Confucius

Znam šta mislite. S obzirom da u filmu Confucius glavnu ulogu igra Chow Yun Fat, pitate se kako su u biografsku priču o najvećem kineskom (i azijskom, kad smo već kod toga) misliocu uglavili mačevanje i kung fu.

 

Kineska kinematografija, ako ćemo da razmišljamo na određen način, pažljivo reflektuje poziciju kineske države u aktuelnoj povijesnoj zbiljnosti. U tom smislu, visokobudžetni kostimirani (para)istorijski spektakli koje najveća zemlja na svetu nesmanjenim tempom pumpa poslednjih deset godina sa jedne strane su podsećanje ostatka planete na to ko ima neprekinutu nit visoke civilizacije i kulture u poslednja tri milenijuma, a sa druge takođe podsećanje da i u krizi koja potresa naše globalizovano globalno društvo, da ne pominjemo finansijsko tržište, Kina ostaje najbrže rastuća privredna oblast na Zemlji.

 

Posle Woovih Red Cliff 1 i 2, red je došao i na Mei Hu da se okuša u rekreiranju jedne važne istorijske epohe u kineskoj istoriji. Autorka je za ovaj posao došla i više nego spremna, s obzirom da je u drugoj polovini devedesetih potpisala cenjenu televizijsku seriju o dinastiji Yong Zheng (Yong Zheng wang chao). Kako je u ovoj seriji Mei Hu u principu rehabilitovala imperatora Yong Zhenga do danas pamćenog uglavnom kao krvožednog neprijatelja poštene inteligencije u svojoj državi, predstavljajući ga kao… čoveka sa manama ali i vrlinama, bilo je interesantno videti šta će uraditi sa osobom koja je neka vrsta njegovog antipoda, političkog i etičkog. Producenti su pošteno odrešili kesu, makar za kineske pojmove, pa se sa dvadesetdva milijuna dolara ovaj film može pohvaliti solidno raskošnom produkcijom. Dobro, u Holivudu su ovakvi budžeti rezervisani za poluindi polueksperimentalne filmove, ali Confucius se časno razmeće kostimima, stotinama statista, CGIjem…

 

Što sve, zaista može da zazvuči malo pogrešno. Da, Konfučije kojeg poznajemo, makar anegdotalno, jeste bio i političar, ali teško da se njegov život mogao opisati kao pustolovan, natrpan akcijom i borilačkim veštinama. Potreba da se ispriča priča o tome kako je najveći kineski intelektualac onog (i svih drugih) vremena svoju uticajnu a nenametljivu filozofiju uposlio u stvaranju boljeg društva u ovom se slučaju poklopila sa potrebom da se kineskim (i svetskim) bioskopskim platnima servira još jedan kineski imperijalni film, ona demonstracija neprekinute niti tradicije i ekonomske/ kulturne nadmoći koju smo gore pominjali, pa finalni produkt pomalo pati od napetosti između ova dva koncepta.

 

Konfučije je, dakako, tako važan mislilac jer je Kini iz petog veka pre nove ere doneo način razmišljanja koji će tokom narednih vekova, kroz interpretacije i učenja njegovih sledbenika podariti filozofiju što je uspešno spojila poštovanje prema tradiciji i religioznu duhovnost sa pragmatičnim tretmanom političkih realnosti i etičkim imperativom utemeljenim pre svega na čoveku. Iako se Konfučije u priličnoj meri oslanjao na božansko kao osnovu svog mišljenja (govoreći između ostalog da vladar na Zemlji dobija od Neba mandat za vladanje), moglo bi se reći da je ovo bila pre svega pragmatična taktika da se publici novi koncepti predstave njoj razumljivim jezikom. Kao otac humanističke misli na azijskom kontinentu, Konfučije je zaslužan za dobar deo postuliranih vrednosti čak i savremenog društva (na primer zlatno pravilo o tome da drugom ne činimo ono što sebi ne želimo) i ovu je humanističku etiku uverljivo utkao u svoja učenja o vođenju društva i države. Insistirajući na izgradnji morala i učenju kao osnovnim vrednostima društava, njihovih vladara ali i podanika, Konfučije je još za života inicirao konkretne promene, ne samo u državi Lu u kojoj je rođen već i ostatku u to vreme razjedinjene Kine.

 

Ova dostignuća su i akcentovana u filmu koji ne želi da nas zamara sa prvih pedesetak godina Konfučijevog života, uskačući direktno u trenutak kada pedesetogodišnji učitelj morala, sin palog ratnika odrastao u siromaštvu i egzilu, već izvesno vreme poštovani gradonačelnik Zhongdua (danas na teritoriji Pekinga) dobija od svog kralja ponudu da postane jedan od njegovih ministara i primeni svoje ideje o vladavini etike, a što su se tako dobro pokazale u Zhongduu, na čitavo kraljevstvo.

 

Prikazan kao blagorodni mudrac operisan od nametljivosti, tipično azijski skroman i ljubazan, Konfučije svoja načela demonstrira kroz spasavanje mladog roba koji, po pravilima pogrebnih rituala treba da bude sahranjen sa pokojnim premijerom, ali i kroz uspešno osujećenje podlog plana susednog kraljevstva Qi namernog da izdajom i agresijom osvoji dominantnu poziciju u odnosu na Lu. U prepričavanju istorijske situacije u kojoj je Konfučije zbilja uspeo da povrati tri grada što ih je Qi okupiralo tri decenije ranije, vidimo ratno lukavstvo na koje bi pala samo AI iz nezakrpljene verzije igre Civilization V, ali glumci i režiserka sve to uspevaju da nam prodaju, lebdeći negde na osetljivoj sredini između biopik drame i bajkovite naracije.

 

Dalje gledamo Konfučijeve pokušaje uvođenja reformi u samo kraljevstvo Lu, kojim bi se oslabile pozicije (korupciji sklone) vlastele a u korist uređenog (i moralnog) društva kao celine, a koji su ga doveli do političkog pada i progonstva. Prva polovina filma je dakle, dinamična, brza, sa nekoliko primereno spektakularnih scena ratovanja.

 

Druga polovina, prikazuje nam proteranog Konfučija kako se sa grupom učenika potuca po kineskim kraljevstvima, svugde poštovan ali nigde zbilja dobrodošao, opasan za sistem ali ne kao revolucionarna sila (ideja o zbacivanju tirana koji je izgubio mandat neba da vlada biće konkretizovana u konfučijanstvu tek kroz radove najvećeg Konfučijevog sledbenika Menčija) već kao čovek čija čistota ideja posramljuje vladare i njihove administracije ogrezle u korupciju i spletkarenje. Dakle, dobijamo jednu dosta uverljivu mesijansku biografiju u kojoj se mudri, skromni čovek kreće od dna i nemaštine do bogatstva (pre svega bogatstva porodice i kruga prijatelja koji ga vole, a zatim i do određene materijalne imućnosti) i društvenog uticaja, samo da bi mu zatim sve bilo oduzeto a on bio bačen na iskušenja. Mesija ovde postaje martir, a ljubav koju on i njegovi učenici uzajamno uzgajaju jedni za druge je jedina nagrada koju će imati tokom godina u progonstvu.

 

I sad, ne mogu da kažem, ima ovde veoma uspelih elemenata, scena gde su Konfučijeve parabole i aluzije (u kojima se najradije izražavao) besprekorno odrađene. Mei Hu uspeva da nam ponudi kraljeve i velikaše, učenike i sledbenike koji su sa jedne strane uverljivo ljudski likovi, bez nekakvih „filmskih“ stilizacija a da sve ipak bude hiperstilizovano na jedan (polu)mitološki način. Konfučijeva učenja nama su danas poznata samo preko apokrifnih tekstova (ne postoji ni jedan sačuvan tekst koji se sa sigurnošću da pripisati samom Učitelju) pa je tako i pričanje priče u filmu moralo da se odvija u okvirima jedne pre svega odabrane, samonametnute konzistentnosti likova i filozofskih koncepata. Chow Yun Fat je vrlo dobar kao blagi, iskreni Učitelj koji zastrašujuću visprenost uma prodaje uz razoružavajući osmeh, dubok naklon i prijateljski ton.

 

Međutim, sam tempo filma sa jedne strane, ali i ton u celini ostavljaju nas pomalo nezadovoljene. Dok se prva polovina odvija brzo, efikasno, posredujući scene porodične mirnoće jednako uspelo kao i prizore sa ogromnih bojišta, druga polovina mora da se oslanja pre svega na individualne ljudske drame na dugačkom putu koga su Učitelj i njegovi učenici godinama prelazili i tu dolazi do priličnog pada u pripovedanju. Ne najmanje, problem je i u tome što se sam Konfučije ovde iz pragmatičnog javnog radnika transformiše u mesijanskog, duhovnog isposnika koji više meditira (i svira) nego što priča. S obzirom da smo videli kako je napustio skoro sve što je imao, uključujući najbližu porodicu, činjenica da se režiserka odlučuje da njegova unutarnja iskušenja posreduje samo kroz nekoliko (doduše ubedljivih) izraza lica Chow Yun Fata je za moj račun razočaravajuća. Od čoveka koga smo gledali u prvom delu filma nastaje svetac pa čoveka odjednom kao da više i nema i njegov se nedostatak oseća.

 

Ovim se ne želi reći da je pripovedanje nevešto, naprotiv, individualne scene su odrađene sjajno (propadanje dela kolone u zaleđenu reku, kada jedan od učenika umesto svog života spasava Učiteljeve spise; bratska podela jedne činije supe između nekoliko desetina ljudi; povratak u Lu i padanje ničice na rodnoj grudi), ali sama pripovest o čoveku ovde se gubi ispod naslaga (kvazi)religijskih prizora.

 

Uz to, celokupni ton filma je naglašeno zaslađen, sa za Aziju, bojim se, više nego čestim oslanjanjem na široke panorame impresivnih eksterijera, slikanjem kostima i predmeta i orkestarskim skorom oskarovca Cong Sua (Poslednji kineski car) koji je, dakako, ucenjivački emotivan i snažan. Mrvu više naturalizma i ulaska u psihologiju glavnog lika dalo bi daleko povoljnije rezultate u filmu koji je na kraju ispao prenaglašeno edukativan.

 

No, nije da tu edukaciji nema mesta i možda je najimpresivniji utisak taj kako Mei Hu uspeva da nam proda Kinu pola milenijuma pre Hrista koja je uverljivo na visokom nivou civilizacije i društvenog organizovanja, što je svakako i bio cilj producenata. Za potrebe ovog cilja na dužnostima direktora fotografije upošljen je Peter Pau koji je i sam ubio Oskara (za Leejevog Pritajenog Tigra, Skrivenog Zmaja) (kad se već nisu setili da mu istog daju za Woov The Killer) i tu se nema šta mnogo prigovarati, naprotiv, ima mnogo razloga za uzdisanje i aplauz. Dobro, ako baš želite da prigovorite, CGI efekti su povremeno jeftiniji nego što bi trebalo da bude, ali opet, ovo je film o misliocu i podučavatelju, pa su i uglavljivanje scena masovnih bitaka, ali i skoro na silu ugurana lepotica Zhou Xun (čija je rola kratka, upečatljiva i, ah, patetično tragična na kraju) pokazatelji da je neko od gore diktirao da stvari moraju da budu spektakularne po svaku cenu. Što podseća da nije Holivud jedini kriv za to gde se danas nalazimo kao društvo i rasa.

 

No, kad imate spregu države i biznisa onako kako je imate u Kini, tako i možete da radite ovakve stvari pa je i Confucius, recimo, u Kini ostvario takav uspeh kao što je potiskivanje Avatara iz bioskopa (doduše samo 2D bioskopa), iako je jasno da je u pitanju bila pre svega politička, manje čisto ekonomska odluka.

 

Ali dobro. Ovaj film svakako nije bez svojih mana u pripovedanju i tempu, nikako nije za publiku koja očekuje kung fu i mačevanje (i pored tih nekih spektakularnih scena borbe) i koristilo bi mu više naturalizma, a manje patetike, ali ako ste skloni kostimiranim istorijskim spektaklima koji će vas pritom poučiti etici na kojoj je izgrađen veliki deo savremene civilizacije (hej, čak i Ahmadija Muslimani se u dobroj meri oslanjaju na Konfučijanstvo), ovo nije neprijatan način da se sprže dva sata.

Trejler

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: