Ring Ring 2011. Četvrto veče: Seijiro Murayama/ Tomaž Grom i Der Kreis des Gegenstandes

Većina ljudi (a kada kažem „većina ljudi“, mislim „ja“), kada kaže „Ring Ring Festival“ prvo pomisli na improvizovanu muziku. Iako, naravno, koncept festivala obuhvata mnogo šire polje muzičkog delovanja i iako smo improvizacija koliko hoćemo čuli i na, recimo Dis-Patchu, utisak je da je ovo jedna od stvari upisanih u DNK Ring Ringa toliko duboko da će čak i večeri sa najsurovijom, najbeskompromisnijom improvizovanom muzikom biti ispraćene sa velikom pažnjom i u dovoljnom broju na strani gledališta tako da se metropola ne izbruka pred uglednim gostima iz inostranstva. Ring Ring je, hoću da kažem, u domenu improvizacije neka vrsta institucije kojoj se veruje a kada, kao večeras vidimo da je to poverenje više nego opravdano, zadovoljstvo je, bez sumnje obostrano (i po malo erotično, n’est ce pas?)

(Uzgred, fotografije na kojima se ne nalazi Lou Charmelle, nego izvođači o kojima piše u tekstu napravila je Ivana Čutura i njoj i Nikoli (http://jazzin.rs ) se zahvaljujem na ljubaznosti i dopuštenju da ih iskoristim. Ivana je frilens fotograf spreman da radi i za vas… pod uslovom da ste platežno sposobni.)

 

Moguće kao posledica moje momačke neispavanosti (već pominjani rokenrol život kome toliko žrtvujem i bla bla bla), tek Seijiro Muarayama je večeras zvučao potpuno nezemaljski, pretvorivši salu Rexa u prostor suhe transcendencije. Nije ovde toliko neobično što  Murayama koristi toliko malo instrumenata da sve deluje kao neka dadaistička pošalica – na kraju krajeva isto to je svirao i pre tri godine na istom mestu – već je neobično što je Murayama svirao praktično identično onome kako je svirao pre tri godine na ovom istom mestu sa saksofonistom Jean-Lucom Guionnetom i dok sam tada skupio entuzijazma za jedno pozitivno ama uzdržano „njihov večerašnji nastup nije uspeo sasvim da mi razveje sumnjičavost ali bilo je u njemu dovoljno lepih detalja da odem zadovoljan“, danas me je Murayama držao suspendovanog između neba i zemlje, dajući mi ono što sam u pres rilizu Ring Ringa proročanski opisao kao „nastup sa dragoceno malo zvuka i mnogo, mnogo muzike“.

 

Je li za sve zaslužan partner u zločinu, mladi slovenački kontrabasista Tomaž Grom? Moguće, je, ipak kada imate takvo ime, nebo je i bukvalno granica. Grom je, šalu na stranu, čovek koji je svirao sa mnogo improv muzičara u svojoj karijeri (Guionnetom, među njima) a tokom večerašnjeg nastupa pokazao je da dobro razume estetske okvire u kojima se Murayama poslednjih godina kreće.

 

Okviri su to zastrašujuće svedenosti, muzike toliko ispražnjene od forme da je ljudima koji su na početak nastupa zakasnili i ušetali na nekom od mesta kada su Grom i Murayama samo nepomično stajali i posmatrali tačke na po trideset santimetara ispred svojih lica morabiti delovalo kao da je u pitanju komplikovani humoristički skeč u koji je uključena i sva publika u sali.

 

No, humora ovde svakako nije bilo ni u pokušaju. Murayama i Grom sviraju onu najzahtevniju i, zašto ne reći, najpretenciozniju improvizaciju, muziku manifestno oslobođenu svih odlika konvencionalne muzike. Dok je evropska improvizacija, čak i uz svoju proklamovanu borbu da se oslobodi nasleđa/ balasta džeza još uvek zadržala neke tragove ove muzike, makar ekspresivnost koja se da pripisati gestovima free improv muzičara, Murayama rabi filozofiju bližu tokijskom komšiluku iz koga uostalom potiče i njegova je muzika neka vrsta post-improvizatorske pustolovine čistog zvuka, bez značenja, namere, afekta ili ikakve simbolike koja bi se dala naslutiti iza onoga što se čuje. Čista apstrakcija koja zapravo to više nije jer ništa ne predstavlja niti išta nagoveštava.

 

Zašto Murayame nema, niti ga je ikada bilo među mahom tokijskim Onkyo muzičarima je pitanje za nekog pametnijeg i upućenijeg od mene, tek ono što je on večeras pokazao bila je školska demonstracija avangarde koja je u svom otrzanju tradiciji, formi i kulturološkoj uslovljenosti toliko uspešna da besmislenim čini sva pitanja koja bi nedobronamerni prolaznik hipotetički mogao da postavi.

 

Jedno od njih, ono uobičajeno „a je l’ zna on da svira normalnu muziku?“ bi posle ovakvog nastupa delovalo posve deplasirano. Murayama je pravi bubnjar, uostalom svirao je u Fushitsushi, ali on već godinama svira samo jedan doboš, jedan tas činele i jednu hrapavu cev. Ova ekstremna svedenost instrumentarija automatski znači da je svaki zvuk koga Murayama proizvodi od ekstremnog značaja – kod njega nema slučajnih, parazitskih zvukova, nema džemovanja i igranja, nema čak ni improvizacije u klasičnom smislu pokušaja/ greške/ pogađanja.

 

Umesto toga Murayama ono što radi radi potpuno. Potpuno smireno, potpuno ubeđeno, potpuno bez izraza na licu. Gudalo i jedan tas činele dovoljni su mu da ispuni salu Reksa sablasnim harmonicima, hvatajući akustička svojstva prostorije i varirajući brzinu i nagib sviranja tako da umesto jednog čoveka koji testeriše činelu – što ga vide oči – uši čuju orkestar aveti koje pevaju najlepše na svetu.

 

Grom je Murayamu pratio ogromnim količinama tišine i sviranjem po svim delovima kontrabasa. Čak i žice su u velikoj meri korišćene kao izvor šuma, sa samo povremenim ulaženjem u stvarni ton koga instrument ume da proizvede. Distorzirani zvuk pritiskanja i povlačenja gudala tako da se čuju navoji žice, šuštanje sviranja po ivicama tela instrumenta, duboki cijuk kobilice, ali i mnogo dodira žica i drveta koje je samo Grom mogao da čuje, ili su čak i u njegovom slučaju ovi zvuci bili samo zamišljeni – bila je ovo prava dopuna Murayaminoj minimalnosti.

 

Jer, razume se, uz Japanca potpuno umočenog u Zen lepotu praznog, improvizator koji bi insistirao na direktnim odgovorima i dinamičnoj komunikaciji bio bi sasvim na krivom putu. Tokom druge kompozicije, Grom je proizvodio jedva čujne šumove i sitne tonove prstima i gudalom, dok je Murayama ispuštao zvuke iz sopstvenog grla i usta.

 

I sad tu opet dolazimo do onog humora koji sam spominjao. Viđao sam u životu improv muzičare koji insistiraju na tome da im je smešno nešto što su oni ili kolega odsvirali (patrijarh Han Bennink koga nažalost nismo videli ove godine je poznat po tome da voli da se nasmeje dok svira), a kod nekih od njih ovaj smeh deluje iskreno. Ali kod Murayame nema baš ničeg smešnog. Njegovo grgoljenje, koje prelazi u režanje, a završava se u nadrealističkom tenoru je primalni zvuk, momenat u kome dete otkriva svoje telo i njegove sposobnosti, on u zvučnu sliku koja je već oslobođena naplavina tradicije i žanrovskih formi ulazi prirodno, spušta se bez drhtaja i kada Murayama počne da vrišti teško je ne naježiti se i setiti se da su on i Keiji Haino nekada bili u istom bendu.

 

Kao i pre tri godine, Murayama je i ovog puta imao i ritmičke tačke sa najprostijim mogućim ritmovima, moduliranim jednostavnim pomeranjem palica po koži doboša, a zatim i guranjem hrapave cevi po istoj. Završnica koncerta bila je skoro kao kraj nekog ultraminimal techno seta, sa Murayaminim fejzovanim grebanjem i sa Gromom koji je drvo svog kontrabasa stezao šakama izmamljujući iz njega krckanje i masivne uzdahe. Moćno, uistinu moćno.

 

Drugi set večeri, druga ekipa improvizatora. Bojan Đorđević, direktor festivala je ovo veče posvetio Dis-Patch festivalu koji je ove godine objavio prestanak svog postojanja, suočen sa apsolutnim ignorisanjem od strane fondova što se bave kulturom na ovim prostorima, a ako je iko bio začuđen što jednom načelno elektronskom festivalu divno opelo sviraju dve sasvim akustične postave, nije se videlo.

 

Der Kreis Des Gegenstandes je ime koje se teško piše, teško čita a najteže pamti (posebno ako kao ja znate samo da psujete na nemačkom), ali iza njega se poslednje dve godine krije trio evropskih improvizatora superteške kategorije. Axel Dörner,Werner Dafeldecker i Sven Åke Johansson mogu bez mnogo razmišljanja da idu u bilo koju evropsku improv reprezentaciju, ne samo zato što kad se saberu karijere sve trojice imamo skoro sto godina improv pregalaštva, nego što zaista pričamo o ljudima koji su svirali sa svakim ko je neko u ovoj muzici, a dobar deo te muzike proizveli u formi predvodnika.

 

Dörner je trubač koji je od učenja klavira dospeo do sviranja u London Jazz Composers Orchestra, gde su mu sparingovali renomirani likovi poput Barryja Guyja i Matsa Gustaffsona, svirao je sa Philom Mintonom i Kenom Vandermarkom, a sarađivao je i sa patrijarhom evropskog improva, Alexanderom Von Schlippenbachom. Johansson je bubnjar koji je ledenu Švedsku zamenio za nijansu manje ledenim Berlinom još pre četiri decenije i upisao u CV sviranje sa Alfredom 23 Harthom ali i u Schlippenbachovom Globe Unity Orchestra. Dafeldecker je, dakako, austrijski kontrabasista od renomea, takođe nastanjen u Berlinu, član improv mašine Polwechsel i čovek iza renomirane etikete Durian. Da li bi ova tri muzičara na gomili uopšte mogla da pruže išta manje od vrhunske muzike?

 

Pa, mogla bi. Uostalom, u prirodi improvizovane muzike je da je ona proces, ne proizvod i da je i sa najrenomiranijim muzičarima moguće dobiti muziku u kojoj se izvođači nisu pronašli, razumeli ili zavoleli date večeri. Još gore, kada su u pitanju bendovi koji stalno sviraju zajedno, kao što je Der Kreis Des Gegenstandes, onda postoji i rizik da ćemo čuti samo naučen set gestova, lažni improv, glumljenu spontanost.

 

Srećom, večeras se nije dogodilo ništa od toga. Dörner, Johansson i Dafeldecker su svirali ozbiljno, posvećeno i taman toliko malo da ne bude ni prisenka glume, a opet da se ni upadanje u tišine i meditativnu mirnoću ne može tumačiti kao šmira i puštanje vremena da prolazi samo od sebe.

 

Jedna stvar koja se može primetiti u vezi sa improv muzičarima je da izgledaju grozno – gadne, neodržavane frizure, neugledna odeća… Klasični džezeri ipak drže do imidža, ali improvizatori su mnenja da muzika mora da živi sama za sebe i da se mora čuti razdvojeno od onoga što gledamo.

 

Večeras to nije bio preteran problem jer sva tri muzičara imaju izuzetno disciplinovan nastup, sa smrznutom licima (osim Johanssona kod koga se na momente mogla primetiti senka kakve emocije) (on je uostalom i jedini imao uredno podšišanu kosu, možda zahvaljujući činjenici da je do pola ćelav) i bez izigravanja nekakvog uživljavanja u svirku. Njihova muzika je, slično Murayaminom i Gromovom nastupu, entitet za sebe kome muzičari samo pomažu da se porodi i, opet slično prvom nastupu, sve je proteklo u atmosferi transcendentne, formalno neodredive, apsolutne muzike koja jednako duguje teksturi i tonu, tišini i buci.

 

Nije ovo lako za slušanje ako očekujete da čujete makar naklon klasičnom muzičkom rečniku, Dörneru ne pada na pamet da svira melodije, njegova slajd truba je najviše vremena cev kroz koju prolazi njegov dah, samo izmodulisan ventilima i promenom dužine cevi. Kada duva jače, to su distorzirana režanja i pištanja, a nekoliko čistih tonova koje je ispustio bili su kao sirene za maglu, dugački, produženi njegovim besprekornim cirkularnim disanjem, šokantni u atmosferi ispunjenoj snolikim šuškanjima

 

Dafeldecker je, slično Gromu pre njega, pratio situaciju šumovima, ponekim dubokim brujanjem, koristeći neretko kontrabas kao perkusionistički instrument, pružajući Dörneru podlogu kada je bila potrebna. Johansson, sa svoje strane, na timpanima, činelama i kartonu prošao je ceo spektar od gudala, preko dubokih, udaljenih udaraca prigušenim maljicama, pa do udaranja peškirom po svim instrumentima. Iako je ova muzika i dinamički i po događajima bila znatno natrpanija od prvog nastupa, nije se moglo primetiti da Der Kreis Des Gegenstandes i jednom skreću u nekakvo presviravanje. Sve je držano u okvirima čelične tevtonske discipline, sa zvukom koji je dominirao salom, ne snagom već pre svega prisutnošću i muzičarima u drugom planu, kao skromnim pomagačima. Ako ništa drugo, finale koncerta u kome je Johansson vozio po dobošu, Dafeldecker pošteno navalio na gudalo a Dörner dopustio svojoj trubi da zaurla zvučalo je kao avion koji se sprema za poletanje, pokazujući da bi ovi momci imali šta da pruže čak i da sviraju sa mnogo više zvuka i manje tišine. Ali tišina je, kao i obično i ovde bila dragocen sastojak, do te mere da je posle poslednjeg mikroskopskog piska Dörnerove trube – nakon što su ostala dvojica već odložila svoje instrumente – Johansson morao publici da signalizira da je gotovo, kako bi se iko uopšte usudio da pljeska. I pljeskalo se. Zaslužili su.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: