Inception

Da je mene neko angažovao da smislim teglajn za Inception, najnoviji film Christophera Nolana, sigurno bih smislio nešto seksepilnije od „Vaš um je… poprište zločina“. Verovatno bi moja verzija bila nešto kao „Građanin Kejn… sa automatskim oružjem!!!11!!“.

Nije toliko bitno što Inception (odbijam da koristim srpski impotentni prevod „Početak“) nije film koji bi se zbilja mogao porediti sa Građaninom Kejnom (mada… u njemu igra Majkl Kejn… nije ni to bez vraga) niti to što automatsko i drugo oružje u njemu ima jedan uzgredan tretman, bitno je da publiku, na njenom polasku u bioskope ubedimo kako će gledati spektakl koji će istovremeno dejtrejpovati njihove oči i kurvinjski zavoditi njihov intelekt. Siguran sam da je Nolanov tritment od osamdesetak strana koga je napisao i bacio na sto Warnerovim glavešinama još pre deset godina bio nadeven upravo ovim sentimentom. Nolan voli da snima akcione filmove za ljude koji razmišljaju. Ili makar voli da sebe vidi kao čoveka koji snima takve filmove.

Ne treba zaboraviti ni da je pre deset godina Matriks bio najvrelija stvar u Holivudu (da ne pominjem u Warneru) i da je u jednom trenutku delovalo kao da akcioni superspektakli sa razrađenim filozofskim podtekstom pretočenim u napadni filozofski tekst postaju važna stvar. George Lucas je ionako razgrađivao svoj kredibilitet nekakvim midichloriansima a braća Wachowski su u svoj akcioni film spakovali japanske Anime, hongkonški kung fu, gun-porn dekadentnih osamdesetih i dovoljno referenci na poststrukturalističku misao da lansiraju pisanje hiljada seminarskih radova. U ovom momentu, vidi se to i danas jasno, rođen je Inception. 

 

Inception je i prvi film posle mnogo godina koga je Nolan uradio relativno sam. Istina i prethodne radove je scenaristički potpisivao sa bratom i režirao po sopstvenom ukusu, ali u slučaju dva Betmena iza njega je stajao čitav bataljon komiteta i fokus grupa, a Prestige je urađen po Priestovom literarnom predlošku. Inception je film u kome je Nolan sam potpisao scenario, sam režirao i producirao, demonstrirajući da se radi o delu koje mu je značajno. Da li se danas u Holivudu može snimiti film od 160 miliona dolara koji ima autorski duh? I ako može, da li će taj duh nama išta značiti? Pa, ne, ne, naravno da ne. Ali su i neuspesi zanimljivi.

Ja sam od onih koji su i na Matriks prezrivo frktali. Najmanje su tri stvari koje su mi smetale u Matriksu. Tehničko/ tehnološka podloga, dakle, proceduralna logika samog Matriksa, očigledno oslonjena na model videoigara je bila vidljivo nelogična i isforsirana za potrebe zapleta. Ovo svakako ne bi bila zamerka vredna pomena da Matriks nije na sebe uzeo ambiciju (ili, ako ste neraspoloženi – pretenziju) da njegove isforsirane proceduralne osnove treba da nešto i znače. Akcioni film sa neubedljivim zapletom i dalje može da bude dobar akcioni film, ali Matriks je u svoju potku utkao previše zahteva da njegovi detalji budu čitani kao metafore. Agresivno savijanje procedura zato je savilo i logiku označavanja koja je trebalo da iznese metafore a nije ni pomoglo to što Wachowski nisu bili baš najelegantniji u spajanju simboličke i političke dimenzije svog filma. Ovo je druga zamerka i, da ne bude zabune, ovde pričam samo o prvom filmu, pre nego što su zaplet i proceduralna logika počeli da se ubrzano raspadaju u nastavcima da bi se završili u masovnom facepalmingu. Treća zamerka je bilo svakako to što je glavna uloga, uloga konfliktnog heroja i digitalnog mesije bila podarena najgorem glumcu u Holivudu.

Inception je nemoguće ne posmatrati kao Nolanov pokušaj da snimi svoj Matriks. Ne da sa Matriksom polemiše već da iz Matriksa pokupi ono što u tom filmu jeste bilo najvrednije, taj sveprožimajući osećaj začudnosti kada počnemo da propitujemo stvarnost naše stvarnosti i krenemo u teoretisanje o tome koliko realnosti zapravo ima i koja je od njih, što bi rekli reperi, realna. Takođe, Inception je nemoguće ne videti kao objektivno uspeliji film u svom naumu. Dok se proceduralna logika i ovog filma održava na okupu tek uz ozbiljno, višestruko uzimanje velikih doza suspenzije neverice, makar je Nolan izbegao dve druge zamke u koje je Matriks upao. Njegova ambicija, ako je ima, je pre svega da se pozabavi jednom ličnom pričom, pitanjima ljubavi, posesivnosti, lojalnosti, krivice itd. i ovde su „šire“ teme, političke dileme, diskusije o potrošačkom društvu i moralna pitanja podizanja revolucije koja donosi slobodu što je nekoliko stotina puta gora od ropstva, srećom sasvim odsutne. Takođe su odsutne napadne reference i omaži popularnoj kulturi, odnosno, kada ih ima, svedeniji su i u funkciji centralnih vrednosti filma. Inception je u ovom smislu univerzalniji film zato što je intimniji i, teoretski bliži je životnim pitanjima prosečnog gledaoca, ako već ne gledaočevim fantazijama.

 

Ovo je dosta značajno mesto za procenu vrednosti Inceptiona. Dok je Matriks gradio svoj šarm na čistoj, pubertetskoj eksapističkoj viziji (asocijalni gik koji dobija supermoći, kul odeću i opremu, instant znanje kung fua, neograničenu dozvolu za ubijanje skoro lišeno krivice i neograničen pristup vagini Carrie Anne Moss, pa još na kraju postaje i mesija) koju je pravdao političkom ispravnošću delanja, dotle Inception, naprotiv, upozorava na opasnost eskapizma i govori o potrebi da se eskapistički impuls kanališe u sazrevanje koje stvarnost pretpostavlja fantaziji zato što je ona, stvarnost, imanentno, aksiomatski bolja od fantazije.

Naravno, politički program Matriksa u krajnjoj instanci, kao što rekosmo ima za cilj upravo odbacivanje fantazije u korist realnosti koja je od nje mnogo puta gora, što je interesantno izvrtanje uobičajenog srpskog (i šire hrišćanskog) mitološkog/ mitomanskog instinkta koji veli da je prihvatanje odvratne realnosti put ka superiornom onostranom. Matriks je ovaj paradoks tretirao takoreći uzgredno, pokazujući da su autori svesni ultimativne neubedljivosti svoje političke platforme ali da ne žele da ulaze u raspravu sa samima sobom, postulirajući kako je slobodarski duh vrednost po sebi i temeljna ljudska osobina. Naravno, to što su sebi na kraju skočili u usta nije mnogo pomoglo, ali Nolan svojim filmom priskače u pomoć, stavljajući u sam centar upravo ovu dilemu: je li neograničen život u raju koji smo sami napravili vredniji od ograničenog života u čistilištu/ paklu ovozemaljskog, gde smo izloženi ćudljivosti proviđenja?

Kako se do kraja filma na ovo pitanje odgovor zapravo ne dobija, ne može se reći da Nolan prejudicira ishod, ali koliko god će kritičari insistirati na dubokim vrednostima njegove priče i važnostima postavljenih pitanja, toliko će i nama biti jasno da smo, na kraju, gledali samo još jednu intelektualnu igrariju iz Nolanove kuhinje.

Istina je da od filma Memento (u kome su igrala dva člana Matriksovog ansambla) čekamo da Nolan uradi nešto što će nas pokrenuti na bilo kom nivou osim intelektualnog. Istina je i da Nolan to ne uspeva da uradi ni ovom prilikom. Memento je, voleli ga ili ne, uspeo da svoje intelektualne, amnezijom pokretane piruete odigra tako da sržni utisak kod gledanja filma bude saosećanje sa ljudskom dušom uhvaćenom u limbu, sa dušom koja ispašta a koja nije ni svesna svih nivoa svog ispaštanja. Ovo je bio poslednji Nolanov film gde ste imali direktnu investiciju u likove i osećali empatske ili antagonističke tremore u sopstvenom duhu. Betmeni su bili agresivno prestilizovani da bi se išta slično u njima dogodilo, pa su sva umiranja i moralni lomovi u Dark Knightu koga je Ebert uz puno egzaltacije nazvao veličanstvenom tragedijom bili percipirani tek kao pomeranja figura na šahovskom polju. Insomnia je bio film o intelektualnom progonu a Prestige o intelektualnom dvoboju gde su opet emotivne investicije bile percipirane tek kao intelektualno shvaćene motivacije za postupke likova koji su, opet, bili, sasvim funkcionalni. Naprosto, iako je Hugh Jackman meni jedan od najseksepilnijih hodajućih muškaraca na planeti, njegov žal za suprugom u Prestigeu nisam kupio ni na jednom nivou osim na nivou motivacije za dalje odvijanje priče.

 

Inception ima identičan problem. Nolan ni ovim filmom ne uspeva da iskomunicira autentičnu emociju, pa se tako i očajanje i krivica glavnog junaka, roditeljski instinkt i živa rana pocepane porodice naprosto ne osećaju. Nolanovi likovi su pre svega funkcionalni i, kako su pre mene drugi primetili, njihov dijalog je pre svega ekspozicija i eksplikacija proceduralnih pravila filma. Činjenica je da Nolan nije ponovio grešku Wachowskih i da je u glavnu ulogu stavio danas zaista izvanrednog Leonarda Di Capria, kao što je i činjenica da su Di Capriova facijalna gluma i mimika ubedljive, ali ovo je film koji troši većinu svog vremena na objašnjavanje šta se događa, dok za tu neku autentičnu ljudsku dramu jedva da je bilo mesta i kada do nje dođe ne doživljavamo je kao išta drugo do novi twist u zapletu koji hita da stigne do cilja a koji je opet narativan, ne emotivan ili, nedajbože duhovan.

Drugim rečima, Inception je u velikoj meri kao videoigra. Njegova priča je utilitarna pa su čak i humanizacija likova i podzaplitanje na metanivou zanatskog jedino utilitarni – od ovog medija se to danas očekuje. Paradoksalno, dok su igre i dalje prilično nespretne u pričanju priče, zato što ne umeju da se služe filmskim jezikom (a često ne mogu), Inception je film koji imitira igre koje imitiraju filmove i zbog toga na kraju izlazi slabiji iz okršaja sa sopstvenim naumom da zaroni u ljudsku dušu i izbori se sa dilemom lojalnosti staroj ljubavi/ strasti nasuprot sazrevanju i preuzimanju odgovornosti za porodicu.

Ako je Matriks od sveta videoigara preuzeo ideje o visceralnosti akcije i minimumu odgovornosti/ rizika vezanih za tu akciju, Inception pokazuje da je ipak prošla jedna decenija u međuvremenu i ovo je jedan od dostojanstvenijih filmova koji se mogu povezati sa videoigračkim medijumom. Sam film, koji decidno spada u podžanr heist trilera/ akcijaša i koji vrlo verno prati njihove arhetipe (okupljanje ekipe, jedan poslednji, veliki posao, tenzije u timu) i čak pomalo namigujući reflektuje tročinsku strukturu ovakvih filmova se, neiznenađujuće pre može opisati rečju „dizajniran“ nego „režiran“. Tročinska struktura je ovde – a kladim se da je Nolan ovde sebi nasuo čašu pića, pogladio se po bradi i prošaputao kako se obožava jer je dovitljiv – reflektovana nivoima dubine, ne horizontalnim vremenskim linijama koje slede jedna drugu, a svaki od ovih nivoa dubine je u bukvalnom smislu arhitektonski dizajniran baš onako kako se to radi u igrama.

 

Dok su psihološki i psihoanalitički trileri još od Hitchcocka imali carte blanche da rade šta hoće u domenu ljudske podsvesti i simboličkih poredaka, Nolana, kao i svakog iskusnog dizajnera igranja pre svega zanima funkcionalnost. Kao što dizajner igre odbacuje elemente koji na papiru izgledaju dobro ali se u testiranju pokazuju kao nefunkcionalni, tako i Nolan svoje podsvesne i simboličke sadržaje podređuje utilitarnosti. Nivoi sna su diskretno razdvojeni fizički svetovi, a sva pseudopsihoanalitička naklapanja o moći podsvesti i demonima iz ida u praksi se svode na militarizovane psihološke odbrane. Dok se ovo, donekle, može braniti u slučaju Roberta Fischera koji je, zgodnim deus ex machina objašnjenjem pretvoren u čoveka utreniranog za oniričku samoodbranu, teško je naći iste reči odbrane za ostale psihe koje su suviše pragmatične i suviše utilitarne za potrebe čak i lucidnog sanjanja. Nolan ovde kao da prepisuje iz desetina starih filmova (Freddie Kruger se javlja iz osamdesetih) ali još više iz igara sa direktnim otimačinama i omažima. Osnovna podela na arhitektonski dizajnirane svetove i antropomorfizovane odbrane u njima veoma je bliska Schaferovoj igri Psychonauts (savijanje arhitekture koje Ariadne čini u Parizu je očigledan omaž), a tročinska odnosno troslojna struktura snova gotovo paradigmatički (i pomalo ironično) citira igračke stereotipe:

  • Prvi nivo je urbani eksterijer u kome na početku pada kiša – izuzetno čest način da dizajneri igraču na samom početku demonstriraju moć igračkog endžina u kome je igra dizajnirana. Ovde je akcija brza i visceralna kao u klasičnoj akcionoj igri ili šuteru.
  • Drugi nivo je napadno uređeni, luksuzni enterijer u kome igrač (odnosno likovi u filmu) umesto instant antagonizma spram non-playing likova (NPC) treba da demonstrira uzdržanost, simulaciju socijalnog ponašanja i sposobnost utapanja u masu. Ovo je tipično za sazrevanje (ili „sazrevanje“) akcionog žanra igara u kome se dolazi do ideje da svaki humanoidni model na ekranu nije uvek i u svakom trenutku nužno neprijatelj, a mehanika šunjanja ili ponašanja koje ne privlači pažnju je bila prva velika revolucija u trodimenzionalnim akcionim igrama nakon originalnog talasa Doom klonova.
  • Konačno, treći nivo je proverbijalni „snežni nivo“, prilika kojom dizajner igrača ponovo stavlja u eksterijer ali ga sada (simbolički) oslobađa topografskih stega urbane arhitekture. Ovo je ponovo demonstracija moći endžina ali i „empowerment“ igrača koji sada makar naizgled može da se kreće na bilo koju stranu onoliko dugo koliko hoće, obavezno uz korišćenje kul opreme (maskirna odela, motorne sanke, naoružanje prilagođeno ekstremnim uslovima), ali je uvek kanalisan nevidljivim zidovima i, ako je igra dobro dizajnirana, jasno vidljivim ciljem koji ga okreće na stranu što ju je dizajner odredio (signposting).

 

Kod Nolana ovaj treći nivo biva onaj na kome se proceduralna logika filma u najvećoj meri raspada – ne najmanje zato što protagonisti koji znaju da je smrt u simuliranoj realnosti u najboljem slučaju nezgodna prepreka a u najgorem permanentna anihilacija dizajniraju poslednji nivo kao tvrđavu koju treba osvojiti iako bi mnogo drugih miroljubivijih scenarija sa jednakom simboličkom težinom moglo biti osmišljeno –  ali je momak koji je sedeo pored mene već na prvi kadar naglas rekao ono što sam ja pomislio: „Call of Duty“ i time potvrdio sada već arhetipsku snagu ovakvih prizora u umovima ljudi koji koliko-toliko prate pop kulturu.

 

Dok kao ljubitelj video igara ovome mogu da aplaudiram, istovremeno se i Nolanov film ovde negde urušava u samog sebe u domenu uverljivosti zapleta i vernosti sopstvenoj proceduralnoj logici. Sa jedne strane, jasno je da holivudski blokbaster od 160 milijuna dolara mora da ima svoju porciju militarističke akcije i pucnjave. S druge strane, Nolan nije Michael Bay. Prostorna logika i logistika bojišta je i u Transformers II otišla dođavola već negde u petom minutu, ali Bay je makar sledećih dva i po sata na nas bacao scene koje su nas opčinjavale čistom vizuelnom preteranošću: kung fu borba džinovskih robota u zapaljenoj šumi, Keopsova piramida kao lansirna rampa za projektile, takve stvari. Nolanova akciona režija je u ovom delu filma, u najboljem slučaju nešto atraktivnija od onoga što je Aca Đorđević radio u Povratku Otpisanih sa našima koji pucaju precizno poput sokolova i njihovima koji poslušno padaju iako nikome nije jasno gde su linije fronta i oko čega se ovi ljudi uopšte bore. S druge strane, borbe u bestežinskom stanju ili u stanju promenljivog smera gravitacije na drugom nivou su prilično kul.

Ali ovo i jeste problem Inceptiona, kao što je bio problem igre BioShock pre njega, na primer. Poslednja trećina koja je slabije dizajnirana od prve dve oduzima ukupnom utisku igre i Inception ni kao igra ni kao film ne uspeva da ostvari pobedu kada je najpotrebnije. Inteligentan zaplet je u slučaju BioShocka samo poslužio da u finalu podvuče neinspirisan gejmplej. Dvosmisleno finale koje sledi telegrafisani „emotivni“ rasplet Inceptiona je samo potvrda da je Nolan na posletku imao na umu pre svega jednu intelektualnu dosetku i svi inteligentni elementi dizajna (totemi, kikovi…) služe da podvuku da je njegova poenta na kraju čudno nebitna. Ne zato što nema finalnog bossfighta (onaj u BioShocku je ionako bio slab) već zato što nema emocije koju gledalac uspeva da oseti onako kako Di Caprio misli da je oseća.

 

Ako ništa drugo, Nolan voli svoje glumce i pored Di Capria dao je šansu sjajnom Tomu Hardyju da nas šarmira skoro isto koliko je to učinio u Bronsonu, a tu je i megacar Ken Watanabe. Filmovi još uvek imaju tu prednost nad igrama da žive ljude u njima igraju živi ljudi. Posle Wolverineovog finala i one scene u Terminator: Salvation (da ne pominjemo Avatara), međutim, nismo sigurni koliko će ova komparativna prednost još potrajati. Posle Inception, pitamo se da li je ta prednost uopšte bitna. Nolan je napravio film u kome su akcija i intelektualni angažman na približno istom nivou i činjenica da nismo izašli iz bioskopa impresionirani ičim od ta dva je čudno ospokojavajuća. Holivudu je izgleda suđeno da sebe učini umetnički irelevantnim a čak ni ovoliko autorski film u ligi blokbastera kao da ništa tu ne može da promeni. Ipak – zabavili smo se i ako Nolan sebe danas doživljava kao zabavljača koji sanja o tome kako je bio umetnik, Inception, film koji osim strip-prequela nije predviđen za dalje franšiziranje i eksploataciju i zadovoljan je time da bude intelektualno zanimljiv heist movie je sasvim prihvatljiv letnji blokbaster. Ali videćemo kakvi će biti The Expendables!!!!!!!!

Edit: Možda jutro nije pametnije od večeri ali sinoć me je mrzelo da ulazim u još neka promišljanja. Zato, evo ih sada.

Promišljanje 1) Nolan svoje filmove posle Memento razvija neobično pravolinijski. Verovatno je u pitanju strah zbog krupnih budžeta i od širokih masa publike koje bi napetiji narativni postupak zbunio. Verovatno je taj strah ništa manje nego sasvim ispravan. Ipak, ne mogu a da ne pomislim kako bi Nolan iz Memento faze napravio bolji Inception od Nolana iz Inception faze. Memento je svoj emotivni, ali i intelektualni impakt u velikoj meri dugovao činjenici da je gledalac tokom gledanja morao da dekodira i postupak naracije, zajedno sa tumačenjem sadržaja naracije. Inception, pak, započinje flešforvardom (ili je najveći deo filma flešbek, kako više volite), ali to je sve, ostatak naracije je linearan, od tačke A do tačke B, pa do tačke C itd. Principi funkcionisanja okruženja u kome se priča odvija su diskurzivno objašnjeni gledaocu pre nego što mu se prikažu (što je ispravno navelo neke od gledalaca da primete kako se u filmu da primetiti upliv tutoriala za videoigre) pa je u tom smislu i ta neka intelektualna sladostrast koju konzument tokom gledanja iskusi možda manja nego što bi bila da je pripovedanje započeto negde iz sredine i da nam je ostavljeno da se pitamo šta to zapravo gledamo i kako događaji koje vidimo a koji očigledno nemaju smisla, mogu da imaju smisla. Ovde bi se Inception oteo i robovanju logici visokobudžetne videoigre time što ne bi insistirao da gledalac razume i usvoji proceduralnu logiku pre nego što se upusti u interakciju sa delom. Neke nezavisne videoigre ovaj princip – neobjašnjavanje proceduralne logike i igračevo otkrivanje iste kao ravnopravan element gejmpleja – koriste na izrazito sjajan (čak možda umetnički) način, pa je recimo u tom smislu sublimna Today I Die Daniela Bermenguia jedno estetski i duhovno dublje iskustvo od Inceptiona koji se, avaj mora prikloniti filozofiji krupnog kapitala koja veli da konzumenta ne smete frustrirati a da će svaki intelektualni napor tokom konzumacije biti izjednačen sa frustracijom. Krupni kapital, pošto mnogo ulaže i računa na velike brojeve konzumenata da bi povratio ulaganje mora da vodi računa o tome da će word-of-mouth reputacija proizvoda (bilo filma, bilo igre) značiti da li će još ljudi ići u bioskop, kupiti BluRay, pazariti igru itd. a kako je u eri Interneta word of mouth bilo kog imbecila na Fejsbuku (ili wordpressu) jednako dostupna kao i analiza kakvog intelektualca na sopstvenom sajtu, ovaj strah razumemo. Ali ga ne pravdamo.

Promišljanje 2) Memento je bio film koji je, posle svega, u centar stavljao čoveka, a ne ideju, mada je ideja bila nedvosmisleno zavodljiva. Inception je film koji u centar stavlja ideju a pretvara se da u centar stavlja čoveka, ali to je pogrešan čovek. Di Capriov lik nije onaj sa kojim gledalac treba (niti može) da oseti empatiju jer je on tek barokni mekgafin. Lik Cilliana Murphyja (još jednog Nolanovog starog drugara), dakle Robert Fischer je onaj gde je empatski proces možda najpotentniji jer se u krajnjoj liniji radi o jedinom nedužnom liku u filmu i liku koji prolazi kroz radikalnu transformaciju (daleko radikalniju od Di Capriovog suočenja sa krivicom i pomirenja koje izvodi sam sa sobom), prelazeći u zrelost na jedan mnogo opipljiviji način, sa dalekosežnijim posledicama. Tragedija ovog lika, kao i glavnog lika Mementoa je naravno u tome što njegovo sazrevanje i transformacija duha, njegove emocije i postupci, sa posledicama u stvarnom svetu koje su ništa manje nego paradigmo-menjajuće dolaze kao posledica manipulacije.  Memento je bio tragičan film utoliko što je, odustajući od grčkog shvatanja tragedije, tragično izmestio izvan domašaja tragičnog lika, ali ga je ogolio za gledaoca, okidajući čitav sistem emotivnih i duhovnih reakcija. Inception tragediju stavlja van domašaja i jednog i drugog i njome se uopšte ne bavi do te mere da ne možemo a da se ne zapitamo da li ju je Nolan uopšte bio svestan.

12 reagovanja to “Inception”

  1. Odlican clanak.. samo naprijed…

  2. mehmetkrljic Says:

    Trudimo se.

  3. dragokin Says:

    Nisam ni nameravao da pogledam Inception, ali sada sigurno neću…

    Biće da si nepotrebno strog prema prvom Matriksu, bez obzira na manjkavosti na širem planu. Drugi i treći deo su, narafski, smeće… Film je ispunio svoju svrhu: na trenutak ubedio prosečnog gledaoca da je moguće da pojedinac pobedi zlu mašinu. Za jedan mejnstrim holivudski film ima više nego dovoljno filozofije, a u trenutku kad se pojavio imao je vrhunske specijalne efekte. Otprilike kao Financial Times-ov podlistak lucidnog imena How To Spend It, samo što je u njemu teško pronaći i prvo f iz filozofije.

    Nalazim da je g-din Nolan nezasluženo dobio tekst ove dužine. On se svojevoljno profilisao kao proizvođač blokbastera, što znači da mu daju poveći budžet i najbolje glumce, a od njega se očekuje da investiciju vrati. A da se ne bi mnogo razmahao biće kontrolisan, a i on je svestan poverenja koje mu je ukazano, te se verovatno samocenzuriše. Tako dolazimo do linearne priče, scena nalik onima iz video igara itd.

    Eto, tako…

  4. Mrs Lovett Says:

    Respect! 😉 Odlican clanak i potpuno se slazem sa tim da Nolan nazalost ne nudi nesto vise od intelektualne igrarije..a i ona je malo prenaduvana..

  5. mehmetkrljic Says:

    Dobr, Nolan se trudi da svoje blokbastere zaodene malo u kao neku intelektualno provokativniju odeždu. Teško je u sferi budžeta u kojima se oni kreću praviti nešto stvarno provokativno, naravno. Ali činjenica je da Ameri svi od reda tvrde da je Inception zajevan film koga treba gledati više puta da bi se shvatio. Dakle, ispunjava očekivanja, e sad što su očekivanja niska…

  6. Father Jape Says:

    Da, ubo si potpuno tvrdnjom da Nolan od Mementa nije snimio film u kome se zaista mozemo emotivno saziveti s protagonistom ili likovima an zeneral.

    Nego, sto se ovoga tice:

    „…je li neograničen život u raju koji smo sami napravili vredniji od ograničenog života u čistilištu/ paklu ovozemaljskog, gde smo izloženi ćudljivosti proviđenja?

    Kako se do kraja filma na ovo pitanje odgovor zapravo ne dobija…“

    SPOJLER:
    Pa, dobija se nesto cinjenicom da Kob zavrti cigru kad konacno dodje nadomak svoje nagrade i katarze, ali onda kad konacno vidi lica dece, zaboravi na nju. To da li ce ona pasti mi kao publika ne znamo, ali on ne zeli da zna; svesno, ili je prosto zaboravio, ali u svakom slucaju to se jasno oznacava kao irelevantno spram dzekpota kog je upravo najzad dobio.

  7. mehmetkrljic Says:

    Ali baš to što nam se ne daje odgovor je li to SPOJLER:

    san ili java je to kako nam se i dalje nameće dilema. U smislu je li vrednost STVARNOSTI po sebi veća od vrednosti fikcije/ sna.

  8. Father Jape Says:

    Pa da, dilema nam se i dalje namece (nama, publici), ali za Koba ona vise ne postoji.

    Zanimljivo, na nekom blogu neki engleski SF pisac i profa knjizevnosti, ako nisam pobrkao blogove, je velio kako se maltene ceo film spremao da kasnije malo pljucne na film sa visine, sve do te finalne scene. Tada, a on smatra da je to zato sto je i on otac sitne dece, mu je sve to palo u vodu, i vrlo autenticno je bio dirnut, po njegovim recima. Nisam siguran sta da mislim o tome.

  9. mehmetkrljic Says:

    Jasno je šta treba da se misliš: deca, žena i uopšte porodica zamagljuju čovekov pogled na svet. Sebični gen napada kad smo najslabiji itd. itd.

    A za Koba dilema ne postoji jer ne želi da se suoči sa njom, naime ne gleda u svoj vrtuljak, digo je ruke od principijelnosti, zbog dece, naravno.

  10. Father Jape Says:

    Auh, ta deca su bas maler. Nije ni cudo sto si se ti opredelio za macke.

  11. Sjajan i iscrpan tekst (pročitao i pre i posle gledanja), ali mediokritetski film, iako sam, uprkos upozorenju, očekivao više. Jedino što mogu da izdvojim kao dopadljivo jeste unutrašnja arhitektura, mada ni eksterijeri nisu za bacanje (profesionalna deformacija) i ono paradoksalno stepenište, koje sam imao prilike da sanjam, s tom razlikom što nisam onako šmekerski (poput Ariadne i Arthura) silazio s istog, nego sam se iznuren budio, verovatno posle dužeg prevrtanja. :))

    Nolan preterano racionalizuje snove, kao da pokušava da ih smesti u nekakvu formulu ili kalup, i to čini bez duha, stvarajući nekakvu kvazi-intelektualnu veštačku tvorevinu koja za oko jeste lepa, ali posle 2 i kusur sata postaje monotona. Pored toga, on stalno objašnjava nešto što nema potrebe objasniti, pa tako potcenjuje gledaoca i smatra ga inferiornijim od sebe. Ponaša se kao cyber-gatara, tumačica podsvesti, koja se samo pretvara da zna o čemu govori. Među glumcima ne postoji apsolutno nikakava hemija, tako sa sam stekao utisak da gledam u plastične lutke koje su oživele i izgovaraju namenjene im replike. Ellen Page je, kao student arhitekture/arhitetka/whatever, toliko uverljiva, da su, u poređenju sa njom, moje kolegenice kojima su drugi crtali grafičke radove sve same Zahe Hadid… (Ruku na srce, takve i njima slični uvek bolje prolaze u životu.)

    U suštini, nemam ništa protiv filmskih ostvarenja koja imitiraju video-igre (grešnih zadovoljstava imam za pun džak), ali me iritira kada se pretvaraju da su duboka kao bezdan i da će mi zauvek promeniti život.

  12. mehmetkrljic Says:

    Pa, da. Mene je, kako sam i napisao, iznenadilo što nema maltene ni naklona psihoanalitičkom koje ipak nekako ne valja baš sasvim zaobilaziti kada su ti tema filma snovi. A preterano objašnjavanje i ekstenzivna ekspozicija je, avaj, verovatno sastavni deo filma od 150 miliona USD. Čak i tako, svedoci smo da (prevashodno američka) publika insistira da ništa nisu shvatili na prvo gledanje i da je film zajebano kompleksan i višeslojan.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: