Video sam Đavla u Metropolisu kako se moli Budi

Pre neki dan smo (ponovo) gledali Metropolis Fritza Langa. Zašto? Pa, jebiga, ima razloga.

 

Naravno, ciničan čovek bi mogao da nabroji dosta razloga protiv gledanja ovog filma.

 

Na primer, da je u pitanju dva i po sata dugačak nemi, crno beli film u kome glumci imaju produžene scene ekspresivnog glumatanja što deluje kao trening za propisan epileptični napad tokom koga ćete recitovati poeziju, a koju niko nikada neće razumeti zahvaljujući činjenici da oprema za tonsko snimanje nije još bila izmišljena* a publika gotovo izvesno nije prošla obuku za čitanje sa usana. Uostalom, ko još može da vidi šta se događa sa usnama glumaca u filmu starom 83 godine? Lang kao da je znao da će najveći deo njegove publike film gledati sa kopija koje izgledaju kao VHS traka što je na sebi videla mnogo generacija porno filmova pre nego što je njen vlasnik pretrpeo religiozni preobražaj i posvetio se duhovnijim temama, pa je otud i veliki deo priče posredovan ne toliko kroz naturalističke dijaloge koliko kroz gotovo baletsku teatralnost poza, zamaha i skokova glumaca na ekranu.

 

* blago preterivanje zarad komičnog efekta

 

Doduše, Lang, kad trezvenije razmislimo, verovatno nije ni imao preterano ozbiljne ambicije sa Metropolisom. Naravno, dok je pisao priču sa svojom suprugom i dok je snimao veliki naučnofantastični spektakl na vrhuncu nemačkog ekspresionističkog talasa, ambicija je, lako je poverovati, bila nezauzdana. Ali nakon što je film završen i krenuo u eksploataciju… not sou mač. Prvo, dvoiposatna Langova director’s cut verzija je igrala samo jedno ljeto. Ma, ni toliko, nakon prvih projekcija u Berlinu,  trgovci u čijim je rukama bila dalja bioskopska sudbina ovog sočinjenija su trezveno zaključili da strana (pogotovo američka) publika i inače navikla na lakše teme i žovijalniji ton tadašnjih blokbastera nema šanse da odsedi duže od 90 minuta u cugu, pa je Metropolis za potrebe europske i prekoatlantske distribucije izgubio više od trećine svoje tjelesne mase (to jest više od sat vremena svog trajanja). Da ne pominjemo da je u američkoj verziji montažom rukovodio Channing Pollock čije je shvatanje ove dužnosti bilo… er… prilično slobodno, pogotovo nakon što mu je distributer sugerisao da su osnovne teme filma i meditacija o surovom kapitalizmu i potlačenom proletarijatu možda malo kontroverzne za Sjedinjene Američke Države (naravno, valja imati na umu da je ova zemlja bila u sedmoj godini prohibicije i da je masovni nekvalitet ilegalnog alkohola dovodio do mnogih neobičnih odluka).  Otud je Metropolis, protivno viziji svog autora sasečen na sat i po i značajno izmenio pripovest, što je bio usud ovog filma tokom sledećih nekoliko decenija. Da ne pominjemo da je novonastali tonski film (1927. godina nije videla samo premijeru Metropolisa već i filma Jazz Pevač, zvanično prvog „pravog“ tonskog filma u bioskopskoj distribuciji) (koji je, dakako tek imao delove sa tonom ali većinu vremena bio propisan nemi film)  ubrzano osvajao srca publike, a oprema njemu prilagođena osvajala dvorane,  pa je i Metropolis neretko bio prikazivan brzinom od 24 slike u sekundi (umesto standardnih 16 za nemi film) i možete misliti koliko je to doprinosilo generalnom ugođaju.

 

Kad se sve sabere i oduzme, nije nejasno zašto se Lang na kraju ogradio do filma i smatrao ga za neuspeli pokušaj. Bilo bi zanimljivo videti njegovu reakciju na Moroderovu verziju filma iz 1984. godine ili na Anime verziju urađenu po Tezukinoj mangi (inspirisanoj Langovim filmom) iz 2001. godine.

 

Drugi veliki razlog što je Lang bio nezadovoljan je što je u međuvremenu dosta sazreo u političkom smislu pa je u retrospektivi bajkovita pripovest koju su on i hanuma mu Thea Von Harbou ispreli za potrebe Metropolisa i njemu samom delovala pobljutavo.

 

Ali delom ta politička komponenta Metropolisa i jeste ono što nas je u 2010. godini njemu i vratilo. Moj kum i ja, kao decenijski štovaoci naučnofantastičnih sadržaja u najširem smislu smo već mnogo puta sa raznim verzijama Langovog magnum opusa imali prilike da opštimo na intimnoj razini. Ipak, pojavljivanje najnovije restaurirane verzije u koju je ušnirano dodatnih pola sata, podižući trajanje filma na skoro originalnih dva i po sata je bio razlog da se sedne ispred televizora. Kopija pronađena pre dve godine u Argentini ne može se po kvalitetu porediti sa onime na šta smo danas navikli, sa svim tim digitalnim pročišćenjima i pojačanjima negativa, ali je svejedno mogućnost da ispratimo maltene integralnu verziju ovog velikog (ako već ne savršenog filma) bila je suviše primamljiva da bismo joj odoleli.

 

Kopija koju smo gledali imala je i uživo izvođen saundtrak koga je odradio orkestar Alloy, ekipa profesionalaca specijalizovana za živa izvođenja skorova iz nemih filmova. Stvarno, ponekad stvari dođu na svoje mesto, makar i posle osamdeset godina.

 

No, dobro, izuzetno dobar kvalitet kopije skrpljene od nekoliko verzija filma pokupljenih po raznim arhivama samo na momente posrne kada se u njega ušniraju scene iz argentinske verzije koje su na nekoliko mesta na granici gledljivosti. S druge strane, za bilo koga ko je već gledao Metropolis u nekoj od ranijih restoracija i bio primereno impresioniran, argentinski dodaci su suvo zlato. Ne samo da dodatak ovih kadrova (prepoznatljivih po izuzetno primetnom padu kvaliteta slike) služi da podcrta koliko su originalna Langova režija i montaža bile moderne, bez obzira na teatralnost glumaca i gotovo baletske postavke pojedinih scena, nego je i psihološko produbljivanje likova i razrada njihove motivacije konačno Metropolis pokazala kao zaokruženije umetničko delo kome ne moramo praštati nedoslednosti i naivnosti na ime datuma u krštenici.

 

Ovo, naravno i dalje ne znači da Metropolis nije film sa problemom, ili više njih. Najveći je svakako ta njegova zlehuda politička agenda i tu ni restoracija ni dodatne scene nisu preterano mnogo promenile. Fritz Lang je tokom pravljenja Metropolisa očigledno bio rastrzan između suprotstavljenih impulsa. Sa jedne strane želeo je da pruži kritiku savremenog kapitalizma i njegov film zapravo se inspirisao sovjetskom Aelitom koja je opet urađena po romanu Alekseja Tolstoja – filmom koji je pravoverno pržio lenjinističke revolucionarne trope, koristeći priliku da ubaci mnogo specijalnih efekata, marsovskih pustolovina i robota – ali sa druge strane, radio ga je nakon što je pretrpeo omanju epifaniju posmatranjem njujorške arhitekture, pogotovo betonskih kanjona Menhetna i njegovo oduševljenje čudesima sveta slobodnog i uspešnog preduzetništva (ne zaboravimo da je Nemačka manje od deceniju pre toga pretrpela veliki poraz u evropskom ratovanju) se u filmu više nego primetno ispoljilo kroz razuzdanu scenografiju i ogromnu pažnju posvećenu dizajnu mašina i robota.

 

Istovremeno, koliko god plemenita bila ideja o velikoj naučnofantastičnoj alegoriji o postindustrijskom svetu kapitalističkog edena koji je bukvalno izgrađen iznad podzemnih postrojenja mašinskog pakla kapitalističke industrije i pokušaj da se ispita na koji način užasni jaz između ove dve paralelne realnosti može biti prevaziđen, finalni odgovor filma (dat, uostalom u prvih četrdesetak minuta i neuverljivo odglumljen u spektakularnom finalu) o tome da ruku i mozak mora da povezuje srce danas zvuči jednako naivno, nategnuto i neiskreno kao što je morabiti zvučao i 1927. godine, u vreme kada se sindikalna borba tek zaozbiljno zahuktavala a Nemačka je bila par godina udaljena od najveće ekonomske krize u svojoj istoriji.  Lang je i sam u kasnijim osvrtima na film umeo da kaže da smatra da je razrešenje pruženo na ovaj način bezvezno. Rispekt.

 

No, Metropolis je, ako odaberete da ga posmatrate kao neuspeh, ipak jedan veličanstven neuspeh. Langova režija i montaža potpomognute su nekim od najboljih operatera kamere/ direktora fotografije koji su u ono vreme uopšte operisali u industriji, donoseći nam ne samo neka inovativna rešenja sa naglim, ekspresivnim pokretima kamere (u vreme kada je ikakav pokret kamere još uvek bio prilična egzotika) već i nekoliko scena koje su naprosto oblikovale dobar deo zapadne (vizuelne i druge) kulture dvadesetog veka i na dalje.

 

Razume se, scenografi i majstori specijalnih efekata koji su sa Langom radili obavili su posao kakvim se bilo koji studio na svetu u tom trenutku mogao ponositi, ali Langova skoro sumanuta ambicija da naučnofantastičnu socijalno-političku alegoriju (već napet koncept u vreme u kome su naučnofantastični filmovi mahom bili laka zabava) još dodatno produbi uvođenjem elemenata čiste poezije je ono što meni uvek nanovo proda ovaj film.

 

Ponovo, gledajući scene u kojima se glavni junak filma gotovo komično, ali svakako dramatično rve sa mašinom (kasnije emulirano u jednom Madoninom spotu, jelte) su izuzetne, ali scena blizu početka u kojoj nam Lang pokazuje radničko podzemlje, mašine koje se transformišu u demonska čudovišta i jednu potpuno onostranu interpretaciju proleterske stvarnosti je po svojoj snazi daleko jača od svih diskurzivnih obrazloženja problema koje kasnije film pokušava da nam ponudi. Štaviše, ovakav upad čiste simbolike u film je jedno dobrodošlo podsećanje kako je ta vrsta izraza praktično potpuno proterana iz bioskopske kinematografije našeg vremena i može se naći jedino u okviru kratkog/ umetničkog filma.

 

I to je ozbiljan gubitak. Holivudska, ali i evropska artistička insistiranja na naturalističkom pripovedanju su nas potpuno odsekla od jedne sasvim legitimne dimenzije kinematografije, pričanja (i nepričanja) slikama koje nisu direktno reprezentativne, već apstraktne, i samo nas savremena azijska kinematografija povremeno podseti koliko film ume da bude bogatije mesto kada se odrekne logike naturalizma (makar i naturalizma Tonyja Scotta ili Michaela Bayja) i prigrli apstrakciju i poetičnost. Metropolis, posle više od osam decenija stoji kao film koji mi je dao pamtljivije slike od skoro bilo čega drugog što danas mogu da vidim. I to, naravno, nije mala stvar.

 

http://www.youtube.com/watch?v=fM0cvLx1TKk

 

U nešto proširenom sastavu, a u duhu odavanja pošte pomenutoj savremenoj azijskoj kinematografiji nekoliko dana posle Metropolisa smo posvetili i dva i po sata svojih života najnovijem filmu južnokorejskog režisera Ji-Woon Kima, filmu primamljivog naslova: Akmareul boattda, ili, kada bi se to prevelo na srpski: I Saw the Devil.

 

Južnokorejske režisere kao da još uvek vozi adrenalin i spid izazvan maltene prekonoćnom reinvencijom nacionalne kinematografije krajem devedesetih godina, pa ne uspevaju ili ne žele da se zarobe unutar jednog žanra. Neretko isti ljudi prave akcione komedije, gnusne metafizičke horore i zaprepašćujuće egzistencijalne drame. Ji Woon Kim nije izuzetak, pa je tokom poslednjih desetak godina potpisao sve od kvalitetne interpretacije J-horror matrice (A Tale of two sisters), preko kvalitetne interpretacije hongkonškog policijskog filma (A Bittersweet life) pa do, er… solidne interpretacije klasičnog avanturističkog filma (The Good, The Bad, The Weird).

 

S obzirom da prethodna rečenica sugeriše da je Kim dobar deo karijere proveo uzimajući tuđe žanrovske matrice i dodajući im svoj posebni začin, ne treba da nas iznenadi što se za I Saw the Devil prihvatio najkorejskijeg od svih korejskih žanrova i dodao mu svoj… hm… posebni začin.

 

I Saw the Devil je u neku ruku kvintesencijalni osvetnički film, film koji, dakako, ima da se nastavi na tradiciju (doduše svežu, ali ipak tradiciju) južnokorejskih revenge flickova čije je najsvetljije strane ispisao Chan Wook Park sa svojom Vengeance trilogijom. I možda da sa tom tradicijom malo polemiše. Ipak, rekao bih da Kimu polemika nije bila toliko visoko na agendi, koliko se ovde bavio jednom postmodernom meditacijom na temu osvete onako kako ju je nova južnokorejska kinematografija postavila u pop kulturu.

 

Što je, opet, u neku ruku za Kima prilično napredna agenda. Više nego korektan interpretator tuđih matrica, Ji Woon Kim sa I Saw the Devil iz sve snage nastoji da se odmakne od klasičnog revenge flicka i prikaže nam svo sivilo koje inače previđamo između moralnih ekstrema tipičnih za ove filmove. Naravno, u praksi njegov potez se svodi na to da moralnu dvosmislenost što po definiciji dolazi na red u svakom revenge flicku (mislim, pa gledali ste makar Oldboy, zar ne? Ali i Lady Vengeance i Mr. Vengeance su dobri primeri) negde pred kraj, stavi u funkciju već u prvoj trećini filma.

 

U I Saw the Devil, dakle, imamo serijskog ubicu koji ne samo da otima i na okrutan način ubija lepe mlade žene nego je i klasičan sociopata zastrašujuće afektivne zaravnjenosti i nepopravljivo devijantnog seksualnog nagona. Tumači ga Min-Sik Choi (koga pamtimo još iz Shiri ali koji nam se najbolje upisao u sećanje glavnom ulogom u Parkovom Oldboy) i još jednom potvrđuje da nema boljeg izbora za uloge potpuno nenormalnih, niskim strastima vođenih nasilnika od posvećenih budista. Choijev negativac u I Saw the Devil je toliko odvratan upravo zato što Choi ne preglumljuje i daje nam jedan smrzavajuće sveden portret sociopate. U nekom hipotetičkom američkom rimejku I Saw the Devil glavni negativac bi verovatno bio oslikavan karakterističnim iskrivljenim glasom, nevoljnim grimasama koje mu povremeno prelete preko lica, ispadima psihotičkog besa. Choijev negativac pak najviše izgleda kao zapuštenija urednija varijatna Teofila Pančića i njegova strast za nanošenje bola je time utoliko ubedljivija.

 

U drugom uglu ringa je… eh…  nešto za dame. Byung Hun-Lee dramatično lep čovek i ako ga niste zapazili u The Good, The Bad, the Weird ili u holivudskom G.I. Joe (gde je, dakako, igrao Storm Shadowa i pojačao moje i inače bestidne snove o ovom nindža ratniku) onda ga sigurno pamtite iz Ji Woonovog Bittersweet Life ili iz Parkovog segmenta iz omnibusa Three… Extremes. Byung dakle nije samo zajebano privlačan pinup lepotan već i solidan glumac ali dobar deo problema koje I Saw the Devil ima je u tome što on svoju osvetničku ulogu nije sasvim ubedljivo realizovao.

 

Naime, taj odmak koga Kim pravi, ta polemička teza koju ovaj film provlači je da osveta ume da bude loša koliko i originalni zločin, naročito kada pokušava taj zločin ne samo da kazni već i da domaši po količini bola koji nanosi. Drugi osvetnički filmovi nam pokazuju osvetnika kao tragičnu figuru koja u dramatičnom momentu mora da se suoči sa ironijom što mu je servirala sudbina i da propita sebe ko je, šta to radi i gde će mu duša. Kim ovaj dramatični momenat rasteže na dva sata filma puštajući gledaoca da adrenalinsku poplavu i sukobljene emocije koje su uobičajeno rezervisane za finale, nekako rasporedi tokom ovog celog perioda. I ovde Byungova pomalo stisnuta interpretacija nije dovoljno uverljiva da nas upeca. Naprosto, Choijev negativac uspeva da ukrade šou pa do kraja filma gledalac praktično počne da navija za njega – iako je svestan da je u pitanju klasičan monstrum – jer su njegova povremena strastvenost i bljeskovi duha simpatičniji od Byungove mrtvoozbiljnosti i dramatičnog patosa što ga kanališe tokom čitavog filma.

 

No dobro, I Saw the Devil svakako ne dostiže metafizičke visine na koje smo navikli gledajući Parkovu trilogiju jer je u krajnjoj liniji u pitanju jedan korektan, mada jako dugačak eksploatacijski film i ako ga se tako gleda, Kimova rešenja su povremeno nadahnuta. Nema ovde parkovskih ekstravagancija niti hiperelegantne socijalne komponente koju je na nas pre dve godine neočekivano bacio Hong Jin-Na sa svojim prvencem The Chaser, ali je I Saw the Devil jedan sigurno slikan i odmereno vođen eksploatacijski triler sa par eksplozivnih scena ultranasilja. Kao začetnik javne polemike o, jelte, nasilju u društvu ili kao protivteza južnokorejskim revenge flickovima, on nije previše potentan, ali kao nasilan film o državnom službeniku koji progoni sadističkog serijskog ubicu na dosta… čudan način, I Saw the Devil je… prihvatljiv.

 

http://www.youtube.com/watch?v=AFp6BVHiVPo

 

Konačno, naterao sam sebe da čekam sve do zvanične premijere filma Ong Bak 3 na zapadu pre nego što sam pogledao HD pirat koga sam skinuo još pre nekoliko nedelja. Osećao sam da finalnom delu trilogije treba odati primerenu poštu i ne švercovati nezvanična gledanja pre nego što ostatak zapadne hemisfere dobije priliku da učini isto. Dobro, jasno je da drugi pirati nisu bili toliko uviđavni i da je premijera trećeg Decembra imala samo virtuelni karakter (tada je film postao dostupan za striming na nekoliko servisa poput iTunesa i Amazona) dok će bioskopska prikazivanja krenuti od polovine Januara, ali nemojte mi oduzimati ovu malu pobedu. Pogotovo što je sam film… ehhh… kako bi to mladi rekli… Epic Fail.

 

Dobro, dalo se to unapred namirisati. Prvi Ong Bak je bio izvanredna akciona vožnja zasnovana na neverovatnim fizičkim predispozicijama protagonista, pogotovo Tonyja Jaaa, kome je to bila prva glavna uloga. Sva vratolomna eksplozivnost najboljih dana Jackiea Chana kanalisana na savremeniji, još rafiniraniji način, provučena kroz specifičnu kombinaciju bangkoške urbanosti i bajkovitosti tajlandske provincije učinila je ovaj film istinskim klasikom. Ali prvi film je režirao Prachya Pinkaew a Tony Jaa je još uvek bio dečko koji obećavaTM a ne internacionalna zvezda.

 

U međuvremenu su se stvari dosta promenile. Ong Bak 2 je sa prvim filmom imao zajedničko samo naslov, a Jaa sada u ulozi režisera je preuzeo na sebe pričanje raskošne istorijske akcione priče sa mitološkim elementima koja je, objektivno gledano bila prilično iznad njegovih autorskih sposobnosti. Razume se, borbena koreografija je bila na najvišem svetskom nivou, ali bajkica koju je Jaa pokušao da proda je svojom em naivnošću em nedorečenošću bila u oštrom raskoraku sa tehničkim kvalitetima filma (kostimi, slonovi, mačevi, statisti itd.).

 

Ovde ne treba ni zaboraviti produkcione porođajne muke kroz koje je ekipa sa Jaaom na čelu prolazila. Tajland u raljama političke i ekonomske krize, međunarodni partneri nesigurni koliko žele da se pruže za projekat koji možda neće biti dovršen, Jaaov beg u džunglu i dvomesečni period tokom koga se nije znalo gde je taj čovek i šta radi (hteo sam da napišem i „da li je uopšte živ“ ali teško je zamisliti da u tajlandskoj džungli postoji nešto što je opasnije nego Tony Jaa) – nakon svega toga nije nikakvo čudo što se Ong Bak 2 završio klifhenger scenom i apelom direktno upućenim gledaocima da, ako žele da vide šta je bilo na kraju, učine sve da Ong Bak 2 bude finansijski uspešan.

 

Za Tonyja bismo, naravno, izgubili i nevinost na mestima gde nismo ni znali da smo nevini, ali je produkcija trećeg dela tekla zbilja dramatično. Tajland je prolazio kroz neke od najdramatičnijih socijalnih karambola poslednjih godina, pa na kraju treba da budemo srećni što smo išta dobili.

 

I, dobro, srećni smo. Makar utoliko da je film završen, da izgleda lepo, da smo Tienovu priču videli do kraja. Avaj, Ong Bak 3 je slab film i to ne samo kao film-film nego i kao film sa temom borilačkih veština.

 

Tony Jaa je ovom prilikom režiserske dužnosti podelio sa jednim od najvažnijih borbenih koreografa na svetu. Panna Rittikrai je radio koreografiju na svim filmovima u kojima je Jaa igrao glavnu ulogu – i na još mnogo tajlandskih filmova – a kao režiser je potpisao čak deset naslova i sasvim je moguće da je ovo razlog što Ong Bak 3 makar izgleda kao film a ne kao nasumično sklopljena hrpa restlova sa snimanja Ong Bak 2.

 

Jer, da ne bude zabune, dobar deo minutaže trećeg dela jesu restlovi sa snimanja Ong Bak 2. Znali smo to unapred, naravno i niko od nas nije očekivao da posle onih scena sa slonovima sad Rittikrai i Jaa kloniraju mamute iz pljuvačke muhe koja je iz ledenog doba u naše vreme donesena sačuvana u ćilibaru, samo da bi finale trilogije bilo spektakularnije od svega do sada viđenog, ali Ong Bak 3 je decidno sirotinjska zabava.

 

Poprilično minutaže ovde odlazi na dramatično prazan hod i pripovedanje je na prilično niskim granama. U najavama za film slušali smo kako će Rittikrai morati da smisli stil borbe za čoveka kome su kosti u rukama i nogama polomljene na sitne parčiće i, zbilja Tien na početku filma i istrpi multiple frakture širom skeleta. Ali se onda sve završi tako što ga lijepa žena i mudri stari čovjek leče nekoliko meseci pre nego što Tony ponovo stane na noge, ljepši i stariji nego pre i krene ponovo da trenira, na najnormalniji moguć način.

 

I onda on trenira i trenira i trenira… Ong Bak 3 ima toliku količinu trening-montaža usklađenih sa lepim eksterijerima i nežnom budističkom muzikom da, ako na trenutak zadremate, nakon što se probudite imate utisak da gledate nekakav infotainment program kojim pokušavaju da vam prodaju DVD za samostalni Tai Či program vežbanja. U filmu ima neverovatno malo dijaloga – čak i za standarde martial arts filmova, što je u skladu sa idejom da svi znaju da priča iz prethodnog dela mora da se završi kroz veliku tuču na kraju trećeg dela i činjenica je da Ong Bak 3 deluje kao polusatno finale prethodnog filma silom razvučeno na celovečernje trajanje.

 

No, dok su nemušte scene Tienovog treninga i… ah… duge kose i… prelepog torzoa makar solidno uslikane, njima kontrastna prikazivanja glavnog negativca i njegovih strahova su na najgrđem narativnom nivou i ne sugerišu nam toliko epski ili bajkoviti štimung koji su Jaa i Rittikrai gađali, koliko stvarno loše epizode serijala o Sport Biliju.

 

Dobro, a šta je sa akcijom? Filmove Tonyja Jaaa pre svega gledamo zbog vrhunski režirane tuče (i slonova, dakako) i ako ništa drugo, Rittikrai i Jaa ovde isporučuju. Da ne bude zabune, i ovde se opšti utisak siromaštva da primetiti, utoliko što akcije ima srazmerno malo s obzirom da je u pitanju završnica trilogije, ali je ovo čega ima jako lepo. Naravno, u svetu poštovalaca filmova sa temom borilačkih veština vode se vrele debate o tome da li je Tony Jaa zaista novi Jackie Chan ili tek nedostojni pretendent, ali sa Ong Bak 2 i 3 Jaa jasno pokazuje ambiciju da borilačke scene učini u određenoj meri transcendentnim, na način na koji Chan – bliži komediji – skoro nikada nije radio. Zapravo, kad malo provrtite film, od svih najvažnijih borilačkih zvezda (Donnie Yen, Jet Li itd.), samo se od Lija povremeno da primetiti sklonost artizmu koju Jaa obilato provlači kroz Ong Bak 3. Njegovi potezi su dizajnirani tako da ne samo izgledaju lepo i budu efikasni već i da ostvare utisak pune dominacije. U skladu sa temom – Tien praktično vaskrsava iz mrtvih i vraća se da bi kaznio zločince – i Jaaov borilački stil na kraju filma je jedna simfonija savršene kontrole nad svojim telom i svesti o prostornim mogućnostima i rizicima, ali pre svega mogućnostima. Naravno, njegova produžena borba sa Danom Chupongom (Dynamite Warrior, Born to Fight) na kraju filma je prelepa i, mada svedena u odnosu na statistima bogato finale prethodnog filma, daje gledaocu određenu zadovoljštinu, ali Ong Bak 3 je sve u svemu jedno, avaj, razočaravajuće ostvarenje prepuno praznina i očiglednih napora da se premoste periodi između šačice spektakularnih borbi. Jaa i dalje ostaje uglavnom veran ideji snimanja naturalističkog (mada visoko stilizovanog) borbenog sadržaja, bez žica i CGI efekata, ali ako već nije imao novaca da snimi više akcije (mada, tuča u kojoj učestvuje nekoliko slonova – to sigurno nije bilo ni lako ni jeftino snimiti) malo je nejasno zašto je insistirao da film traje više od dva sata. U tim silnim praznim hodovima, doduše, veoma naglašeno prozire njegova ljubav ka Tajlandu, njegovoj tradiciji i relativnoj nevinosti života u provinciji nasuprot, jelte, neprijatnim sociopolitičkim zbiljnostima prestonice, pa tu ipak ima neke ljupkosti i lepote, ali da se ne zajebavamo, Jaa i Rittikrai nisu snimili nekakvo duhovno remek delo u kome se ljudi povremeno potuku rukama (i nogama) (i… er…  slonovima) i Ong Bak 3 pati od disbalansa, neusmerenosti i naprosto, manjka razloga da traje toliko koliko traje.

 

Kuda dalje posle ovog filma? Ako ste Panna Rittikrai – verovano imate naređano već šesnaest ugovora za konsultacije o koreografiji. Ako ste Tony Jaa – ostaje vam manastir. Zbilja, Jaa je posle završetka produkcije a pre izlaska filma na tržište obrijao glavu i otišao u manastir u provinciji Surin, verovatno malo izgoreo od stalnih komešanja u Tajlandu i muka vezanih za pravljenje njegovih filmova. Vele da je ovo stvar koja u Tajlandu nije toliko retka, kao i da najčešće nije permanentna i Jaaovi monaški dani, nadamo se, poslužiće da se zaleče duhovni ožiljci i da za koju godinu dobijemo jednog jačeg, ljepšeg i još starijeg Tonyja. Možda se i Tajland do tada malo sredi, a mi konačno dobijemo novi film Tonyja Jaa koji će nadmašiti originalni Ong Bak. Molimo se Budi, dok nas Alah kuša.

 

http://www.youtube.com/watch?v=9BLwXizOmMs

3 reagovanja to “Video sam Đavla u Metropolisu kako se moli Budi”

  1. J.Stickman Says:

    Ali šta ako mu se Ong Bak onak’ slučajno dogodio? Šmrc.
    Jaa bi mogao biti novi Bruce Lee. Ustvari, to je trebao biti ali… Jao kako je ovo loš & dosadan film. Ko zna, možda u manastiru doživi prosvjetljenje? Aman, dotle mi ostaje samo Immortal Iron Fist al’ sa Ajinim crtežom 🙂
    Dugo vrmena ne komentarisah al’ neće se ponovit.

  2. mehmetkrljic Says:

    Aja je car, taj iron Fist koga je on crtao je bolji po crtežu nego po priči a pisala su ga dva moja omiljena scenarista.

    A ja se nadam da će posle Jaaovog izlaska iz manastira ponovo da se desi ujedinjenje sa Pinkaewom i da dobijemo pravog naslednika prvog Ong Baka (mada Tom Yuum Gong nije bio rđav).

  3. A ne znam šta im je bilo da krenu u sav onaj fantasy kad su ulice gradova i seoski pejzaži tamam dovoljni za njegove filmove? Svašta…
    Ajd’ uzdravlje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: