šta će da svira za petnaestak godina jer je trenutno on saksofonista koji onaj ekspresivni, snažni free jazz svira savršeno ali se vidi da ima još puno prostora da razvija sopstveni glas u njemu.

No, na stranu moja opsednutost time da se u ovoj muzici mora inovirati, ovo je bio nastup skoro savršen u svojoj ubedljivosti. Iako se Haker Flaten sa mesta na kome sam ja sedeo čuo samo kao potmula tutnjava, to je bilo dovoljno da nosi pesme napred. Daisy i Rosaly su, dakako, ubitačna dvoglava mašina. Daisy je silovitiji, teži, sa više jakih udaraca i čestim preuzimanjem inicijative. Rosaly je lepršaviji, mekši, više zainteresovan za sitne zvukove koji se migolje između tonova Rempisovih duvaljki, ali istovremeno on užasno proživljava muziku koju svira. Dok Daisy ceo nastup provodi sa izrazom na licu kao da je pojeo prezačinjenu pljeskavicu i svoje bubnjeve i prateći asortiman udaraljki leši od batina, Rosaly je poeta zatvorenih očiju koji svira i prstima, laktovima, čak i stopalima. Njihova međuigra je potpuno opojna i na momente toliko glasna da jedva ima mesta za druge.

 

Ipak, te druge iz pozadine gura Flaten a predvodi Rempis koji ne dopušta da iko zaboravi koliko je saksofon zapravo nalik ljudskom glasu. Naravno, njegova svirka je melodična onoliko koliko je potrebno, sa mnogo ponavljanja fraza i lepim varijacijama, ali uletanja u piskave visoke registre i distorzirane pasaže su uvek iza ugla. U sporijim delovima, pogotovo na alt saksofonu, Rempis ume da odradi i sasvim pristojnu baladu (koju doduše ostatak benda po dužnosti minira apstraktnim sviranjem bez ritma i stvarne pratnje) i tada se može čuti kako nežan i kontrolisan njegov ton zna da bude. No, energična svirka, razrada klasičnih fraza na tenor saksofonu i uzletanje iznad prirodnog tonaliteta ovog instrumenta su ono što najjače ostaje u sećanju.

Posle dve dugačke kompozicije koje su se kretale od bučnog do urnebesnog, kao poslednji komad odrađena je jedna nežnija, kraća stvar, da bi na bis ceo kvartet dao sve od sebe zvučeći kao Napalm Death iz najboljih dana koji pokušava da projuri kroz celu istoriju džeza u pet minuta. Ko ovde nije čuo lepotu umotanu u decibele buke sigurno je sasvim gluv.

A evo i Džonijevih impresija.

Jedno reagovanje to “Ring Ring 2010 – četvrto veče”

  1. […] su Flaten i Love. Obojicu smo gledali pre četiri godine sa The Thing u SKC-u,a Flaten je posle i sa Rempisovim kvartetom pokazao da nema milosti. Njegovo sviranje kontrabasa naprosto je nepraštajuće. Nije da je Flaten […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: