Novogodišnjebožićni praznici su naravno idealna prilika da se, rasterećen obaveza svakodnevnog osmočasovnog prebivanja u kancelariji posvetim ožderavanju nekim duhovnim zadovoljstvima, pa sam tako pored opscenih količina vremena provedenih igrajući Minecraft i New Vegas, u svoj zeznuto natrpani itinerar uspeo da uglavim i odgledavanje druge sezone britanske serije Misfits.
O prvoj sezoni ovog iznenađujuće moćnog serijala pisao sam pre nešto jače od godinu dana na UPPS-u i tamo sam šestodelnu ekstravagancu obasuo biranim rečima i neobuzdanim pohvalama. Pročitajte.
Ako vas baš preterano mrzi, sažeto govoreći, Misfits je tako dobra serija jer uspeva da gledaocu blaziranom od decenijskog overdoziranja superherojskim i drugim sadržajem bliskim urbanoj fantastici pruži tretman koji će mnogo puta obrađivane, takoreći klasične motive ponovo učiniti svežim i potentnim. Bez sve šale, ako uzmemo u obzir da ja svake nedelje pročitam po nekoliko stotina strana superherojskih stripova, pa tome pribrojimo filmove, serije, crtane filmove (i serije) i igre slične ili iste tematike, nije preterano reći da je potrebno jedno pravo malo čudo da me trgne, natera da dignem glavu, obratim pažnju i iskusim onu iskonsku opijenost začudnim kakvu superherojski sadržaji (treba da) bude u svakom poštenom dečaku.
Misfits je uspeo upravo u tom smislu, resetujući na neki magičan način moje sinapse tako da se ponovo stavim u kožu mladih ljudi (što sam više nisam) koji putem natprirodnog incidenta dolaze u posed supermoći (što ih nikada, ni pored najbolje volje nisam dobio), omogućujući mi da zajedno sa protagonistima otkrivam svet koji najednom postaje sasvim drugačije mesto u pogledu percepcije, pravila, odnosa moći… Prva sezona je bila uspešna i utoliko što je stvari držala zdravo prizemljenim, otimajući se impulsu da svet Misfitsa nasele ekosistemom superheroja i superzločinaca raspoređenih u podgrupe (heroj i njegova galerija neprijatelja, dobre i loše ekipe, arhinemeze itd.), sa sve kostimima i opremom, a što bi seriji možda na kratke staze podarilo jaču marketibilnost (i sekundarne linije prihoda kroz merčandajs) ali bi je orobilo za ton socijalne relevantnosti koji je bio krucijalan za njen uspeh (i kvalitet). Misfits su superherojštini prišli sa jedne socijalno-satirične strane ne dopuštajući postmodernoj refleksiji da ostane na nivou akademskog iskaza pa su tako uspeli u nečemu skoro nedostižnom za britanske autore u domenu superherojskog žanra – da naprave priču koja ima značenje, a izvan cementiranih kanona samog (američkog) superherojskog stripa. Prva sezona je svoj crni humor i omladinsku dramu sjajno iskombinovala sa fantastičnim i natprirodnim elementima čuvajući naturalizam likova i mizanscena i nadevajući ga sa dovoljno alanfordovske satire ali i dovoljno akcije/ horora/ fantastike da sve profunkcioniše na najbolji moguć način. Ovde nismo imali ljude u gej kostimima i monologe nabijene teatralnošću i ekspozicijom, već žive ljude u situacijama u kojima smo mogli da zamislimo i same sebe, bez previše napora.
Što je, naravno, ostavilo dosta dilema u pogledu toga može li druga sezona uopšte da isporuči uporedivo iskustvo. Sjajan klifhenger na kraju prve sezone nije dopuštao ni najmanje sumnje u to da li želimo da dobijemo još, ali kako je strepnja, kada ste star, ogorčen čovek, uvek veća od nade, tako sam se i ja plašio da će druga sezona Misfits upasti u isprazni manirizam i obigravanje oko opštih mesta. Na kraju krajeva, američki serijal Heroes je prilično uspešno i brzo od obaveznog štiva došao do stadijuma nepodnošljivog smeća – kao uostalom i sve drugo čega se Jeph Loeb u poslednje vreme lati – i da li smo smeli da se nadamo da će Britanci moći i umeti bolje?
Strepnji, na kraju nije bilo mesta a nada ne beše izneverena! Druga sezona je na najbolji način pokazala da Howard Overman (da li je samo koincidencija da ime kreatora serije znači „nadčovek“ i korišćeno je za alternativnu verziju Supermena, na Zemlji 10? Da li uopšte verujemo u koincidencije?) sjajno razume materiju sa kojom radi i njegovo umešno variranje klasičnih superherojskih motiva i besprekorno vezivanje istih sa povijesnim zbiljnostima Britanije sa kraja prve decenije trećeg milenijuma posle Hrista učinilo je i ovih sedam epizoda izvrsnim gledalačkim iskustvom.
Nije ni malo slučajno što je za prvu sezonu serijal dobio izvrsne kritike i (prilično) prestižnu BAFTA nagradu a slutim da će se nešto slično ponoviti i sa drugom. Bitni elementi su i dalje tu – Misfits je i dalje serija o ubedljivim mladim ljudima koji žive na margini društva, ne nužno ekonomskoj već pre svega političkoj. Misfits je serija o post-blerovskoj Britaniji koja imperijalnu/ kolonijalnu prošlost i evrounijsku sadašnjost venčava kroz administrativnu pacifikaciju stanovništva i pažljivu komodifikaciju svih materijalnih (i još više nematerijalnih) pojava u vidnom nam polju. U ovakvom okruženju mlade, delinkventne (zapravo ASBO, što je na granici delinkvencije) osobe obdarene supermoćima nisu prirodni kandidati za odbranu društva od tradicionalnih pretnji (etnički ili klasni drugi, spoljni neprijatelj, unutrašnji propitivač status kvoa itd.) kako to ide u klasičnom superherojskom stripu (koji je neobično konzervativan s obzirom na svu revolucionarnost premisa) već su pre bliže jednoj unutrašnjoj dijaspori, sloju koji je razdvojen od zamišljene kulture glavnog toka ne samo klasno i etnički već pre svega po osnovi odustajanja od pravila igre. Misfits, kao i mnogi njihovi vršnjaci sa ove strane ekrana, ne odbacuju apriori vrednosti kulture u kojoj žive (kao što to ne čine ni muslimanski imigranti u Britaniji ili, ako hoćete, Krajišnici u Beogradu, ili, ako hoćete, klinci iz blokova rođeni u Beogradu) ali ne veruju u proces koji dovodi do stvaranja ovih vrednosti. Za razliku od Amerike koja se još uvek može hvaliti time da je zemlja mogućnosti, kontinentalna Evropa i Britanija su društva duboko utemeljena u klasnom, porodičnom i tradicionalnom, pa su tako i opcije za socijalnu promociju zapravo daleko ograničenije. S druge strane, naravno, i rizik od potpune socijalne propasti je manji, sa svim bezbednosnim mrežama koje bogata društva imaju, ali Misfits jasno pokazuje da je tavorenje duha u besciljnom obitavanju u sredini prilično bolno čak i kada nema bola od udarca o kamenito socijalno dno.
Dobro, dakle, ne pričamo o klasičnim herojima, ali ni o klasičnim nihilistima, Misfits su ona fina sredina između neverovanja i žudnje da se veruje, odsustva ideološke platforme i revolucionarne žudnje i Howard Overman ih u drugoj sezoni vodi kroz pregršt novih avantura koje je povremeno gotovo nemoguće etički odrediti. U tome je i jedna od tajni istrajnog šarma ove serije – Misfits nisu „barabe sa dobrim srcem“ ili „heroji sa mračnom stranom“ već ljudi koji se ne bave večitim pitanjima niti velikim narativima pošto su njihovi životni imperativi mnogo prizemniji, svakodnevniji, bliži i Overman ih spretno pušta da se na smenu bave uobičajenim problemima mladih odraslih individua sa posebnim socijalnim hendikepima, ali i sjajno osmišljenim superherojskim izazovima. Kao i u prvoj sezoni, supermoći/ superosobine protagonista odmereno su metaforične i reflektuju određene njihove psihološke ili socijalne karakteristike i skriptovi pojedinačnih epizoda odlično igraju na ovu kartu. Ima tu sjajnih satiričnih celina, kao ona sa komercijalizacijom superherojskog „pokreta“ ili ona sa Božićem, ili ona sa Grand Theft Auto posvetom, ali i dirljivih ličnih odiseja, kao što je ceo podzaplet sa Nathanovim ocem i bratom.
Možda najvažnije, Overman se nije plašio toga da svojim likovima, najvrednijem elementu i najvećem kapitalu serije, dopusti da se menjaju (ubijajući neke bez milosti ali i dodajući nove bez straha). Pri tome, ne govorimo tek o kozmetičkim izmenama, o tome da je Nathan Roberta Sheehana još nepodnošljiviji, vulgarniji i opsednutiji seksom nego ranije, a Simon Iwana Rheona još nespretniji, sramežljiviji i povučeniji, već o propisnoj evoluciji, čak sazrevanju likova koji nisu samo hodajuće biblioteke ironičnih replika nego ljudi koji imaju emocije, koji donose odluke, pogrešne i ispravne i posle žive sa njima. Posebno je impresivno kako Overman ovde uspeva da uplete tipično superherojsku temu (putovanje kroz vreme, kostimirana borba protiv zločina) sa tipično omladinskom temom ličnog sazrevanja, seksualnog, socijalnog, emotivnog i psihološkog.
Samim tim i druge tipične superherojske motive (gubitak moći, suočenje sa „tradicionalnim“ natprirodnim…) u ovoj seriji gledalac doživljava i proživljava na jedan intenzivniji način, pogotovo što se u ovoj kablovskoj produkciji ne preza ni od seksa ni od ubijanja ni od kojekakvih skatoloških gadosti koje sve na gomili ne bi baš prošle na nekoj običnoj televiziji, pa su tako Misfits uspešno sačuvali i blagi element šoka, kako u odnosu na klasične omladinske priče, tako i u odnosu na superherojštinu. Kraj druge sezone ponovo je zadovoljavajuće zaokruživanje ciklusa priča ali i svojevrstan klifhenger koji me ponovo uvodi u dualitet žudnje i strepnje. Treća sezona stiže na jesen, a ako do sada niste pružili priliku ovom sjajnom televizijskom produktu (i u glumačkom, a naročito u vizuelnom smislu – em je serija snimljena, režirana i montirana ultramoderno, em je sve u visokoj definiciji), trinaest dosadašnjih epizoda nikako nisu nepremostiva prepreka.
http://www.youtube.com/watch?v=birBpST9sLo
Praznike sam iskoristio i da se upoznam sa drugim režijskim poduhvatom Bena Afflecka, nakon što su mu Cripple, Zoon, ali i drugi uputili birane reči pohvale i odobravajuće klimanje glavom. The Town je zbilja isporučio.
Što je pomalo i ironično kad se čovek na trenutak osvrne na recimo devedesete u kojima je Ben Affleck bio lepi dečko sa potencijalom da bude glumačka zvezda a njegov ortak Kevin Smith režiserski maverik u usponu. Smith je danas bucko koji snima grozne filmove i tezgari kao glumac u… Die Hard (!!!) a Affleck snima sjajne filmove kakvi trenutno strahovito nedostaju Holivudu. Ko bi rekao?
Iskušenje je The Town proglasiti „starinskim“ filmom, to jest filmom koji provlači tradicionalne bioskopske vrednosti, ima junake koji su ljudi sa dubinom i karakterom (makar taj karakter ne bio lak za svariti), te priču koja je istovremeno žanrovska ali i socijalno, ili ako hoćete, čak i politički relevantna. Iskušenje je Afflecka uporediti sa Kazanom, Scorceseom, Mannom, ili Walshom. Ali u svim tim iskušenjima se plašim da se ne izgubi poenta, poenta da je Affleck zapravo jedan iznenađujuće siguran autor i da je njegov drugi film jedna naglašeno ubedljiva priča o urbanom kriminalu ispričana žanrovski ali naturalistički, dinamično, semantički gusto ali bez senzacionalizma i preterivanja u melodramatici. Hoću da kažem, iako je The Town možda nastavljač tradicije „ozbiljnog“ kriminalističkog filma, on ovoj tradiciji duguje najviše to što zna da je sasvim u redu da veruje u svoj materijal i u svoje likove, bez bežanja u žanrovska opšta mesta i stereotipove, a sasvim je izbegao imitiranje njenih pripovednih formi i ponavljanje njenih, već izrečenih iskaza.
Dobro, nije nemoguće da ja samo učitavam u Affleckovu disciplinovanu, nerazmetljivu režiju nameru da se stvarima priđe sa jedne naturalističke, sociopolitički zainteresovane strane, jebiga, Marksista u meni odbija da umre i posle toliko decenija, ali činjenica je da se njegova priča o kriminalcima iz bostonske četvrti Charlestown vozi jednim efikasnim tempom, bežeći od postmilenijumskog odmaka iz realnog/ naturalističkog u spektakularno/ snoliko koje karakteriše rad meni inače dragih Michaela Bayja ili Tonyja Scotta. I Bay i Scott se u svojim filmovima dotiču sociopolitičkih motiva ali im rad u Holivudu koga u velikoj meri definišu eksperimenti na polju forme koje su devedesetih kanonizovali Tarantino (više) i Rodriguez (manje) daju dovoljan alibi da i ove motive upletu u priču samo formalno. Čitava žanrovska klika od, recimo blokbasterskih Snydera i Nolana, pa do poluandergraund ekipa poput Neveldinea i Taylora se rado drži ove igre i uzdržava se od ozbiljnijeg hvatanja u koštac sa pitanjima koja uzgred postavljaju.
Što nije samo po sebi rđavo, ja sam poslednji koji će insistirati da se podtekst mora eksplicitno uneti u diskurs filma, naročito ako autor nije kadar da se sa njim pohrve, ali opet, blagorodno je kada se pojavi autor koji ne samo da nema problem sa time na planu koncepta već je i više nego sposoban da takav film u trajanju od dva i po sata (barem u extended cut verziji koju smo mi gledali) i iznese.
Da je taj autor baš Ben Affleck, čovek na koga jače od deceniju i po imam dostojanstven man crush, to je još ljepše. Njegova pripovedačka veština je iznenađujuće zrela, s obzirom da nije školovan za režisera i da mu je ovo tek drugi celovečernji film. Da ne bude zabune, ne pričam ovde o nekakvoj postavci scena i rutinerskim rešenjima za koja možemo da zahvalimo iskusnom asistentu režije, već o zaista sveobuhvatnoj kontroli nad pričom koja se odmotava odmerenim, neuvredljivim tempom i gledaoca iz dinamičnog uvoda natrpanog adrenalinom i nasiljem bez napora odvodi u pravcu praćenja nekoliko interesantnih ljudskih sudbina ali i razumevanja socijalnog miljea koji je vrlo stvaran i, uostalom vrlo relevantan za bilo koje društvo koje sebi može da priušti da gleda ovakav film.
Urađen po romanu Chucka Hogana (koji je trenutno duboko u saradnji sa Guillermom Del Torom na kreiranju vampirske trilogije započete romanom The Strain), The Town je ipak u velikoj meri Affleckov šou, sa pažljivim balansom tragično nemoguće ljubavne priče sa tragično mogućim (da ne kažem neizbežnim) socijalnim potonućem jednog segmenta (američkog) društva što se suočava sa progresom koji iza sebe ostavlja i podosta ruševina.
Ova tema posebno je potentna kad je u pitanju Amerika, već pomenuta kao zemlja mogućnosti u kojoj su pravila mnogo labavija a potencijal za preskakanje socijalnih stepenika mnogo veći nego u sporoj, opreznoj Europi. Naravno, princip radi i u drugu stranu – rizici za gubljenje svega i pad u opskurnost i društvenu marginu uvek su iza ugla, ako niste dovoljno brzi i okretni, a Affleck sa The Town zapravo i priča priču o ljudima i zapravo čitavom segmentu populacije umornom od trke i željnom malo sigurnosti. U tom smislu, priča o unutrašnjoj dijaspori i ovde je relevantna, pogotovo što je fokus na pretežno irskom stanovništvu Bostona, njihovom snažnom osećaju pripadnosti porodici/ etnicitetu/ tradiciji, a Affleckovi gangsteri su neobičan ali i neobično potentan portret ljudi rastrzanih između tradicije/ porodice sa jedne strane, (američke) ambicije i žudnje za boljim životom (na nekom drugom mestu) sa druge i ubilački dosadnih, po dušu pogubnih svakodnevnih poslova sa treće. Posebna snaga ovog pristupa je upravo u tome što izvanredno profesionalne pljačke banaka i vozila za transport novca koje protagonisti izvode, ironično, nisu spasilačke doze adrenalina i injekcije finansijske sigurnosti u njihove živote već se i same na posletku svode na kolotečinu iz koje nema izlaza.
Na ovaj način, Affleckovi junaci su skoro klasični ukleti noir antiheroji kakve po svojim stripovima provlači Ed Brubaker i zapravo, ako u sledećih nekoliko godina ne dođe do saradnje na transverzali Affleck-Brubaker koja bi rezultirala filmovanjem neke priče iz serijala Criminal, to će biti jedna kosmička nepravda i propuštena šansa. Doduše, kako sam već napomenuo, Affleck ima jedan veoma izražen pripovedački glas i bilo bi zanimljivo kako bi se snašao sa Brubakerom koji je i sam dosta autorski nametljiv.
No, taj Affleckov glas je u velikoj meri zaslužan za kvalitet ovog filma. Njegovi likovi priču pričaju u velikoj meri kroz dijaloge i dok sam sebe više puta hvatao kako klimam glavom i sebi kažem „Evo opet ekspozicija kroz priču“, ovo nije umanjilo ubedljivost likova i njihovih ličnih kobi. Od Affleckovog Douga (pametnog momka koji se skoro spasao usuda starog kraja samo da bi završio u istoj kamikaza-lokomotivi koju je vozio i njegov otac pre njega) preko izvrsnog Jeremyja Rennera čiji Jem je sjajan primer dečka iz kraja koji veruje – do kraja jer ne zna ni za šta drugo (Renner se posle Hurt Locker i ovog filma opasno kandiduje za jednog od najboljih glumaca aktuelnog Holivuda a čak nije ni lep!!!), pa do vrlo solidne Rebecce Hall, u ovom filmu gledamo ljude kojima savršeno verujemo, a tu čak nisam ni pomenuo odlične epizode Blake Lively i pokojnog Petea Postlethwaitea. Mi im verujemo u tome kako žele da promene svoje živote, kako se igraju sa opasnošću jer im se na momente i propast čini boljom od svakodnevnice koja se iznova i iznova ponavlja (bez obzira da li radite u kamenolomu, pljačkate banke ili ste menadžer u banci), kako se tuku i vade pištolje, ali i kako gutaju sopstvena muda i slušaju jače od sebe i Affleck nam daje jedan spektar likova u koje on kao autor veruje, što je vrlo važan kvalitet.
No, ne manje važno, Affleck je podjednako spretan i u snimanju poštenog krimića. The Town nam daje odlično odrađene pucnjave i jurnjave automobilima u kojima ponovo spektakl ne umanjuje preovlađujući utisak naturalističkog, mada žanrovski vrlo disciplinovanog filma. Kada se poslednja trećina filma pretvori u odličan heist triler i Affleck i ovde pokaže kako sve konce drži sigurno u rukama, to je razlog za aplauz u stojećem stavu.
Na kraju, Affleck nam ipak daje jednu pomalo staromodnu priču – sa dobrim lošim momcima i ženama koje na njih padaju, sa pandurima koji su gnjide i karijeristi – ali je priča jednim savršeno savremenim, ekonomičnim i jako efikasnim jezikom. Možda je baš u tome veličina ovog filma jer tradiciji, ili bar arhetipu prilazi sa poštovanjem i jakom voljom da od njega napravi nešto zaista svoje. Ben Affleck je definitivno dokazao da je mnogo više od samo lepog lica. A to me neizmerno raduje.
http://www.youtube.com/watch?v=BXY_JvOK63c
