Ansikte mot ansikte/ Licem u lice sa Liv Ullmann

Zahvaljujući skoro školskom primeru demencije sinoć sam pola kafane popio umesto da pogledam film The Magician Ingmara Bergmana iz 1958. godine pogledao film Face to Face istog autora iz 1976. Greška se svakako potkrala tokom računarski-potpomognutog traženja filma pošto se The Magician u originalu zove Ansiktet, što je bilo dovoljno blizu da grešku primetim tek nakon što sam startovao svoj HD plejer i ugledao predimenzionirano ime nedavnopočivšeg Dina De Laurentiisa na svom predimenzioniranom HD televizoru (dobro, drugi rečit indikator bilo je svakako što je ovde u pitanju kolor film dok je onaj koji sam originalno poželeo da pogledam urađen u crno beloj tehnici).

 

Nije u pitanju samo kurčenje skupom tehnologijom u vreme kada srpski narod grca u siromaštvu. Malo je falilo da ustanem i prekinem film jer, za razliku od Ansiktet koji nam je dostupan u raskošnom BluRay izdanju (a ima razlike bez obzira što je u pitanju više od pola veka staro ostvarenje), Ansikte mot ansikte je film dosta ozlgolašen na ime svoje nenabavljivosti i, konsekventno, ne previsokog kvaliteta reprodukcije. Ne samo da je propisnu bioskopsku kopiju danas teško pronaći (Sarasota festival sa Floride je pre tri godine za potrebe retrospektive filmova sa Liv Ullmann morao da posegne sve do Sonyjevih arhiva gde je skoro slučajno pronađena jedna pristojna kopija) nego je i, izgleda originalna televizijska verzija u trajanju od dvesta minuta (spojena iz četiri epizode od po pedeset) praktično neuhvatljiva. Stotridesetšestominutna verzija za bioskope, prikazana na pomenutom festivalu takođe je pomalo… nedostupna, tako da se današnji gledalac mora zadovoljiti kompaktnim katom od 114 minuta.

 

Što i nije toliki problem jer ipak pričamo o filmu koji koncept nelagode (pa možda čak i otvorenog gađenja) majstorski izdiže na zaista visok nivo, veća je briga relativno nizak kvalitet masteringa i printa koji filmu ne čini previše usluga. Dobro, radi se o priči koji se pre svega događa u mračnim enterijerima, ali uobičajeno vrhunski rad direktora fotografije Svena Nykvista koji je tokom dugačke i plodne karijere ostavio užareni trag diljem Evrope i Holivuda ovde nije predstavljen u najboljem… eh… svetlu. Pogotovo jer je igranje sa svetlom i tamom težište nekih od tripoznijih scena filma bremenitog košmarima, halucinacijama i inim oniričkim asortimanom.

 

Bergman je ovde, zaista, u punom simboličkom overdrajvu, u tolikoj meri čak, da bi se moglo reći da na momente preteruje i baca nam u lice slike koje preočigledno nose svoj apstraktni sadržaj. Za razliku od mnogih svojih filmova koje je namerno smeštao u prošla vremena kako bi se nesmetano bavio pitanjima svog vremena na jednom izrazito simbolićkom planu, Ingmar ovde pruža jednu, na prvi pogled naturalističku priču iz savremene Švedske (to jest, sa polovine sedamdesetih godina prošlog veka) koja se vrlo brzo pretvori u bizaran koloplet scena sa onu stranu racionalnog i naturalističkog.

 

Liv Ullmann je ovde Jenny Isaksson, psihijatar od karijere i žena očigledno dobro pozicionirana u društvu: tu su muž (takođe uspešan medicinski radnik) i ćerka (samostalna i samouverena već u četrnaest godina), tu je posao u bolnici, kolege koje je cene, muškarci koji prepoznaju njenu ženstvenost. U uvodu filma saznajemo da će Jenny leto provesti u stanu svojih babe i dede, dok joj je muž u Čikagu na naučnom skupu, a ćerka u letnjem kampu.

 

Već nekoliko minuta kasnije, nakon što upoznamo ljupku babu i manje pokretnog, ćutljivijeg, setnijeg dedu, Jenny odlazi da spava i suočava se sa košmarom.

 

Ima mišljenja da Ansikte mot ansikte spada u horor žanr utoliko što bez imalo milosti prikazuje neverovatno brutalno raspadanje jedne naizgled tako kompletne ličnosti kao što je Jenny, kroz scene košmara i halucinacija i hladnog, metodičnog nasilja. Nisam kompetentan da ovde presuđujem, ali vredi podvući kako Bergman priziva košmare u inače sasvim bezazleni mizanscen samo pažljivim odabirom ugla snimanja i kontrolom osvetljenja. Kao rezultat, prva Jennyna noćna mora ne izgleda kao uobičajen filmski košmar, već, naprotiv, baš kao košmar kakav bismo i sami mogli imati. Preteće lice žene koje se pomalja iz mraka, nešto na licu ili u frizuri što je čini poznatom, odveć poznatom, rastakanje okruženja u nedodirljive senke…

 

Možda je Bergman samo hteo da snimi film o potonuću racionalnog, naučnog, modernog uma u ludilo. Drugde smo već rekli da malo koji drugi autor u istoriji kinematografije ispoljava tako malu količinu samilosti prema svojim likovima. Bergmanovi likovi su izloženi zastrašujućim egzistencijalnim iskušenjima, brutalno vivisecirani do samog skeleta ličnosti, do same srži jastva u kojoj je Šveđanin iznova pokušavao da pronađe tu večnu vrednost što čovečanstvo sebi pripisuje kroz religiju, poeziju, nauku, umetnost… Ansikte mot ansikte je u neku ruku jedno od najciničnijih njegovih putovanja u središte ljudskog već utoliko što je u njemu, reklo bi se, horizont očekivanja mnogo bliži nego pre.

 

Ovde nema strastvenih (pa makar neretko tragičnih) polemika sa onostranim, sa verom u spasenje koje će doći ako je ona – ta vera – dovoljno snažna (naravno da je ovo namerna tautologija, pa ja celog života pokušavam da ispadnem duhovit), nema prizivanja imena nemog Boga i osluškivanja da li će odgovor doći u bujici belog šuma. Da, protagonistkinja se preziva Isaksson, a mi znamo da je Jakov taj sin (da nije možda seljačina Esav?), koji se rvao sa Bogom i kasnije podario ime celoj državi, ali Bergman ovde kao da ignoriše bilo kakav biblijski podtekst i umesto toga se bavi nečim bližim svakodnevnici – ljudskim društvom.

 

Naravno, ovaj film bi se mogao gledati i samo kao ogorčena, cinična dekonstrukcija zapadnjačkog frojdijanskog mita i moći koju je on dao tehnokratskim strukturama. Uostalom, psihijatar u centru filma raspada se na komade, tonući duboko u košmare, prolazeći kroz vrhunski cinične halucinacije (fantazije?), suočavajući se sa arhetipovima očiglednim do stereotipa (Crvenkapa izgubljena u mračnom ambijentu, pogled na sopstveno telo u kovčegu i ekstatični raskid sa zemaljskim), pokušavajući samoubistvo, sudarajući se sa duhovima svojih roditelja, izvodeći na kraju histeričnu monodramu otkrivanja trauma iz detinjstva koje su, eto, u korenu svega. Lako je videti zašto, iako je ovde Bergman snimio neke od svojih najupečatljivijih scena (silovanje, pomenuta histerična melodrama) sve to u konačnom zbiru daje po malo ziheraško, besno obrušavanje na jednu profesiju.

 

Naravno, ovde pričamo o Bergmanu pa ni prljavi obračun koga on izvodi sa psihijatrima nije ništa manje nego fascinantan, pogotovo uz Liv Ullmann koja ovde možda na momente preglumljuje ali zahvaljujući režiserovoj spartanskoj disciplini (većina najšokantnijih prizora snimljena je iz jednog kadra) i sopstvenoj unesenosti u lik uspeva da proseče kroz slojeve autorovog koncepta i bolno, veoma bolno ujede gledaoca za grudi. Ovo nije tek vešt napad na strukture moći koje iz senke vladaju ljudskim društvom pomoću magije umotane u (pseudo?)naučnu terminologiju, već stvarna borba za život.

 

E, baš tu Ansikte mot ansikte i dobija na težini. Svakako, dekonstrukcija zaokruženog, snažnog ženskog lika je vizuelno upečatljiva, ali koncepcijski preočigledna, naročito uz iznenađujuće neubedljivo finale koje nudi nekakvo potencijalno iskupljenje kroz meditaciju kako ljubav, eto, može da nadvisi i smrt i koje bi bilo mnogo uverljivije posredovano samo slikama, bez nasnimljenog monologa (uostalom, kako je ovo jedini monolog iz offa u celom filmu, utisak je da je ovde dodat na insistiranje producenata, da bi „poruka“ filma bila jasnija… kad je prvo ime koje vidite na špici filma ono sa inicijalima DDL, sve je moguće, nije li nekoliko godina kasnije isti čovek Davidu Lynchu završio Dinu provalom oblaka?), ali ovaj film ipak nudi više od toga.

 

U ovom slučaju, Bergman se, kako rekosmo, mnogo manje bavi onostranim, a mnogo više ljudskim društvom. U skladu sa još uvek svežim Lyotardovim proglasom o nestanku velikih naracija, Bergman ovde više ne očajava nad ambisom koji zjapi ispred čoveka osuđenog da umre, već najpre nad ambisom koji razdvaja ljude sve do tačke kada druge vidimo samo kategorije, ne više kao ličnosti, pa čak ni kao bića. Ansikte mot ansikte je u neku ruku film o post-društvenom stanju u kome jedinke više nisu određene svojim funkcijama u zajednici (da ne pominjemo svojim karakterima) nego nazivima tih funkcija. Jennyn muž je to samo formalno. Jennyn ljubavnik, pak, (i što je mnogo važnije) je to takođe samo formalno. Ovo nije film o preziru prema malograđanskim kategorijama i konvencijama, ovo je film o svetu u kome su konvencije prešle iz udobnih alatki koje pomažu da se iz granica zajednice pređe u formiranje čitavog društva, u smisao za sebe. Konvencije sada pomažu da vreme prođe iako nema „proizvodnje“ kvalitetnog života, nema življenja. Umesto da žive, likovi u ovom filmu o životu pričaju. Jenny i njen ljubavnik svoju prvu noć provode ne pijući, zavodeći jedno drugo, vodeći ljubav i spavajući posle toga već pričajući kako bi to trebalo da rade. Visoko dekadentna supruga jednog od Jennynih kolega ne samo da ima ljubavnika, već i njen ljubavnik ima ljubavnika, ali mi samo vidimo kako oni o svojoj dekadenciji pričaju. Svet u kome su konvencije postale ne više način da društvo funkcioniše, već kulisa iza koje društva više nema je onaj svet u kome Jenny gubi razum. A onda je muž obilazi samo na dan, nakon bezuspešnog pokušaja samoubistva i u smrzavajuće hladnoj sceni joj saopštava da sutra mora da se vrati u Čikago jer predsedava kongresu (nije bitno kakvu funkciju ispunjava, već kako se funkcija zove i to razume i Jenny kojoj ne pada na pamet da ga pita da li bi ipak mogao da ostane). Onda joj kćerka govori da je dovoljno stara da se sama stara o sebi a majka je pušta da od nje ode.

 

U tom svetu njen ljubavnik je čovek koji sanjari o odlasku na Jamajku jer se tamo može živeti izvan morala. Zašto, pita Jenny. Zato što je to način da se postane stvaran, kaže on. Šta to znači – stvaran, pita ona zbunjeno, a on pominje tuđe usne koje želi da prepozna kao i svoje. U ovom momentu gledalac ne može a da se ne seti da jedina osoba u filmu koja ljude vidi kao stvarne, žive pojave, kao organska, krvlju ispunjena bića – duševna bolesnica sa početka filma koja u Jenny ne vidi ni funkciju, pa čak ni ime, već svojom rukom na njenom licu vidi čelo i – usne. Ovo je, reklo bi se, pravi zaključak filma koji svoj sumnjivi pančlajn o ljubavi što sve nadvisuje i brutalnu dekonstrukciju psihijatrijske moći (uostalom, Foucault je o njoj baš tada i pisao) na kraju ostavlja u drugom planu, baveći se pre svega gubitkom identiteta, svrhe i iznad svega one ljupkosti življenja o kojoj je pričao Helmut Plesner a koja je društvo činila uzbudljivim mestom za življenje. Za jedan „neuspeli“ Bergmanov film – sasvim dosta.

Jedno reagovanje to “Ansikte mot ansikte/ Licem u lice sa Liv Ullmann”

  1. […] jedva da ima vode) pre nego što iko bude naziv ove igre izgovarao u istom dahu sa Bergmanovim Ansikte mot ansikte, Flajšerovim Bostonskim Daviteljem, pa čak i Demovom Šutnjom […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: