Ring Ring 2011. Peto veče: Neuroleptic Trio i Sol6

Poslednje veče ovogodišnjeg Ring Ring Festivala bilo je eksplozivno.

 (A fotografije na kojima nije Phoenix Marie je ponovo uradila Ivana Čutura i zahvaljujem se njoj i Nikoli http://jazzin.rs na dopuštenju da ih upotrebim. Takođe, izvinjavam se Neuroleptic Triu što nema njihovih fotografija – nije bio ko da ih zapravi.)

Prvi su na redu bili Subotičani, Neuroleptic Trio. Njihov poslednji album, objavljen, pomalo ekscentrično, za etiketu Zdenka Franjića zvučao je interesantno, mada još uvek neizbrušeno venčavajući improvizaciju i ritmični džez (sa primesama roka i fanka) i trudeći se da entuzijazmom, brzinom i energijom (koje ovi momci zbilja imaju za izvoz) premoste momente neusmerenosti i upadanja u opšta mesta. Rispekt za trud. Veliki.

 

Uživo, to je zvučalo… izuzetno bučno. Makar što se tiče bubnjeva koji su dobar deo vremena pretili da progutaju sve što rade ostala dva muzičara u bendu. Krenuvši od tihe džezi meditacije koja me je odmah podsetila na Stjepka Guta kako gostuje kod Leba i Soli, jednog Kasnog popodneva, Neuroleptici su veoma brzo zakuvali agresivan gruv, koga su zatim sa manjim pauzama da publika uzme vazduh držali sledećih sedamdeset-osamdeset minuta.

 

Bubnjevi, bas gitara i truba, postava sa albuma Heroic Improvisations ovde je proširena time što je Nenad Knežević polovinu vremena provodio odlažući trubu i sedajući za veliki koncertni klavir. Ovo je bilo dobrodošlo osveženje tona i tonusa benda, dopuštajući da u mišićav zvuk trojke uđe i nešto više topline. Knežević je na trubi gotovo celo veče zvučao dosta hladno i distancirano, puštajući ritam sekciju da se rve sa distorzijama, žicama, kožom i metalom, vozeći daleke teme kroz komplikovanu metriku koju je diktirao pre svega bubnjar Robert Ambruš. Njegovi pijanistički pasaži su zvučali razrađenije, sa više nota ali i više raspoloženja koja su mogla doći i do jačeg izražaja da samo ritam nije tako nemilosrdno dominirao zvučnom slikom.

 

Koliko god to zvučalo suludo kada dolazi od mene (bubnjara, metalca), Robert Ambruš treba da svira manje. Ne samo tiše, jer njegovu agresivnu svirku je možda peglanje miksa moglo da malko zauzda, već zaista manje. Da ne bude zabune, čovek je izvrstan bubnjar, prepun energije, sa maštovitim, smelim rešenjima na svakom koraku, ali njegovo insistiranje na gruvu koji je ispunjen udarcima na svakom milimetru svoje površine, koji je najkomplikovaniji što može da se izvede u datom trenutku sa četiri ekstremiteta i standardnim setom bubnjeva, ovoj muzici vrlo brzo počinje da oduzima više nego što joj daje.

 

Na kraju krajeva, gruv je, baš kao i improvizovana muzika, umetnost raspoređivanja tišina, ćutanja između zvukova koji onda nešto znače. Ambruš se užasava tišine, užasava se ćutanja, ne dopušta praznine u svojoj muzici i čak su i momenti najbliži baladama koje je trio izveo bili zasićeni do očiju njegovim rolovanjem, brejkovima, činelama, obodima i timpanima. Drugim rečima, njegov gruv prestaje da bude gruv i postaje gotovo apstraktna tekstura udaraca koja zvuči fascinantno – kao da slušate tri albuma Blooda Ulmera odjednom – ali joj nedostaje duše.

 

Da ne ispadne Ambruš tu jedini okrivljeni, reći ću i da između njega i basiste Aleksandra Petrovića zapravo nema dovoljno prave komunikacije. Na albumu mi je ovo zvučalo bolje, možda i zato što su bili bliže fank kuvanju, dok je večeras sve bio razigrani džez u kome je Petrović svirao nešto svoje, Ambruš takođe nešto svoje, a ako su se i pronalazili usput, to je delovalo više kao srećan akcident nego zajedničko improv pregalaštvo.

Nije ovo, razume se, bilo sasvim neprijatno, na kraju krajeva, glasna i energična muzika je sama po sebi šarmantna, ali Neuroleptic Trio su večeras plastično pokazali koje su sve zamke improvizacije bazirane na gruvu. Neki momenti su bili uspeli, pogotovo u poslednjih petnaestak minuta kada je Ambruš na kratko stišao svoj napad na bubnjeve i vozio nervozan ali kontrolisan sving, Petrović uspeo da ispliva iz ritma prijatnim bas linijama, a Knežević lenjo opleo po klaviru, no ovakvi su trenuci bili brojčano nadjačani bučnim ali ultimativno neusmerenim pasažima koji su trajali poduže i neretko odavali utisak da gledamo bend na probi kako džemuje u nadi da će im na pamet pasti neke nove ideje. To da je Petrović nekoliko puta morao da stane sa sviranjem i počne da se smeje jer je Ambruševo bombardovanje seta zaglušilo sve ostalo na bini, kao i činjenica da je Ambruš završavao kompozicije tek kada bi mu bas pedala otkazala poslušnost (mada je u jednom momentu nekoliko minuta svirao i bez nje, a rupa u zvuku se nije ni primetila) svedoči o tome da su improvizacije koje smo gledali i slušali manje trio na delu, više trojica muzičara koji sviraju u isto vreme i nadaju se srećnim spojevima.

 

Možda najoštrija kritika stigla je od jednog gledaoca iz prvog reda koji je posle sat vremena svirke ispred bine odglumio infarkt jer mu se nije dopalo kako bend odrađuje svoj set. Malo preterana reakcija, svakako, ali činjenica je da su Neuroleptici svirali puno a proizveli srazmerno malo muzike. Kada to kaže čovek kome je preterivanje po definiciji najdraža stvar na svetu, onda treba da tu opasku shvate ozbiljno. Srećom, improvizovana muzika je živa materija i nadam se da ovi momci uče jednako brzo kao što sviraju.

 

Za kraj festivala stigla je i prava poslastica. Sol6 je neka vrsta Ring Ring supergrupe, gde je polovina članova već publici pružila neke divne doživljaje prethodnih godina. Pijanista i vođa, Veryan Weston se posle trinaest godina vratio u Beograd i doveo sa sobom Luca Exa čiji smo bivši bend prošle godine gledali, vrišteći i skačući na nastupu The Ex, ali i Tonyja Bucka. Buck je treći put za redom na Ring Ringu, što je svakako svojevrstan rekord i od ovog rekorda fascinantnija je samo sumanuta razlika između njegovog pristupa muzici sastava sa kojima je dolazio. Sa matičnim The Necks Buck je zen-monah u meditaciji, čovek koji bubnjeve svira maltene samo oštrim pogledom i jedva primetnim pokretima prstiju. Sa [project] Transmit, on je post-rok gitarista koji za bubnjeve seda tek da malo uzburka atmosferu. Sa Sol6… pa, recimo da sa Sol6 Buck otkriva svoju siledžijsku prirodu i ta je priroda divlja i genijalna.

 

Weston, Buck i Ex su ljudi sa velikom kilometražom i ono što Sol6 pruža je neka vrsta sublimacija dugačkih karijera muzičara koji delaju na različitim poljima nove, avangardne ili alternativne muzike. Ako bih morao da izdvojim jedan sastav ili izvođača iz istorije Ring Ring festivala koji bi na najbolji način neupućenom slušaocu pokazao šta je suština te mitske „Nove Muzike“, Sol6 bi bili izvrstan izbor, odmah uz Ground-Zero ili Ivu Bittovu. Weston i ekipa imaju isti totalni pristup muzici koji uključuje sve od dilentantizma do virtuoznosti, od slobodne improvizacije do rigidne strukture, od ljute atonalne avangarde do nevine pop muzike i večeras je to publiku u Reksu dovelo do eksplozije oduševljenja.

 

Trojici iskusnih muzičara u bendu društvo prave violinistkinja Mandy Drummond (jedina žena sa tetoviranim sisama u istoriji Ring Ringa) i čelistkinja Hannah Marshall, a saksofonistkinju Ingrid Laubrock zamenio je nedavno tenorista Yedo Gibson i zbog ovoga mi je bilo posebno drago, ne zato što je Laubrockova loša, nego zato što je Gibson izvanredan.

 

Kako je Ex svirao akustičnu bas gitaru – doduše sa pikapovima i nekoliko pedala – jedini električni instrument na bini bila je Drummondina skerletna violina, ali iako Sol6 rado koriste termin „kamerna“ da opišu svoju muziku, on ni iz daleka ne sugeriše eksploziju energije koju ovaj sastav proizvodi. Razume se, za razliku od Neuroleptic Trio, energija Sol6 je precizno kanalisana i bazira se jednako na uzdržavanju koliko i na ekscesu. Već sam početak nastupa, sa atonalnim vinjetama koje su svi članovi benda savršeno se dopunjujući svirali u isto vreme pokazao je šta znači kada imate disciplinovane muzičare koji kada improvizuju zvuče kao da su se uvežbali, a kada sviraju po notama to zvuči kao hardcore improv. U ovih prvih nekoliko minuta Sol6 je bez napora kanalisao uzbudljivi duh pradavnog Spontaneous Music Ensemble, jednog od prvih manifestno improv sastava u Evropi, prolećući kroz apstraktne strukture samouverenošću koju imaju samo ljudi sa misijom. Zatim su usledile kamerne teme, pa moćni gruv od koga bi i Neuroleptic Trio imali šta da pokupe, pa Westonovo šarmantno sviranje klavira, pa pevanje Marshallove posle koga se bend sunovratio u siloviti krešendo… Eric Satie se sudarao sa Burtom Bacharachom, Johnom Cageom i Steveom Laceyjem, u muzici koja je ipak pre svega pripadala Westonu i njegovoj ekipi.

 

Ono što Sol6 savršeno pokazuje je da avangardna muzika, čak i kad se da nazvati kamernom, ni slučajno ne mora da bude salonski umivena i doterana. Zapravo, usudio bih se da kažem da domaći sastavi i izvođači sličnog usmerenja posle gledanja ovog nastupa neće više imati mnogo izgovora da se prenemažu. Sol6 je BUČAN bend. Oni vole i melodiju, vole i da zapevaju (Weston je pevao Satijeve songove na francuskom sa teškim britanskim naglaskom), vole i balade i fanki gruv, vole i složene, gotovo prog rok momente (Mićun je s pravom pominjao King Crimson pri kraju nastupa), ali vole i da dižu paklenu buku koja nije nekakav složeni ideološki iskaz već najprimalnija muzička energija. Publika je ovo intuitivno prepoznala pa su furiozna krešenda u koja je ekipa uletala svako malo bila ispraćena gromoglasnim navijanjem. U ovoj kiši metala i varnica, Buck je svakako bio najluđi, transformišući se iz meditativnog džez intelektualca koga znamo iz The Necks u zver koja po svome dobošu prosipa paklene blastbitove između epizoda moćnog gruva. Čak je i jedna Bacharachova balada koju je Drummondova pevala završena poluminutnom grindcore detonacijom a na radost i sreću svih okupljenih.

 

Bilo je ovo finale festivala kakvo se samo moglo poželeti sa publikom koja je bis dobila potpuno zasluženo i bendom koji je posle još nekoliko minuta jakog prženja sišao niz skalu apstrakcije sve do individualnih tonova i udaraca što su samo na jednom prestali. Mogao bih još mnogo da pišem o Sol6, o tome kako Yedo na momente zvuči kao Coltrane a na momente kao John Zorn na samrti, o tome kako su on i Marshallova savršen improv par koji kao da komunicira telepatijom dok izmišlja muziku na licu mesta, o tome kako Luc Ex svira celim telom, koristeći i pod bine kao instrument, ali ako niste bili, to će vam samo nabijati zazubice a ako jeste znate da su reči ovde nemoćne. Fantastična završnica i zalog za iduću godinu. Vidimo se.

2 reagovanja to “Ring Ring 2011. Peto veče: Neuroleptic Trio i Sol6”

  1. Pusti sad festival, ko je predivna plavuša u automobilu na drugoj slici???

  2. mehmetkrljic Says:

    Ista kao i plavuša na prvoj, a što je pomenuto u drugom pasusu: Phoenix Marie.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: