Symbol (Shinboru)

Moram da priznam da me je najava filma Shinboru privukla sa najmanje dva detalja. Prvi je bilo to što je sve delovalo kao ambiciozno pripovedno delo sklopljeno oko večitih pitanja i još večitijih arhetipova ljudskog simboličkog pejsaža. Drugi je bilo to što je jedan od upečatljivijih pejsaža u filmu bio sastavljen od sve samih penisa.

Večita pitanja, arhetipovi i mnoštvo penisa na ekranu? Gde da se prijavim?

Shinboru je drugi režiserski poduhvat Hitoshija Matsumotoa, čoveka koji je do sada glumio u nekoliko tuđih filmova i napisao nekoliko televizijskih epizoda tuđih serija. Njegov prvi film, Big Man Japan govorio je o sredovečnom građaninu Tokija koji se vremenom transformiše u džina što brani Japan od jednako gigantskih čudovišta.

Ništa novo pod japanskim podnebljem, rekli bi blazirani, no ne može se poreći da je Matsumoto u krajoliku ionako prenapučenom ekscentričnim autorskim figurama uspeo da za sebe iskopa prepoznatljivu nišu. Razlog što mnogi među nama vole savremenu japansku kinematografiju svakako je i silovitost autorskog izraza koja prožima sve od skupih blokbastera što ih poslednjih godina rade vedete kao što su Takashi Miike i Shinya Tsukamoto, pa do splatter eksploatacija koje izbacuju Yoshihiro Nishimura, Yûdai Yamaguchi ili Jun’ichi Yamamoto. Ne znači ovo da je svaki film koga Japan ovih godina porodi automatski remek-delo, no mogućnost ili barem potencijal pravovernog umetničkog izraza (i još važnije – istraživanja) na svim nivoima filmske produkcije i u svim žanrovima u meni uvek izaziva prijatno golicanje anticipacije kada se glavačke bacim u neko novo iskustvo ovog tipa.

Matsumotov Shinboru je svakako delo koje autorsku nameru bez imalo srama nosi na svom reveru. Vizuelno gotovo napadno upečatljiv, pripovedački sveden, na momente gotovo pozorišno sugestivan u izrazu, Shinboru je primer, hajde da kažemo, totalnog filma, sočinjenija koje se ne da smestiti u prepoznatljiv žanr, vizuelno-narativni spoj sa tvrdoglavom namerom da se bavi isključivo sopstvenim idejama, bez ustupaka pitanjima od šireg socijalnog, političkog ili, šta ja znam, estetskog značaja. Film u kome bukvalno nemate nikakva očekivanja i učite njegov jezik onako kako ga on, u hodu, stvara.

 

Uzbudljiv je to predlog, svakako i mnogi su pohitali da Matsumotov film uporede sa radovima Alejandra Jodorowskog i Stanleyja Kubricka, no ovakvim se situacijama uvek valja približiti polako, oprezno, naoružan dobrom voljom ali i flašicom protivotrova na kojoj velikim crvenim slovima piše PRIBRANOST (a malim crnim „skepticizam“, ako ste baš cinik). Filmovi koji beže od žanrova i prepoznatljivih obrazaca, koji se bave totalnošću izražavanja i konstruišu svoj jezik istovremeno sa pripovedanjem priče su svakako teži za analitičku obradu i stavljaju vas u opasnost da samo zato što u filmu ne prepoznajete uobičajena rešenja pomislite da su njegova rešenja (neuobičajena, kakva su) automatski genijalna, a da je njegov jezik, zato što vam je isprva stran – po defaultu superioran u odnosu na postojeće jezike.

Šta je to što se Matsumotovom filmu može zameriti? Formalno nastrojeni gledalac će svakako imati primedbu na narativ, ukazujući da je oko centralne ideje priče – čovek se budi u potpuno praznoj beloj prostoriji bez prozora, vrata i vidljivih izvora svetla, ne znajući kako je tamo dospeo i zašto – ispleteno nekoliko podzapleta koji su u krajnjoj liniji tek zgodni mekgafini, jedva suštinski vezani za „poruku“ koju Shinboru nastoji da prenese. Možete se složiti da su ove sporedne priče (zapravo, samo jedna priča i još dve-tri miniepizode) šarmantne i simpatično pripovedane ali njihov sadržaj je ultimativno nevažan, čak suvišan s obzirom na interakciju koju imaju sa osnovnim tokom narativa. Time Shinboru sa stadijuma egzistencijalističke dosetke prelazi na stadijum predugačkog vica koji, pošto zna da sam po sebi nije dovoljno smešan, uvodi nekoliko uzgrednih pošalica pre konačnog pančlajna, sve se nadajući da će odobrovoljiti slušaoca dovoljno da mu ovaj uputi uglađen osmeh na kraju (makar po dužnosti).

S druge strane, manje formalno nastrojen ali strog gledalac će primetiti kako je centralni narativni tok – suštinski monodrama snimana na jednoj malčice proširenoj bini – previše pozorišan u svojoj implementaciji, da Matsumoto (koji je, dakako, pored toga što je režiser, scenarista i producent, još i glavni glumac) u svojoj izvedbi naginje teatralnim preterivanjima i stilizacijama koje su primerenije telesnoj glumi na sceni sa manjkom scenografije, nikako filmu sa njegovim naturalističkim preferencama.

 

Konačno, biće i gledalaca koji će smatrati da film svoje putovanje od poda pa do nebesa odrađuje na jedan nezadovoljavajući način, batrgajući se kroz crtanofilmovske gegove sve dok se u finalu ne preda jeftinoj, specijalnim efektima generisanoj apoteozi.

Sve su ovo sasvim poštene zamerke. Pitanje je jedino da li će vam one smetati da u filmu uživate.

Meni nisu previše smetale prevashodno zato što me je centralna istraživačka tematika filma – šta je to što nas čini ljudima i kako to prevazilazimo da bismo postali više nego ljudi – vrlo uspešno vozila kroz seriju problema koje glavni junak mora da reši na svom inicijantskom putovanju od potrošača do kreatora. Pomoglo je i to što sam se cerekao kao blesav svaki put kada bi Matsumoto morao da dotakne penis što viri iz zida a to se u proseku događa na svakih petnaestak sekundi filma.

Poređenja sa Jodorowskim i Kubrickom su očigledna, sa izvanrednim prvim kadrom filma čija je likovnost zapanjujuća i automatski podseća na prašnjave beskonačnosti El Topoa i fantazmagoričnom završnicom u kojoj ljudska evolucija, slično Kubrickovoj u 2001: A Space Odyssey završava na stadijumima koji se više ne mogu opisati rečju „ljudsko“. I Jodorowsky i Matsumoto koriste prostranstva centralne Amerike da svoje simboličke pripovesti izmeste iz pop-kulture u večnost (kod Jodorowskog uzimajući masku špageti vesterna, kod Matsumotoa baveći se Lucha Libre tematikom). I Kubrick i Matsumoto završavaju incijantska putovanja svojih junaka suočenjem sa nečim toliko većim od nas samih da je prepoznavanje forme i bukvalno obesmišljeno činjenicom da je forma višestruko veća od bilo čega što smo do sada perceptivno mogli da iskusimo. Drugim rečima, susret sa simbolom toliko velikim da je prerastao svoj simbolički status, ali i status predmeta i pretvorio se u pojavu-za-sebe signalizira prelazak na drugu stranu na kojoj sebe više nećemo prepoznati jer su sve referentne vrednosti na osnovu kojih smo se određivali – pomerene i promenjene. Kod Kubricka džinovska beba, kod Matsumotoa džinovski penis – zapad koji slavi proizvod što ima potencijal neslućenog razvoja i istok koji slavi alat koji ima potencijal neslućene kreacije.

 

Dakako, Matsumotovo istočnjačko poreklo ovde sugeriše da je on možda koju mrvu bliži suštini, kako kroz zen-budističko gubljenje sebe u postojanju u kome jedno-i-drugo više ne postoje i zamenjeni su ne-dvojstvom, tako i kroz japansko tradicionalno odavanje pošte penisu.

Matsumoto zaista ima sličan pristup svom pripovedanju kao dvojica velikih prethodnika, osim što je bliži pozorištu sa jedne i crtanom filmu sa druge strane. Njegov bezimeni glavni junak (koga sam igra) je zatvoren u beloj, prostranoj prostoriji čiji su jedini interaktivni deo brojni penisi anđelčića koji vire kroz zid. Pritiskom na ove penise u sobu upadaju razni predmeti. Protagonista, razumljivo uplašen, frustriran i željan da napusti svoj trenutni položaj, je prinuđen da razume sistem po kome soba funkcioniše i pronađe način da iz nje pobegne.

Svojevremeno sam pisao kako je Bergmanov Sedmi Pečat ultimativni gejmerski film svojim insistiranjem da je igra ono što životu daje svrhovitost kroz estetiku življenja (ono što je Jacques Attali nazvao kompozitorskim pristupom životu). Matsumoto ne cilja ovoliko visoko, ali njegov film na vrlo uspeo način sažima važnost igre za čovekovo življenje, igre kao metoda učenja veština ali i sazrevanja duha da bi uspešno razlikovao kvalitetne životne sadržaje od nekvalitetnih.

Iskušenja bezimenog glavnog junaka zaista su nalik (video) igrama, sa prostornim, vremenskim i aplikativnim problemima koje treba rešiti. U duhu mog prethodnog posta na ovom blogu, Matsumotov lik je slobodan da improvizuje i smišlja sopstvena rešenja na dobro dizajnirane probleme. Ova rešenja imaju očigledne elemente (konopac koji visi sa plafona, recimo), ali od igrača protagoniste zahtevaju i improvizaciju, brzinu, koordinaciju pokreta i kreativnost.

 

Sasvim u skladu sa time je i izbor predmeta koje Matsumotov bezimeni stradalnik dobija na korišćenje. Ako figure anđelčića na zidovima i podu i bela boja sugerišu da je naš junak dospeo u raj, vrsta problema i cinične prepreke koje mora da savlada sugerišu da je u pitanju čistilište, ali potrošačka priroda objekata sa kojima se susreće označavaju da se radi o životu u savremenoj, (post)industrijskoj zajednici koja je, možda, svojevrstan pakao za ateiste.

Primera radi, hrana i voda – dva resursa čija je planska, industrijska proizvodnja i njihovo pretvaranje u razmenljivu robu omogućilo podspecijalizacije unutar ljudskog društva a koje su opet gurnule točak društvene evolucije unapred – ovde su prisutne u ironičnim formama. Obe se koriste kao resurs, ne samo za održavanje života već i za rešavanje problema, ali ovaj resurs ima ironijske primene: Matsumoto koristi vodu kao teret da bi pritisnuo prekidač; kada mu ovo ne uspe sa sušijem, on komade ribe upotrebljava kao markere koji mu pomažu da isplanira bekstvo iz prostorije u kojoj se nalazi. Ironijski deo jednačine je ne najmanje u tome što je Matsumotov čovek smešten u situaciju izobilja (hrana i voda bukvalno padaju odozgo) – dakle u idealni model današnjeg ljudskog društva – samo da bi viškove resursa koristio da bi iz ove situacije pobegao u neizvesnost.

Već je ovaj centralni motiv dovoljno estetski potentan da mi iznese ceo film, a Matsumoto sve garnira dovitljivim scenama u kojima, recimo frustriranost zbog toga što protagonisti nedostaje šesti deo manga serijala (iako ima sedmi, osmi i deveti) dovodi do akcije koja ga ultimativno dovodi do oslobođenja. Ne nedostatak osnovnih životnih resursa, ne instinkt slobode, već vapaj duha kondicioniranog na serijalizovno pripovedanje, pakete informacija sa dodeljenim monetarnim vrednostima i kolekcionarstvo.

 

Drugi dugački narativ u filmu, pripovest o meksičkom Lucha Libre rvaču koji ima pred sobom težak meč i njegovom sinu iz čije perspektive ovaj meč posmatramo i sve doživljavamo kao stvarnu borbu na život i smrt je, kao što rekosmo u krajnjem obračunu predugačak za labavi pančlajn koji dobijamo, no njemu se izuzetni šarm ekscentričnosti i vizuelna pripovedačka nadmoć ne mogu osporiti. Borba za život u formi igre/ spektakla koju (nepouzdani) posmatrač doživljava kao pravu stvar daje i određeni kontrast borbi za život u formi igre koju protagonist ne shvata kao igru već kao svoju sopstvenu tehnološku (kasnije duhovnu) evoluciju. Nije netačno da Matsumoto gotovo agresivno silazi u farsičnost na tragu crtanih filmova Friza Frelenga, Roberta McKimsona, Arthura Davisa i Chucka Jonesa, gde se modernistička fatal(istič)nost Kafke, Camusa ili našeg Šćepanovića uparuje sa basterkitonovskim slepstikom kako bi se užas egzistencijalne nesigurnosti (kao u ovim crtanim filmovima, pogotovo u klasičnom Rabbit Rampage) dobroćudno ismejao i sveo na još jednu neurozu modernog čoveka kakve nisu postojale dok sa stadijuma borbe za egzistenciju nije došao na stadijum posedovanja previše slobodnog vremena, no, ovo je na kraju krajeva zabavna strategija.

 

Matsumotov protagonista uspeva da kroz seriju iskušenja prođe i na drugu stranu zbilja izađe kao promenjena osoba, potpomognut proaktivnim razmišljanjem o problemima kakvo sugerišu stripovi i (video) igre. Njegovo prevazilaženje čoveka kao biološke ili socijalne jedinke i stupanje u nepoznato, ali neodoljivo onostrano koje simbolizuje džinovski penis (Penis Boga? Ili Bog-Penis? Ili samo velika alatka za kreiranje budućnosti?) slatko je i na kraju filma je nemoguće progunđati kako niste sve vreme navijali da se ovo desi. Čak i ako ste terminalno narogušena osoba, Matsumotova alegorija o ličnoj i socijalnoj evoluciji koje završavaju u nepoznatom i zato uzbudljivom sigurno će vam izmamiti osmeh na lice. A ako je osmeh dovoljno širok, ko zna šta sve tu može da uleti…

5 reagovanja to “Symbol (Shinboru)”

  1. shomislaw Says:

    daj neki link ili neshto. ne mogu da nadjem nikakav torrent sa ovim filmom.

  2. mehmetkrljic Says:

    Potrebno je manje od 15 sekundi guglanja da se nađu funkcionalni RS linkovi. Ne bih da ti oduzimam TO zadovoljstvo. 🙂

  3. shomislaw Says:

    snashao sam se. hvala na savetu

  4. ko onaj crtac na minimaxcu covece covece covece

  5. mehmetkrljic Says:

    Ko? Šta???

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: