Arhiva za januar, 2011

Boris Kovač, Tajj Kvartet, New Ritual Group i prijatelji – Kolarčeva zadužbina, 25 Januara 2011.

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , on januar 26, 2011 by mehmetkrljic

 

Malo sam izgubio račun koliko sam puta gledao Borisa Kovača uživo, prateći njegovo putovanje od apstraktnih, meditativnih stanja, preko frenetične ekspresije, do kafanskog plesa i… natrag?

 

Boris Kovač je nedavno izdao dvostruki kompakt disk sa novim verzijama (revizijama?) svojih kamernih kompozicija i spoj složenih, ambicioznih komada muzike sa lakoćom čitanja što je došla sa godinama me se prilično dojmio. U intervjuu koji smo za Jazzin uradili sa njim (ne znam zašto Nikola nije potpisao i sebe kad je uradio više od pola posla) pokušali smo da malo iskopamo kako će izgledati živi nastupi, a ovo je zvučalo ohrabrujuće: „Nadam se da će strastvenost (…) biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije.“ Uostalom, Kovač je sa godinama postajao sve teatralniji, spajajući svoju zainteresovanost za scensku muziku sa temama kojima se bez prestanka opsesivno bavi.

 

Koncert na Kolarcu bio je svakako najmasivnije Kovačevo preduzeće koje sam do sada gledao. Nastupi sa sastavom LADAABA takođe su uključivali veće količine muzičara na bini, ali ovde smo ispred sebe videli čak petnaest izvođača što su uspeli da Kovačevu ponudu izvanredno promišljene kamerne muzike bez šavova spoje sa plesnim štimungom iz poznije faze njegove karijere.

 

Za početak – žene (ako ne računamo oboistu Vladimira Puškaša), kvartet TAJJ je gracilno proleteo kroz Winter Song da bi sa (pra)starom Quasi Beguine pokazao Kovačev dug kompozitorima poput Carla Stallinga, mešajući uzbuđene picikato momente sa razigranim gudačkim temama. Boris Kovač od pre dvadeset godina voleo je dinamične kontrapunkte. Boris Kovač od godinu dana kasnije, pak upustio se u složen koloplet kompozicija, Anamnesis, Ekumenske Misterije, koji je revidiran na prošlogodišnjem albumu Chamber Music, a na ovom nastupu je izveden u nešto skraćenoj verziji. Velika je stvar vraćati se muzici koju ste napisali u jedno veoma posebno vreme i davati joj, zbilja novo značenje. Mislim, nemojmo smetnuti s uma da je ovom (kvazi)(ekumenskom) liturgijom Kovač pokušavao da zaustavi rat. Što možete smatrati naivnim ali ne možete mu sporiti ambicioznost.

 

Naravno, dve decenije relativno loših vesti čuda čine za perspektivu, ali naknadna pamet ne mora da bude obavezno cinična pa je ovo čitanje Ekumenskih misterija bilo prilično zanosno, vođeno razloženim zracima svetla harfe i glasovima Svetlane Spajić i Milice Šujice. Štaviše, slobodno možemo reći da je Svetlana svojim teškim jecajima (i odbijanjem da čita note) produbila Kovačevu dvodecenijsku viziju Platonovog „stvarnog sveta obasjanog suncem“, dok su je razmene Šujicinog mecosoprana, Kovačevog bas klarineta, violine Aleksandre Krčmar i fagota Saše Panića učinile sasvim svežom, gotovo kao da je nikada ranije nismo čuli. Kovačev sin Lav je, uz klavir Slobodanke Stević obezbedio odmerena marševska pulsiranja, a Kovač se upisao u klub šefova orkestra kojima sinovi sviraju udaraljke u kome su već Ornette Coleman i… er… Emir Kusturica?

 

Drugi deo koncerta dao nam je nove verzije nekih starih kamernih kompozicija ali i komade urađene za još uvek neizašli album Catalogue of Memories. Kraće kompozicije i više smena među muzičarima podigle su dinamiku ali Kovač u ovoj fazi ne pokušava da dostigne temperature svojstvene njegovim plesnim orkestrima. Međuigre glasova, oboe i Kovačevih duvaljki su i ovde tematski nosile kompozicije, a pratnja u koju su dodati i kontrabas i gitara se pošteno razbaškarila na bini.

 

U ovakvim momentima, Kovačeva muzika je najbliža nečemu što bismo mogli nazvati ukusom širih masa (bez preteranog snobizma pri davanju ove izjave, molim), sa prepoznatljivim folklornim motivima koji promiču kroz guste slojeve ponavljanja osnovnih tema i varijacija među njima. Panonski vestern, kako to reče moj kolega Mićun je zbilja tu da projektuje mentalne slike na zid iza muzičara, ali postoji tu jedna bitna stvar koja dramatično razdvaja Kovača od najvećeg broja muzičara što operišu u polju (savremene) etno/ world kompozicije na ovim prostorima.

 

Ta stvar je Kovačeva opsesija značenjem muzike. Kao najapstraktnija umetnost, kaže on i sam u linkovanom intervjuu, muzika mnogim autorima daje dimnu zavesu iza koje kriju nedostatak značenja. Kod Kovača, čoveka čije je interesovanje za epistemologiju i ljudsku misao uopšte vrlo često tle iz koga mu muzika izrasta, značenja ima u višku.

 

S druge strane, Kovač već decenijama prevladava sopstveni koncept i muzici omogućava da živi iznad značenja, noseći ga ali mu ne robujući. („Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept.“) Delikatan je ovo balans i vrlo je očevidno koliku cenu za to autor (ali i izvođač) te muzike plaća. Kovačevi nastupi uvek su mešavina nervozne napetosti i ekstatičnih oslobađanja, čak i sada kada mu je muzika najmirnija, najzamišljenija.

 

S treće strane, Kovač je skoro pa uklet svojom vezom sa tlom na kome je ponikao. Ovo ne mislim na neki specijalno apstraktan način – naprosto, pričamo o čoveku koji je mogao da ima ozbiljnu međunarodnu karijeru da je manje vezan za sopstveni kraj. Uzmimo to da je tokom boravka u Sloveniji za vreme… rata, Kovač bio vrlo plodan autor muzike za pozorište. Po prvi put u karijeri, dakle, čovek je imao neprekinut dotok novih poslova za respektabilan medij sa kojim je, uostalom, i u osamdesetima imao tesne veze. Neko drugi bi ostao u toj Sloveniji ili je iskoristio kao odskočnu dasku da sutra u Austriji krene da gradi internacionalnu karijeru, preksutra u Nemačkoj zaradi dobre pare i završi kao predavač na nekom konzervatorijumu. Ne i Kovač, koji se vratio u Vojvodinu da pravi muziku koja kao da izvire iz zemlje kada je oslušne.

 

No, zato je i muzika koju pravi i izvodi tako posebna, jer Kovač, ne zaboravimo to, uvek rizikuje. Ne samo da sam izvodi svoje kompozicije, plešući kao posednut, vičući, pevajući i komandujući usplahireno ostalim muzičarima, nego je i njegovo drsko miksovanje gracioznih kamernih komada sa kafanskim plesom i narodnom muzikom uvek na oštrici brijača gde sa jedne strane čeka suva postmodernistička teorija, a sa druge karikatura. I uvek, barem uvek do sada, balansiranje se isplati a Kovačev autoritet u spajanju dvočetvrtinskog balkanskog jazza i ruskog patosa sa orijentalnom strašću, panonske elegije i strastvenosti argentinskog tanga slušaoce (i gledaoce) vodi oštrom ivicom u bezbednost i plemeniti blagoslov muzike koja i dalje nastoji da nas spase.

 

Uostalom, u finalu je i sam Kovač sišao u publiku svirajući sopran saksofon, crven u licu, daha na izmaku, pokazujući nam da sa njim nemamo čega da se plašimo. U takvom momentu teško je ne poverovati u isceliteljsku moć muzike, uostalom demonstriranu koji minut ranije kada je cela sala aplaudirala disciplinovanom pijancu što ga je obezbeđenje izvodilo iz sale.

 

Možda umetnost i postoji, ali ja u to ne verujem, stavio je cinične, ali oslobađajuće reči Baudrillard u usta Warholu. Možda mi ne zaslužujemo spasenje, kaže Boris Kovač, izvodeći svoje lažne liturgije presecane plesnim tačkama, ali ja u to ne verujem. Rispekt.

Zašto je Firepower najvažniji akcioni film u poslednje tridesetdve godine?

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , on januar 23, 2011 by mehmetkrljic

Malodušni prikazi ovog filma na IMDB-u pokušaće da vas ubede kako je u pitanju na brzinu skrpljeni akcijaš u kome omatoreli James Coburn pokušava da odvuče Sophiu Loren u krevet, usput hapseći najbogatijeg čoveka na svetu, film bez logike, glume, scenarija i šarma. Ovi prikazi, naravno, promašuju temu na dramatičan način. Firepower je možda najvažniji akcioni film ikada snimljen. I, da, snimio ga je baš Michael Winner, čovek koga mlađi naraštaji pamte samo kao recenzenta restorana i režisera televizijskih reklama. Naravno, Winner je čovek koji u svom CV-ju ima i naslove poput Death Wish 3 (i Death Wish 1 i 2, kad smo već kod toga), što je obrazovanom čoveku dovoljno da shvati kako je savremeni američki akcioni film pre tri decenije izmislio – Britanac. Evo nekih razloga zašto je Firepower ključni naslov našeg i verovatno svih budućih vremena.

 

  • Bez Firepower Tony Scott bi i danas bio rastrzan između žovijalnosti Beverly Hills Cop 2, artizma True Romance i dekadencije Top Gun. Firepower je film u kome se prva eksplozija događa već posle jednog minuta filma, a pre špice barem pet ljudi odlazi bogu na istinu na nasilan, krvav način.

  • Michaela Bayja povremeno optužuju (čuj, optužuju) da su mu filmovi samo procesija akcionih scena bez logike koja bi pravdala njihovo postojanje, pa čak i bez unutrašnje konzistencije. U Firepower Michael Winner bez ikakvog razloga pokazuje kako američko javno tužilaštvo presreće Elija Wallacha (koji igra mafijaškog) bosa na aerodromu i ucenjuje ga time što čoveku koji je jednom nogom u grobu preseca dovod kiseonika. Već u sledećoj sceni Wallach je veseli bećar na nogama  koji do kraja filma Jamesu Coburnu mangupski namiguje i pokazuje kako se zločin isplati sve dok si dovoljno veliki igrač da država mora da unajmi tebe da bi pronašao najuspešnijeg lovca na ucene na svetu koji, opet jedini može da pronađe najbogatijeg industrijalca na svetu. Ni meni to nema logike. Genijalno je.
  • Mislim, James Coburn sve to vreme samo sedi u svojoj bašti i orezuje biljke. Pronaći ovog penzionisanog baunti hantera je otprilike onoliko teško koliko je teško pogledati u telefonski imenik (ljudi su to tako radili pre googlea).
  • Kad smo već kod toga… James Coburn je u ovom filmu mator, potpuno sed i očigledno nije siguran da li igra u komediji ili u akcionom filmu. Winner mu u jednoj sceni blizu početka podaruje jedan potpuno dementan osmeh u pravcu visokog funkcionera tužilaštva u momentu kada Coburn ugleda sliku Sophie Loren. Kasnije gledalac shvata da su Coburnov i Sophiin lik imali određenu zajedničku… istoriju, ali gotovo je sigurno da sam Coburn toga u momentu snimanja te scene nije bio svestan.  
  • Gato Barbieri. Argentinski free jazz revolveraš što je nekada ukrštao cevku sa Donom Cherryjem, Charliejem Haydenom i Carlom Bley je do kraja sedamdesetih sebe reinventovao kao kompozitora i izvođača prijemčivije, više groovy muzike, pa je i pokupio Grammy na ime Poslednjeg Tanga u Parizu. Njegov saundtrak za ovaj film je sav u fanki ritmovima i nervoznim gudačima preko kojih šef sipa uzbuđena tenor sola. Gato Barbieri, dame i gospodo.
  • Danas su neke od najvažnijih akcionih zvezda u Holivudu afričkog porekla. Od utamničenog Wesleyja preko Bayjevog miljenika Willa Smitha (i, dobro, Martina Lawrencea), do Tonyjevog ljubimca Denzela, da ne pominjemo Larryja Fishburna i Samuela Jacksona. Sedamdesetih godina su Afroamerikanci imali samo blacksploitation. Ne i kod Winnera koji je Holivud usmerio u pravu stranu dajući Coburnu crnog sajdkika što ne samo da je bio ravnopravan planer i izvođač akcija, nego se i pokazao kao snalažljiviji, okretniji i korisniji i od samog glavnog junaka. Kada u jednoj sceni Coburn veli da se pripazi jer bi ga loši momci, sa kojima je već dolazio u kontakt mogli prepoznati, ovaj mu lakonski odgovara „Njima smo svi mi isti“. Razume se, Winner je pronašao jedinog glumca koji je ovoj ulozi mogao da da više istorijske težine od Jima Kellyja. Njegovo ime je naravno O.J. Simpson, a istorija će se tek ispisati.

  • Svestan da žanrovski filmovi moraju da komentarišu bitne političke teme, Winner ne samo da režira uzbudljivu scenu atentata na aerodromu koja je kao prepisana iz bilo kog večernjeg dnevnika onog vremena (vremena Crvenih brigada i kulture aerodromskih pokolja), već i otvara debatu koja i danas traje pokazujući američku naviku ilegalnog hapšenja i ekstradicije ljudi na tuđim teritorijama. Ovde to čak ni ne radi neka od polutajnih agencija američke vlade već javno tužilaštvo.
  • Sophia Loren. Prototip savršene žene. U jednoj sceni sama sebi cepa haljinu i spušta jednu bretelu sa ramena, da bi inscenirala napastvovanje. Naravno, ja bih verovatno film u kome devedeset minuta ne bi bilo ničeg drugog do ove scene opet proglasio za najvažniji film poslednje tri decenije.

  • Sophia Loren. Michael Winner zna koliko je njegova glavna glumica fatalno privlačna pa se njena seksualna žudnja spram Jamesa Coburna sugeriše tek skidanjem minđuša. Efektno. Šmekerski.
  • Sophia Loren. Pa mislim, niko od nas sigurno nije poverovao da je na početku filma ona stvarno udata za tamo nekog istraživača u farmaceutskoj industriji iz ljubavi? Američki akcioni film je sledeće tri decenije žene stavljao skoro isključivo u poziciju žrtve ili makar ugroženog mekgafina koji pokreće radnju. Michael Winner je kroz njen lik u Firepower unapred ismejao ovu praksu. Praksu aseksualnog obožavanja nikada poznatog ženskog objekta koju je, da ne bude zabune, sam doveo do perfekcije u Death Wish serijalu.

  • Kad smo već kod toga, James Coburn je dva metra visok, sed, spečen čovek koji se šeta po Karibima, uz visok imperativ da ostane diskretan, takoreći neprimećen dok planira otmicu Carla Stegnera, najbogatijeg čoveka na svetu. Winner je i sam svestan da ovo ne fercera pa zato celu stvar gura skoro do apsurda ubacujući Jamesa Coburna u još jednu ulogu u filmu. James Coburn ovde igra sebe i svog dvojnika, zbunjujući i zločince i američke obaveštajne službe a verovatno i dobar deo publike. Da je ulogu u filmu dobio neko od originalno planiranih glumaca (Charles Bronson, Clint Eastwood), ovo naprosto ne bi funkcionisalo. Coburn dijaloge sa samim sobom dovodi na nivo prefinjene egzistencijalne satire na kakvoj bi Winneru pozavideo i Jonesku.

  • Billy Barty. U jednoj sceni Coburn svoju ekipu uvodi u veliki kasino koga drži njegov poznanik. Poznanik im se obraća, a O.J Simpson primećuje kako se reči čuju ali čovek ne mrda usne. Onda u kadar ulazi, do tada zaklonjen stolicom, Barty, kepec koji je igrao u… pa maltene u svakom filmu u kome je trebalo da se pojavi kepec – u Čarlijevim Anđelima, u originalnom Gospodaru prstenova… U tom trenutku film oficijelno postaje najbolji akcioni film ikad snimljen.
  • Steven Seagal danas kao standardnu klauzulu svojih ugovora za snimanje ima zahtev da njegov lik u filmu nikada ne može da bude povređen, onesposobljen ili čak stavljen u podređen položaj. Winner kroz Coburna daje prototip ovakvog lika. Ovo nije dramska priča o ljudima koji prevazilaze nemoguće izglede transformišući se duhovno pritom. Ovo je film u kome helikopter eksplodira a zapaljeni ostaci padaju na konjanike koji (bezuspešno) progone Coburna.
  • Kad smo već kod toga – Coburna jure istovremeno na konjima, u džipu i u helikopteru, a on beži u kolima koja vozi Sophia Loren. Jamačno scena koju je Peckinpah uvek želeo da snimi ali nikada nije za to imao hrabrosti. No, barem smo tako dobili izvrsni The Getaway.

  • Firepower je naširoko citiran u filmovima koje će snimati sledećih trideset godina. Scena u kasinu? Očigledan naklon sa Casino Royal. Poslednja trećina filma? Imate tri mogućnosti da pogađate koliko ju je puta Jeph Loeb pogledao pre nego što je seo da piše scenario za Commando. Potpuno besmisleno korišćenje lifta u prvom Matrixu je verovatno bilo samo nastojanje da se nekako napravi referenca na scenu u Firepower u kojoj Coburn obezbeđenje najbogatijeg čoveka na svetu  uspe da zavara bacajući na dno lifta šaku dolara. Završnica sa kerozinom na doku i raketnim pištoljem? Pa, gledali ste valjda Expendables?
  • Jake La Motta. Ozbiljno. Tri godine pre nego što će Scorcese snimiti film o njemu, La Motta je igrao u Firepower. Naravno, Scorcese se nije usudio da ovo pomene u svom filmu plašeći se direktnih poređenja između Raging Bull i Winnerovog neshvaćenog remek dela.
  • Akcija. Coburn ne samo što ljude i pse šalje Morfeju u naručje preciznim hicima iz pištolja za uspavljivanje nego i, kada je to potrebno, rukuje žicom, tridesetosmicom, pa i automatskom puškom. Ipak, omiljeno oružje mu je vatra.
  • Doduše, obezbeđenje najbogatijeg čoveka na svetu je dosta… slabo. Coburn i Simpson im prvo zapale vilu točeći im unutra benzin kroz razbijen prozor, a posle se ušetaju u hotel koristeći pomenutu šaku dolara i papirnu kesu. Tri prstena obezbeđenja, malo sutra.

  • Mada mu ni to ne bi pomoglo. Kada Coburn shvati da je nasankan i vrati se na Antigvu da završi posao za koji je plaćen čak milijun dolara (Inflacija, veli Eli Wallach mangupski namigujući), sam i nadrkan, čovek bi pomislio da će najuspešniji lovac na ucene na svetu smisliti genijalan taktički plan kojim će zavarati Stegnerovo obezbeđenje i ščepati ga ispred nosa svima dok se još ne opasulje. Čovek bi previše komplikovao. Coburnov plan? Da sedne u buldožer i bukvalno poruši zidove kuće u kojoj je Stegner, pucajući pritom iz bezbednosti kabine na njegove čauše.
  • Winner ima pravilo: ako se neka stvar pojavljuje u kadru više od dvaput, ona do kraja filma mora da eksplodira. Automobili, zgrade, helikopteri i drugi inventar lete u vazduh zato što inače američki akcioni film nikada ne bi mogao da se rodi.

 

Ne verujte zlim jezicima. Winner se ne preziva tako kako se preziva slučajno. Firepower valja gledati i slaviti. Tako će i biti.

Confucius

Posted in Uncategorized with tags , , , , , on januar 16, 2011 by mehmetkrljic

Znam šta mislite. S obzirom da u filmu Confucius glavnu ulogu igra Chow Yun Fat, pitate se kako su u biografsku priču o najvećem kineskom (i azijskom, kad smo već kod toga) misliocu uglavili mačevanje i kung fu.

 

Kineska kinematografija, ako ćemo da razmišljamo na određen način, pažljivo reflektuje poziciju kineske države u aktuelnoj povijesnoj zbiljnosti. U tom smislu, visokobudžetni kostimirani (para)istorijski spektakli koje najveća zemlja na svetu nesmanjenim tempom pumpa poslednjih deset godina sa jedne strane su podsećanje ostatka planete na to ko ima neprekinutu nit visoke civilizacije i kulture u poslednja tri milenijuma, a sa druge takođe podsećanje da i u krizi koja potresa naše globalizovano globalno društvo, da ne pominjemo finansijsko tržište, Kina ostaje najbrže rastuća privredna oblast na Zemlji.

 

Posle Woovih Red Cliff 1 i 2, red je došao i na Mei Hu da se okuša u rekreiranju jedne važne istorijske epohe u kineskoj istoriji. Autorka je za ovaj posao došla i više nego spremna, s obzirom da je u drugoj polovini devedesetih potpisala cenjenu televizijsku seriju o dinastiji Yong Zheng (Yong Zheng wang chao). Kako je u ovoj seriji Mei Hu u principu rehabilitovala imperatora Yong Zhenga do danas pamćenog uglavnom kao krvožednog neprijatelja poštene inteligencije u svojoj državi, predstavljajući ga kao… čoveka sa manama ali i vrlinama, bilo je interesantno videti šta će uraditi sa osobom koja je neka vrsta njegovog antipoda, političkog i etičkog. Producenti su pošteno odrešili kesu, makar za kineske pojmove, pa se sa dvadesetdva milijuna dolara ovaj film može pohvaliti solidno raskošnom produkcijom. Dobro, u Holivudu su ovakvi budžeti rezervisani za poluindi polueksperimentalne filmove, ali Confucius se časno razmeće kostimima, stotinama statista, CGIjem…

 

Što sve, zaista može da zazvuči malo pogrešno. Da, Konfučije kojeg poznajemo, makar anegdotalno, jeste bio i političar, ali teško da se njegov život mogao opisati kao pustolovan, natrpan akcijom i borilačkim veštinama. Potreba da se ispriča priča o tome kako je najveći kineski intelektualac onog (i svih drugih) vremena svoju uticajnu a nenametljivu filozofiju uposlio u stvaranju boljeg društva u ovom se slučaju poklopila sa potrebom da se kineskim (i svetskim) bioskopskim platnima servira još jedan kineski imperijalni film, ona demonstracija neprekinute niti tradicije i ekonomske/ kulturne nadmoći koju smo gore pominjali, pa finalni produkt pomalo pati od napetosti između ova dva koncepta.

 

Konfučije je, dakako, tako važan mislilac jer je Kini iz petog veka pre nove ere doneo način razmišljanja koji će tokom narednih vekova, kroz interpretacije i učenja njegovih sledbenika podariti filozofiju što je uspešno spojila poštovanje prema tradiciji i religioznu duhovnost sa pragmatičnim tretmanom političkih realnosti i etičkim imperativom utemeljenim pre svega na čoveku. Iako se Konfučije u priličnoj meri oslanjao na božansko kao osnovu svog mišljenja (govoreći između ostalog da vladar na Zemlji dobija od Neba mandat za vladanje), moglo bi se reći da je ovo bila pre svega pragmatična taktika da se publici novi koncepti predstave njoj razumljivim jezikom. Kao otac humanističke misli na azijskom kontinentu, Konfučije je zaslužan za dobar deo postuliranih vrednosti čak i savremenog društva (na primer zlatno pravilo o tome da drugom ne činimo ono što sebi ne želimo) i ovu je humanističku etiku uverljivo utkao u svoja učenja o vođenju društva i države. Insistirajući na izgradnji morala i učenju kao osnovnim vrednostima društava, njihovih vladara ali i podanika, Konfučije je još za života inicirao konkretne promene, ne samo u državi Lu u kojoj je rođen već i ostatku u to vreme razjedinjene Kine.

 

Ova dostignuća su i akcentovana u filmu koji ne želi da nas zamara sa prvih pedesetak godina Konfučijevog života, uskačući direktno u trenutak kada pedesetogodišnji učitelj morala, sin palog ratnika odrastao u siromaštvu i egzilu, već izvesno vreme poštovani gradonačelnik Zhongdua (danas na teritoriji Pekinga) dobija od svog kralja ponudu da postane jedan od njegovih ministara i primeni svoje ideje o vladavini etike, a što su se tako dobro pokazale u Zhongduu, na čitavo kraljevstvo.

 

Prikazan kao blagorodni mudrac operisan od nametljivosti, tipično azijski skroman i ljubazan, Konfučije svoja načela demonstrira kroz spasavanje mladog roba koji, po pravilima pogrebnih rituala treba da bude sahranjen sa pokojnim premijerom, ali i kroz uspešno osujećenje podlog plana susednog kraljevstva Qi namernog da izdajom i agresijom osvoji dominantnu poziciju u odnosu na Lu. U prepričavanju istorijske situacije u kojoj je Konfučije zbilja uspeo da povrati tri grada što ih je Qi okupiralo tri decenije ranije, vidimo ratno lukavstvo na koje bi pala samo AI iz nezakrpljene verzije igre Civilization V, ali glumci i režiserka sve to uspevaju da nam prodaju, lebdeći negde na osetljivoj sredini između biopik drame i bajkovite naracije.

 

Dalje gledamo Konfučijeve pokušaje uvođenja reformi u samo kraljevstvo Lu, kojim bi se oslabile pozicije (korupciji sklone) vlastele a u korist uređenog (i moralnog) društva kao celine, a koji su ga doveli do političkog pada i progonstva. Prva polovina filma je dakle, dinamična, brza, sa nekoliko primereno spektakularnih scena ratovanja.

 

Druga polovina, prikazuje nam proteranog Konfučija kako se sa grupom učenika potuca po kineskim kraljevstvima, svugde poštovan ali nigde zbilja dobrodošao, opasan za sistem ali ne kao revolucionarna sila (ideja o zbacivanju tirana koji je izgubio mandat neba da vlada biće konkretizovana u konfučijanstvu tek kroz radove najvećeg Konfučijevog sledbenika Menčija) već kao čovek čija čistota ideja posramljuje vladare i njihove administracije ogrezle u korupciju i spletkarenje. Dakle, dobijamo jednu dosta uverljivu mesijansku biografiju u kojoj se mudri, skromni čovek kreće od dna i nemaštine do bogatstva (pre svega bogatstva porodice i kruga prijatelja koji ga vole, a zatim i do određene materijalne imućnosti) i društvenog uticaja, samo da bi mu zatim sve bilo oduzeto a on bio bačen na iskušenja. Mesija ovde postaje martir, a ljubav koju on i njegovi učenici uzajamno uzgajaju jedni za druge je jedina nagrada koju će imati tokom godina u progonstvu.

 

I sad, ne mogu da kažem, ima ovde veoma uspelih elemenata, scena gde su Konfučijeve parabole i aluzije (u kojima se najradije izražavao) besprekorno odrađene. Mei Hu uspeva da nam ponudi kraljeve i velikaše, učenike i sledbenike koji su sa jedne strane uverljivo ljudski likovi, bez nekakvih „filmskih“ stilizacija a da sve ipak bude hiperstilizovano na jedan (polu)mitološki način. Konfučijeva učenja nama su danas poznata samo preko apokrifnih tekstova (ne postoji ni jedan sačuvan tekst koji se sa sigurnošću da pripisati samom Učitelju) pa je tako i pričanje priče u filmu moralo da se odvija u okvirima jedne pre svega odabrane, samonametnute konzistentnosti likova i filozofskih koncepata. Chow Yun Fat je vrlo dobar kao blagi, iskreni Učitelj koji zastrašujuću visprenost uma prodaje uz razoružavajući osmeh, dubok naklon i prijateljski ton.

 

Međutim, sam tempo filma sa jedne strane, ali i ton u celini ostavljaju nas pomalo nezadovoljene. Dok se prva polovina odvija brzo, efikasno, posredujući scene porodične mirnoće jednako uspelo kao i prizore sa ogromnih bojišta, druga polovina mora da se oslanja pre svega na individualne ljudske drame na dugačkom putu koga su Učitelj i njegovi učenici godinama prelazili i tu dolazi do priličnog pada u pripovedanju. Ne najmanje, problem je i u tome što se sam Konfučije ovde iz pragmatičnog javnog radnika transformiše u mesijanskog, duhovnog isposnika koji više meditira (i svira) nego što priča. S obzirom da smo videli kako je napustio skoro sve što je imao, uključujući najbližu porodicu, činjenica da se režiserka odlučuje da njegova unutarnja iskušenja posreduje samo kroz nekoliko (doduše ubedljivih) izraza lica Chow Yun Fata je za moj račun razočaravajuća. Od čoveka koga smo gledali u prvom delu filma nastaje svetac pa čoveka odjednom kao da više i nema i njegov se nedostatak oseća.

 

Ovim se ne želi reći da je pripovedanje nevešto, naprotiv, individualne scene su odrađene sjajno (propadanje dela kolone u zaleđenu reku, kada jedan od učenika umesto svog života spasava Učiteljeve spise; bratska podela jedne činije supe između nekoliko desetina ljudi; povratak u Lu i padanje ničice na rodnoj grudi), ali sama pripovest o čoveku ovde se gubi ispod naslaga (kvazi)religijskih prizora.

 

Uz to, celokupni ton filma je naglašeno zaslađen, sa za Aziju, bojim se, više nego čestim oslanjanjem na široke panorame impresivnih eksterijera, slikanjem kostima i predmeta i orkestarskim skorom oskarovca Cong Sua (Poslednji kineski car) koji je, dakako, ucenjivački emotivan i snažan. Mrvu više naturalizma i ulaska u psihologiju glavnog lika dalo bi daleko povoljnije rezultate u filmu koji je na kraju ispao prenaglašeno edukativan.

 

No, nije da tu edukaciji nema mesta i možda je najimpresivniji utisak taj kako Mei Hu uspeva da nam proda Kinu pola milenijuma pre Hrista koja je uverljivo na visokom nivou civilizacije i društvenog organizovanja, što je svakako i bio cilj producenata. Za potrebe ovog cilja na dužnostima direktora fotografije upošljen je Peter Pau koji je i sam ubio Oskara (za Leejevog Pritajenog Tigra, Skrivenog Zmaja) (kad se već nisu setili da mu istog daju za Woov The Killer) i tu se nema šta mnogo prigovarati, naprotiv, ima mnogo razloga za uzdisanje i aplauz. Dobro, ako baš želite da prigovorite, CGI efekti su povremeno jeftiniji nego što bi trebalo da bude, ali opet, ovo je film o misliocu i podučavatelju, pa su i uglavljivanje scena masovnih bitaka, ali i skoro na silu ugurana lepotica Zhou Xun (čija je rola kratka, upečatljiva i, ah, patetično tragična na kraju) pokazatelji da je neko od gore diktirao da stvari moraju da budu spektakularne po svaku cenu. Što podseća da nije Holivud jedini kriv za to gde se danas nalazimo kao društvo i rasa.

 

No, kad imate spregu države i biznisa onako kako je imate u Kini, tako i možete da radite ovakve stvari pa je i Confucius, recimo, u Kini ostvario takav uspeh kao što je potiskivanje Avatara iz bioskopa (doduše samo 2D bioskopa), iako je jasno da je u pitanju bila pre svega politička, manje čisto ekonomska odluka.

 

Ali dobro. Ovaj film svakako nije bez svojih mana u pripovedanju i tempu, nikako nije za publiku koja očekuje kung fu i mačevanje (i pored tih nekih spektakularnih scena borbe) i koristilo bi mu više naturalizma, a manje patetike, ali ako ste skloni kostimiranim istorijskim spektaklima koji će vas pritom poučiti etici na kojoj je izgrađen veliki deo savremene civilizacije (hej, čak i Ahmadija Muslimani se u dobroj meri oslanjaju na Konfučijanstvo), ovo nije neprijatan način da se sprže dva sata.

Trejler

Misfits (Druga Sezona) i The Town

Posted in Uncategorized with tags , , , on januar 11, 2011 by mehmetkrljic

Novogodišnjebožićni praznici su naravno idealna prilika da se, rasterećen obaveza svakodnevnog osmočasovnog prebivanja u kancelariji posvetim ožderavanju nekim duhovnim zadovoljstvima, pa sam tako pored opscenih količina vremena provedenih igrajući Minecraft i New Vegas, u svoj zeznuto natrpani itinerar uspeo da uglavim i odgledavanje druge sezone britanske serije Misfits.

 

O prvoj sezoni ovog iznenađujuće moćnog serijala pisao sam pre nešto jače od godinu dana na UPPS-u i tamo sam šestodelnu ekstravagancu obasuo biranim rečima i neobuzdanim pohvalama. Pročitajte.

 

Ako vas baš preterano mrzi, sažeto govoreći, Misfits je tako dobra serija jer uspeva da gledaocu blaziranom od decenijskog overdoziranja superherojskim i drugim sadržajem bliskim urbanoj fantastici pruži tretman koji će mnogo puta obrađivane, takoreći klasične motive ponovo učiniti svežim i potentnim. Bez sve šale, ako uzmemo u obzir da ja svake nedelje pročitam po nekoliko stotina strana superherojskih stripova, pa tome pribrojimo filmove, serije, crtane filmove (i serije) i igre slične ili iste tematike, nije preterano reći da je potrebno jedno pravo malo čudo da me trgne, natera da dignem glavu, obratim pažnju i iskusim onu iskonsku opijenost začudnim kakvu superherojski sadržaji (treba da) bude u svakom poštenom dečaku.

 

Misfits je uspeo upravo u tom smislu, resetujući na neki magičan način moje sinapse tako da se ponovo stavim u kožu mladih ljudi (što sam više nisam) koji putem natprirodnog incidenta dolaze u posed supermoći (što ih nikada, ni pored najbolje volje nisam dobio), omogućujući mi da zajedno sa protagonistima otkrivam svet koji najednom postaje sasvim drugačije mesto u pogledu percepcije, pravila, odnosa moći… Prva sezona je bila uspešna i utoliko što je stvari držala zdravo prizemljenim, otimajući se impulsu da svet Misfitsa nasele ekosistemom superheroja i superzločinaca raspoređenih u podgrupe (heroj i njegova galerija neprijatelja, dobre i loše ekipe, arhinemeze itd.), sa sve kostimima i opremom, a što bi seriji možda na kratke staze podarilo jaču marketibilnost (i sekundarne linije prihoda kroz merčandajs) ali bi je orobilo za ton socijalne relevantnosti koji je bio krucijalan za njen uspeh (i kvalitet). Misfits su superherojštini prišli sa jedne socijalno-satirične strane ne dopuštajući postmodernoj refleksiji da ostane na nivou akademskog iskaza pa su tako uspeli u nečemu skoro nedostižnom za britanske autore u domenu superherojskog žanra – da naprave priču koja ima značenje, a izvan cementiranih kanona samog (američkog) superherojskog stripa. Prva sezona je svoj crni humor i omladinsku dramu sjajno iskombinovala sa fantastičnim i natprirodnim elementima čuvajući naturalizam likova i mizanscena i nadevajući ga sa dovoljno alanfordovske satire ali i dovoljno akcije/ horora/ fantastike da sve profunkcioniše na najbolji moguć način. Ovde nismo imali ljude u gej kostimima i monologe nabijene teatralnošću i ekspozicijom, već žive ljude u situacijama u kojima smo mogli da zamislimo i same sebe, bez previše napora.

 

Što je, naravno, ostavilo dosta dilema u pogledu toga može li druga sezona uopšte da isporuči uporedivo iskustvo. Sjajan klifhenger na kraju prve sezone nije dopuštao ni najmanje sumnje u to da li želimo da dobijemo još, ali kako je strepnja, kada ste star, ogorčen čovek, uvek veća od nade, tako sam se i ja plašio da će druga sezona Misfits upasti u isprazni manirizam i obigravanje oko opštih mesta. Na kraju krajeva, američki serijal Heroes je prilično uspešno i brzo od obaveznog štiva došao do stadijuma nepodnošljivog smeća – kao uostalom i sve drugo čega se Jeph Loeb u poslednje vreme lati – i da li smo smeli da se nadamo da će Britanci moći i umeti bolje?

 

Strepnji, na kraju nije bilo mesta a nada ne beše izneverena! Druga sezona je na najbolji način pokazala da Howard Overman (da li je samo koincidencija da ime kreatora serije znači „nadčovek“ i korišćeno je za alternativnu verziju Supermena, na Zemlji 10? Da li uopšte verujemo u koincidencije?) sjajno razume materiju sa kojom radi i njegovo umešno variranje klasičnih superherojskih motiva i besprekorno vezivanje istih sa povijesnim zbiljnostima Britanije sa kraja prve decenije trećeg milenijuma posle Hrista učinilo je i ovih sedam epizoda izvrsnim gledalačkim iskustvom.

 

Nije ni malo slučajno što je za prvu sezonu serijal dobio izvrsne kritike i (prilično) prestižnu BAFTA nagradu a slutim da će se nešto slično ponoviti i sa drugom. Bitni elementi su i dalje tu – Misfits je i dalje serija o ubedljivim mladim ljudima koji žive na margini društva, ne nužno ekonomskoj već pre svega političkoj. Misfits je serija o post-blerovskoj Britaniji koja imperijalnu/ kolonijalnu prošlost i evrounijsku sadašnjost venčava kroz administrativnu pacifikaciju stanovništva i pažljivu komodifikaciju svih materijalnih (i još više nematerijalnih) pojava u vidnom nam polju. U ovakvom okruženju mlade, delinkventne (zapravo ASBO, što je na granici delinkvencije) osobe obdarene supermoćima nisu prirodni kandidati za odbranu društva od tradicionalnih pretnji (etnički ili klasni drugi, spoljni neprijatelj, unutrašnji propitivač status kvoa itd.) kako to ide u klasičnom superherojskom stripu (koji je neobično konzervativan s obzirom na svu revolucionarnost premisa) već su pre bliže jednoj unutrašnjoj dijaspori, sloju koji je razdvojen od zamišljene kulture glavnog toka ne samo klasno i etnički već pre svega po osnovi odustajanja od pravila igre. Misfits, kao i mnogi njihovi vršnjaci sa ove strane ekrana, ne odbacuju apriori vrednosti kulture u kojoj žive (kao što to ne čine ni muslimanski imigranti u Britaniji ili, ako hoćete, Krajišnici u Beogradu, ili, ako hoćete, klinci iz blokova rođeni u Beogradu) ali ne veruju u proces koji dovodi do stvaranja ovih vrednosti. Za razliku od Amerike koja se još uvek može hvaliti time da je zemlja mogućnosti, kontinentalna Evropa i Britanija su društva duboko utemeljena u klasnom, porodičnom i tradicionalnom, pa su tako i opcije za socijalnu promociju zapravo daleko ograničenije. S druge strane, naravno, i rizik od potpune socijalne propasti je manji, sa svim bezbednosnim mrežama koje bogata društva imaju, ali Misfits jasno pokazuje da je tavorenje duha u besciljnom obitavanju u sredini prilično bolno čak i kada nema bola od udarca o kamenito socijalno dno.

 

Dobro, dakle, ne pričamo o klasičnim herojima, ali ni o klasičnim nihilistima, Misfits su ona fina sredina između neverovanja i žudnje da se veruje, odsustva ideološke platforme i revolucionarne žudnje i Howard Overman ih u drugoj sezoni vodi kroz pregršt novih avantura koje je povremeno gotovo nemoguće etički odrediti. U tome je i jedna od tajni istrajnog šarma ove serije – Misfits nisu „barabe sa dobrim srcem“ ili „heroji sa mračnom stranom“ već ljudi koji se ne bave večitim pitanjima niti velikim narativima pošto su njihovi životni imperativi mnogo prizemniji, svakodnevniji, bliži i Overman ih spretno pušta da se na smenu bave uobičajenim problemima mladih odraslih individua sa posebnim socijalnim hendikepima, ali i sjajno osmišljenim superherojskim izazovima. Kao i u prvoj sezoni, supermoći/ superosobine protagonista odmereno su metaforične i reflektuju određene njihove psihološke ili socijalne karakteristike i skriptovi pojedinačnih epizoda odlično igraju na ovu kartu. Ima tu sjajnih satiričnih celina, kao ona sa komercijalizacijom superherojskog „pokreta“ ili ona sa Božićem, ili ona sa Grand Theft Auto posvetom, ali i dirljivih ličnih odiseja, kao što je ceo podzaplet sa Nathanovim ocem i bratom.

 

Možda najvažnije, Overman se nije plašio toga da svojim likovima, najvrednijem elementu i najvećem kapitalu serije, dopusti da se menjaju (ubijajući neke bez milosti ali i dodajući nove bez straha). Pri tome, ne govorimo tek o kozmetičkim izmenama, o tome da je Nathan Roberta Sheehana još nepodnošljiviji, vulgarniji i opsednutiji seksom nego ranije, a Simon Iwana Rheona još nespretniji, sramežljiviji i povučeniji, već o propisnoj evoluciji, čak sazrevanju likova koji nisu samo hodajuće biblioteke ironičnih replika nego ljudi koji imaju emocije, koji donose odluke, pogrešne i ispravne i posle žive sa njima. Posebno je impresivno kako Overman ovde uspeva da uplete tipično superherojsku temu (putovanje kroz vreme, kostimirana borba protiv zločina) sa tipično omladinskom temom ličnog sazrevanja, seksualnog, socijalnog, emotivnog i psihološkog.

 

Samim tim i druge tipične superherojske motive (gubitak moći, suočenje sa „tradicionalnim“ natprirodnim…) u ovoj seriji gledalac doživljava i proživljava na jedan intenzivniji način, pogotovo što se u ovoj kablovskoj produkciji ne preza ni od seksa ni od ubijanja ni od kojekakvih skatoloških gadosti koje sve na gomili ne bi baš prošle na nekoj običnoj televiziji, pa su tako Misfits uspešno sačuvali i blagi element šoka, kako u odnosu na klasične omladinske priče, tako i u odnosu na superherojštinu. Kraj druge sezone ponovo je zadovoljavajuće zaokruživanje ciklusa priča ali i svojevrstan klifhenger koji me ponovo uvodi u dualitet žudnje i strepnje. Treća sezona stiže na jesen, a ako do sada niste pružili priliku ovom sjajnom televizijskom produktu (i u glumačkom, a naročito u vizuelnom smislu – em je serija snimljena, režirana i montirana ultramoderno, em je sve u visokoj definiciji), trinaest dosadašnjih epizoda nikako nisu nepremostiva prepreka.

 

http://www.youtube.com/watch?v=birBpST9sLo

 

Praznike sam iskoristio i da se upoznam sa drugim režijskim poduhvatom Bena Afflecka, nakon što su mu Cripple, Zoon, ali i drugi uputili birane reči pohvale i odobravajuće klimanje glavom. The Town je zbilja isporučio.

 

Što je pomalo i ironično kad se čovek na trenutak osvrne na recimo devedesete u kojima je Ben Affleck bio lepi dečko sa potencijalom da bude glumačka zvezda a njegov ortak Kevin Smith režiserski maverik u usponu. Smith je danas bucko koji snima grozne filmove i tezgari kao glumac u… Die Hard (!!!) a Affleck snima sjajne filmove kakvi trenutno strahovito nedostaju Holivudu. Ko bi rekao?

 

Iskušenje je The Town proglasiti „starinskim“ filmom, to jest filmom koji provlači tradicionalne bioskopske vrednosti, ima junake koji su ljudi sa dubinom i karakterom (makar taj karakter ne bio lak za svariti), te priču koja je istovremeno žanrovska ali i socijalno, ili ako hoćete, čak i politički relevantna. Iskušenje je Afflecka uporediti sa Kazanom, Scorceseom, Mannom, ili Walshom. Ali u svim tim iskušenjima se plašim da se ne izgubi poenta, poenta da je Affleck zapravo jedan iznenađujuće siguran autor i da je njegov drugi film jedna naglašeno ubedljiva priča o urbanom kriminalu ispričana žanrovski ali naturalistički, dinamično, semantički gusto ali bez senzacionalizma i preterivanja u melodramatici. Hoću da kažem, iako je The Town možda nastavljač tradicije „ozbiljnog“ kriminalističkog filma, on ovoj tradiciji duguje najviše to što zna da je sasvim u redu da veruje u svoj materijal i u svoje likove, bez bežanja u žanrovska opšta mesta i stereotipove, a sasvim je izbegao imitiranje njenih pripovednih formi i ponavljanje njenih, već izrečenih iskaza.

 

Dobro, nije nemoguće da ja samo učitavam u Affleckovu disciplinovanu, nerazmetljivu režiju nameru da se stvarima priđe sa jedne naturalističke, sociopolitički zainteresovane strane, jebiga, Marksista u meni odbija da umre i posle toliko decenija, ali činjenica je da se njegova priča o kriminalcima iz bostonske četvrti Charlestown vozi jednim efikasnim tempom, bežeći od postmilenijumskog odmaka iz realnog/ naturalističkog u spektakularno/ snoliko koje karakteriše rad meni inače dragih Michaela Bayja ili Tonyja Scotta. I Bay i Scott se u svojim filmovima dotiču sociopolitičkih motiva ali im rad u Holivudu koga u velikoj meri definišu eksperimenti na polju forme koje su devedesetih kanonizovali Tarantino (više) i Rodriguez (manje) daju dovoljan alibi da i ove motive upletu u priču samo formalno. Čitava žanrovska klika od, recimo blokbasterskih Snydera i Nolana, pa do poluandergraund ekipa poput Neveldinea i Taylora se rado drži ove igre i uzdržava se od ozbiljnijeg hvatanja u koštac sa pitanjima koja uzgred postavljaju.

 

Što nije samo po sebi rđavo, ja sam poslednji koji će insistirati da se podtekst mora eksplicitno uneti u diskurs filma, naročito ako autor nije kadar da se sa njim pohrve, ali opet, blagorodno je kada se pojavi autor koji ne samo da nema problem sa time na planu koncepta već je i više nego sposoban da takav film u trajanju od dva i po sata (barem u extended cut verziji koju smo mi gledali) i iznese.

 

Da je taj autor baš Ben Affleck, čovek na koga jače od deceniju i po imam dostojanstven man crush, to je još ljepše. Njegova pripovedačka veština je iznenađujuće zrela, s obzirom da nije školovan za režisera i da mu je ovo tek drugi celovečernji film. Da ne bude zabune, ne pričam ovde o nekakvoj postavci scena i rutinerskim rešenjima za koja možemo da zahvalimo iskusnom asistentu režije, već o zaista sveobuhvatnoj kontroli nad pričom koja se odmotava odmerenim, neuvredljivim tempom i gledaoca iz dinamičnog uvoda natrpanog adrenalinom i nasiljem bez napora odvodi u pravcu praćenja nekoliko interesantnih ljudskih sudbina ali i razumevanja socijalnog miljea koji je vrlo stvaran i, uostalom vrlo relevantan za bilo koje društvo koje sebi može da priušti da gleda ovakav film.

 

Urađen po romanu Chucka Hogana (koji je trenutno duboko u saradnji sa Guillermom Del Torom na kreiranju vampirske trilogije započete romanom The Strain), The Town je ipak u velikoj meri Affleckov šou, sa pažljivim balansom tragično nemoguće ljubavne priče sa tragično mogućim (da ne kažem neizbežnim) socijalnim potonućem jednog segmenta (američkog) društva što se suočava sa progresom koji iza sebe ostavlja i podosta ruševina.

 

Ova tema posebno je potentna kad je u pitanju Amerika, već pomenuta kao zemlja mogućnosti u kojoj su pravila mnogo labavija a potencijal za preskakanje socijalnih stepenika mnogo veći nego u sporoj, opreznoj Europi. Naravno, princip radi i u drugu stranu – rizici za gubljenje svega i pad u opskurnost i društvenu marginu uvek su iza ugla, ako niste dovoljno brzi i okretni, a Affleck sa The Town zapravo i priča priču o ljudima i zapravo čitavom segmentu populacije umornom od trke i željnom malo sigurnosti. U tom smislu, priča o unutrašnjoj dijaspori i ovde je relevantna, pogotovo što je fokus na pretežno irskom stanovništvu Bostona, njihovom snažnom osećaju pripadnosti porodici/ etnicitetu/ tradiciji, a Affleckovi gangsteri su neobičan ali i neobično potentan portret ljudi rastrzanih između tradicije/ porodice sa jedne strane, (američke) ambicije i žudnje za boljim životom (na nekom drugom mestu) sa druge i ubilački dosadnih, po dušu pogubnih svakodnevnih poslova sa treće. Posebna snaga ovog pristupa je upravo u tome što izvanredno profesionalne pljačke banaka i vozila za transport novca koje protagonisti izvode, ironično, nisu spasilačke doze adrenalina i injekcije finansijske sigurnosti u njihove živote već se i same na posletku svode na kolotečinu iz koje nema izlaza.

 

Na ovaj način, Affleckovi junaci su skoro klasični ukleti noir antiheroji kakve po svojim stripovima provlači Ed Brubaker i zapravo, ako u sledećih nekoliko godina ne dođe do saradnje na transverzali Affleck-Brubaker koja bi rezultirala filmovanjem neke priče iz serijala Criminal, to će biti jedna kosmička nepravda i propuštena šansa. Doduše, kako sam već napomenuo, Affleck ima jedan veoma izražen pripovedački glas i bilo bi zanimljivo kako bi se snašao sa Brubakerom koji je i sam dosta autorski nametljiv.

 

No, taj Affleckov glas je u velikoj meri zaslužan za kvalitet ovog filma. Njegovi likovi priču pričaju u velikoj meri kroz dijaloge i dok sam sebe više puta hvatao kako klimam glavom i sebi kažem „Evo opet ekspozicija kroz priču“, ovo nije umanjilo ubedljivost likova i njihovih ličnih kobi. Od Affleckovog Douga (pametnog momka koji se skoro spasao usuda starog kraja samo da bi završio u istoj kamikaza-lokomotivi koju je vozio i njegov otac pre njega) preko izvrsnog Jeremyja Rennera čiji Jem je sjajan primer dečka iz kraja koji veruje – do kraja jer ne zna ni za šta drugo (Renner se posle Hurt Locker i ovog filma opasno kandiduje za jednog od najboljih glumaca aktuelnog Holivuda a čak nije ni lep!!!), pa do vrlo solidne Rebecce Hall, u ovom filmu gledamo ljude kojima savršeno verujemo, a  tu čak nisam ni pomenuo odlične epizode Blake Lively i pokojnog Petea Postlethwaitea. Mi im verujemo u tome kako žele da promene svoje živote, kako se igraju sa opasnošću jer im se na momente i propast čini boljom od svakodnevnice koja se iznova i iznova ponavlja (bez obzira da li radite u kamenolomu, pljačkate banke ili ste menadžer u banci), kako se tuku i vade pištolje, ali i kako gutaju sopstvena muda i slušaju jače od sebe i Affleck nam daje jedan spektar likova u koje on kao autor veruje, što je vrlo važan kvalitet.

 

No, ne manje važno, Affleck je podjednako spretan i u snimanju poštenog krimića. The Town nam daje odlično odrađene pucnjave i jurnjave automobilima u kojima ponovo spektakl ne umanjuje preovlađujući utisak naturalističkog, mada žanrovski vrlo disciplinovanog filma. Kada se poslednja trećina filma pretvori u odličan heist triler i Affleck i ovde pokaže kako sve konce drži sigurno u rukama, to je razlog za aplauz u stojećem stavu.

 

Na kraju, Affleck nam ipak daje jednu pomalo staromodnu priču – sa dobrim lošim momcima i ženama koje na njih padaju, sa pandurima koji su gnjide i karijeristi – ali je priča jednim savršeno savremenim, ekonomičnim i jako efikasnim jezikom. Možda je baš u tome veličina ovog filma jer tradiciji, ili bar arhetipu prilazi sa poštovanjem i jakom voljom da od njega napravi nešto zaista svoje. Ben Affleck je definitivno dokazao da je mnogo više od samo lepog lica. A to me neizmerno raduje.

 

http://www.youtube.com/watch?v=BXY_JvOK63c

Zašto bubnjari nose slušalice

Posted in Uncategorized with tags , , , on januar 10, 2011 by mehmetkrljic

Mesecima je najčitaniji tekst na ovom blogu bio onaj Oprostite, da li vam je to cveće zla u džepu… u kome sam istakao svo bogatstvo različitosti Internet pretraga kojima naivni, neupućeni ili samo naprosto bezumni pronalaze put do ovih stranica. Kako su ga u međuvremenu po broju čitanja prevazišli tekstovi o Sprskom filmu (!) i Ramštajnu (!!!), vreme je za novi pregled najinteresantnijih pretraga. Svaka pretraga sačuvana je u originalu, onako kako je WordPressova statistika zabeležila jedan mali trenutak istorije koja se ispisuje dok niko ne gleda. Radi boljeg pojašnjenja konteksta, ja sam posle svake dodao po neki umesan komentar. Na primer:

 

najveca svinja na svetu

 

Moguće je da je neko samo zlobnom pretragom hteo da mi skrene pažnju na to šta misli o meni, ali moguće je i da je neko stvarno tražio da sazna koja je najveća svinja na svetu, kako se zove, šta radi svakoga dana, koje su joj navike…

 

najvece usi na svetu

 

…su korisne da ne bi mogla da vam se prikrade.

 

najveci pas na svetu

 

Jer kada konačno nađete najveću svinju na svetu, treba misliti i na svoju bezbednost.

 

ispale sise

 

Tu su negde, motaju se po podu, sigurno.

 

posle gubljenja nevinosti

 

…a pre neželjene trudnoće

 

picka prva klasa

 

Jer ponekada je luksuz najvažniji.

 

krvavo gubljenje nevinosti

 

Jer ko bi inače verovao?

 

odvaljeni likovi

 

Kao od brega odvaljeni. Da je ovaj sačekao još malo, JuTjub bi mu dao odgovor na sva pitanja.

 

zasto bubnjari nose slusalice

 

Pravo pitanje je zašto gitaristi nose gaće, kad imaju prirodnu odbranu od nepristojnih pogleda i malokalibarskih projektila.

 

http://www.napad pauka film gledanje.com

 

I ja bih gledao taj film, ali ova adresa… kao da ne radi.

 

iluzija svinje

 

Opsesija krmadi se nastavlja kroz jednu takoreći bodrijarovsku poetiku.

 

najvece dupe na svetu

 

Opsesija svetskim rekordima, pak, odlazi u intimniju stranu.

 

incest filmovi brat i sestra besplatno gledanje na mobilnom telefonu

 

Godine iskustva naučile su našeg čoveka da je precizna pretraga najmanje polovina uspešne onanističke sesije.

 

ko jebe roxi panter

 

Druga polovina je neutaživa radoznalost koja nas tera da porno glumice ne posmatramo samo kao komade mesa eksploatisane za naše zadovoljstvo već kao osobe sa aktivnim intimnim životom.

 

kamen protiv zle i negativne sile

 

Jer diplomatijom se protiv tih svetskih moćnika više ne možemo boriti.

 

kinezi japanci

 

Daj šta daš.

 

صور البدو

 

Gugl translejtr veli da ovo znači ”fotografije beduina”, ali mene zanima kako je ova pretraga uputila na moj blog. I zašto nekome trebaju slike beduina na kojima beduini nisu makar nagi?

 

svako od nas ima retardiranog prijatelja

 

…ali samo najveći među nama su svoj najbolji prijatelj.

 

kad radasin uhvati za grudi

 

Kad sin Dragan uhvati za uši!!!

 

retardirana deca porno

 

Jer pornografija sa običnom decom nije zanimljiva otkada je izmišljen mobilni telefon sa kamerom.

 

kako zamisljam savrsenu drzavu tema za pismeni iz srpskog

 

Danas škole sebe shvataju zaista ozbiljno…

 

gubljenje nevinosti krvarenje video 14 septembar

 

Očigledno datum koji je vredelo zapamtiti.

 

pizdurina na srpskom

 

Orlušina na ruskom!!!

 

nemoralno lepa brena

 

I to u ovim godinama!!!

 

besplatni seks klipovi nevine albanke

 

Jer najlepše stvari na svetu su ipak besplatne.

 

prodaja polovnih lakih letelica u nemackoj

 

Aj biliv aj ken flaj.

 

govno od svinje

 

Života mi, neko od nas ima nezdravu opsesiju svinjama, a mislim da to nisam ja.

 

svinje igracke

 

Shvatate šta mislim?

 

vijetnamska svinja

 

Pošto nam je naših već preko glave.

 

delovi svinje

 

Fragmenti hologramske svinje, rekao bi Viljem Gibson nadahnut ovom niskom bisera (svinjskih).

 

ogromna svinja

 

Jer što su veće to teže padaju.

 

gole zenske (puse kurac)

 

Mislim, ako nije preterano da baš sve svoje egzotične fetiše tražim odjednom.

 

gubljenje nevinosti prvi put video

 

Pošto svaki sledeći put to naprosto nije to.

 

najbolje godine za gubljenje nevinosti

 

Kažu da je devedesetih to išlo skoro samo od sebe.

 

da li se moze izgubiti nevinost sa dva prsta

 

Zavisi čega si joj sipao dva prsta, rođače.

 

koliko je potrebno da penis udje da se oduzme nevinost

 

Ma, može to penis i s vrata, ako je kvalitetan. Ali najbolje je da konsultuješ stručnu literaturu…

 

velicina penisa za skidanje nevinosti wikipedija

 

E, onda smo i to sredili…

 

je li bolno gubljenje nevinosti

 

Zavisi da li te cimer iz zatvorske ćelije voli ili te samo odrađuje.

 

людоеды

 

Ljudožderi? Na ruskom?? Dekadentno.

 

oni su mrtva mjera…oni osudjuju masu prepunu emocija.

 

…a masa se valja napred. Ozbiljno, jel’ ovo tekst neke Azrine pesme?

 

mitoreljezi

 

A mi smo se smejali Amerikancima koji umesto “their” pišu “there”…

 

gole žene i muškarci

 

A nekada smo mislili da je biseksualnost urbana i cool…

 

igraj rušenje kuće golih žena .games…

 

Ne uspevam da shvatim šta je ovo, ali… i tata bi sine!!!

 

unutrasnji organi coveka

 

Dobro, ovaj bar ne traži spoljašnje organe žene…

 

renegade igrica za igranje

 

Jer ove igrice za gledanje su mi već dosadile.

 

gole zene bez gaca

 

Jer, ako su te gole žene zapravo muškarci i još imaju gaće, to ipak nije to!!!

 

muskarci u gacama

 

Vidite?

 

reakcije srpskog filma

 

I akcije nesrpskog gledališta.

 

kako se prave deca

 

Ako je suditi po pretragama koje vode do ovog bloga, lako… previše lako.

 

na kolena pred srbe

 

A na noge pred Makedonce.

 

napad dzinovske sise

 

Vudi Alen je civilizaciji ipak ostavio neke večne vrednosti…

 

zorana pavic dupe

 

Romana Panić solarni pleksus

 

mala svinja

 

Nedelje frustracije i najveću ambiciju znaju da svedu na realističnu, prihvatljivu meru.

 

organizacija koja koristi u svom radu crne peškire i čiji članovi kažu da čine dva procenta svetske populacije

 

Šta? Sobarice u seks-motelima?

 

nikad strasnije bice necete videti

 

Jer strast sa kojom on piše ovaj blog je neponovljiva.

 

najlepsi kurac

 

Pretpostavljam da treba da budemo zahvalni što ovde nema i atributa „svinjski“

 

patoloske promene svinje

 

Vidite na šta mislim?

 

satanski stihovi od markiz de sad

 

I 120 dana Sodome od Salmana Rušdija…

 

sta se desava kod gubljenja nevinosti

 

Zavisi da li tvoj zatvorski kolega koristi sapun ili voli da sve bude prirodno.

 

gay tusiranje

 

A, onda je OK.

 

srbija nije zemlja pedera

 

A šta ona dva orla na grbu onda rade? Samo spavaju blizu jedan drugog jer im je hladno?

 

vrele devojcice

 

Jer ledene starije žene posle određenog vremena izazivaju prehladu, bronhitis pa i upalu pluća.

 

kolika je dubina nevinosti

 

To nije lako izmeriti, Mnogi su pokušali i završilo se njenim oduzimanjem na neodređeno vreme.

 

dali muskom osobom steti sperma jesti

 

Ne, ako se jede umereno i redovno konsultuju lekar i duhovnik.

 

oblacenje golih sisa

 

Jer ipak ovo lepo vreme usred Januara neće potrajati večno!!!

 

kravata je do jaja a pantalone

 

se na nju nadovezuju bez gubljenja koraka!!!

 

srbi imaju veci kurac od nas

 

A tek što imamo smisao za humor!!!

 

 

To, to nije u redu

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , on januar 10, 2011 by mehmetkrljic

Donji tekst urađen je pre nekoliko meseci za potrebe redovne kolumne fanzina Last Breath. Valja napomenuti da, i pored svog negativnog tona kojim isti odiše, ja zaista mislim da emisija Kvadratura Kruga ima mnogo pozitivnih strana. No, dokonog čoveka je lako izbaciti iz ravnoteže…

Prošle Subote se desilo da sam gledao aktuelno izdanje RTS-ove emisije Kvadratura kruga. Dobro, desilo se da sam u istoj sobi i da je televizor upaljen, čekao sam da počne Slagalica i čitao stripove, a emisija se nenametljivo odmotavala u pozadini.

Kvadratura kruga je emisija koja dobija silne pohvale i nagrade od strane svih onih čija se sluša i poštuje. Autor emisije, Branko Stanković veli „U matematici, najveća zagonetka je kvadratura kruga. U životu to je čovek.“ Već ovaj mesarski teglajn dovoljan je da objasni zašto se osoba koja ceni svoje vreme na prvi signal da data emisija počinje maša pištolja, ali hajde. Da ne budem maliciozan, reći ću da Stanković svojim emisijama najčešće priča priče o ljudima koji su se u životu našli pred ogromnim iskušenjima i nesavladivim problemima a koji ni tada nisu izgubili volju da se bore, veru da će biti bolje i tu misterioznu ljudskost koju pripisujemo svecima i mučenicima koji su tako očigledno postali nešto drugo od tek običnih ljudi.

Naravno, mene kao čoveka čija je mogućnost obraćanja pažnje na jedan isti fenomen u vremenu dužem od četiri sekunde gotovo zanemarljiva, ova emisija odbija pre svega svojim kodeinskim tonom, tako tipičnim za RTS-ove produkcije niskih budžeta. Mrljavi kadrovi snimani bez osvetljenja i stativa, monolozi koje autor izgovara iz ofa dok objektivom šara po krajoliku, sva ta pitanja upućena svetu, sve te teške pauze u razgovorima sa sagovornicima u kojima šutnja govori glasnije od riječi – da je Bergman mogao da vidi kako će televizija izgledati u Srbiji krajem prve decenije trećeg milenijuma bacio bi kameru u blato i otišao u monahe odmah posle drugog svetskog rata. Mislim, Jovan Memedović koji insistira da će početi da jede bubašvabe ako ne naleti na nešto drugo prikladnije za ishranu – to je makar bizarno, Stankovićeve emisije iako govore o ljudima koji zaista žive na margini zagađene su jednom neprijatnom sortom didaktičke duhovnosti koja uspešno ubija njihove potencijale pričanja stvarnih priča o stvarnim ljudima.

Naravno, moguće je da sam ja samo maliciozan jer nikada nisam video emisiju u kojoj bi Stanković pričao sa malim Ciganima iz kraja koji žickaju pare za lepak, ali svakako da nisam JA taj koji treba da mu određuje o čemu će da pravi emisije. Ono što me je kod ove partikularne emisije, emitovane 23. Oktobra 2010. godine pogodilo bilo je kako je savršeno opisala srpsku mitomaniju, srpsko slepilo i srpsku neprilagođenost za opstanak, koji će Srbima na kraju doći glave. I treba, dodao bih ali to je jasno i bez dodavanja.

 

Dovoljno zainteresovani moći će emisiju i sami da pogledaju ovde: http://tinyurl.com/2aahh2v a ja ću kao mali privju samo prepisati RTS-ov copy kojim objašnjavaju o čemu se u njoj radi: „Милица Ђорђевић је данас једино српско дете у Призрену, у коме је остало свега 18 Срба, колико их је живело до 1999. године у том некадашњем Душановом цариграду.“ Ovde treba primetiti da je vešta ruka urednika RTS-ovog vebsajta uspela da iz rečenice izbaci reči „od 12.000“ koje bi ovom iskazu ipak dale malo više smisla. No kakvo nam je građansko društvo takav nam je i Javni servis građana Srbije, moliću lepo.

Mislim da citirana rečenica skoro perfektno pokazuje kako Stanković uspeva da uzme temu koja je izistinski teška, zanimljiva i potresna a zatim je pretvori u nešto groteskno, opterećeno naprosto sumanutom srpskom fetišizacijom mitologije koja kako stoleća prolaze postaje sve jača i važnija od života.

Dakle, Prizren, grad na Kosovu u kome je pre 1999. godine živelo 12.000 Srba a danas ih je svega 18. Ovo je teška tema. Život Srba na Kosovu izuzetno je težak i ovo ne pričam zato što sam to video na RTS-u već zato što sam proputovao Kosovo uzduž i popreko i pričao sa Srbima koji tamo žive. U sredini u kojoj niko nema ni posla ni para ni perspektive, Srbi nemaju ni onu iluziju da su makar svoji na svome koju su uspevali da gaje tokom druge polovine devedesetih kada je postajalo jasno šta se valja iza brega. Srbe na Kosovu su iskoristile i prodale sve vlasti koje su… bile na vlasti u Srbiji poslednjih dvadesetak godina, i oni koji su ostali da tamo žive uhvaćeni su u intersticijalnom prostoru između prisećanja boljih dana (kada nije bilo posla niti perspektive ali se bar nije pucalo), ogorčenja – na Albance i na Srbe u centralnoj Srbiji koje, kad se sve sabere i oduzme ipak za ovu priču zabole kurac – i zebnje šta će se dalje dešavati.

U ovakvom ambijentu gledamo emisiju o majci koja uzgaja devojčicu od četiri godine u okruženju gde im sugrađani iza leđa dobacuju uvredljive reči na albanskom, čiji je muž pre nekoliko godina odlučio da više ne može da živi u stalnoj atmosferi intenzivnog poniženja, minimalnog potencijala za pošten rad i stalnog straha za bezbednost, pa je – otišao u Srbiju. Šta je održalo ovu ženu u odluci da ipak ostane, kako ona sama kaže – na svom ognjištu?

„Krst našeg Isusa Hrista“, kaže ona Branku Stankoviću.

„Koliko je težak taj krst?“ pita Branko Stanković značajno.

„Pokazaće vreme“, kaže ona.

Samo ova razmena je dovoljna da me podseti na to zašto je u Srbiji moguće da šest hiljada klinaca izađe na ulice da se šiba sa policijom jer im smeta što pederi paradiraju gradom, a što niko ne izlazi na ulicu kada vlada krši sopstvene zakone (privatizacija Telekoma), omogućava bankama da menjaju uslove otplate kredita bez obaveštavanja potrošača, zamrzava penzije (iako penzije nisu socijalno davanje već vraćanje građanima sopstvenog novca koji su pozajmili državi) ili, zašto da ne, kada država ne štiti sopstvenu imovinu na Kosovu i pušta UNMIK da rasprodaje firme čiji je vlasnik negde drugde. U Srbiji ništa što se dešava danas nema značaja jer Srbe zanima samo večnost.

Recimo, ista emisija nam pokazuje i Adama Mujanovića, bivšeg Adema Mujanovića koji je pod stare dane promenio veru i iz islama prešao natrag u pravoslavlje. Zašto je to uradio? Pa, kaže on, mi smo taj Islam primili pod pritiskom, od Turaka, pa eto, sad sam se vratio. Kao da se radi o događajima koji su se desili u poslednjih desetak godina, ne u poslednjih sedam vekova.

Ali to je RTS. To je televizija koja će uvek pokazivati kako je prirodno da musliman pređe u hrišćanstvo, a koja izgleda nikada neće pokazati kako muslimani u Srbiji žive, rade, mole se i praznuju, a da istovremeno nisu nekakvi vehabijski simpatizeri Al Kaide. Mislim, da ne fantaziram mnogo – RTS je ipak pre nekoliko godina na Ramazanski Bajram muslimanima u Srbiji čestitao Kurban Bajram. Od koga je – dosta je. Ali sledeći put kada se Muftija Zukorlić bude zaletao u kameru da vrišti o ugroženosti Bošnjaka u Srbiji setite se da vam Javni servis poručuje kako je za muslimana ipak najprirodnije da posle sedamsto godina primi ponovo iskonsku veru otaca i da je sve ostalo u najboljem slučaju loše vaspitanje.

Neprijatni podtekst na stranu, ova emisija svakako uspeva da osvetli svu težinu života kojim žive Milica Đorđević i njena majka Evica, stalni pritisak neželjenosti, prošaputane i izgovorene uvrede ili pretnje, poniženja i izolacija, razdvojenost od porodice. Zbog… ognjišta. I… krsta…

 

I kada vas sledeći put budu pitali šta to nije u redu sa Srbima, zašto ih ceo svet* posmatra kao tumor na tkivu planete i aberaciju u polju zdravog razuma, pokažite im ovu emisiju. Pokažite im majku koja je pustila muža da ode od kuće i koja tera svoje dete da raste u sredini gde je svi mrze i preziru, koja nema sa kime da se igra osim svoje majke – verskog fanatika – i usvojenog dede, duplog konvertita, dete koje nema detinjstvo kakvo imaju njeni vršnjaci par desetina kilometara severnije, samo zato što je to put krsta našeg Isusa Hrista. Politika i istorija na stranu, onog trenutka kada je majka spremna da žrtvuje sreću, dobrobit i bezbednost svoje ćerke zarad, avaj, ispraznog pojma kao što je ognjište – valjda su i ostalih 11.982 Srba iz Prizrena imali nekakva ognjišta, kaljeve peći ili makar radijatore? – i krsta jednog čoveka koga su njegovi prodali vlastima pre dva milenijuma, onda znate da nemate pred sobom primer natčovečanske požrtvovanosti i duhovne snage već tek žalostan duševni poremećaj žene kojoj bi u nekom drugom, malo bolje organizovanom društvu oduzeli dete i dali ga na staranje nekome sa malo više osećaja. To – eto TO nije u redu sa Srbijom.

* Blago preterivanje zarad komičnog efekta