Ako falšaš ritam taj… nema frke, samo daj

Ritmičke video-igre

(Sasvim slučajno shvatio sam da ovaj stari tekst iz Hupera nisam okačio na blog. Pisan pre dve godine, nije baš sasvim aktuelan danas, ali kada su takve sitnice mene mogle da zaustave?

Gornji naslov je ukraden od zagrebačkog benda Patareni i na nespretan način pokušava da sugeriše da ćemo se danas pozabaviti video-igrama iz domena muzičkog ritma. Kada nam je saopšteno da će tema ovog broja Hupera biti space-disco (ma šta to bilo), bacili smo se u duboko razmišljanje pokušavajući da se setimo na koji su se način disko i videoigračka subkultura susretale poslednjih par decenija. Ispostavilo se da, iako igara čiji se po neki deo odvija u diskoteci (Urban Chaos, Vampire the Masquerade: Bloodlines, Psychonauts) ima dosta, ni jedna od njih nije bila definisana ovom estetikom na način kao što je to u slučaju hip-hopa i video-igara, a kako smo to pokazali u prethodnom broju.

No, razmišljajući dalje o tome šta disko muziku čini različitom od onoga što joj je prethodilo, shvatili smo da to nisu ni šljokičasti kostimi ni agresivne afro frizure, već pre svega svođenje muzičke informacije na ritam. Diskoteke sa kraja sedamdesetih nisu imale monstruozna ozvučenja kakva danas susrećemo po klubovima ali jesu muziku koja se u njima vrtela uspevale da sažmu u iznurujuće, ali euforično ponavljanje molekula muzičkog doživljaja, repetitivne, hipnotičke sekvence ritma, kojem su melodija i harmonija bili samo ukrasi.

Onda nam je sinulo kako je ovo, dakle idealna prilika da se osvrnemo na sve popularniji žanr ritmičkih video-igara, žanr koji je od opskurne zabave za posebno ekscentrične igrače u poslednje dve-tri godine postao glavni tok. Nekada su se karaoke igre poput Singstar i plesne igre poput Dance Dance Revolution izvlačile iz ormana samo kad vam u goste dođu kumovi koji su se već napili na prethodnoj slavi, danas bendovi objavljuju svoju muziku kroz videoigre i zgrću surov novac. Evo pregleda aktuelnih ritmičkih (i muzičkih uopšte) igara na koje možete da trošite svoje pare i vreme.

Guitar Hero

(Harmonix/ Activision)

Mora se početi od najpoznatijeg. Guitar Hero je u poslednje tri godine postao takav fenomen da je prosto neverovatno setiti se kako su isti ljudi pre ove igre napravili nekoliko vrlo kvalitetnih ritmičkih i karaoke igara koje su provodile vreme striktno na marginama igračkog univerzuma. Frequency i Amplitude su bili naslovi po mehanici slični Guitar Hero, čak po mnogim elementima dublje i kompleksnije. No, pokazalo se da je njihova apstraktnost ono što je ih je držalo u getu kultne popularnosti. Nakon nekoliko solidno prodavanih karaoke naslova, Harmonix su rešili da se još jednom poduhvate ritmičkog žanra, ali ovoga puta bez zbunjivanja igrača kojekakvom ’zvučnom energijom’ i letećim brodovima. Guitar Hero je pred igrača na ekran stavio pojednostavljenu tablaturu a u ruke mu turio plastični kontroler u obliku gitare i Harmonix su sledećih nekoliko godina proveli pod kišobranom pokušavajući da se zaštite od prave oluje novca kojim ih je zasula publika.

Pokazalo se da u milionima igrača čuči nerealizovana rok zvezda koja je mnogo više vremena provela vežbajući poze ispred ogledala sa reketom za badminton u rukama, nego učeći note. Guitar Hero je ovu razumljivu ljudsku težnju ka puno slave uz malo truda uslužio onako kako to samo najbolje video-igre umeju, pa su igrači umesto da budu svemirski marinci, fudbalski magovi i nabildovani varvari, ovde postali virtuozni gitaristi pritiskajući dugmad na vratu plastične gitare prateći ritam muzike i vizuelna uputstva na ekranu.

 

Guitar Hero je postao toliko popularan da su sve rasprave o tome kako je ovo ’karikiranje muzike’ i kako bi jednaka količina vremena i truda uložena u učenje pravog sviranja bili pametnije utrošeni, postale bespredmetne. Guitar Hero je igra – apstrakcija realnosti (kao i druge igre), koja iz te realnosti vadi ono dosadno i nezanimljivo a ostavlja samo ono najhrskavije i najukusnije. Da je ova igra prihvaćena kao autentični igrački mejnstrim svedoče ne samo prodaja u milionskim tiražima, skupi sponzorisani turniri i stotine ludačkih snimaka na YouTubeu, već i činjenica da sve više bendova svoje pesme (poneke od njih i prvi put) objavljuje kroz ovu igru.

JuTjub

Rock Band

(Harmonix/ MTV)

Kada se u igru uvede novac, veliki novac, onda pucaju i prijateljstva, a kamoli poslovna partnerstva. Harmonix je posle ponude od nekih 175 miliona dolara pristao da promeni mantiju i od svog izdavača Activision prebegao MTV-ju. No, kako unaprediti jednostavno a savršenu formulu uspeha igre Guitar Hero?

Odgovor je došao u formi franšize Rock Band koja je gotovo identičnu mehaniku primenila na čak četiri instrumenta u isto vreme: bubnjeve, gitaru, klavijature i glas i za poslednjih godinu dana prodala preko četiri miliona primeraka. Naravno, ovo je bila istovremeno genijalna i riskantna ideja. Guitar Hero je već u svojim brojnim inkarnacijama ponudio mogućnost igranja više igrača u isto vreme, bilo u kompetitivnim bilo u kooperativnim modovima, a Rock Band je ovu formulu usložnio zahtevajući od četvoro igrača da istovremeno igraju jednu istu pesmu. Pošto je društveno igranje definitivno jedna od glavnih snaga aktuelne generacije igračkog hardvera, nije teško videti zašto je ova ideja genijalna. S druge strane, potreba da se svaki igrač u timu ozbiljno potrudi, te cena plastičnih gitara, bubnjeva, mikrofona i klavijatura koje valja kupiti uz igru znače da ovde nemamo posla sa tek još jednim zabavnim komadom softvera kojim se na brzinu mogu zabaviti pijani gosti na ženinom rođendanu.

 

No, za sada se rizik isplatio: pored grdne novčane zarade, Alex Rigopulos i Eran Egozy, osnivači Harmonixa su ove godine ušli i na listu 100 najznačajnijih osoba magazina Time. Igre su, ako toga do sada niste bili svesni, ozbiljan posao. Čak i igre u kojima četvorica drugara mašu plastičnim instrumentima praveći se da su rokeri.

JuTjub

Osu! Tatakae! Ouendan!/ Elite Beat Agents

(iNiS/ Nintendo)

Kao zemlja sa razvijenom karaoke kulturom, pored kulture video-igara, Japan je i zemlja porekla nekih od najboljih ritmičkih igara svih vremena. U prošlom broju pominjali smo Vib Ribbon i Parappa the Rapper, a ovde nikako ne smemo zaobići iNiS i njihov fantastični serial Osu! Tatakae! Ouendan!

 

Ouendan je na japanskom poziv u pomoć, a radnja ovog serijala igara vrti se oko elitnog tima ritmičkih agenata (kako glasi i zapadni naslov igre) koji idu svetom, odazivajući se na pozive u pomoć i spasavaju situaciju. Naravno, problemi koje rešavaju kreću se u rasponu od dečka koji ima probleme sa mokrenjem u krevetu, preko psa koji pokušava da se vrati svom gospodaru, pa do invazije vanzemaljaca, ali način rešenja tih problema je ono što ovoj igri daje poseban šarm. Naime, naš tim agenata sva pomenuta zla rešava – karate plesom!! Na igraču je da im pomogne time što će ispratiti vizuelna uputstva na ekranu i, u ritmu muzike doticati na dodir osetljiv ekran Nintendove konzole DS. Pored toga što igra ima vrlo razrađen sistem ocenjivanja tačnosti praćenja ritma, bodovanja i bonusa, sama taktilnost interakcije sa njom je ono što joj daje posebnu težinu. Pored toga, muzika je izvanredna. Dok zapadna verzija sadrži licencirane obrade Avril Lavigne, Madonne, Deep Purple itd., dve japanske igre koje su izašle u serijalu prepune su ekscentričnog J-Popa kakav nikada u životu inače ne biste čuli!

JuTjub

Rhythm Tengoku/ Rhythm Tengoku Gold

(Nintendo)

 

Kad smo već kod ekscentričnog… Rhythm Tengoku (Ritmički Raj) i njegov nastavak Rhythm Tengoku Gold su vispreno i nadahnuto uvrnute ritmičke igre kao stvorene za igranje na brzinu. Doduše, znajući da ih je pravio isti Nintendov tim odgovoran i za fascinantne Wario Ware kolekcije miniigara od po tri do pet sekundi, to ne treba da nas iznenadi. Obe igre sklopljene su od miniigara u trajanju od otprilike jedan minut u kojima igrač treba da isprati jednostavne pesme koje čuje, pritom izvodeći na ekranu proste ritmičke radnje. Prva igra, pravljena za Game Boy Advance zahtevala je pritiskanje dugmadi u skladu sa ritmom dok nastavak, oslanjajući se na DS-ov touch screen zadužuje igrača da po njemu vuče, grebe i baca stvari, prateći tempo i akcente u pesmi. Veliki šarm ovih igara odlazi na njihovu jednostavnu ali neodoljivu grafiku i potpuno originalnu muziku pisanu za svaki jednominutni scenario, ali najimpresivnije od svega je kako se svaka igra intuitivno može razumeti za sekund ili dva i zatim se igrati za rezultat i publiku!!

JuTjub

Electroplankton

(Indies Zero/ Nintendo)

 

Više nepoćudni elektronski instrument nego igra, Electroplankton je varljivo jednostavan komad softvera koji igraču dopušta da u hodu stvara često iznenađujuće duboku elektronsku muziku, ali mu ne dopušta da tu muziku na bilo koji način zabeleži. Electroplankton je kulminacija dugogodišnjeg rada dizajnera Tohia Iwaia koji je ovim naslovom dao igračima u ruke instrument što može da napravi čuda (semplovanje zvukova u realnom vremenu putem DS-jevog mikrofona, recimo) ali se istovremeno otima kontroli i nikada ne odustaje od slučajnosti i haosa kao sastavnih delova muzike. Iako Electroplankton, kako rekosmo ne omogućava igraču da snimi muziku koju je napravio, neki elektronski muzičari (na primer beogradski Luka Toyboy) koriste ga kao jedan od instrumenata u svojim setovima, upotrebljavajući DS-jev izlaz za slušalice. Najlepše od svega? Ne morate biti muzičar da biste igranjem sa Electroplanktonom nabasali na izvanredan komad muzike. I nikada nećete biti sigurni koliko je tu kriv slučaj a koliko ste zaslužni baš vi.

JuTjub

 

Samba de Amigo

(Sonic Team/ SEGA)

 

Samba de Amigo je igra u kojoj igrate kao simpatični majmun sa sombrerom koji prati ritam zadatih pesama tresući marake u ritmu. U originalnoj verziji ste uz igru zaista dobijali par ovih egzotičnih instrumenata, dok u rimejku za konzolu Wii njih zamenjuju Wiijevi bežični kontroleri. No, ovo minorno razočarenje na stranu, Samba de Amigo je i dalje jedan od najzaraznijih i, dođavola, najveselijih ritmičkih naslova na tržištu iako zapravo u njoj nema puno tradicionalne sambe (umesto nje tu su latino pop pesme u samba aranžmanima). Na kraju krajeva, igra će vam pokazati da dobro igrate time što će se na ekranu pojavljivati sve više ljudi i ludo se provoditi uz, recimo vaše izvođenje Las Ketchupove pesme Asereje.

JuTjub

Wii Music

(Nintendo)

 

Priznajemo da smo i mi bili među šokiranima kada smo čuli kako Shigeru Miyamoto, tvorac tako važnih naslova za istoriju video-igara kao što su Mario Bros., Donkey Kong ili Zelda izjavljuje da je Wii Music zabavniji od svih tih igara, iako uopšte nije u pitanju igra… Wii Music je ekstrapolacija ideje o pružanju nemuzičarima mogućnosti da prave muziku. U ovom slučaju, igrač (iako je Wii Music više igračka nego igra – u njoj nema ni bodovanja ni načina da se ’pobedi’ ili ’izgubi’) može da bira između šezdeset instrumenata na kojima će zatim svirati neku od postojećih pedesetak pesama ili slobodno improvizovati u džem-sešn modu. Pod saharinski slatkom prezentacijom ovog komada softvera rade neki ozbiljni algoritmi koji obezbeđuju da dok god igrač pravi pokrete u skladu sa ritmom kompozicije, i sami tonovi koji se čuju korespondiraju sa temom pesme. Nintendova tehnologija praćenja pokreta znači da kada se četvoro drugara skupe ispred televizora, odaberu vibrafon, bendžo, psa (ozbiljno) i harfu kao instrumente i udare u obrađivanje La Kukarače, to garantuje sjajnu zabavu za gledanje, ali i slušanje. U verziji za jednog igrača, pak, Wii Music ima vrlo malo toga da ponudi i utisak je da je ovo igra stvorena baš za one pijane žurke sa pevanjem, sviranjem, padanjem i pucanjem koje smo pomenuli na početku teksta. Dolazi nova godina… Znate šta vam je činiti.

JuTjub

3 reagovanja to “Ako falšaš ritam taj… nema frke, samo daj”

  1. Izvinjavam se na komentaru malo vezanom za samu temu, al’ kad pomenu Patarene podsetih se mlađih dana, pa reko’ da se zahvalim na izgubljenim momentima (i buci, ali i LP-u). Hvala! 🙂

  2. Hvala i odavde, zbog Samba de amigo i Wii music cu danas odneti sestrin Wii na dekodiranje.

    I toplo preporucujem prelazenje Def Jam: Rapstar igre zajedno sa jos nekoliko rep obrazovanih ortaka (tako da svi periodi i regioni budu pokriveni).

  3. mehmetkrljic Says:

    Na taj Def Jam Rapstar sam odavno bacio oko i čekao ga da izađe. Čim mi se Wii vrati sa servisiranja, daću mu šansu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: