Ring Ring Festival 2010: Šesto veče

Pre nego što pređete na glavno jelo – pokušaj da svoju egzaltaciju večerašnjom predstavom pretočim u reči – valja vam skoknuti do Jazzina i tamo pogledati kakvi su mi utisci bili na petoj večeri festivala. Mala pomoć: vrlo povoljni.

A šesto, i poslednje veče festivala za ovu godinu bilo je i najbolje, spajajući u sebi po malo od svega što je prethodne večeri učinilo veličanstvenim: intenzitet, teatar, tradiciju i inovaciju, apstraktnost i emotivnost.

Svetlana Spajić je, kako sam to već u više prilika pomenuo, jedan od najvažnijih pevača tradicionalne srpske muzike u ovom trenutku, kako zahvaljujući svojoj dubokoj posvećenosti istraživanju muzičkog nasleđa, tako i koncertnoj i diskografskoj aktivnosti koja možda nije toliko česta koliko je pravovremena i umesna. Pre desetak godina gledali smo je u duu Drina, sa Minjom Nikolić i njihov nastup je bio nešto najintenzivnije što sam čuo u poslednjoj godini drugog milenijuma, a album koji su izdale kupio sam dvaput. Toliko o tome.

Svetlanin solo nastup na Ring Ringu 2006. godine i njemu srodan kompaktdisk Žegar Živi takođe su događaji i fenomeni za prepričavanje. No vest da je najnoviji Svetlanin projekat izrastao u pevačku grupu sa čak četiri glasa (jedna od njih i Minja Nikolić) bila je zbilja interesantna jer je to značilo da će publika Ring Ring festivala među prvima imati priliku da čuje pesme koje Svetlana ranije nije izvodila. Koliko umem da se setim (a neka me isprave ako grešim), jedini prethodni nastup Pjevačke Družine Svetlane Spajić bio je na nedavnom festivalu u Austriji tako da je ovo večeras bila i srpska premijera.

Na naše pitanje koje smo postavili Svetlani pre nekoliko dana na promotivnoj tribini Festivala u Biblioteci grada Beograda, koliko je naših gastosa došlo da gleda njihov nastup u Austriji, odgovor je bio „desetak“.

Što je zanimljiv podatak. S jedne strane, naši ljudi u tuđini vole da okuse sve što makar i malo miriše na domaću kuhinju. S druge strane, naši ljudi i jedini mogu da razumeju ovu muziku i smeste ponekad sasvim tuđinske njene zvuke u nekakav racionalan kontekst. Zašto je onda tamo interesovanje bilo tako malo?

Možda je jedno od objašnjenja i to da i neki moji poznanici na pomen ove muzike reaguju sa „zašto bih išao na festival da gledam nešto što mogu da vidim svaki put kad odem kod babe na selo?“ Što je sasvim fer pitanje, pod uslovom da očekujete od svoje babe da živi večno. Kako stvari stoje, za tridesetak godina u Srbiji neće biti više nikoga ko je ove pesme mogao da čuje u njihovom prirodnom okruženju, vezane za svakodnevne poslove, godišnje praznike i sitne rituale.

 

No, Svetlana Spajić ne radi samo važan posao u smislu katalogiziranja i konzervacije. Na kraju krajeva, tradicija koja je svedena na objekat promatranja i/ ili poštovanja nema neku vrednost. Tradicija koja živi, menja se i razvija je tradicija kojoj vredi posvetiti vreme i energiju. Utoliko, Svetlanin posao je zapravo važniji od prostog beleženja onoga-što-je-bilo i prepoznaje se u pokazivanju onog-što-jeste, u sakupljanju i pevanju pesama koje su nastajale u rasponu godina koji se meri stotinama, ali i koje su se menjale sa decenijama (i, heh, vekovima).

Ili, kraće rečeno, u Nedelju smo videli dva zastrašujuće vrhunska sastava što izvode tradicionalnu muziku i oba su pokazala da življenje u prošlosti naprosto nije toliko dobro kao življenje u sadašnjosti i izvođenje muzike koja je relevantna sada, kao što je bila i nekada. Pjevačka Družina Svetlane Spajić radi to isto, ne pretendujući da ima monopol na autentičnost (uostalom, njihove pesme se protežu od Kosova, preko Šumadije, do Hercegovine, Bosanske Krajine i Like – spojiti to u jednom nastupu već odudara od ideje „naturalističke“ interpretacije) već dajući jedan ubedljiv presek narodnog pevanja u Srba sa snagom kakvoj i malo koji rok ili metal bend može da parira.

Zaista, prva reč koja mi pada na pamet kada premotavam u glavi nastup što sam ga pogledao je „intenzitet“. Naravno, bilo je tu par pesama otpevanih nežnije, gde je melodija pretezala nad zvukom, ali najveći deo materijala koji PDSS izvodi je zastrašujuće glasan, sažižuće moćan. Osećaj koji čoveku daju intenzivni free jazz, ekstremni metal i grindcore ili power electronics sasvim je repliciran u muzici koja na sličan način u drugi plan stavlja formu (melodiju, harmoniju ili ritam, ako ih uopšte ima) a u prvom planu je sam materijal, dakle – zvuk.

Ova zvučnost je snaga kojom ta muzika osvaja, jer imate utisak da je čujete bez posrednika, bez „pomoći“ harmonija, melodija i tekstova, ali i kojom plaši. Meni je jako teško da zamislim kakav utisak na proverbijalnog stranca ostavljaju pesme koje su otpevane glasovima što, reklo bi se mogu da mrve kamen, a koje su istovremeno i pravi spektakl akrobatike, dodirujući na momente apsurdističke, čak dadaističke senke.

Naravno, neke od njih su samo skromne hrpe nota koje se ponavljaju, onako kako predvodnica diktira a ostale pevačice prihvataju. Cikličnost ovih pesama vezana je uz njihove tekstove koji često imaju obrednu, komedijašku ili pohvalnu svrhu i u njihovom centru je pre svega informacija. Ali ovo je samo deo repertoara. Već druga otpevana pesma, krajiška, ako me sećanje ne vara, podelila je Družinu na dva dueta koji su zatim jedan drugom dobacivali apsurdno iskrivljenu melodiju što se sa svakim sledećim ponavljanjem pela u tonalitetu po jedan stepenik. Prizor četiri žene koje sve jače i više urlaju jedne na druge je… pa, recimo, spektakularan.

Naravno, konvencionalna lepota je vezana najpre za južnije, kosovske i makedonske pesme. Ječam žnjela Kosovka devojka i Gusta mi magla padnala su primeri nežnih, setnih a ponositih melodija koje svako zna. Ali na svaku ovakvu pesmu dolazi makar po jedna krajiška sa pevanjem „na bas“ koja zvuči kao da ne potiče sa ovog sveta. Slaganje glasova u neobičnim (za konvencionalno uho) intervalima, mnogo ukrasa u vidu teških trilera i krešenda, asonance i iskrivljenje reči tako da se uklope u neobičnu metriku, sve to ove pesme čini strašno uzbudljivim i gotovo neizdrživo napetim.

 

Zapravo, čak i jedna žetelačka pesma iz okoline Užica je zvučala skoro kao da je izvodi grupa posebno raspoloženih đavola. U ovakvim primerima se najbolje vidi zašto je ova muzika sveža danas kao i pre dvesta godina – njena umetnička snaga nije tek u melodiji i tekstu, ovde ima „čiste“ umetničke strategije izdizanja forme iznad proste funkcionalnosti, pravo u višeslojnu apstrakciju. Disonantnost i atonalnost isprepletani sa konvencionalnom harmonijom i slogovi vremenski rastegnuti daleko preko granice diskurzivnog značenja u ovim obrednim pesmama jednako su uzbudljivi i potentni kao i bilo koja akademska ili urbana dekonstrukcija zapadne muzike koje mogu da se setim.

Da ne ispadne da je sve bilo cerebralno i umudreno, dodaću da je u publici vladala euforija a i da je Družina izvela i nekoliko humorističkih komada. Svaka od pevačica je imala prilike i da se dokaže solo ili u manjim grupama. Minja i Svetlana su zajedno izvele Zaspala Joka Bogutovka, podrinsku pesmu što se peva „na glas“, podsetivši na vreme Drine i magiju koju su samo dva glasa umela da stvore. Dragana Tomić svirala je i kaval, podsetivši me da je ovo jedan od narodnih instrumenata za koji nije jasno kako je prošao QA testiranje i test istorije. Mislim, frula ili dvojnice su instrumenti zvonkog, jakog tona, rog je mekan ali čujan, ali kaval je instrument kod koga se ton, šaputav i stidljiv jedva probija kroz bujicu šuma što ga pravi sviračev dah. Kako? Zašto?

Nevezano za to, Dragana je to svirala izvanredno, a iako Zorana Bantić nije demonstrirala svoje karate skilove, u pevačkom smislu se dokazala.

 

Pred kraj nastupa čuli smo i pesmu o Tesli, ispevanu u njegovom kraju, prepunu genijalnih referenci na magnetne talase, gusle i Nijagarine vodopade. Bila je tu i pesma o Ring Ring festivalu, kako i dolikuje, a Družina se jedva povukla sa bine posle dva bisa, praćena ovacijama kakve se retko čuju. Snaga i eksperimentalnost free jazza, jednostavnost i energija anarhopanka, duboko poštovanje tradicije i njeno prenošenje u budućnost, sve ovo bile su odlike najboljih nastupa na festivalu ove godine. Sve njih je u sebi spojila Pjevačka Družina Svetlane Spajić. Ako ste bili, znate da ne lažem. Ako niste, nemojte ponovo da ovako nešto propustite. Biće vam jako žao.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: