Arhiva za maj, 2011

Gubljenje nevinosti: Tridesettreća tura

Posted in Uncategorized with tags , , , , on maj 31, 2011 by mehmetkrljic

Biće ovo jedno glupo Gubljenje nevinosti, ali kad čovek malo razmisli, gubljenja nevinosti najčešće i nisu neke intelektualne svetkovine, više slepa igra hormona, nagona, strahova i žudnji. Što je dosta dobar opis mog igranja novih igara, kad bolje razmislim.

 

Ali, sad ozbiljno, neke od ovih novih igara jedva da sam zaigrao, što na ime hroničnog pomanjkanja slobodnog vremena (a kada čovek koji nema skoro nikakve obaveze u životu stalno kuka da nema dovoljno slobodnog vremena, onda znate da nešto opako nije u redu sa univerzumom) što na ime činjenice da su bile užasno smeće.

 

Dokaz A: igra Thor: God of Thunder.

 

Dobro, u pitanju je igra urađena kao sekundarni merćandajs vezan za premijeru najnovijeg Marvelovog filma i od toga niko nije očekivao nekakav kvalitet, zar ne?

 

Ma, naravno da ne, čak ni ja ga nisam očekivao, dobro nam je svima poznato koliko su filmski tie-inovi po pravilu loše igre, rađene sa malim budžetom, na brzinu, da se na tržištu pojave na dan premijere filma pa makar bile i neigrive, ali… Nešto me je vuklo da Toru dam šansu. Nije najjasnije šta. Film još nisam ni gledao, a uostalom, iako su Thora u poslednjih nekolik godina pisali sve moji omiljeni scenaristi (J. Michael Straczynski, Kieron Gillen, Matt Fraction), ne mogu da kažem da mi je njegov tekući serijal u Marvelu (niti brojni miniji koji kao da niču svakog meseca) bio baš na vrhu liste prioriteta ijednog meseca. Moguće je da me je samo držala napaljenost od igranja Marvel vs. Capcom 3 u kojoj Thor dosta junački blista. Bilo kako bilo, ispružio sam se za download i jedan verbatim dual-layer disk sve računajući da ne mogu oni da naprave toliko lošu igru koliko ja mogu da spustim kriterijume. Na kraju krajeva, mudrovao sam ja, hack and slash akcijaši su igre koje je moguće igrati bez mnogo ulaganja emocija, ta ne mora svaki od njih biti novi Ninja Gaiden, zadovoljio bih se i korektnim ne-preterano-uvredljivim God of War klonom kakav je, primera radi bio X-Men Origins: Wolverine od pre dve godine.

 

No, nisam ga dobio. Thor: God of Thunder je ultimativna potvrda, ako je ikome uopšte bila potrebna posle skandaloznih naslova kakvi su bili Hulk i Iron-Man, da SEGA ne treba da ulazi u proizvodnju (to jest objavljivanje) superherojskih igara vezanih za Marvelove filmove. Ovo je očajno.

 

Neću da kažem da se nikakav napor na strani dizajnera ne da primetiti. Liquid Entertainment su surovi plaćenici čiji katalog naslova asocira na memoare kakve otvrdle prostitutke, ali kada čovek Thora zaigra ne može da ne primeti kako borbeni sistem hita da se iskaže nebrojenim kombo napadima, odbrambenim tehnikama, hvatanjima, magijama. Ako po potencijalima borbenog sistema ocenjujete kvalitet igre onda ova igra – ima potencijala. Ili tako nešto.

 

Mislim, samo na papiru. Borbeni sistem na stranu, Thor: God of Thunder je takva kolekcija užasnih dizajnerskih odluka da nije neko čudo što je na većini igračkih sajtova pokupila ocene obično rezervisane za igre koje ne rade i zaraze vam konzolu hepatitisom. Koliko su malo ovi ljudi imali vremena i resursa da ulože u igru vidi se već po kretanju glavnog lika koji sve vreme mora da bude spakovan u diskretne arene gde će poražavanjem svih protivnika da sebi otvori prolaz na dalje – od nekakvog glatkog kretanja kroz bajkoviti krajolik kao u God of War ili barem kretanja kroz demonski krajolik kakvo smo imali u deceniju starom Devil May Cry nema ni govora. Thor pritom ima potpuno sakat način prelaženja sa mesta na mesto koji samo zbunjuje ljude što pokušavaju da se naviknu na kontrole a igra ismeva njihova nastojanja da se kroz život probijaju snagom logike.

 

Da su barem borbe dobre, to bi se dalo oprostiti, ali TGOT, avaj, ovde isporučuje samo blentave protivnike i apsolutni višak opcija za napad. Silni komboi i blokiranja, silne magije i bacanja ovde su uglavnom savim suvišni i o nekakvoj eleganciji borbe nema ni reči. Dizajneri su pokušali da nam malo zamažu oči menjanjem uslova koji vladaju na bojištu, na primer: šta je bolje od borbe protiv gomile glupih, anemičnih ledenih džinova? Pa borba sa gomilom glupih, anemičnih ledenih džinova u uslovima smanjene vidljivosti i teškog disanja. Pa onda dolaze protivnici kojima prvo morate polomiti oklop da bi vernom macolom pomilovali njihovo ranjivo tkivo… Ovo je jedan skup opštih mesta koja bi u igrama gde je bazična borba dobra i uzbudljiva možda ponekog od igrača malo trgnula iz borbene nirvane (bilo da ga nasmeju bilo da ga namršte) ali koja ne mogu da spasu dosadnu, ispraznu igru od… dosade i ispraznosti.

 

Slično važi i za bosfajtove koji su opet oplemenjeni očigledno dobronamernim idejama i uređeni da izgledaju atraktivno ali su ultimativno – dosadni i gube šarm posle svega nekoliko minuta. Mislim, Thor ne da se ne može porediti sa Bayonettama i Ninja Gaidenima ovog (i onog) sveta, nego posle ovog iskustva imam i znatno blagonaklonije mišljenje prema sirotoj Castlevaniji od pre nekoliko meseci… Je li Thor barem vizuelno prijemčiv? Ne, ne baš. Ako ste igrali bilo koju od gore pominjanih igara (čak i Wolverinea), igrali ste lepše igre od Thora. Vele da je verzija za DS daleko bolja od konzolnih verzija, ali to ćemo proveriti nekom drugom prilikom kada nam rane od ovog karambola malko zarastu.

 

Tragično je da se posle igre kakva je bio Arkham Asylum i dalje pojavljuju ovoliko loše superherojske igre. Tragično je što Matt Fraction, posle Iron Man 2 stavlja svoj potpis ispod još jedne katastrofalne igračke adaptacije materijala kome je u stripovskoj verziji dao mnogo. Izgleda da Marvel i SEGA i dalje nemaju dovoljno poštovanja prema svojim IP-jevima i od toga čoveku bude malo muka.

 

http://www.youtube.com/watch?v=_tY4dQbcz2k

 

Kad mi je već ovako dobro krenulo sa hek end slešerima, pomislio sam da je možda pravi trenutak da isprobam i najnoviju Bethesdinu igru nespretnog naziva Hunted: The Demon’s Forge. Mislim, ozbiljno, pogledajte taj naslov: izdavači više ni ne pokušavaju da izbace na tržište igru koja ne bi bila makar prvi deo potencijalne trilogije i sve te kombinacije naslova i podnaslova čine da čoveku bude malo muka. Čekajte, to sam već rekao. Ali ozbiljno: Enslaved: Odyssey to the West, Warriors: Legends of Troy, Trinity: Souls of Zill O’ll, mislim, ume li iko više naslov igre da napiše bez dvotačke?

 

Dobro, Hunted: The Demon’s Forge ima bedno ime, ali ono što ga donekle preporučuje je… er… pedigre studija koji ga je napravio. inXhile Entertainment su firma koja se može pohvaliti kako ju je osnovao Brian Fargo, čovek koga ćemo zauvek vezivati za Fallout franšizu jer je bio jedan od osnivača Interplayja. Doduše, sam CV inXhilea nije preterano impresivan: posle relativno neuspešnog ributa franšize Bard’s Tale pre nekih… eh… sedam godina, firma se najviše bavila proizvođenjem naslova za prenosne platforme, a najuzbudljivija stvar vezana za njih je bilo otkupljivanje prava na Wasteland, igru iz koje je negde koncem prošlog milenija izrasla Fallout franšiza.

 

Šta će Fargo i ekipa uraditi sa Wastelandom ostaje da se vidi, u međuvremenu su, potpuno neobjašnjivo rešili da se, sa Bethesdinom izdavačkom podrškom, okušaju u domenu proizvođenja visokobudžetne akcione igre sa mačevanjem, ženama sisa utegnutih u kožu, lukovima i strijelama. Zašto? Ko zna?

 

Svakako ne zato što su u inXhileu imali bogznašta značajno da dodaju žanru akcionih igara zasnovanih na baratanju hladnim oružjem. Hunted (mrzi me da dodajem podnaslov samo zato što je neko fantazirao da će ovo biti dovoljno uspešan naslov da obezbedi pravljenje nastavka) je igra koja naprosto vrišti svoju osrednjost u lice svakom igraču spremnom da joj posveti malo vremena. Od svog generičkog mračnofantazijskog vizuelnog dizajna razvučenog preko sveprisutnog Unreal 3 endžina, putem sistema borbe hladnim oružjem koji je… nemaštovit, pa preko magija koje su takođe nemaštovite, sve do borbe projektilima koja je prepisana iz žanra cover shootera, Hunted je jedna igra koja čoveka uspavljuje umesto da mu srce natjera u brže lupanje a erekciju u nagli skok u nebesa, snagom svoje muževne akcije ili ženstvenih oblina.

 

Pretpostavljam da valja naglasiti da je ovo igra pravljena pre svega za kooperativno igranje gde bi dva igrača – jedan igrajući kao ćelavi mačevalac, drugi kao sisata streličarka – porazila horde naoružanih kostura i nekakvih steroidima hranjenih zglavkara koji na njih nasrću iz meni nepoznatih razloga (s druge strane, šta bi hodajući skelet sa samostrelom uopšte radio nego nasrtao na prolaznike?). Pretpostavljam da takođe nije zgoreg naglasiti da sam, kao i dobar deo dokonih pirata prošlog vikenda skinuo verziju igre koja ima samo francuski voiceover pa da tako nisam mogao da se adekvatno upustim u analiziranje nesumnjivo duboke egzistencijalne patnje koju dvoje protagonista osećaju šetajući se šumicom obučeni u fetišističku garderobu i gađajući strijelama zabludelu živinu.

 

No, da je ova igra dobra, valjala bi i u singl plejer verziji a priča ne bi bila ni važna – pa nismo valjda Ninja Gaiden igrali zbog narativa? No, Hunted je daleko od dobrog, barem na osnovu ovih sat vremena što sam mu u svojoj beskrajnoj dobroti posvetio.

 

Mislim, ima nečega u pokušaju da se iskombinuju cover shooter i hack and slasher tako da jedan igrač može da zaleže iza zaklona i strijelja dušmane strijelama dok drugi ulijeće u mele i oštrim sječivom otkida udove a glave bere kao jabuke, ali… Hunted ima toliko male arene da ova postavka gotovo da nema nikakvog smisla, neprijatelji su dramatično glupi i ne mogu se pohvaliti ni preteranom brojnošću, a jedini način da igra igraču ipak predstavi nekakav izazov je to da ovde, kontraintuitivno, nema samoobnavljajućeg zdravlja. Nakon što se čovek oporavi od šoka koje to saznanje donosi, shvati da mora da koristi štitove koje usput može da skuplja, ne bi li blokirao dušmanske napade i ovo em igru dramatično usporava em samo služi da demonstrira da je veštačka inteigencija neprijatelja takoreći nepostojeća. Mislim, jasno je da skeleti i džinovske škorpije nisu prirodni kandidati za Mensu, ali borba u Hunted je… dosadna.

 

Igra usamljenom igraču dopušta menjanje lika koga će voditi, mada ne kada mu se ćefne, već samo na određenim mestima, što je legitimno ali samo povećava dosadu jer borba ni sa jednim od dva lika nije dovoljno interesantna, pa bi makar brza menjaža malo dinamizovala igranje. O istraživanju naravno da nema ni govora i mada igra sokoli igrača tvrdnjama da će povremeno morati da rešava prostorne zagonetke korišćenjem posebnih sposobnosti jednog od likova, do sada se nije radilo ni o čemu kompleksnijem od guranja stuba koji treba da se sruši ili izbacivanja strele u pravcu kanapa koji drži vrata.

 

Izgled? Pa… pretpostavljam da nije tako rđav. Mislim već sam pomenuo da su prostori u kojima se igra odvija skučeni ali makar će onaj ko voli da gleda žene što u borbu hladnim oružjem kreću u odeći koja se sastoji samo od kožnih kaiševa ovde doći na svoje.

 

Hunted je predstavnik one klase igara za koju smo već jednom prilikom reki da je na samrti – igara srednje vrednosti, srednjeg budžeta, srednjačkih ambicija i kao takva zaista nema bogznašta da traži u drajvovima naših konzola. Ništa se ovde ne da nazvati katastrofalno lošim, ali opet, ništa se ne može nazvati ni podsticajnim za igranje. Možda je sve to u paru mnogo bolje, naročito ako sa partnerom igrate u split screen režimu pa svaki put kad neki od likova pogine (ili ostane bez strela… ili mu pukne štit) napravite pauzu od dva sata za strastveni ali nežni snošaj, ali nije da ovakav feature ne bi poboljšao i bolje igre. No, poenta je – a ja sam nekim osrednjim igrama sasvim sklon, videti na ovom blogu moje nježne serenade igrama poput Quantum Theory ili Dead to Rights – ako već imate partnera koji pristaje (za razuman iznos) da sa vama ima nekoliko koitusa u toku dana – zašto biste zaboga igrali nezanimljivu igru koja vam sigurno neće pružiti koitus već u najboljem slučaju samotnu masturbaciju na hrpu poligona koja se pretvara da je bledolika žena obučena u BDSM kostim? Ima zdravijih načina za provođenje vremena!!! Mada… izvinićete me na nekoliko minuta. Samo da operem ruke…

 

http://www.youtube.com/watch?v=UE7mEMfvGUU

 

Dobro, Hunted je makar originalan naslov – mada se svojski trudi da izrodi serijal – ali ponekad je bolje igrati dobar nastavak od lošeg originala. Naravno, kada je u pitanju nastavak jedne od najboljih igara za PSP ikad, onda su stvari još lepšije.

 

Patapon je serijal koji se od početka odlikovao originalnošću koncepta i izuzetnim audiovizuelnim identitetom. Kombinacija akcione i taktičke igre sa ritmičkom igrom je sjajno upalila u prvom nastavku pre neku godinu, a nastavak iz 2009. godine je svemu dodao nekoliko slojeva menadžerske kompleksnosti. Za potrebe trećeg nastavka, Pyramid i Sonyjev Japan Studio dodali su jednu veliku stvar – kompetitivni multiplejer za čak osam igrača u isto vreme koji nadograđuje kooperativno igranje što je već postojalo u drugom nastavku i izdiže ga na sasvim novu razinu time što se Sony konačno ispružio za infrastrukturni mod, što u prevodu znači da ovog puta ne morate da budete u istoj sobi sa prijateljima protiv kojih igrate, već ćete se sa njima konektovati magijom Interneta.

 

Magično. No, ja multiplejer u Patapon 3 još nisam isprobao a nisam siguran ni kada ću jer, kao i u slučaju prethodnih nastavaka, sama kampanja za jednog igrača nudi toliko mogućnosti za kreativno, da ne pominjem urnebesno zabavno gubljenje korišćenje vremena da osećam kako sam posle nekoliko sati igranja samo zagrebao površinu ovog moćnog, izdašnog paketa ljubavi.

 

Za slučaj da nikada niste videli Patapon igru, princip je u svima isti: igrač predvodi pleme kočopernih Patapona, jednookih ratnika koji se bore sa svojim iskonskim neprijateljima u dvodimenzionalnim, ulevoskrolujućim poljima, šumama i visoravnima, a komandovanje malom armijom odvažnih vojnika naoružanih kopljima i mačevima odvija se preko sviranja u bubnjeve. Genijalnost Patapon formule uvek je bila što je u kompulzivne, same po sebi zabavne ritmičke radnje uspela da uplete i solidnu količinu taktike i strategije. Dizajniranje igre tako da se radnje na ekranu savršeno uklapaju u ritam pesme koja se čuje uvek je pomagalo da se i igračeve taktičke odluke nekim meni neznanim mehanizmom pomere iz leve u desnu hemisferu mozga i postanu deo estetskog koliko i cerebralnog, intelektualnog doživljaja igre. Magično! To sam već rekao.

 

No, što se Patapon 3 tiče, može se slobodno reći da je u pitanju naslov namenjen pre svega hardcore ljubiteljima franšize i to je po malo iznenađujuće. Dok druge firme daju sve od sebe da privuku nove potrošače igrače narednim nastavcima svojih serijala (pa pogledajte recentna sramotna bulažnjenja BioWarea u vezi sa Dragon Age i Mass Effect serijalima, da ne pominjem Lionhead) i padaju jedne preko drugih od napora da stvari „strimlajnuju“, učine ih prijemčivijim za ljude bez prethodnog iskustva, izbace potencijalno zbunjujuće elemente i fokusiraju se na lakoću ulaženja u igru, Pyramid i Japan Studio sa trećim nastavkom franšize stvari su zakomplikovali do te mere da se čoveku pomalo zavrti u glavi.

 

Doduše, skupljanje vrednih materijala od kojih se prave nova oružja i oprema ovde je malo pojednostavljeno utoliko što se sada (skoro) svi predmeti dadu razložiti na komponente, ali zato sa druge strane… apgrejdovanje predmeta, apgrejdovanje samih Patapona, promene klasa… Stvari se koliko-toliko drže pod kontrolom na početku na ime toga što je dobar broj vojske koju ste vodili u prošlom nastavku smrznut u ledu i isprva imate na raspolaganju relativno mali broj klasa, ali vrlo brzo igra vam omogućava pravljenje sulude količine izbora i eksperimentisanje sa različitim pristupima jednoj istoj borbi uskoro postaje zabavno makar koliko i otvaranje novih borbi.

 

Da ne bude zabune, i Patapon 3 je igra koja se, kao i prethodne u velikoj meri oslanja na grind. Natprirodno talentovani za prepoznavanje obrazaca napada neprijatelja možda će i uspeti iz prve da pređu svaku novu borbu, ali mi ostali ćemo marljivo igrati iste borbe po nekoliko puta skupljajući iskustvo i džebanu da bismo svoje trupe pripremili za iskušenja što slede. No, Patapon je svakako i jedan od najboljih primera igara u kojima grind prija jer ne samo što sa svakim novim prolaskom kroz misiju malo unapređujete svoje izvođenje i samom ste sebi nekako lepši i pametniji, nego je i čisto fiziološko iskustvo slušanja muzike i delanja u skladu sa njenim ritmom suviše slatko da bi moglo brzo da vam dosadi.

 

Pomaže, svakako što pričamo o igri koja ima neprevaziđene produkcione kvalitete u okviru PSP ponude, vizuelni dizajn koji je barem onoliko nadahnut i lep koliko je informativan i daje igraču sve potrebne informacije na izvolte, ali i audio dizajn i muziku koji su fantastični. Najprostije rečeno – pesme u ovom Pataponu (nove verzije starih i sasvim nove pesme) su izvanredne, potpuno u skladu sa ratničkom atmosferom u kojoj osećate da vam krv ključa dok jurišate u borbu (za razliku od prve dve igre gde ste bili tek božanstvo koje sa neba komanduje vojskom, ovde ste u telu voskreslog heroja što garantuje posebne bonuse jedinici sa kojom se bori) i igranje ove igre sa slušalicama je iskustvo vrlo blizu nirvani.

 

Čak i da niste voljni da ikada odete na Internet i oprobate se u društvu drugih živih igrača (a postoje i misije sa trkanjem), sama kampanja nudi toliko različitih scenarija i kreativnih načina da iskoristite svoj savršeni osećaj za filing ritam da je teško reći koliko će desetina sati morati da prođe pre nego što se osetite kao da ste iscrpli ponude što ih Patapon 3 sadrži. Dršćem od pomisli kako će ovaj serijal izgledati na sledećoj generaciji Sonyjevog prenosnog hardvera…

 

http://www.youtube.com/watch?v=-U3N0yQRQGs

 

I posle letenja u oblacima visokobudžetnog korporacijskog gejminga, ništa nije slađe nego strmoglaviti se sklopljenih krila sve do niskih spratova nezavisnog dizajna, da bismo tamo otkrili kako je ponuda bukvalno nikada bolja.

 

Zaista, samo na nezavisne PC igre dostupne putem Steam servisa ste u poslednjih mesec dana mogli potrošiti grdne pare i u zamenu za njih dobiti neke od najboljih naslova koji trenutno na tržištu opstoje. Od Capsized koga sam hvalio prošli put, preko naslova Terraria koji obećava sve što nudi Minecraft samo reklo bi se još zaraznije, pa do moje nove opsesije, taktičke, potezne igre Frozen Synapse.

 

Dobro, igru posedujem tek dvadesetčetiri sata pa se o opsesiji može govoriti utoliko što sam pratio njen razvoj poslednjih godinu dana i sebi odsutno u bradu mrmljao kako ova jebena igra daje sve prave signale čoveku od ukusa i štofa, kako previše podseća na Laser Squad i X-Com da bi istinski džentlmen to mogao da ignoriše i kako je baš šteta što je u pitanju multiplayer only naslov.

 

Kad ono – Mode 7, nezavisni tim sastavljen od troje ljudi (koji je pre nekoliko godina napravio jednu mačevalačku igru – Determinance, a onda se godinama bavio konsaltingom i raznim plaćeničkim aktivnostima ne direktno vezanim za igre) – je za potrebe finalne verzije igre ne samo svemu dodao pristojan skirmish mod nego i pravu kampanju sa sve zapletom i pričom i, gulp, humorom?

 

Već sam pre par nedelja pominjao da su na PC-ju potezne taktičke igre gotovo sasvim potisnute u podzemlje, nadjačane produkcijskim moćima igara u realnom vremenu. Frozen Synapse teško da će stvari promeniti na ovom polju – u pitanju je naslov koji nema čega da se stidi u domenu svog izgleda i zvuka, ali koji svakako neće osvajati nagrade za vizuelni i zvučni dizajn – ali je još jedna potvrda da za uživanje u prefinjenoj taktičkoj problematici morate da se okrenete nezavisnim studijima koji se ne plaše obraćanja hardcore publici i znaju da će za pravog igrača kompleksnost, dubina i izazov, a ne strimlajnovanost i lakoća korišćenja biti magične reči što će ga naterati da odreši kesu.

 

A kesu valja drešiti, Frozen Synapse na Steamu košta 18 i po Evra, sa popustom, što, ako ćemo da budemo površni (a nego šta ćemo) ipak deluje kao malo oštar start igre koja u suštini ima samo tri boje i prevashodno pravilne geometrijske slike na mestu svog vizuelnog dizajna. No, Mode 7 su stari lisci pa vam za ova novac oni prodaju dve kopije igre od kojih jednu možete pokloniti nekom svom Steam prijatelju. Znaju oni da je ovo ucena, ali neodoljiva ucena. Možda će određen broj ljudi odustati od kupovine jer nemaju prijatelje i neće da daju dvajes evrilija za nešto što im ne radi posao, ali, mnogi hoće a mnogi drugi će igru dobiti besplatno i širiti priču o dobroj duši nezavisnog studija što unaokolo deli poklone. Ja sam svoju ekstra kopiju poklonio Cutteru i kapiram da je on do sada ukucao više sati u igri nego ja (što doduše ne mogu da proverim jer je on u svom tradicionalno paranoičnom stilu blokirao svoj profil na Steamu od znatiželjnih očiju cijelog svijeta). Bolje bi bilo da on ovo piše, nego ja, ali eto…

 

Dobro, cela ta frtutma sa po dve kopije koje se dobijaju u paketu znači da je ovo zaista naslov pre svega namenjen multiplejeru, odnosno onlajn duelima dva igrača koji će se potez po potez taktički nadmudrivati u neonskim predelima nekakvog sajberpank limba. No, kako se ja još nisam usudio da se otisnem na Internet, moje impresije su pre svega vezane za kampanju. I impresivne su to impresije. U velikoj meri na ime toga što me veštačka inteligencija razbija.

 

Kampanja Frozen Synapse je nekakav neobičan koktel sajberpankerskog zapleta i uprošćenog pripovedanja kroz miniportrete i kriptične rečenice. Igrač je u ulozi taktičkog komandira (čak mu je i partizansko ime „Tactics“) malih odreda vojnika koji se bore sa neprijateljem u prostorijama što se u velikoj meri generišu principom slučaja. „U velikoj meri“ znači da je raspored zidova, prepreka, zaklona itd. nasumično generisan dok se brojnost i opremljenost neprijatelja (ali ne i njihovo pozicioniranje) ponavlja svaki put kada restartujete jednu istu misiju. A restartovaćete. Alaha mi, hoćete.

 

Frozen Synapse je teška igra već na ime tog (polu)nasumičnog dizajna bojišta koji ponekad znači da će vas usrati i dati vam povoljan raspored zaklona i prirodne putanje kojima ćete protivniku prići sa strane gde je najranjiviji i zavući mu ga mučki, s leđa, ali često znači da vaša briljantna taktika od prošlog puta sada ne pali jer su stvari potpuno različite i, ujebote, otkud sad ovi vojnici ulaze na bojište sa ove strane?

 

Dakle, ponavljanja misija ovde ima poprilično već na ime toga što ste ponekad naprosto u startu hendikepirani rasporedom zidova u sobi, mada, naravno, pravi taktičari svaki hendikep doživljavaju tek kao slatki dodatni nivo izazova.

 

Drugi otežavajući element igre je to što je prilično kompleksna iako barata relativno malim brojem parametara. Ovde ne morate brinuti o municiji (ima je), niti o lečenju vojske (pravilo je u principu da svaki pogodak u meso ubija), o apgrejdovanju klasa ili o čuvanju vojske za naredni scenario (svaka soba ima fiksiran broj vojnika bez obzira koliko ste gubitaka imali u prethodnoj). Nema ni imena (dobro, po neko) niti lica – vaši vojnici su ovde tek potrošni materijal u kreiranju ukusnog taktičkog kolača. To ide uz teritoriju na kojoj stvara mali, nezavisni tim, ali sa druge strane, njihova ideja o tome kako se napadi u ovoj igri planiraju i kako se izvode je briljantna.

 

Frozen Synapse je igra podeljena u dve glavne faze – fazu planiranja tokom koje imate beskonačno vremena da planirate putanje i akcije vaših vojnika koje, rezonujete vi, ima da vašeg neprijatelja dovedu u tesnac – i fazu izvedbe tokom koje samo pasivno i bespomoćno gledate kako se vaš naivni plan raspada u kontaktu sa realnošću ili, ako niste ja, trijumfalno svedočite pobedi vaših trupa.

 

Genijalnost Frozen Synapse je upravo u njenoj neposrednosti. Bez obzira što su faze planiranja i izvedbe odvojene (i fizički, razdvaja ih ekran za učitavanje) borbe u ovoj igri su izuzetno kratke i brutalne. Nema ovde polusatnog nadmudrivanja nalik na nedavno pominjani Shadow Wars Juliana Gollopa, neretko se dešava da samo jedan loše isplaniran potez sa sobom odnese vaš celi odred i dok budete sa nevericom zverali u krvave fleke ostale iza protivničkih salvi sačme i posezali za restart dugmetom zaklinjaćete se da ćete im ovoga puta jebati majku. Brzo prolaženje kroz svaki scenario znači da se svaki neuspeh lakše guta jer se vraćate na prvi korak bez mnogo čekanja i prenemaganja. Ali, kako već rekosmo sada ni taj prvi korak više nije isti jer je sobe u kojoj se bitka odvija nasumično preuređena i ovo znači da nikada ne možete da se opustite i samo ponavljate rutinske radnje, već da je svaki scenario zbilja izazov za sebe.

 

Najozbiljniji deo izazova je svakako ta nepredvidljivost. Igra vam sa svakim isplaniranim potezom daje mogućnost da pritiskom na dugme „play“ vidite kako će se borba u teoriji odvijati, sa kretanjem vaših vojnika prikazanim u odnosu na prostorne i vremenske parametre koje ste im zadali, ali, razume se, kvaka je u tome što ovaj privju samo pokazuje kretanje vaših jedinica. Nakon što pritisnete dugme commit koje je u suštini „end turn“ komanda, shvatićete da niste na najpametniji način predvideli kretanje protivnika, da su vas nadmudrili i da hladni neonski enterijer sada ima neuredne ukrase od ljudskog tkiva. Back to the drawing board.

 

Dubina ove igre sastoji se u ograničenom ali dobro istesanom setu parametara koji znače da procenjivanje situacije u kojoj ćete trijumfovati nad neprijateljem uvek podrazumeva procenu nekoliko  elemenata – pozicioniranja, kretanja, smera u kome je vojnik okrenut, komande da ignoriše ili napada neprijatelja kada ga vidi, činjenice da li je u pognutom položaju ili je uspravan itd. Pravilna kombinacija ovih parametara za datu situaciju znači razliku između toga da li će vaš momak potegnuti oružje delić sekunde ranije nego što to učini dušmanin u trenutku kada im se pogledi susretnu i pravi taktičari se razlikuju od improvizatora pre svega po disciplinovanom osmatranju svih ovih uslova i podešavanja taktike na najbolji moguć način.

 

Frozen Synapse je dakle igra koja varljivo, deluje kao da je mogu igrati i ljudi sa kratkom pažnjom, ali zahteva popriličnu koncentraciju.

 

Vizuelno, zelena crvena i hladno nijansirana plava boja i minimalistički dizajn bojišta i ljudstva deluju svedeno i pomalo siromašno, čak, ali vam barem neće skretati pažnju sa zadataka što su pred vama. Prijatna elektronska muzika zaokružuje paket koji je namenjen taktičkim sladokuscima i pokazuje da je PC i dalje platforma na kojoj ova vrsta igre funkcioniše veoma dobro. Vele da je malo nezgodno što igra igrače sama razvrstava po serverima pa je teško odigrati meč baš sa čovekom koga želite, ali ovo nije nešto što ne može biti ispravljeno pečovanjem. Ako imate i jednu taktičku kost u svom telu, Frozen Synapse bi mogla da vas zarazi poput Antraksa.

 

http://www.youtube.com/watch?v=nKyMGuC0mQk

 

Konačno, nakon što sam odigrao oko polovine najnovijeg Rockstarovog hita, detektivskog trilera L.A. Noire, verujem da je fer da kažem da je ovo interesantan paket koji je manje film nego što bi autori voleli da jeste i manje igra nego što bih ja voleo da jeste.

 

Elem, L. A. Noire je pokušaj Rockstara/ Take Two Interactivea da drugu sezonu za redom ostvare pozitivan saldo poslovanja bez velike GTA igre u ponudi (prošle godine je ovo postignuto na ime vrlo dobrog Red Dead Redemption) i sudeći po prašini koju je do sada podigao, ovaj naslov je na dobrom putu da to i realizuje.

 

Nije da Rockstar ovde nema sa čim da izađe u čaršiju. Dok su njihove dosadašnje igre iz GTA i Red Dead serijala hvatale pre svega na svoju sandbox prirodu i otvoreni dizajn, LAN je naslov koji se ne stidi da insistira na svom narativu. Možda i previše. Mislim, igra je još nekoliko meseci pre svog izlaska prezentovana na filmskom Tribeca Festivalu (kao šezdesetominutna montaža) i tamo pobrala bogznakakve reakcije. Naravno, sat vremena neinteraktivnog videa i dvadesetpet sati igranja nisu ista stvar, ali hajde, možda i od ovoga ima neke koristi.

 

L.A. Noire je igra koju nije zaista razvijao ni jedan od Rockstarovih uobičajenih timova. Team Bondi je australijski studio koji je dobio Rockstarovu podršku na ime zdravog dizajna koji je u početku finansirao sam Sony i njihova igra nije tek prenošenje GTA modela u drugu polovinu četrdesetih godina prošlog veka. Zapravo, sa svojim fokusom na priču i bežanjem od otvorenosti, L.A. Noire je neka vrsta logične ekstrapolacije GTA IV formule kojoj su mnogi igrači zapravo zamerali odsustvo slobode i preveliko oslanjanje na narativ.

 

Ali dobro. Brendan McNamara, šef Team Bondija i čovek koji je napisao i režirao ovu igru je očigledno sebi u zadatak stavio proizvođenje detektivskog trilera koji ne treba da bude tek još jedna akciona igra sa malo skupljom produkcijom i to valja ceniti. Rockstarova podrška (tehnologija, logistika) i braća Houser u ulogama izvršnih producenata garantuju da je L. A. Noire u prvom redu jedna veoma ubedljiva rekonstrukcija mesta i vremena (Los Anđeles, 1947. godina), barem onako kako to vreme i mesto znamo iz interpretacija noir pisaca poput Chandlera, mada prevashodno Jamesa Ellroyja.

 

Hajde prvo da razjasnimo šta L.A. Noire nije (mada ko će meni da razjasni zašto se koristi reč noire umesto noir?): iako je u pitanju jedan od najvećih gradova koga je Rockstar ikada dizajnirao u svojim igrama (Los Anđeles je ovde rekonstruisan izuzetno detaljno, mnogo detaljnije nego recimo u starom True Crimeu, a na osnovu preko sto hiljada fotografija koje je Robert Spence napravio tokom poluvekovne karijere fotografa), ovo nije sandbox naslov. Los Anđeles ove igre je veliki i impresivan ali u njemu nema bogznašta da se radi. Vožnja gradom služi isključivo za stizanje od tačke A do tačke B, nema upadanja u uzgredne nevolje sa policijom (jer – vi ste policija), nema nasumičnih susreta koji otvaraju puteve za nove avanture, nema eksperimentisanja sa proizvođenjem haosa niti potrage za skrivenim predmetima (skriveni automobili kojih ovde ima su slab podsticaj za skretanje sa utabane staze). Ovaj Los Anđeles je za razliku od recimo Los Santosa iz GTA San Andreas, prilično mrtav. Prosto me je iznenadilo koliko je malo učinjeno na tome da se igraču omogući ekstrakurikularna zabava jer sam posle GTA IV i njegovih ekspanzija, kao i Red Dead Redemption po inerciji očekivao u najmanju ruku mogućnost odlazaka u barove, noćne klubove, gledanja muzičkih tačaka… Umesto svega toga imamo samo radio u kolima koji nije nezabavan ali je daleko od destilisanog zeitgeista GTA naslova.

 

Takođe, ovo nije uistinu akciona igra, pa čak ni akciona avantura u smislu koji danas pripisujemo ovom terminu, mada je on možda najbolje opisuje. Akcije ovde, razume se ima, ali igra vrlo striktno određuje kada igrač može da puca, kada da se bije samo pesnicama, kada da prestupnika juri peške, a kada kolima. Nema mogućnosti da ovde birate svoj stil igranja i adaptirate igru svojim preferencama.

 

Ovo je pre svega zato što je akcioni sloj igre praktično opcionog tipa. U bukvalnom smislu: možete odabrati da akcione scene preskačete posle određenog broja pokušaja, što je McNamarin način da vam kaže kako on smatra da je stvarna igra ovde zapravo detektivski posao: skupljanje dokaza, isleđivanje svedoka, izvlačenje priznanja iz osumnjičenih. McNamara je nedavno u jednom intervjuu i eksplicitno izjavio kako je ovo tek prvi korak u smeru dizajniranja igara u kojima stvarnog fizičkog nasilja više neće ni biti jer neće biti potrebno. Pošteno. Mada…

 

Mada L.A. Noire pored svojih očigledno sjajnih namera ipak nije tako pametna igra kako se predstavlja.

 

U prvom redu je ovo što sam već pomenuo, akcioni element igre dobro dođe da razbije kolotečinu pripovedanja i osveži tempo, ali je svaka akciona scena u ovoj igri spakovana u vrlo tesno skrojeno odelo i posle određenog broja sati igranja ste videli sve varijante koje igra ima da ponudi pa vam je dalje jurcanje za odbeglim osumnjičenima i napucavanje iza zaklona sa naoružanim neprijateljem iako nikada baš loše, povremeno malo dosadno.

 

Bitan je tu kontekst, naravno i ako se ubacite u priču na pravi način, možda vam neće smetati povremeno očigledna banalnost akcija koje izvodite. Ekonomska komponenta ovih zadataka takođe nije sasvim za bacanje ali ima manjeg uticaja na igru nego što bi bilo potrebno da nas podstakne. Ovo se najviše primeti kod misija koje nisu vezane za priču i deo su potpuno opcionog paketa zadataka što ih možete prihvatiti putem radio stanice u vozilu dok se drugim poslom vozite gradom i koje posle nekog vremena postaju međusobno vrlo slične i odrađujete ih samo iz osećaja dužnosti. Nedavno pominjani Yakuza 4 je ovaj element igre odradio na elegantniji način.

 

Sam detektivski deo igre se u dobroj meri oslanja na model koga je pre više od jedne decenije popularizovao Capcomov Ace Attorney serijal i dok L.A. Noire u određenom segmentu stvari rafinira, u drugim segmentima ih kvari.

 

Da ne bude zabune, ima mnogo lepog u tome što vas igra tera da razmišljate kao detektiv i pratite jednu zdravu logiku u prikupljanju dokaza sa mesta zločina. Kao neko ko zdušno mrzi avanturistički pixelhunting, ja sam iz sve snage pozdravio činjenicu da su predmeti od važnosti uglavnom postavljeni na logičnim mestima i da se uz malo zdravog razuma daju lako naći, kao i da je sistem pomoći koji igra daje (blagi trzaj kontrolera kada ste blizu novog predmeta, prestanak muzike kada ste ih sve pronašli – što se može i isključiti ako ste mazohista posvećeni) nenametljiv a efikasan. Vođenje evidencije o predmetima je lako zahvaljujući detektivskoj beležnici a scene ispitivanja svedoka ili osumnjičenih su tehnički jednostavne (tri moguće reakcije koje možete dati na njihov iskaz: verovanje, sumnja i otvoreno optuživanje da lažu, što onda morate potkrijepiti materijalnim dokazom koji obara njihovu tvrdnju) ali zahtevaju povezivanje izjava, izraza lica i poznavanja pozadine slučaja koju imate u obliku sižea u beležnici.

 

Ovde igra retko dolazi do kompleksnih zapleta koje smo sretali u Ace Attorney (što je dobro jer nema mogućnosti snimanja pozicije tokom ispitivanja), ali se, prilično nezgodno, u velikoj meri oslanja na ideju da će igrač po izrazima lica svedoka naslutiti da li lažu ili nešto prikrivaju. Mislim, igra je pokupila silnu pažnju na ime svog mocapa gde čak tridesetdve tačke na licu glumca bivaju snimane kamerama, da bi modeli u igri dobili što izražajnije likove i sve je to super dok ne shvatite da ovi glumci uglavnom toliko preglumljuju da je vrlo teško razlučiti kada to treba da bude samo „ubedljiva“ emocija, a kada sugestija da lik koga ispitujete laže. Dobro, možda i ja patim od Aspergerovog sindroma (ta bi teza mnogo toga objasnila), no dublji problem ove igre je pre svega u tome što na kraju krajeva nije važno da li dobro čitate izraze lica i da li dobro povezujete materijalne dokaze koje ste sakupili kroz istragu sa izjavama svedoka. Ukratko: moguće je iznova i iznova donositi pogrešna tumačenja izjava i promašivati materijalne dokaze – igra će na ovo reagovati – neke će linije dijaloga ostati nedostupne, ali će se uvek adaptirati tako da možete da rešite slučaj (da ne pominjem sistem intuicije koji funkcioniše kao „Pomoć“ u kvizu Milioner). Sigurno, ocena od strane nadređenih će biti nezadovoljavajuća i to čoveka može da štrecne, ali ako igru igrate samo zbog narativa, to vas neće previše potresti.

 

A mnogi je hoće igrati zbog narativa. L.A. Noire je opojno dobro predstavljeno mesto, vreme i ljudi, sa mnogo dobro odmerenih idiosinkrazija – institucionalizovane korupcije u policiji, društvenog rasizma itd. Likovi su interesantni a priče vezane za slučajeve jednostavne i efektne. Na polovini sam igre i mogu da zamerim to da se u dobroj meri ovo pričanje svodi na površinske efekte, tako da neko dublje ulaženje u karaktere protagonista ili nedajbože, neke njihove evolucije – toga nema. Mislim, od igara takve stvari i inače ne očekujem, ali L.A. Noire se toliko trudi da bude film da je sasvim legitimno da primetimo kako je ovo blisko filmu u epizodama ali da mu kao celini nedostaje stvarna višeslojnost, stvarna karakterizacija, stvarno značenje. No, da ne grešim dušu, siguran sam da će do kraja igre postojati barem napor da se povežu različiti slučajevi – već u drugoj četvrtini se primećuje određeni dublji narativ ispod epizoda.

 

No, L.A. Noire svakako pleni svojom filmičnošću. Još u Max Payne 2 mi je bilo sjajno kada je igra na trenutak stala sa pucnjavom i dala mi mogućnost da se šetam po policijskoj stanici i bavim se detektivskim poslom, a ovde toga ima dosta i predstavlja težište igre. Atmosfera na mestima zločina i prikupljanje dokaza, razgovori sa forenzičkim ekspertom, tumaranje po stanici i mrtvačnici, ulasci u barove i pričanje sa barmenima – L.A. Noire ovde pokazuje svu raskoš Rockstarovog aurora endžina i iskustva sa kadriranjem tako da igrač stalno ima ispred sebe jedno bogato i uverljivo audiovizuelno iskustvo.

 

Naravno, to iskustvo dolazi uz cenu. Igra je na PS3jci (na kojoj je igram) spakovana na jedan BluRay, ali Xbox 360 verzija dolazi čak na tri dual layer DVD-ja. I pre nego što je urađen prvi peč, pošteno je namučila mnoge igrače čestim kočenjem i smrzavanjem (što sam i ja iskusio na Xboxu). Čak i sada u svojoj stabilnoj verziji vidno je koliko se hardver muči – bilo sa samim diskom koji se non-stop vrti, bilo sa raspakivanjem ogromnih količina geometrije – u ovoj igri nikada ne vozite tako brzo kao u GTA, ali i pored toga čak i u sporim scenama postepeno iskakanje zgrada na ekranu tokom čak desetak sekundi sporog paniranja kamere je više pravilo nego izuzetak. Ali dobro, lepota je uvek koštala a uz sjajan saundtrak koga nudi, L.A. Noire makar u lepoti ne oskudeva.

 

Dodajmo i da priča neretko ide u sasvim odrasle vode, a bez mnogo klinačkog kreveljenja svojstvenog Rockstaru. Ovde je nalaženje golog, unakaženog ženskog tela deo poslovne rutine, ne eksploatacijska šansa a policajci koji svedoke rutinski izlažu grubim ispitivanjima nisu tek lake mete satire već prikaz stanja kakvo jeste (bilo). Ne tvrdim da je ovim L.A. Noire pogurao čitav medij s onu stranu puberteta, ali dao mu je pošten zamah.

 

http://www.youtube.com/watch?v=KPIxTFDSBYo

Pet uznemirujućih elemenata klasičnog Diznijevog univerzuma

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , , , , , , on maj 29, 2011 by mehmetkrljic

Mnogo toga je već pisano o tome kako je Dizni bio razbješnjeli rasistakoji je cenzurisao crnu kentaurku iz Fantazije, podsmevao se američkim Indijancima u Petru Panu, karikirao crnce u Dambu i u slobodno se vreme divio Hitleru. No, ovo se sve ipak može svesti na incidente, na provale predrasuda, mržnje ili samo zajedljivosti između slojeva dobronamernih, altruističkih, judeohrišćansko-porodičnih poruka i vrednosti.

 

Međutim, dublji ulazak u univerzum kreiran za potrebe Diznijevih stripova pokazuje da u zemlji životinja koje govore mnogo toga sistemski nije bilo u redu. Ne u kasnije franšiziranim stripovima rađenim u Skandinaviji, Italiji ili Brazilu, već baš kod kuće, u klasičnim radovima koje su radili klasični autori. Mnogima od nas bajkovita i/ ili satirična priroda Patkovgrada i njegovih stanovnika predstavlja najlepše uspomene na detinjstvo. Te uspomene će upravo najviše i stradati kada pomislite na sledeće elemente društvenog života Patkovgrađana

 

1. Diskriminacija sugrađana sa posebnim potrebama

 

Na prvi pogled

 

U svetu koji čine životinje koje govore (koje na rukama imaju po četiri prsta i često se unaokolo šetaju bez majica ili bez pantalona) reklo bi se da je potencijal za demokratski pluralizam ogroman. Na kraju krajeva, ovo je svet u kome možda i bukvalno lav i jagnje ležu zajedno ili, u najmanju ruku, miševi i psi imaju skladan prijateljski i poslovni odnos a konji i krave demonstriraju sposobnost za dugogodišnju nežnu romantičnu vezu. Svet je to u kome Horacije i Belka očigledno imaju ista prava kao i Miki i Mini ili, čak i Hromi Daba – neizlečivi povratnik u kriminal kome se posle svega uvek garantuje pravedno suđenje i sloboda nakon oduživanja duga zajednici. Ovo je dakle društvo u kome prirodne hijerarhije predatora i žrtava ne važe, u kome sistem pruža jednake mogućnosti svima koji poštuju propise, u kome se zajednica jednako i pravično odnosi prema svim svojim članovima bez obzira na poreklo.

 

Međutim…

 

To jest, sve dok niste od strane tog društva obeleženi kao osoba sa teškoćama u učenju, posebnim potrebama, nerazvijenim intelektualnim kapacitetima ili nekakvim četvrtim prigodnim eufemizmom.

 

Činjenica da je ovo svet životinja koje govore ni na koji način ne znači da životinje koje ne govore imaju popust u tretmanu u odnosu na ono kako su tretirane u našem svetu. Još i gore, stanovnici Diznijevog klasičnog univerzuma ne samo da će bez problema jesti meso svoje sabraće (štaviše, prirodni biljojedi/ pesketarijanci poput pataka u ovom univerzumu se iznova i iznova pokazuju kako uživaju u mesu – najčešće roštilju – i mesnim prerađevinama poput slanine ili kobasice) već nemaju nikakav moralni problem sa tretiranjem hendikepiranih članova zajednice kao manje vrednih koristeći ih kao prinudnu radnu snagu (kanonski primer je svakako farma Baka Kate na kojoj jedna patka i jedan gusan izrabljuju desetine kokošaka i krava čiji je jedini greh izgleda to što ne umeju da govore) ili za zabavu.

 

Nabolje se ova uznemirujuća praksa vidi na primeru Plutona, Mikijevog psa. Ako se naporedo pogledaju, Šilja, Mikijev najbolji prijatelj (pas koji govori) i Pluton, Mikijev najbolji prijatelj (pas koji ne govori), njihove fizionomije su gotovo identične (dugačke gubice, klempave uši), jedino što je Šiljino krzno crno, a Plutonovo žuto. A ipak, Šilja je tretiran kao građanin na ime svoje sposobnosti da se verbalno izražava i nosi odeću dok je Pluton, možda samo nedovoljno školovan a možda i sa potrebama koje, tragično, ne ume da izrazi, osuđen na jedenje sirove hrane, spavanje u ledenoj kućici u dvorištu i stalni strah od toga da će biti odbačen.

 

2. Liberalni kapitalizam koji se oteo kontroli

 

Na prvi pogled

 

Reklo bi se da stvari u ovom društvu funkcionišu na zadovoljavajući način u odnosu ekonomije i socijalne pravde. Socijalne razlike jesu velike (tipičan primer je Paja Patak koji je nominalno pripadnik srednje klase ali se neretko prikazuje njegovo rvanje da se otrgne sa samog dna društvene lestvice sa gomilama neplaćenih računa i nemogućnošću da zadrži zaposlenje u nestabilnoj ekonomiji, dok sa druge strane njegov stric važi za najbogatiju osobu na svetu), ali je i potencijal za socijalnu promociju veliki. Junaci Diznijevih stripova su mahom prikazani kao ljudi bez formalnog obrazovanja, ali osobe sposobne da se snađu sa velikim brojem radnih obaveza i različitih radnih mesta. Ne samo da Miki, Šilja, Paja i drugi naizgled bez napora menjaju profesije, obavljajući sa jednakim entuzijazmom manuelne poslove i menadžerske zadatke koji zahtevaju stručna znanja i umeće rada sa ljudima, nego je i bogaćenje u ovom univerzumu često, brzo i kao da nikada nije predmet društvene pažnje u smislu revizija, poreskih komisija itd.

 

Međutim…

 

Patkovgrađani i ostale životinje koje govore žive u nekoj vrsti antikejnzijanskog limba. U ovom društvu bogaćenje je lako i bez obaveza jer ne postoji nikakva vidna regulacija ekonomije. Baja Patak, stric Paje Patka i najbogatija osoba na svetu, mnogo puta prikazan kako bukvalno pliva u ogromnim bazenima ispunjenim novcem u svom džinovskom trezoru je zapravo siva eminencija Patkovgrada i, verovatno čitave države (i sveta?), kadra da koristeći svoj ogromni likvidni kapital upravlja svim polugama moći u društvu. Činjenica da je u stanju da bukvalno kontroliše tržište novca i hartija od vrednosti sopstvenim emisijama gotovine (koju, uzgred nije ni moguće adekvatno oporezovati, ako sistem za to uopšte postoji, jer Baja Patak nigde javno ne prikazuje nominalni iznos svog bogatstva, zadovoljavajući se izmišljanjem brojeva koji treba da zasene prostotu) je verovatno odgovorna za to da često vidimo kako javne službe poput policije tretiraju Baju Patka – privatno lice – kao instituciju, obezbeđujući mu razne vrste imuniteta i zaštita.

 

Svaka batina ima dva kraja pa je tako u ovoj utopiji rotbardovskog anarho-kapitalizma onaj koji kontroliše kapital automatski iznad sumnje i državne regulative. U brojnim prilikama u kojima planovi bande Braće Buldoga da opljačkaju Bajino bogatstvo rezultiraju privremenom promenom vlasnika ovog novca, sistem, ali i građani Buldoge, sada bogate, tretiraju kao časne građane u čiju se kesu ne gleda i za čije se poreklo novca ne pita, dok Baja biva izložen preziru i podsmehu. Tiranija kapitala u najobezljuđenijoj formi.

 

3. Institucionalizovani rasizam

 

Na prvi pogled

 

Istina je da se grad u kome se sve dešava zove Patkovgrad i istina je da su i očevi nacije predstavljani kao patke, a da planina Rašmor ima isklesana lica pataka na svojoj padini, ali i druge životinje imaju jednaka prava u ovom društvu zar ne? Uostalom, neki od najviđenijih javnih funkcionera i uglednika pripadaju drugim životinjskim vrstama… zar ne?

 

Međutim…

 

Nemoguće je ovde mnogo okolišiti, uprkos nominalnoj ravnopravnosti i naširoko društveno potvrđenim ličnostima koje nisu patke, poput Mikija (miš), Super Šilje (pas), ili… er… Hromog Dabe (mačka), stvarne pozicije društvene moći su rezervisane isključivo za članove porodice pataka.

 

U skladu sa goreiznesenim dokazima o tome gde je zaista pozicionirana moć odlučivanja u ovom društvu (kapital iznad institucija), nemoguće je ne primetiti kako su najbogatije osobe u društvu patke (Baja Patak i njegov arhirival), a kako su formalne, i očigledno beznačajne društvene uloge poverene nižim vrstama – od svinja koje sede u gradskom odboru i udruženju bankara (čiji je beznačaj jasno sugerisan već time što Baja Patak svoj novac ne drži u banci) pa do pasa u policiji. Šef Buconja i Inspektor Njušić, čiji posao, toliko smo se puta uverili u to, obavljaju građani obdareni ogromnim diskrecionim pravima i nikakvim formalnim ovlašćenjima su ne samo tek ukrasni šrafići u mašineriji kojom se upravlja iz senke, već su i nazivi njihovih radnih mesta istovremeno i delovi njihovih imena – hladno svedočanstvo o ironičnoj dehumanizaciji i svođenju na funkciju svih onih „građana“ koji nisu patke. Da ne pominjemo ponovo Braću Buldoge (pse) koji i u svojim civilnim životima nose zatvorsku odeću i oslovljavaju se isključivo brojevima koji su im dodeljeni u kaznenim institucijama – eklatantan primer rasizma uvezenog u samo tkivo društva i njegovih rituala kada ga i same njegove žrtve tretiraju kao nepromenljivu istorijsku datost.

 

I druge neformalne poluge moći suvereno drže patke (recimo, u domenu ezoteričnog Maga Vračević nema takmaca), a možda je najbolje svedočanstvo o tome koliko je pačiji rasizam snažan i kolika je njegova odlučnost u zadržavanju status kvoa i zauzdavanju društvene evolucije – primer Proke Pronalazača.

 

Obdaren briljantnim naučnim umom, genijem sposobnim da izumi sve od vremeplova do bukvalno veštačkih formi života, Proka je čak i (formalno) rođak Baje i Paje Patka, ali mu ništa od toga ne pomaže da od skromnog izumitelja što živi u neurednoj kućici na periferiji i radi izume po narudžbini i za male pare, zauzme zasluženo vodeće mesto u istraživačkom timu neke velike kompanije. Ako se setimo da na engleskom prezime Proke Pronalazača – Gearloose – pokazuje da ga okolina doživljava kao ekscentričnog, možda pomalo ćaknutog momka sa talentom, nikako kao najvećeg naučnog i tehnološkog genija svog vremena, postaje nam jasno u kojoj meri je njegova životna priča izvitoperena samo na ime toga što nije patka. Iako je Proka generalno vesele naravi i dobroćudna karaktera,  posmatrajte njegov život dovoljno dugo i iz pozadine će početi da se pomalja tragična priča o skrajnutosti, sistematskoj opstrukciji i devaluaciji njegovih dostignuća sve dok briljantni naučnik nije sveden na šašavog rođaka sa periferije koji o Božiću dolazi na farmu Baka Kate da iznenadi rodbinu najnovijim vatrometom koga je napravio. A rodbina… smeje li se sa njim, ili njemu?

 

4. Seksualna dekadencija i zloupotreba dece

 

Na prvi pogled

 

Diznijevi stripovi seks, naravno ne prikazuju, ali i ono što prećutkuju može se pretpostaviti. U oči prvo upada da ni jedan od junaka ovih stripova nije u formalnom braku, sa dugim, neretko poluotvorenim vezama između partnera i mlađom generacijom koja, volšebno, nikada nije direktno biološko potomstvo protagonista. Posla, začudo, uvek imamo sa „ujacima“, „stričevima“, „ujnama“, „sestrićima“ i „sestričinama“… Možda se radi samo o tome da je ovo društvo koje je prevazišlo formu i u kome je pružanje toplog porodičnog doma deci bez roditelja ne samo altruistički čin već svakodnevna praksa svesnih članova društvene zajednice.

 

Međutim…

 

No, teško je ne primetiti kako, forma na stranu, Paja Patak, njegov stric, njegovi sestrići, njegova dugogodišnja devojka Pata, pa čak i njene sestričine (da ne pominjemo staru majku Baka Katu i njenog pomoćnika na farmi Gusana Gutu) svi unaokolo idu bez donjeg veša.

 

Patkovgradsko društvo je društvo promiskuiteta u kome se brakovi ne sklapaju već na ime toga da je svako svakome potencijalni partner. Vezivanje za čitav život ne postoji i koliko god se protagonisti osećali sigurno u svojim ulogama povremenih seksualnih ali nikada životnih partnera, toliko pod ovom liberalnom površinom vreba čitav spektar psihopatskih simptoma. Od Baje Patka koji svoje seksualne partnere ima potrebu da kontroliše i po pola veka otkad je njihova veza formalno okončana (videti klasični Povratak u Klondajk, pogotovo integralnu verziju u kojoj se vidi da je Baja sklon okrutnoj eksploataciji seksualnog partnera, sa sve otmicom, prinudnim zadržavanjem i prinudnim radom), pa do neugodnih situacija u seksualnom trouglu između Cakanog Caje, Paje Patka i njihove povremene/ potencijalne partnerke Pate.

 

Istovremeno, deca su tretirana kao vlasništvo. Iako nikakav formalni dokaz o rodbinskom odnosu nije pokazan ni za sestriće Paje Patka niti Mikija Mausa (ni za ostale maloletnike u ovim stripovima), oni su stavljeni na potpuno raspolaganje odraslima, pa su tako ne samo ekonomski zavisni od osoba sa kojima možda nisu ni u kakvom krvnom srodstvu nego je i iz brojnih situacija jasno da se ne poštuju ni zakonski minimumi o zaštiti prava dece koji važe u našem društvu. Ako za primer uzmemo Pajine sestriće, Raju, Gaju i Vlaju (već i insistiranje na skoro uzajamno zamenljivim imenima i identičnoj odeći sugeriše da starateljima nije stalo do individualnog razvoja svakog od ove dece), lako je videti kako oni ne samo da nemaju mogućnost redovnog obrazovanja – jer su učestalo odsutni iz škole na ime „pustolovina“ širom sveta u koje ih odvode stariji – već su im zdravlje i životi stalno u opasnosti. Možda način na koji ova tri pačeta žive deluje primamljivo čitaocu kada se prikaže kao fikcija ali iole dublje razmišljanje otkriva užas jednog sveta u kome Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija nikada nije dobila priliku da bude ozbiljno razmotrena, a kamoli usvojena.

 

5. Ozbiljno… oni jedu… jaja?

 

Na prvi pogled

 

Dobro, rekao bi neko, ako smo već apsolvirali činjenicu da patke i druge ptice u ovim stripovima kao redovan deo svoje ishrane koriste kotlete, bifteke, kobasice ili slaninu, zašto bismo se toliko zgražavali na scenama jedenja jaja? Uostalom, neke ptice i jedu jaja drugih ptica, zar ne?

 

Međutim…

 

Ne i patke, za ime sveta, ne i patke.

 

Ali ovo je čak i manje užasavajuća pomisao od toga gde i kako se dolazi do jaja koja iznova i iznova viđamo na meniju pataka klasičnog Diznijevog univerzuma. Setimo se da smo gore ovo društvo definisali kao izrazito promiskuitetno, sa niskim interesovanjem za zasnivanje dugotrajne veze pa samim tim i biološke porodice. Iz ovoga sledi da je i potreba za kontracepcijom i kontrolom rađanja u ovakvoj zajednici visoka. No, kako ne samo da nema nikakvih bilo neposrednih bilo posrednih dokaza o tome da ijedan ženski lik koristi kontraceptivna sredstva, niti da muškarci koriste zaštitu (štaviše, autori stripova biraju da erotske teme u potpunosti skrajnu i obaviju velom tajne, odlučujući se u najboljem slučaju za oveštale aluzije na romantičnu ljubav), gotovo se nameće zaključak da do neželjenih trudnoća ovde dolazi znatno češće nego u našem društvu – uostalom patke ne moraju da nose jaja u utrobi devet meseci čime je čitava društvena stigma vezana za neželjenu trudnoću svedena na nivo sitne neprijatnosti od nekoliko dana – kao i da se patke svojih jaja oslobađaju na za to institucionalno predviđenim mestima. Ne tvrdimo da se te institucije i u Patkovgradu, kao i kod nas nazivaju „klinikama za abortus“ ali iz dijetalnih navika Diznijevih pataka više je nego jasno da je u ovom svetu sumorna horor vizija Fruta Čena iz filma Dumplings doživela svetlu, društveno prihvaćenu realizaciju.

A znaš li TI jadan?

Posted in Uncategorized with tags , , on maj 27, 2011 by mehmetkrljic

Nemam običaj da na ovom blogu objavljujem notifikacije kada god se na nekom drugom mestu na Internetu pojavi neki moj tekst. Ne zato što je to gej i što mislim da oni koje to zanima ionako periodično proveravaju ta mesta (uostalom uredno navedena sa desne strane u rubrici Moje druge kuće) nego zato što sam lenj i što mi tviteraško/ fejsbukstatusno brzopotezno informisanje javnosti o pokretima mog debelog creva deluje kao zamorna aktivnost u ekonomskoj disproporciji sa „korišću“ koju bih od njega imao. Mislim, kao da ikoga boli uvo to što ja na primer u ovom trenutku slušam Mortona Feldmana (zato sam i obrisao svoj last.fm profil – koga briga??) Uostalom, ništa što ja napišem nije toliko važno da treba da bude pročitano odmah niti je pisano da bude vrelo i aktuelno (više večito i zanavek relevantno) (bar je to plan) (osim ono juče kada sam kalkulantski nasumično nakucao nekoliko pasusa ni o čemu, udario teg „ratko mladić“ i zavalio se da čekam poplavu hitova).

 

No, danas je na Popboksu izašao moj prikaz knjige Bojana Pandže A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno zaduženi? (Abraksasov vodič niz dokumentarni film) i mada je prikaz, kao i svi moji dovoljno sadržajan sam za sebe (to jest dovoljno patnje nanese čitaocu da ne poželi da ikada išta više iz mog pera & tastature oseti čak ni preko kondoma), osećam da je sasvim fer, sportski i uostalom ljudski da dodam još par opservacija na temu knjige i njenog autora.

 

Za početak, prikaz se može pročitati ovde. Ali to se samo tako kaže. Neće se on sam pročitati, pa nije prikaz svestan, čitalačkim darom raspolažući entitet. To se samo bogatstvo srpskog jezika malo šali sa nama. Moraćete sami da ga pročitate (sem ako imate onaj metroseksualni softver što ume da tekst čita prijatnim elektronskim glasom. Onda ste doskočili pokvarenom srpskom jeziku i pobedili ga na njegovom terenu.)  Slobodno kliknite, potpuno je safe for work, ne čeka vas sa druge strane wallpaper sa probranim goatse i two girls one cup prizorima (sem ako… lažem!!!) niti skripta koja će vam poharati kreditne podatke i svu ilegalno daunloudovanu muziku sa harddiska zameniti pornografijom sa kepecima (sem ako… vas sve vreme lažem!!!). Kliknite, bezbedno je, stvarno, a i kratko je i, uostalom sačekaću vas.

 

Dobro.

 

Dakle, prva stvar koju valja da rašistimo je da ja nikako nisam neki nepristrasni kritičar koji je napisao „objektivan“ prikaz Pandžine knjige. Mislim, čak i najblentaviji među blentavima su sigurno primetili da je njegov blog već mesecima i godinama na vrhu moje blogroll liste (jedino na ime abecedne hijerarhije, da ne bude zabune). Ne samo da je dosta vas kliknulo na taj link u proteklim godinama nego je i nepobitna činjenica da je količina hitova koje sam ja dobio putem njegovog bloga prevazišla sve druge izvore kliktaja koje imam u statistici.

 

No, to na stranu, ja Bojana poznajem već prilično dugo. Malo manje od polovine njegovog života ili trećine mojeg. Nije da smo mi prečesto u full kontaktu, ali postoji među nama jedna spona koju vrijeme nije uspelo da nagrize i ako bih morao da svedočim na sudu verovatno bih pod pritiskom priznao da je moj prikaz njegove knjige obeležen našim odnosom i možda bih čak i u trenutku intenzivne navale emocija promucao i reč prijateljstvo.

 

No, to što Pandžu znam mnogo godina znači i da možda imam malo bolji uvid u njegovu ličnost od prosečnog čitaoca njegovog bloga. Hoću da kažem, možda se Bojan i ja ne bismo po mnogim osnovima nazvali istomišljenicima, a sigurno je da u mnogim stvarima uopšte ne delimo interesovanja, ali jedna od stvari koju sam uvek umeo da prepoznam kod njega je intenzitet sa kojim živi. Odnosno energija, fanatičnost, usredsređenost kojom se posvećuje svemu onome što ga u datom trenutku interesuje. Bojana znam iz vremena kada je bio jedan od najnapaljenijih pripadnika beogradske Straight Edge Hardcore ekipe, ali i iz vremena kada je jeo sve vrste narkotika na koje je mogao da stavi ruke. Znam ga i kada je ušao u beogradski hip-hop i kada je postao fudbalski navijač i kada je bio u zatvoru. Znam sa koliko žustrine je bio u svemu tome i ta žustrina, ta neprerađena životna energija i možda, ultimativno, žudnja za životom (ma koliko paradoksalno zvučalo da o njoj pričamo kod čoveka sa frekventnim napadima depresije pa i suicidalnim epizodama, uostalom pročitati Ghoulov urnebesni prikaz promocije Pandžine knjige iz Zrenjanina) su ono što njegovo pisanje čini drugačijim od uobičajenog jelovnika.

 

Budimo za početak iskreni pa primetimo da se danas pisanje ionako ne ceni. Ne u smislu da ga ljudi više ne rade, naprotiv, u smislu da sada svi pišu, od tweetova i statusa pa do romana o beogradskim sponzorušama i paranoidnih studija o globalnim zaverama. U okeanu šuma teško je čuti ono što vredi čuti (Bodrijar je to lepše rekao ali dosta mu je juče bila slika i naziv posta). Kada u tom okeanu postoji glas kao što je Pandžin, neutreniran, neizbrušen, ali i nepatvoren i neizveštačen, to jeste osveženje.

 

Pandža piše nedisciplinovano, haotično, skačući sa teme na temu, odlazeći u sulude tangente koje više nemaju nikakve veze sa onime o čemu je načelno započeo pisanje, ali to je sve uvek jako sočno i zabavno. Žargon koji on koristi je zabavan. Kao neko ko je odavno izgubio spone sa kulturom mladih – a koji taj žargon stvaraju – nemam ja pojma je li taj žargon „ulično“ autentičan ali Pandža čini da on zvuči uverljivo. Nema tu ni nameštanja ni isforsiranog tona, sve je živo, jako i zabavno.

 

Ali, pored forme, sadržina njegovih tekstova je ono što vredi da se pamti. Jer, iako je ova knjiga formalno kolekcija prikaza dokumentarnih filmova ona je u najboljem smislu promašila svoju temu. Ona je, zapravo, skup crtica za buduću Pandžinu autobiografiju i sirovih, neprerađenih izvadaka iz još nenapisane knige u kojoj će obrazložiti sve elemente svog svetonatzora. Hoće li ta knjiga biti konzistentna? Teško. U njoj će morati da se pomire i liberalni anarhizam i VHEMTovski nihilizam i opsesija serijskim ubicama/ kult Čarlsa Mensona i nepoverenje spram institucija moći (građanske, moralne, duhovne) sa etikom koja se može nazvati hrišćanskom… A to skoro da je nezamislivo. Ali će biti zabavna.

 

A znaš li ti jadan… je najjača kada se Bojanov tok svesti otme pokušajima disciplinovanja i krene da beži od teme, kada se film o kome se piše pretvori samo u povod za dugačku meditaciju ili prepričavanje neke avanture. Primera radi, tekst o filmu Hoffman’s Potion poslužio je za prepričavanje doživljaja uzimanja LSD-a na jednom košutnjačkom partiju krajem devedesetih godina i to je najčistija, najsavršenija definicija tripa koju sam ikada pročitao na srpskom jeziku, bez moralisanja, a sa jasnim upozorenjem.

 

Slično, pisanje o filmu Boy Interrupted služi  kao povod za kratak, precizan, ubedljiv i ni malo patetičan kurs o poremećaju ličnosti od koga autor pati i načinu njegovog tretmana. Ako je cilj pisanja (između ostalog) da podučava, onda ovu knjigu treba davati deci u određenim godinama. Možda su druge knjige informativnije na neke teme ali ne uspevaju tu informaciju da prenesu bolje.

 

S druge strane, ako je cilj pisanja da zabavi, Pandža isporučuje tu zabavu na prvorazredan način. Komentarisanje tema kojima se fimovi što ih on živopiše bavi je uvek sjajno, bez obzira da li kupujete njegove ideološke natuknice. A slutim da ih nećete kupiti baš sve, bez obzira da li Pandža govori o američkim survivalistima, teorijama zavere, serijskim ubicama… No to zaista nije bitno, njegov jezik je stalno na rameđi između podsmevanja samom sebi i taoističkih kung-fu obračuna sa konceptima o kojima govori i zaista je izuzetno zabavan. Ako se ikada natera da napiše kompletnu knjigu o svojim zatvorskim doživljajima (za šta smo priloge već videli na forumu Znaka Sagite), ta bi knjiga morala da uđe makar u lektiru za srednju školu.

 

Ključno, bez obzira na sav nihilizam i depresivnost, Bojan u svojim tekstovima demonstrira jednu pazolinijevsku (ili, ajde žilnikovsku) ljubav prema čoveku. Ne čoveku kao idealu i konceptu nego kao čoveku – hrpi biologije, psihologije, nagona, hormona, kondicioniraja i otrzanja. Ova knjiga je možda uznemirujuća za nasumičnog čitaoca sa svojim stalnim pričanjem o serijskim ubicama, umno poremećenima ili samo prestupnički nastrojenima, ali taj nasumični čitalac će se kad tad opsetiti da, bez obzira na sva njegova sagrešenja, i on upada u grupu onih koji su ljubavi možda ipak dostojni. Nije to mala stvar.

Iluzija kraja

Posted in Uncategorized with tags , on maj 26, 2011 by mehmetkrljic

Ima nečeg bizarnog u anticipaciji haosa (i bezumlja) koji će nastupiti kako se vest o hapšenju Ratka Mladića bude koncentrično širila iz senzualnog centra koga će predstavljati usta Borisa Tadića ka sve širim društvenim slojevima. Već sada (a u trenutku dok ovo kucam press konferencija tek počinje) sajtovi sa vestima su puni suprotstavljenih komentara, jednih koji seire nad time da je konačno korak ka nekakvoj „pravdi“ učinjen, drugih koji lamentiraju nad komandantovom sudbinom.

 No, bizarnost anticipacije ovog haosa (koji će, ako je iskustvo sa hapšenjem Karadžića ikakav pokazatelj biti značajno visceralniji od prostog prepucavanja po Internetu – ta to radimo svakog dana i bez ozbiljnijeg povoda) sastoji se u tome da će se ovo doživljavati kao prelomna tačka, promena paradigme, početak novog istorijskog procesa. Iako je teško zamisliti da će ona baš to biti.

Promislimo na trenutak: Mladić čak nije ni poslednji haški optuženik koga je Srbija u obavezi da privoli pravdi Ujedinjenih Nacija. Nakon hapšenja Karadžića nije došlo do značajne promene paradigme u odnosima UN i Evropske Unije ka Srbiji. Ili ako jeste – uvođenje liberalnijeg režima putovanja u države EU – svedoci smo da su ove promene stalno na probi, nikada uklesane u kamen, večito na korak od reverzije i povratka u staro, nepoverljivo odnošenje između prevrtljive Srbije i prepodobne Europe. Mladić je, reklo bi se, samo stavka na spisku koji je još daleko od iscrpljivanja.

S druge strane, lament nad time kako se Srbija beskičmenjački podastire pred Zapadom, pred Europom što je samo sluškinja Amerike, kako ni jedna srpska svetinja nije dovoljno sveta da ne bi bila oskrnavljena na mig dekadentnih zapadnih godpodara, kako Srbija ne poštuje sebe ni svoje, hm, heroje (ili makar viđenije pripadnike svog naroda – čak ne ni svojih građana – koji su poznati pre svega po optužbama za ratni zločin) i spremna je da se odrekne poslednjeg ostatka dostojanstva u zamenu za varljivo obećanje pridruženja ionako sumnjivoj i svojim problemima oprhvanoj, ama prilično natruloj Evropskoj Porodici, ta lamentiranja će biti neprijatno slušati makar utoliko što baš Srbija ima zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, baš Srbija ga je nasledila od Jugoslavije koju je tada predvodio Milošević (i sam, eto, lice sa optužnice) i verifikovala. Baš Srbija demonstrira makar doslednost sebi i svojim vrednostima, oličenim u zakonodavstvu time što uprkos možda predvidljivom narodnom gnevu čini ono na šta se obavezala ne pred Evropom, ne pred Ujedinjenim Nacijama, nego pred svojim građanima, usvajanjem i verifikacijom zakona koji diktira ovu vrstu postupanja. Možda je istina da je Tito govorio da se ni zakona baš ne valja pridržavati kao pijan plota, ali vidimo dokle nas je to dovelo. Do toga da juče usred Beograda Slovenci slave Titov rođendan i pričaju kako je u Jugi bilo najbolje. Pa zato li smo ratovali?

Dobro, zašto smo ratovali po Bosni je možda malo jasnije, tamo se da primetiti barem nekakav rezultat vojnih dejstava u smislu položaja Srba kao konstitutivnog naroda i pičkematerinesvakojake, mada će suđenje Ratku Mladiću u Hagu možda biti jedinstvena prilika da se odgovori na pitanje kojim se rezonom vojno dejstvo pretvara u sistematsko ubijanje zarobljenika. Osam hiljada ili nekoliko stotina, nećemo da licitiramo, osveta koju su Mladić i njegova vojna sila izvršili za godine ubijanja svojih sunarodnika u ovom kraju Bosne se istorijski pokazala kao najgora usluga koju su ikada mogli da učine svojim sugrađanima i svojim sunarodnicima na drugim teritorijama. Čak i osveta bi trebalo da ima nekakav konkretan, merljiv cilj u ovim našim smutnim vremenima, a hipoteka genocida i etničkog čišćenja koju je srebrenički pokolj nakačio oko vrata Srbima svih meridijana nije bila od preterane koristi nikom od njih poslednjih deceniju i po.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da Haški sud nije preterano dobar, brz ili efikasan sud. Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da smo pre svega mesec dana seirili i useravali se u gaće od sreće kad su Gotovina & Co. popasli onolike decenije robije zbog udruženog zločinačkog poduhvata i pičkematerinerazne. Sad treba imati ili muda kao vaterpolo lopte ili obraz kao đon pa dočekati Mladićevu isporuku u Sheveningen na dobro pripremljeni volej. Biće… ludački gledati političke komentatore i predstavnike stranaka kako pene tokom nedelja i meseci koji dolaze o svim istorijskim i drugim aspektima stavljanja reči genocid u vezu sa jednim vojskovođom kome je država Srbija, iako nije bio njen građanin obezbeđivala penziju barem do 2002. godine kada je sud izdao apdejtovanu optužnicu.

I naravno, hoće li biti ironično kad zapad krene da objašnjava kako je pravedno i kul da se masovnom ubici muslimana sudi i presudi u istom trenutku dok oni sami muslimanima ne obezbeđuju suđenja i „due process“ već im sipaju bombe na glavu u Libiji i pucaju u lice usred Pakistana? Pa, biće. Ali baš zato je nužno da se još jednom setimo zašto smo uhapsili Mladića. Ne zbog Ujedinjenih Nacija. Ne zbog Amerike. Ne zbog Evropske Unije i bezviznog režima. Ne zbog Serža Bramerca i izvoza malina. Nego samo zato što kao društvo verujemo u to da čovek za koga se osnovano sumnja da je organizovao sistematično ubijanje velikog broja zarobljenih, bespomoćnih ljudi treba da dobije priliku da javno dokaže svoju nevinost ako je nevin. Ili da bude osuđen ako je kriv. Verujemo u ovo zar ne? Jer ako ne verujemo, zašto uopšte ustajemo iz kreveta svakog jutra i pravimo se da živimo u društvu? Društvo je dogovor i kompromis. I kompromisima kraja, uprkos iluziji, nema.

Kikoe (Otomo Yoshihide Documentary)

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , on maj 25, 2011 by mehmetkrljic

Nije mi, naravno namera da otimam hleb iz usta Son of Manu, ipak mora da se zna ko je na ovim (i onim) prostorima zadužen za referentne napise o dokumentarnim filmovima i, uopšte, za sveobuhvatni, autoritativni pogled na čitavu scenu. Ali, dokumentarni film o Otomou Yoshihideu, koga je uradio Chikara Iwai, to je ipak malo previše da bih ga propustio.

 

Na kraju krajeva, Otomo Yoshihide je jedan od mojih muzičkih heroja, čovek koji me je tokom poslednjih nekoliko decenija konstantno iznenađivao, vodio u stalno nove avanture, otvarao mi horizonte koje sam, ovako blentav nikada ne bih ugledao.

 

Za razliku od nekih drugih mojih muzičkih heroja – Coltrane i Ayler su bili već mrtvi kada sam se rodio, Stockhausen i James Brown su odavno prestali da budu revolucionarni kada sam ih postao svestan – Otomo je čovek koga sam otkrio u vreme kada je bio u naponu kreativnosti. Iza sebe je već imao zastrašujuću masu šokantno originalnih i silovitih muzičkih radova, ali to ga ni malo nije usporilo u nezaustavljivom mutiranju, u evoluciji koja kao da je svakih nekoliko godina donosila toliko radikalne zaokrete da se činilo kao da je sve ono što je došlo ranije na neki način bilo poništeno novim Otomovim interesovanjem. A ipak, on je bez i najmanje dileme skakao iz maske u masku, praveći sumanuto zgusnutu i komplikovanu orkestarsku muziku jednog momenta, sledećeg proizvodeći samo šumove i čiste tonove, zatim vozeći emotivni džez ili tvrdo skuvani fank, sanjive balade ili grandioznu muziku iz crtanih filmova.

 

Sa Yoshihideovom muzikom sam se prvo susreo kroz njegov projekat Ground-zero, čiji sam koncert u Beogradu 1997. godine propustio spletom nesrećnih okolnosti. Prvi njihov album koji mi je pao šaka bio je Consume Red, ploča toliko masivna, snažna, beskompromisna i radosna u orkanskoj buci koju je pravila da u prvom trenutku nisam znao šta da mislim o njoj. Očekujući kompleksnu i minuciozno koordiniranu jurnjavu kroz žanrove i stilove – što je bilo univerzalno prepoznatljivo obeležje ovog sastava – ostao sam zatečen glacijalnom sporošću kojom je Otomo vodio Ground-zero iz jednog jedinog atoma zvuka (korejskog narodnjačkog sempla) do božanskog zida buke koji je zatvorio album. Consume red, ispostavilo se, nije bila ploča da se o njoj misli, već da se sluša.

 

Ground-zero su i dalje prva moja asocijacija na Yoshihidea (iako sa ga gledao 2000. godine u Beogradu u potpuno suprotnom kontekstu prefinjenog minimalističkog izraza), njihov prepoznatljivi cut-up pristup, besprekorna separacija miliona suprotstavljenih zvukova, muzički žanrovi spakovani u prostor od svega nekoliko taktova, intenzitet pred kojim formalna muzička logika implodira. Bila je prava pustolovina trasirati Otomovu istoriju unatrag od Ground-zero, slušati rane improvizacije, radove sa gramofonima i trakama, sonični otpad uobličen u dragulje prodornog sjaja. Bila je još veća pustolovina pratiti ga kako svojeručno nastavlja da menja lice avangardne i popularne muzike (koje za njega očigledno nikada nisu bile suviše udaljene) kroz brojne kolaboracije i još brojnije zaokrete u razmišljanju i delanju.

 

Od hiperaktivnog, hiperkinetičkog Ground-zero pa do ekstremnog minimalizma tokijske Onkyo scene razmak se naizgled meri univerzumima, ali Yoshihide ga je prešao bez gubljenja koraka, istovremeno se vraćajući svojoj ljubavi ka jazzu sa svojim brojnim jazz projektima tokom poslednjih deceniju i po. Muzika redukovana na mehaničke šumove i sinusoidne tonove, muzika uobličena u sanjive jazz balade, muzika pravljena trakama i digitalnim snimačima, sve to je Otomo radio sa istim entuzijazmom, sa istom ozbiljnošću, istom radošću i, konačno sa istim uspehom.

 

U jednom momentu u ovom dokumentarnom filmu Otomo objašnjava kako sebe smatra različitim od avangarde dvadesetog veka utoliko što se on ne upinje da stalno inovira i kreira nove stvari. Važnije mu je, veli, da proveri i potvrdi validnost postojećih sistema i filozofija. Zaista, ako pomislimo da je on uvek predstavljao kvintesenciju postmodernističkog pristupa muzici (zajedno sa saborcima poput Christiana Marclayja i Johna Zorna u Njujorku, Jona Roesa u Sidneju, Stevea Beresforda u Londonu…), ovu izjavu je lako razumeti. Neopterećen filozofskim imperativom donošenja novog, Yoshihide je vazda bio slobodan da bira set pravila koja mu odgovaraju i unutar njih radi šta najbolje ume (uključujući i kršenje tih pravila). Otud je ubistveni Jazz njegovog New Jazz Orchestra jednako moćan kao i brutalni redukcionizam projekta Filament, svi oni sasvim logično uklopljeni u mozaik čiji su sitni delovi opet sastavljeni od malih mozaika (Ground-zero kao najočigledniji primer  uklapanja sitnih fragmenata u složenu celinu, ali za brzo upoznavanje sa Yoshihideovim pristupom cut-upu valja preslušati dva izdanja koja je uradio sa Eyem Yamatsukom, pod pseudonimima MC Hellshit & DJ Carhouse).

 

Etnomuzikolog po obrazovanju, gospodin po manirima i anarhist po estetskim nagonima (ili, kako jedan od sagovornika u ovom filmu kaže: „Otomo je istovremeno i folk i pank“), Yoshihide je bez sumnje jedna od najfascinantnijih muzičkih figura u poslednjih četvrt veka na bilo kom kontinentu. Međutim, Iwaijev dokumentarni film bira zaista neobičan način da nam to predoči.

 

Najkraće rečeno, ako ne znate ništa o Otomou Yoshihideu, Kikoe nije mesto na kome ćete znanje steći. Sastavljen montiranjem izbora iz oko pet stotina sati arhivskog materijala i uz dodatke koje je Iwai sam snimio, ovaj film je fragmentarna, gotovo nasumična tapiserija sklapana naizgled sistemom sve-u-lonac-pa-šta-nam-bog-da, na neki način slična ranim Otomovim cut and paste radovima ili manje disciplinovanim momentima Ground-zero.

 

Nisam ja sad neki formalista, da ne bude zabune, ali ovo je dokumentarni film toliko niskih produkcionih kvaliteta da mu se dokumentaristička komponenta može ozbiljno dovesti u pitanje. Prepun ljudi (i po neke žene) koji pričaju u kameru, Kikoe propušta da makar jednog od njih imenuje dok govore. Naravno, DJ Spookyja ćete izvaliti odmah zato što nema baš puno crnaca spremnih da se kesere dok obrazlažu da je nadrealizam bio evropski odgovor na industrijalizaciju života i gustinu zvuka koga je industrija proizvodila, i, dobro, Jan Švankmajer je lak za identifikaciju jer je jedini čovek koji ovde govori češki, ali kada pređemo na japanske sagovornike, kojih ima najviše, samo aktivni pratioci japanske avangarde će umeti da raspoznaju ko je ko (i da se ne lažemo, samo sam pola vremena znao koga vidim ispred sebe). Ako ovom pribrojimo i engleske titlove koji su na nivou prosečne prve ruke piratskih titlova koje nalazimo po Internetu za nove azijske filmove (a delo su čak četiri prevodioca potpisana na odjavnoj špici), jasno je da ovaj film nema preozbiljnu nameru da bude shvaćen.

 

Ovo se vidi i iz agresivne montaže koja posle određenog vremena otkriva da joj je mistifikacija značajno draži cilj od dokumentovanja ili obrazlaganja. Da, Ichiraku Yoshimitsu deluje kao da ima šta da kaže ali ga stalno prekidaju usred rečenice, da, Taku Sugimoto će možda pričati o Duchampu i Cageu i reći da je Duchamp izgleda pogrešno razumeo Cagea, ali mi nećemo čuti objašnjenje kako ga je pogrešno razumeo. Citati Andrea Bretona bacaju se u miks između hack-and-slashovanih intervjua i fragmenata sa živih nastupa. Slede ih scene iz studija gde muzičari sede na podu i pevaju uz akustičnu gitaru, dogovarajući aranžmane, scene ispred studija dok gledaju u zelenilo sanjivo prebirajući po žicama, scene sa ulica dok bauljaju Ženevom ili Londonom, komadići intervjua sa Otomom samim u kojima ćemo čuti ponovo samo komadiće njegove muzičke filozofije, ali i objašnjenje koja su njegova najranija muzička sećanja (neiznenađujuće, radi se o japanskoj zabavnoj muzici Kyua Sakamotoa i njegovoj – genijalnoj – verziji egipatske pesme Ya Mustapha), no svaki put kada imamo utisak da ćemo konačno doći do nekakve informacije, ili makar dubljeg promišljanja, Iwai nam izmiče tepih ispod nogu i baca nas na neki koncert, neku novu, nepoznatu scenu prepunu neimenovanih ljudi koji izvode neverovatnu muziku.

 

I dok je ovo u početku užasno frustrirajuće (da bi do kraja ostalo samo prilično frustrirajuće jer shvatate da nećete čuti ni objašnjenje ni, uglavnom, upotrebljive informacije), vremenom prihvatite da se ne radi o filmu koji hoće da znači, već da svira i počinjete da cenite sve te trenutke neverovatne muzike koje vam prikazuje.

 

Da ne bude zabune, naravno da bi bilo lepše gledati neprekinute snimke sa ovih nastupa, čitavih petsto sati umesto skromnih 100 minuta, ali, ako nikada niste bili u dodiru sa Yoshihideovom muzikom, ovo bi moglo da bude jedno od najintenzivnijih muzičkih iskustava u vašem životu. Ako ste Yoshihideov poštovalac, solidno je garantovano doživljavanje multiplih estetskih orgazama.

 

Jer, Yoshihide je ipak faca kosmičkog formata i procesija likova koji se sa njim pojavljuju na bini je praktično ko-je-ko savremene avangarde, procesija ljudi i žena koji prave neverovatnu muziku uhvaćenih u neverovatno izražajnim situacijama. Tom Cora, kako iz svog violončela cedi paklenu buku sa opsednutim izrazom na licu. Fred Frith oznojen i savijen preko svoje gitare kao da mu je poslednje. Otomo i Mats Gustafson kako skaču po bini kao demoni jazza dižući zastrašujuću larmu. Ami Yoshida kao porcelanska lutka koja vrišti. Kikuchi Naruyoshi koji je najkulji saksofonista u istoriji saksofona, kako pliva pišteći na talasu buke što iza njega diže New Jazz Orchestra. Pokojni Derek Bailey, kao ime koje promakne ekranom da podseti ko je zaista izmislio neidiomatsku improvizaciju, dok njegova udovica izgovara nekoliko rečenica. John Zorn koji vrišti kroz saksofon. Jon Rose koji siluje violinu. Phew kako recituje/ peva/ stoji. Yoshihide, Sachiko Matsubara i Ichiraku Yoshimitsu kako u gotovo potpunom mraku sede savijeni iznad svojih gomila kablova i reglera i ispuštaju čiste piske čistog zvuka koji snagom čiste volje postaje muzika. Otomo kako svira dve gitare a zvuči kao da priziva armiju demona iz pakla. Otomo kako svira jedan od stotinu gramofona u megalomanskoj instalaciji Christiana Marclayja. Masahiro Uemura kako opušteno ubija bubnjeve. Masami Akita i Keiji Haino kako proizvode najveću buku na svetu. Bob Ostertag kako se klanja svom sempleru dok Otomo menja ploče na gramofonu. Otomo, Ichiraku i još jedan umetnik gramofona kako svoje instrumente demoliraju pred salom ljudi koji vrište od sreće.

 

Film je, dakle, natrpan scenama koje se pretapaju jedne u druge bez logike, bez koncepta pa čak i bez konteksta koji bi im obezbedio značenje, ali istovremeno, ovo je muzika suviše jaka, suviše moćna da biste mogli da je ignorišete samo zato što je možda na trenutak ne shvatate. Iwai je užasan dokumentarista koji se, rekao bih namerno potrudio da ukloni značenje iz svog filma i ostavi samo njegove nerazumljive ehoe, ali su muzički zalogaji koje nam je dao na kraju jedna orgija na švedskom stolu samih bogova. Makar zbog toga, Kikoe vredi gledati.

 

http://www.youtube.com/watch?v=1wmaL6IHMMU

Edit: Ljubazni Lukatoyboy mi je ukazao da se odnedavno preko na japanimprov može pročitati engleski prevod predavanja koga je Otomo pre mesec dana održao na tokijskom univerzitetu umetnosti, a na temu zemljotresa i nuklearne katastrofe u Fukušimi. Pa pročitajte:

The Role of Culture:
After the Earthquake and Man-made Disasters in Fukushima

Nasuprot (Huysmans i Gadafi)

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , on maj 24, 2011 by mehmetkrljic

Posmatranje udvojenih i utrojenih napora zapadnih država da dođu glave Gadafijevom režimu čoveka ne može u jednom momentu da ne natera da pomisli kako se radi o naprosto sudbinskom sukobu, o uzajamnom gađenju koje postoji između dva filozofska sistema na čijim su temeljima izgrađena dva različita društva.

 

Humanitarna intervencija i percipirani gubitak mandata da predvodi građane na stranu, teško je ne pomisliti kako zapad prema Libiji i Gadafiju (u užem smislu) i arapskom svetu u širem smislu oseća gotovo biološki užas na ime ekonomske nekompatibilnosti. Ne radi se ovde o sukobu surovih materijalista na zapadu i prefinjenog, duhovnog muslimanskog življa jer ipak pričamo o dva lica potrošačke filozofije u kojoj su duhovnost i materijalizam u koliko-toliko srećnom braku (doduše održavanom leksilijumom i viagrom). Više se radi o onom antagonizmu oličenom u basni o cvrčku i mravu, o drugačijim pogledima na višak o kome je Bataj tako lepo pisao u svom Prokletom udelu.

 

U toj knjizi Bataj je, pre više od šezdeset godina razložno primetio kako problem sa kojim će se budućnost susretati neće biti manjak dobara, nego naprotiv, šta raditi sa viškom koga će Amerika proizvoditi u sve grotesknijim količinama.

 

Amerika, iako se mudro i žurno ograđuje od libijske intervencije, ipak je vodeća filozofska sila u NATO bratstvu, vodeća ideološka žica koja stoji iza usmeravanja raketnih projektila na civilne objekte koji se zatim proglašavaju legitimnim metama. Ta i takva Amerika, izgrađena na principima uloga i prinosa, na principima kapitala koji se stvara iz (svoje?) krvi i znoja a zatim oplođuje (tuđom?) krvlju i znojem (nije važno je li ovo tačno, važno je da se u to, kao i u Boga veruje) verovatno ne može da prihvati arapski kapital koji bukvalno izbija iz zemlje i u koga Arapi ne ulažu ni krv ni znoj.

 

Gotovo da mogu da zamislim nekakvog proverbijalnog zapadnog kapitalistu kako peni od besa mrmljajući sebi u bradu da Arapi nisu zaslužili da sede na nafti. Kako oni ne umeju ni da je upotrebe na pravi način, čak ni da je prodaju po zaista visokoj ceni – zadovoljavajući se umesto toga da izdaju bušotine u zakup preduzimljivim zapadnjacima.

 

Libija tako umesto zaista ubedljive oplodnje svog prirodnog bogatstva transformisanog u brzi, pokretni kapital, skida samo kajmačić sa vrha, zadovoljna da sedi na čistoj vodi, jeftinom gorivu, da ima istu političku kliku na vrhu četiri decenije, da niko ne radi ništa jer poslove obavljaju Tunižani i Egipćani (dakle, pošteni Arapi koji su se pristojno rodili u državama bez bogomdanih rezervi nafte). Da svako studira gde hoće u svetu, sa državnim blagoslovom i plaćenom školarinom. Da ulaže novac u Evropu i govori protiv Al Kaide jer Al Kaida je onaj agens islamskog sveta koji potrošački mentalitet stvarno mrzi (barem načelno).

 

To je za liberalni kapitalizam, držim, skoro nepodnošljivo. Taj višak koga Libija ima direktno i drsko vređa viškove Zapada o kojima Zapad ima tako visoko mišljenje. Taj višak, veli Zapad, ima vrednost jer mu je tu vrednost dao rad, ulaganje, katolička skrušenost i protestantska marljivost. Libijski višak je odvratan, opscen, njegova vrednost je ukaljana odsustvom rada, odsustvom skrušenosti i marljivosti.

 

Otprilike ovakve misli su me pohodile dok sam, paralelno sa NATO nasrtajem na Libiju (o čijem lideru, ili građanima da ne bude zabune, nemam nužno pozitivno mišljenje) čitao kultni roman Jorisa-Karla Huysmansa, Nasuprot.

 

Dobro, zakasnio sam na žurku više od jednog veka, a zakasnio bih i više, verovatno je i propustio u celini da mi ratni drug i pobratim Cutter nije knjigu tutnuo u ruke (i to u izdanju iz pedesetih godina prošlog veka, ne u ovoj novoj Ukronijinoj varijanti… koja je, korice i font na stranu – ista) insistirajući da se radi o bibliji dekadencije koju osoba poput mene mora da prouči. Zašto bi jednog pokornog muslimana zanimala biblija dekadencije je verovatno retoričko pitanje, ali ja sam u Huysmansovom kapitalnom delu uživao na način koji jeste pomalo dekadentan.

 

Jer, Nasuprot (u originalu À rebours) je roman koji je u svoje vreme izazvao solidne društvene potrese, oštru međugeneracijsku polemiku i pokrenuo lavinu trendova među mladima (u vreme kada mladi nisu trendove otkrivali ujutro na Tviteru, ironično im se podsmevali u podne na Fejsbuku a uveče ih se prisećali sa setom na JuTjubu), detonirajući se kao teroristička bomba u samom srcu naturalizma koji je baš tada bujao u francuskom romanu.

 

Huysmans, Zolin dragi prijatelj i sledbenik je i svog saborca, pa donekle i mentora pošteno iznenadio ovom knjigom, popasavši usput optužbu za izdaju naturalizma (i ništa manje dramatičnu pasivno-agresivnu opasku da mu je ovim naneo nenadoknadovu štetu), ali ga to nije pokolebalo. Iako pristojno uspešan u pisanju naturalističke proze, Huysmans je osećao da se Nasuprot u njemu već određeno vreme gomila kao pritisak koji će na nekom mestu morati da izleti, da probije granice i odjuri u svet uz pisak. Znao je da roman neće biti uspešan kod kritike, unapred se bodreći rečima da ga za propast boli falus i da će on reći šta ima pa nek crknu dušmani i zaista, dobar deo etablirane kritike onog vremena je bio šokiran. Kritičari su škrgutali zubima i pričali o skandalu, dok su mlađi autori i umetnici listom Huysmansu izražavali najdublje poštovanje i vrlo brzo pretvorili roman u kultni objekat obožavanja (Oscar Wilde je svakako među najpoznatjim ljubiteljima Huysmansovog dela).

 

Ovako opisano sigurno zvuči kao da je Nasuprot knjiga koja probija literarne tabue upuštajući se u dekadentnu orgiju preterivanja, sa sve scenama napisanim da prkose katoličkom moralu (iz koga je Huysmans izrastao i kome će se kasnije i vratiti), kroz blud, alkohol, narkotike, greh u najnižim i najkompleksnijim formama. Međutim, ona to nije.

 

Nasuprot je roman koji se čitav bavi dokolicom. Nasuprot je roman o višku.Višku koji je neverovatan teret na plećima čak i onda kada je sasvim jasno koliki je istovremeno blagoslov u pitanju. Nasuprot je roman (pseudo)naturalističkih opisa (nije ni čudo što je Zola bio razgnevljen, primećujući kako Huysmans – da li namerno – koristi svoj raskošni talenat za slikanje ljudi, predela i situacija samo da bi govorio o gotovo fantazmagorijskim scenama plutanja kroz senzacije, umetnost sažetu u imena i slike, nesputane afekte koji se ipak nisu mogli nazvati emocijama) vremena koje provodi čovek što ima sve ali ne želi ništa. Ili čoveka koji nema ništa ali želi sve? Glavni junak ovog romana je nazivan antiherojem u određenim tumačenjima, iako je njegova glavna odlika to da je prošao kroz maltene celokupnost ljudskog iskustva i izašao na drugu stranu kao nešto istovremeno više i manje nego ljudski.

 

Njegova strast, koju je nemoguće dovesti u sumnju ni na jednom mestu u romanu, njegova strast za životom je duboko dirljiva i istovremeno duboko pogrešna jer Jean Des Esseintes ne žudi ni za čim što bi mu život mogao dati. Kako bi, kada on ima sve? Kako bi kada je njegov život čitav u višku – materijalnom, duhovnom, iskustvenom, da ne pominjemo naprosto raskalašno bogatu rečenicu kojom Huysmans priča ovu priču prepunu viškova. Des Esseintes je čovek koji je isprobao sve što je imućan čovek onog doba mogao isprobati – od najboljeg obrazovanja i vaspitanja, preko razvratnog seksa i pariskog noćnog života, umetničkih galerija i poetskih večeri, muzičkih koncerata i verskih služenja – ali ostatak njegovog života prolazi u izolaciji i dokolici ispunjavanoj najfinijim mogućim istraživanjima umetnosti, estetike, lepote.

 

Des Esseintes je čovek koji dane, mesece i godine provodi uz knjige, ponekad ih čitajući, ponekad polemišući sa njima, ponekad ih samo preraspoređujući po policama, uz slike i muzičke partiture, uz dragulje i mirise, vina i egzotična, složena jela, on je vrhunski intelektualac koji jedino ima zadatak da ispuni vreme promišljanjem o totalitetu zapadne kulture. Jedino promišljanjem. Za razliku od „stvarnog“ intelektualca koji postoji isključivo unutar socijalne sfere sebi ravnih i identifikuje se kroz komunikaciju sa njima, Des Esseintes je usamljeni dekadent što prezire ljudsko društvo, ne interesuje ga ikakva živa reč na ijednu od tema o kojima razmišlja, misli i dela isključivo u terminima totaliteta i večnosti. On je neka vrsta negativnog Prometeja što plamen znanja, naprotiv (nasuprot!), umesto da deli sa bližnjima, usisava čitav u sebe i živi na njegovim plamsajima, nesposoban, nevoljan, nezainteresovan za stvarni svet, za ljude, za život, za egzistenciju izvan sveta apstrakcija i simbola.

 

Koliko je njegova razdvoenost od sveta jaka svedoči i sekcija pred finale romana kada, uvrtevši sebi u glavu da mora da poseti Englesku, Des Esseintes u jednoj drsko prefinjeno napisanoj sceni čitavo iskustvo Engleske doživljava u kafani blizu kolodvora i čekaonici na železničkoj stanici, slušajući govor engleskih putnika, melodije njihovog naglaska, udišući njihove mirise i posmatrajući ih, samo da bi zaključio da je posle tako savršenog sižea stvarni napor putovanja i dolaženja u fizički kontakt sa Engleskom posve nepotreban.

 

Des Esseintes je, dakle, prototip na kome će tokom sledećih stotinu godina biti građeni dekadenti, antisocijalni otpadnici, psihopate i odbačeni svih vrsta. Ellisov Američki psiho je roman u kome Huysmansovo razdvajanje od društva i zaranjanje u apstraktnost umetničkog/ umjetnog samo biva dobronamerno satirisano i postavljeno u očigledno sociopatski kontekst. Ni Huysmans ni Ellis ne pokazuju ništa manje od saosećanja za svoje glavne likove, ali ni ništa više. Oba glavna junaka su bića koja obitavaju sasvim izvan ciklusa političke ekonomije što većina nas maltene pojednačava sa stvarnošću, oba se bave duhovnim na načine koji su u krajnjoj liniji potpuno beskorisni. Ellis ovo naglašenije stavlja u satirični kontekst prikazujući svog glavnog junaka kako piše predimenzionirane i predetaljne eseje o trivijalnim pop bendovima osamdesetih, dok Huysmans čak ide korak dalje (sto godina ranije!!) ne dopuštajući svom glavnom junaku da svoja promišljanja o zapadnoj kulturi, umetnosti i duhu podeli čak ni sa listom papira. Ona su zatvorena u njegovom umu, divlja, slobodna, inspirativna i potpuno, potpuno beskorisna, čist višak u društvu koje smatra laže da se za višak uvek mora boriti i da je on vredan zato što je plod odricanja i rada.

 

Des Esseintes je, dakle, zapadnjak koji izdaje zapad, učenjak koji želi samo da bude učen, nikada da podučava, čovek koji ima sve i ne želi ništa (ili koji želi sve a ništa nema?), zadovoljan u proučavanju totaliteta zapadnog znanja, neprijatelj kulture koju poznaje bolje nego iko.

 

Zaista, samo pomisao na to kolike je pripreme Huysmans morao izvršiti da bi napisao roman čije je svako poglavlje maltene enciklopedija jedne od oblasti zapadne kulture je zaprepašćujuća, pogotovo kada je krajnji cilj bio prikazivanje ultimativne relativnosti njene vrednosti. Moj prijatelj, Doktor M. uvek podseća da je sveukupnost znanja u intelektualnim krugovima onog vremena bila značajno manja nego danas, sa sporijim protokom informacija i mahom jednosmernim, neinteraktivnim medijima, ali i pored toga Huysmansov roman (na francuskom jeziku dostupan u formi besplatnog PDF fajla ovde)  ne može a da ne zastraši svojim poznavanjem svega tako da znanje izgubi svoju svrhu i pretvori se u orgiju apstrakcija i simbola što se sami sobom hrane.

 

Des Esseintes je, dakle, u ovoj postavci Arapin, zadovoljan da postoji samo da bi saznavao, promišljao, upijao. Ne da bi stvarao, ne da bi išta vraćao u krug razmene, ne da bi održavao doktrinu proizvodnje, reprodukcije i kruženja vrednosti. Ljudsko društvo je zapad, NATO, ako hoćete. Na kraju romana Nasuprot, Des Esseintes se vraća u Pariz, očajan što zbog bolesti mora ponovo da se spusti u ljudsko društvo, prihvatajući da gubi sve što život čini vrednim samo da bi život sačuvao. Huysmans je ovaj povratak uporedio sa vraćanjem zabludelog vernika majci crkvi i možda nije ni malo slučajno što je tokom decenija koje su sledile i sam odradio put od buntovnog otpadnika pa do ponovo uverenog katolika. Čak ni tada nije se odrekao svog najuticajnijeg romana koji ga je, uostlom nadrastao i ostao živ više od sto godina posle smrti svog autora.

 

Ostaje da se vidi kako će završiti Gadafi i Libija. Teško je poverovati da će još dugo stajati nasuprot ciklusu političke ekonomije, zadovoljni viškom koga nisu sami proizveli. Čak i da ostanu, teško da bismo ih nazvali herojima ili čak antiherojima. Neprirodnost njihovog postojanja, neprirodnost arapskog tretmana blaga koje su bez svoje zasluge zatekli pod nogama znači da mi, vaspitani na koliko-toliko zapadnjačkim vrednostima ne možemo čak ni da smislimo reč za one koji stoje izvan i nasuprot. Ali ne možemo ni da prekinemo da gledamo.

Mehovi gresi iz (ne baš) mladosti aka Meho protiv Metalike

Posted in Uncategorized with tags , on maj 23, 2011 by mehmetkrljic

Ovaj tekst je napisan negde pre šest-sedam godina, u vreme kada sam, verovali ili ne bio još gluplji nego danas. Mislim, danas sam objektivno gluplji (niži IQ) ali sam naučio da se malo manje ložim. Ovaj tekst je izašao u čini mi se drugom broju Fanzina Over the Wall koga je uređivao Miroslav Stašić (bend Schizophrenia) uz svesrdnu pomoć Baneta Loknera. Ne znam kako su me njih dvojica naterala da napišem ovaj predugački i predosadni tekst u kome sam se gistro obračunavao sa Metalikom i svim formama njihove izdaje srpstva i metala, ali… naterala su me.

Danas kada čitam ovaj tekst doživljavam užasan transfer neprijatnosti. Ne zato što manje mrzim Metaliku, nego zato što više mrzim sebe. Iz istih razlga neću se ni potruditi da ga čitam, već ću ga objaviti nedirnutog, uvažavajući da sam na mnogo mesta lupetao o stvarima o kojima nisam imao pojma ( a nemam ni danas) i da većinu mojih kurčevitih izjava u njemu treba čitati kao pretencioznu kenjažu nekoga kome je važnije da napravi poentu nego da ispoštuje činjenice.

Dakle, tekst je beskoristan kao novinarsko delo, ali je koristan za obračun sa idejom da sam ja ikada imao išta pametno da kažem na ovu temu, a ta se zabluda, videh slučajno, i dalje uzgaja u nekim kucima Interneta. Kako je tekst već nekoliko godina nedostupoan onlajn, evo prilike da se razveju predrasude. Da, Metalika je smeće. Da, ja se baš nisam istakao u borbi protiv smeća

O istom trošku, kako mi ne pada na pamet da ga ilustrujem slikama Metalike, evo nekoliko kadrova iz najnovijeg dokumentarca španskog Wernera Herzoga, režisera, producenta, glumca i bonvivana Nachoa Vidala pod nazivom Colombian Teens 3.

*

*

*

Šta biste uradili da ste zaradili milione dolara svirajući rokenrol, prodavši milione ploča, obišavši pola sveta na turnejama, ispunjavajući skoro svaki svoj detinji san o slavi i bogatstvu? Iako se odgovori sami nameću, rezultat je pomalo iznenađujući. Želite li da probate konačno rešenje? Da? Pa to je bar jasno, umesto orgija sa šampanjcem i podmazanim manekenkama, uvećali biste svoju kolekciju plišanih životinja i usput sudski zatvarali male neprofitne organizacije čiji je jedini greh u tome što su uspeli da povežu ljubitelje vaše muzike iz celog sveta. Ah, naravno, naravno, svestan sam koliko je ovo nedopustivo pojednostavljenje slučaja «Metalika protiv Napstera», ali, iskreno, da li je ovaj bend zaslužio diplomatiju, pažnju i popustljivost? Poslednjih deceniju i po Metalika je uspela ličnim primerom da demonstrira sve užasne strane prelaska iz sveta opskurne ali zaslužene slave u okvirima «andergraunda» u svet gde je cirkus odavno prestao da postoji kao institucija, ostavljajuci publiku i klovnove da pokušavaju da utvrde ko je u stvari ko.

 

Kada mi je ponuđeno da napišem koju o Metaliki za ovu eminentnu pubikaciju, stekao sam utisak da urednici žele da napišem nešto slično tekstovima koji su kasnih devedesetih izlazili u kolumni «Zašto nisam išao na…» novosadskog fanzina Tri Drugara. Međutim, to bi bilo suviše lako. Tamo negde, pre šest godina za jedan lokalni muzički magazin napisao sam vrlo otrovnu recenziju aktuelnog izdanja grupe Van Gog. Toliko otrovnu da mi je prva verzija vraćena od strane urednika sa rečima «Ovo nije recenzija, ovo je obračun». Nekoliko neurednih uredničkih zahvata kasnije, tekst je ipak otišao u novine sa dovoljnom količinom žuči, šlajma i mrzovolje da bude smatran za veoma nefer i pokvaren napad na grupu Van Gog. Otići posle svega na fudbalski stadion i posmatrati isti taj Van Gog kako se useravaju u gaće od sreće što sviraju ispred Metalike bi ipak bilo previše.

 

A šta uopšte reći o Metaliki? Kriv sam, priznajem. Osamdesetih godina prošlog veka i ja sam podanički mlatio glavom i svirao vazdušnu gitaru uz umilne zvuke Master of Puppets, One, Seek & Destroy i inih hitova ovog benda. Behu to dobra vremena. Metalika je bila bend o kome su čak i «ozbiljni» novinari pisali pozitivne tekstove paralelno sa apsolutno religioznim odnosom koji je njihov zvuk inspirisao u «običnim» metalcima (poput mene). Hej, mislim, pa i bilo je vreme, nakon skoro dve decenije ismevanja kome je metal muzika bila izložena sa svih strana, pojavila se scena koja je konačno bila spremna da ispita neke istinske ekstreme muzičke forme kojom su baratali (čak je i Lemmy bio zatečen time da su thrash metal bendovi koje je doživljavao kao paklenu buku njemu samom odavali poštu za inspiraciju i pokazani put), a da se istovremeno napravi pomak i na sociološko-simboličko-političkom planu. Thrash metal nije bio novi pank, ali u okviru granica tadašnje metal scene bio je to više nego dobrodošli dah svežih ideja, potentne muzike i najava vremena u kome stilizacija neće biti sama sebi cilj već sluga sadržaja i izraza. Ukratko, metal je, pokazalo se, zapravo imao šta da kaže, a Metalika je bila na vrhu talasa novih bendova koji, za razliku od pankera pre njih nisu tvrdili da žele raskid sa prološću i počinjanje od nule, već su dovodili postojeće premise žanra do logičnih zaključaka.

 

Okej, nije baš sve bilo ružičasto, na svaki socijalno osvešćeni bend poput Megadeth, Anthrax ili Vio-lence dolazilo je po petsto pubertetskih čudovišta sa retorikom pokupljenom iz najbanalnijih horor filmova i muzikom koja je reflektovala minoran talenat i još minornije težnje za originalnošću. Ali uvek je tako. Veličina Metalike u osamdesetima je bila upravo u tome što su evoluirali ogromnim koracima. Kill ’em all je bio fantastična ploča koja je otvorila oči mnogim ljudima pokazavši da itekako ima kuda da se ide u naizgled učmalom svetu metala. Ali već Ride the Lightning je bio ogroman korak napred ka zrelosti koja je zatim dostignuta trijumfalnim Master of Puppets. Tiraž od preko 500.000 primeraka i rasprodata svetska turneja za bend koji nije imao video-spot niti ijednu klasično radio-friendly pesmu je bio potpuno nov fenomen u muzičkom biznisu i reakcije nisu izostale. Izdavačke kuće su se saplitale jedne preko drugih da pronađu bendove koji sviraju kao Metalika ili Anthrax, a već etablirani bendovi (Slayer, Anthrax, Megadeth, Exodus itd.) su naglo dobili mnogo bolje uslove za rad koji se nisu očitavali samo većim budžetima za snimanje već i kreativnom slobodom.

 

I tada je Metalika pokazala svoju veličinu upravo koristeći kreativnu slobodu koju je uživala, da pogura granice svog izraza malo dalje. Pogledajmo danas bendove koji su nekim čudom stigli do MTVa i naslovnih strana magazina. Album koji ih je izbacio na površinu uglavnom se reciklira do beskraja psihotičnom usredsređenošću uz molitvu da trenutni trend potraje još barem malo, bar dok se ne otplate dugovi napravljeni poslednjim albumom. Ne znam koje metal bendove vi slušate danas, ali svi ovi Evanescenceovi, Slipknotovi, Kornovi, Guano Apesovi, Nightwishevi i Rammsteini ponavljaju jednu istu formulu toliko dosledno da nije paranoja pretpostaviti da sve te pesme sada već pišu kompjuterske skripte podešene na «gold album» setting zadatog žanra. (Za čitaoce sa jeftinijim kartama: iz ploče u ploču sve se ponavlja sa najjadnijim minimumom varijacije). Metalika je mogla da napiše još jedan Master of Puppets. Mislim, Cliff Burton je poginuo, dvoipogodišnja turneja je prekidana, sudbina benda je visila u vazduhu – pa ko bi ih mogao osuđivati da su izdali još jednu ploču koja bi bila samo isto to ali malo drugačije nakon što su bili suočeni sa takvim privatnim i profesionalnim problemima? Umesto toga, Metalika je pustila svojoj mašti na volju. …And Justice for All je bio mnogo ambicioznija ploča nego što je iko očekivao. Čak do te mere da je dobar deo ideja koje je bend imao na kraju završio više kao balast nego kao oružje. Ali da li je to bendu naškodilo? Ne, ovaj album je konačno pokazao da se granice žanra mogu prevazići snagom vizije. Pružio je kompleksnu muziku koja je ostala jedako ukorenjena u metal tradiciji kao i do tada. Pružio je socijalnu kritiku koja do tada u metalu na ovom nivou nije ni postojala. Pružio je potpuno novi prilaz samom ZVUKU benda koji je tada izazvao mnogo veći šok nego desetominutne kompozicije u žanru koji je ime izgradio na brzini i konciznosti – zvuku koji je umesto da prođe kao neshvaćen i odvuče bend na dno, postao obrazac po kome se čitava scena od tada pa na dalje razvijala. Konačno, bend je uspostavio sasvim novi obrazac poslovanja, rešavajući se za kompromis na sopstvenu štetu a u korist publike: odlučivši da nikakvim tehničkim trikovima ne mogu preko sat vremena muzike da smeste na jednu ploču u zadovoljavajućem kvalitetu, Metalika je postigla sa izdavačkom kućom dogovor da …And Justice for All bude dupli album koji će se prodavati po ceni jedne ploče. Budite sigurni da razliku u ceni nije pokrivala Elektra iz svog džepa. I sve to nakon što je bend izdao jeftini, sirovi EP sa obradama svojih heroja poput Misfits, Killing Joke i Diamond Head, odajući poštu prethodnicima i upućujući sopstvenu publiku na bendove do kojih možda nikada ne bi došli.

 

Mislim da je posle ove malecne retrospektive možda malo lakše razumeti zašto Metalika danas zaslužuje samo naš najdublji prezir.

 

Odmah da se dogovorimo, čak i da se sve ostalo stavi na stranu, Metalika je napravila toliko loših ploča od 1990. do danas da bi samo najposvećeniji fanatik bio u stanju da tvrdi da taj bend danas ima isti značaj kao u osamdesetima. Ali zašto bismo stavljali sve ostalo na stranu? Da li je Metalika to zaslužila? Da li ih slavna prošlost amnestira od grehova nešto skorije prošlosti? Da li ikoga uopšte zanima da čita tekst u kome Metalika neće biti brutalno razapeta i upotrebljena kao meta za pikado? Tako sam i mislio…

 

A) Kako su nas zavili u crno

 

«Crni» album Metalike je u svoje vreme dobio užasno pompezne kritike od strane većine štampe. Stavimo paranoju za trenutak na stranu (pravimo se da smo normalni): nemoguće je da su baš svi novinari (domaći i strani) bili potplaćeni da sazidaju onakve spomenike onakvoj katastrofi od albuma. Mislim, čisto tehnički – to bi koštalo više para nego da se plati recimo Slayer da se odrekne svog poslednjeg albuma kako bi ga Metalika preuzela i tvrdila da je to njihovih ruku delo. Dakle, mora biti da je dobar deo novinara zaista i mislio ono što je napisao. Jeste li slušali ovu ploču skoro? Ja moram da priznam da nisam. Tamo, davno 1991. godine slušao sam dupli vinil koji je moj brat doneo iz Holandije i pitao se ZAŠTO. Zašto? Zašto? Zašto? Okej, «Enter Sandman» je bio televizijski hitić – masovni mediji su polako hvatali korak sa novim događanjima na sceni i ono što je do pre tri godine bila subverzija estetike, sada je moglo da prođe kao  «the next shit». Sa svoje strane Metalika je reciklirala formulu mid-tempo thrashera koju je već odavno savladala, dodala beznačajne stihove plitke simbolike i spot koji je uspeo da izlgeda još bezveznije nego spot za One (iako je verovatno imao veći budžet). I da je ostalo samo na tome, stvar je mogla da bude i spašena. Žrtvovanje delića da bi se spasla celina je prihvatljiva strategija u ovom užasnom svetu. Metalika je mogla da progura singl na top liste a da onda to isprati  pločom dostojnom svog dosadašnjeg rada. Nažalost, stvari se nisu tako odvijale.

 

Dovoljno je pogledati omot albuma. Još na prošloj ploči bend je pokazao ozbiljan deficit smisla za humor, ali to se tamo barem ispoljilo kroz bezvezne šale i umereno jadne fotografije. I naslovna strana je, ma koliko naivna bila, odisala jednom iskrenom, dobronamernom simbolikom. Crni album je nažalost preokrenuo oba ova koncepta. Redizajnirani logo benda je verovatno trebalo da sugeriše novu zrelost mada je meni više ličio na marku paste za zube koju Lars koristi u svojim fantazijama o veličini. Crni omot sa jedva primetnom zmijom je verovatno bio najbedniji pokušaj igranja na kartu arhetipova još od kada je neko pomislio da bi bilo baš cool da se «Child in Time» opiše rečima «A story about a loser, it could be you». Unutra – pseudoumetničke fotografije ružnih lica članova benda i tekstovi koji su signalizirali Jamesovo poniranje u ambis jeftine, beznačajne simbolike i opštih mesta. Mislim, «Don’t tread on me»? MOLIM VAS!!! «Of Wolf and Man»? Jung se u grobu prevrće. «Wherever I may Roam»? «Unforgiven»? «Nothing else matters»? Skandal. Metalika je tvrdila da je ovo nova perspektiva njihove muzike, očišćena od ukrasa koji su pesme na «…And Justice for All» pretvorile u desetominutne epopeje, svedena na suštinu, jednako agresivna kao ranije..

 

Nažalost, pokazalo se da Metaličina suština ne može da se odvoji od ukrasa a da se suštinski deo te suštine (znam, znam) ne izgubi: umesto romantično ambicioznih, makar i često neuspešnih jurišanja na sam vrh sveta, Metalika se odlučila na pešačke ture do obližnjeg parkića – na ispodprosečne pop pesmice koje su svoju banalnost pokušavale da skriju ispod deset tona gitara. To je, valjda ta zrelost? Da li je ikada ranije bilo bitno to što James ima veoma ograničen raspon pevačkih tehnika? Ne, jer je njegov grubi glas bio ono što je definisalo Metaliku. Da li je ikada ranije bio problem to što Lars nije imao pojma o sviranju bubnjeva? Ne, naprotiv, Lars je od svoje tehničke limitiranosti napravio stil koji je bio integralni deo zvuka Metalike, stvari su savršeno funkcionisale. E, ali onda je neko došao na sjajnu ideju da plati užasan honorar Bobu Rocku u ime producentskih radova na sledećem albumu metalike. Čovek koji je reputaciju stekao radeći sa, hm, bendovima poput The Cult ili Motley Crue svakako je bio pomalo čudan izbor za bend koji je do tada u karijeri bio više sklon sintetizaciji nego stilizaciji unutar žanra, ali eto – svi su tvrdili da Bob Rock nije tu da Metaliku, nedajbože umekša ili komercijalizuje, nego da im pomogne da svoje fenomenalne ideje malo lakše uobliče. Da, da, ne brinite se ništa, puška je zakočena.

 

Istina je da je Metalika imala «težak» zvuk na crnom albumu. Otprilike kao nekoliko albuma Bon Jovi koji sviraju u isto vreme. Bob Rock i bend su se svojski potrudili da neinspirisane bastarde od pesama zaogrnu u što lepše ruho: harmonije, melodije, čak i simfonijski orkestar na «Unforgiven» – ova ploča je pravljena za sve pare, bato. I sve to teško da je moglo da maskira nemaštovitost kompozicija, prosečnost ideja, ograničenost tehnike koja je umesto inspirativne prepreke ovde bila samo, uh, obična prepreka… Nije lako prisetiti se besa koji sam osećao slušajući jadne balade poput «Nothing Else Matters» – bend koji je sa «One» redefinisao pojam «mekane» metal pesme sada se pretvorio u kopiju Scorpionsa samo mnogo manje ambicioznu i mnogo manje smešnu.

 

Crni album je bio umetnička izdaja. Bend koji je umeo da pokaže novi put sada se zadovoljio time da samo nagovesti postojanje SOPSTVENE prošlosti u zamenu za šaku pesmica koje su mogle biti napisane i od strane bilo kog tinejdžera sa akustičnom gitarom u svojoj spavaćoj sobi. I to ne mislim na dobar način.

 

Nažalost, Crni album je bio i ogroman komercijalni uspeh Metalike dokazujući još jednom da prosečni proizvodi sa lepim pakovanjem imaju mnogo bolju prodju nego dobri proizvodi bez glanca.

 

Odlazak na monstruoznu turneju je dobra ideja kada želite da ogadite članove benda jedne drugima. Kroz istoriju rokenrola, naročito od početka sedamdesetih naovamo, svetske turneje su bile razlog individualnih tragedija i kolektivnih katastrofa u većoj meri nego promiskuitet, heroin i krahovi na berzi zajedno. Metalika je sebi dodatno otežala situaciju praveći trogodišnju turneju tokom koje je pokušavala da zgrne dopunske količine novca praveći od sopstvenog života nepodnošljivi, narcisoidni reality-show. Ko god je čitao njihove intervjue, gledao njihove TV nastupe ili naizgled beskonačnu seriju video-izdanja koje je bend izbacivao reciklirajući srećno pronađenu matricu glasnog govorenja o ničemu naročitom, mogao je da se sam uveri koliko je ovaj bend opsednut samim sobom. Ne samo da je poslednji album bio lišen značajnih ili bar interesantnih tema, već je i bend tokom narednih godina najviše radio na tome da izgradi mit o sebi, pričajući o sebi, slikajući sebe, hvaleći sebe i, zašto da ne pretpostavimo i to – održavajući redovne sesije grupnog drkanja pred oltarom sa sopstvenim ikonama u svlačionicama posle koncerata. Metalika ne samo da je izgubila kompas, Metalika je izgubila i najveći deo šarma koji je nekada imala, pretvorivši se u čudovište žedno novca, pohvala i stalnog mesta u panteonu rok veličina na planini MTV.

 

Nije da im nije išlo. Do devedesetih godina, petogodišnji ciklus rada na novom albumu bio je takoreći nepoznanica. Umetnik koji pet godina ne bi izdao novu ploču bio je smatran u najmanju ruku polupenzionisanim, a po povratku na scenu mogao je da računa na radikalno različito stanje na polju pop kulture i, konsekventno tržištu, uz svest da mu predstoji ili novo osvajanje ili tavorenje uz šačicu preostalih fanova. Međutim, sada, zahvaljujući dobrim delom i Metaliki, vremenski ambis izmedju dva albuma premošćen je serijom potrošačkih proizvoda čiji bi se sadržaj mogao slikovito opisati kao: kreacija 0 – reciklaža 100, a publika je majstorski držana na tihoj vatri doziranim pojavljivanjima u medijima, izveštajima sa snimanja novog albuma i sličnim taktikama. Činjenica da je iz potencijala koji je Crni Album imao isceđeno verovatno više od 200% i da mu je život veštački produžen više nego četvorostruko trebalo bi da uđe u marketinške udžbenike.

 

Lars je verovatno ostvario bar delić svog sna o veličini: Metalika je postala MTV inventar, bend se regularno pojavljivao na proslavama, dodelama i sličnim okasionima, mladi su u istom dahu izgovarali reči poput «Metalika», «Coolio», i «Soundgarden», stotine bendova su imitirale zvuk ovog ili onog perioda benda. Onda je izašao Load.

 

B) Teški teret odgovornosti

 

Load je verovatno bio najiščekivaniji album u istoriji metala. Danas je to pomalo teško shvatiti – sa svim prednostima koje nam je dala digitalna tehnologija lako je zaboraviti da nekada nismo imali većinu albuma na svojim harddiskovima još i pre nego što se isti pronađu u prodavnicama. Polovinom devedesetih, Internet je još uvek bio relativno retko naseljena zemlja, MP3 format je bio teška egzotika poznata samo studentima informatike a brzina veza je uglavnom obeshrabrivala bilo kakve pionirske ideje o filesharingu većeg obima. Ah, dobra, stara vremena, verovatno misli Lars dok obema rukama steže dršku svog ubojitog teniskog reketa.

 

Zavaljujući tome što je album pre izlaska bio u stanju da čuje samo jako mali broj ljudi, tenzija i iščekivanje bili su ogromni. Podgrevani bombastičnim izjavama članova benda i izveštajima novinara koji su uspeli da se uticajem, novcem, pretnjama i nuđenjem oralnih usluga probiju u studio i oslušnu nedovršeni materijal, fanovi Metalike, stari i novoregrutovani, su bili prilično ubeđeni da je izlazak novog albuma događaj od prvorazrednog značaja za modernu civilizaciju, rame uz rame sa, recimo prvom Olimpijadom održanom na Mesecu, otkrićem leka za rak, drugim dolaskom Isusa među Srbe ili mogućom pobedom Željka Joksimovića na takmičenju za pesmu Evrovizije. Kada je ploča izašla pokazalo se da bi nova černobiljska katastrofa bila prikladnije poređenje.

 

Kada se na stranu stave užasne estetske odluke, potpuno neprimeren stilski zaokret i teret poređenja sa prethodnim radovima, Load zapravo nije bio loša ploča. Hahahaha, ma šalim se, Load je bio veoma loša ploča. Sa koje god strane da se pogleda, Load je bio nedonošče kosmičkih razmera. Nije bio problem samo u tome što je Metalika napisala bedne, impotentne pesme. Nije bio problem samo u tome što ih je odsvirala i snimila do te mere bledunjavo da su jednostavno za sekundu izgubljene u belom šumu aktuelnih MTV hitova. Ne, problem je bio u tome što je neko iz Metalikinog tabora očigledno mislio da je bend spreman za konačni test svoje veličine: probijanje žanrovskog oklopa, beg iz geta metala – konačni, neopozivi prelazak u svet pop kulture glavnog toka. Metalika je trebalo da najzad iz udobne ali i dalje ponešto pretrpane ekonomske klase u kojoj služe pristojne sendviče i dovoljno dobru kafu, ceremonijalno pređe u biznis klasu, razbaškari se na kožnim sedištima (znajući njih, to bi donelo mnogo podrigivanja, smrdljivih nogu na sedištu preko puta i spavanja sa otvorenim ustima), naruči ostrige, kavijar, šampanjac i baklave u isto vreme i zapravi lajnu najfinijeg kolumbijskog kokaina. Load je trebalo ovaj transfer da omogući ne samo svojim eklektičnim pristupom muzici već i sasvim inovativnim (da ne bude zabune: u najgorem mogućem smislu) pristupom imidžu benda. Teško je odlučiti se šta je dalo porazniji rezultat, ali je barem lako zamisliti razgovore koji su se u to vreme vodili u glavnom štabu ovog benda. «Brate, a provali sad ovo, sad ću da u ovu pesmu ubacim SLAJD gitaru, kritika će da se usere u gaće a kantri publika će da prodaje zlatne zube da bi kupila album.»  Ili, recimo: «Ovo sa dugim kosama više ne ide, izgledate kao pederi, a i novi metal bendovi svi imaju kratke kose i tetovaže, šta ćete da uradite po tom pitanju?» «Hmmm, malo smo matori da sad idemo u teretanu, treba da osmislimo imidž koji će reflektovati našu novostečenu zrelost, pokazati da nismo masni, krezubi, čupavi metalci i istovremeno demonstrirati našu svest o širim trendovima na polju pop kulture, hmmmm, šta je sada uopšte u fazonu?» (kreativna pauza ispunjena teškim razmišljanjem) «Znam!!!! Onaj, kakosezove, Tarantino je sada totalno trendi, a čak je dobio i zlatnu palmu u Kanu, znači i u Evropi ga cene, a Evropa je vazda znala šta je otmeno!!! Da se obučemo mi kao da smo ispali iz njegovih filmova!!!»

 

Celokupan dizajn koji je pratio Load je bio rezultat nekih od najgorih odluka u istoriji rokenrola. Serranova fotografija na omotu (više se i ne sećam da li je u pitanju bila krv ili sperma pod mikroskopom) je bilo verovatno jedino moguće gluplje rešenje od stavljanja na omot fotografije Larsa Ulricha kako češe svoje genitalije. Usput je sugerisala da Metalika očigledno spada u onu grupu ljudi koja misli da je Serrano na neki način veliki umetnik čija dela nisu samo stilske vežbe u šokiranju. Međutim ideja da bend na foto-sešnu za unutrašnji omot bude obučen u raskopčane košulje, crne sakoe i da ponovo svi imaju tamne naočari je bila malo previše čak i ako ste spremni da sopstvene standarde za ironični postmoderni humor srozate niže nego ikad. Mel Brooks je u odnosu na Larsa i drugare, slobodno to možemo reći, doktorirao na suptilnosti. Kad se čovek seti nekih od kasnijih nastupa Metalike po raznoraznim MTV događajima gde su nespretni pokušaji zauzimanja ironičnog stava prema čitavoj situaciji bili minirani užasnutom pomišlju da bi medijski moguli mogli da humor shvate ozbiljno pa bend stave na crnu listu (tako da je nestašni Kirk Hammet rešio da je najdalje što će otići u svojoj ekscentričnosti stavljanje crnog laka na nokte i jedenje banane u javnosti. Da – banane. I ja sam malo zbunjen.), dođe mu da se potuče sa samim sobom. Bend je jednostavno sramotio samog sebe, sećanje na bolju prošlost i samu pomisao da bi, možda njihov rad trebalo da ima i nekakav sadržaj a ne samo ispraznu ironizirajuću formu.

 

A ta ispraznost forme je bila u centru samog albuma. Malo je bendova koji su posle toliko maženja, lickanja i generalne predigre uspeli da tako spektakularno sve upropaste kada je došao trenutak da se ljuta guja ispaše i metne gde treba. Da ostanemo dosledni duhu metafora – umesto da dobijemo vrhunski seks i obilno prskanje u finalu, može se reći da je Metalika posle nekoliko minuta jalovih pokušaja da oklembešenog junošu uturi na predviđeno mesto za parkiranje, sramno ejakulirala po sopstvenim pantalonama. Da se ne razumemo pogrešno: impotencija sama po sebi nije razlog za stid – dogodi se i najjačima. Međutim, kada se iskombinuje sa nepodnošljivo hvalisavim karakterom, onda je teže uzdržati se od otrovnih komentara. A upravo smo taj slučaj imali ovde. Od zastrašujuće pompeznog spota za «Until it Sleeps» (isti režiser je svojim spotovima za Nirvanu i REM barem dao NEKAKVU crtu karaktera, u Metaličinom slučaju dobili smo samo scenografiju i kostime), preko zaglupljujućih meditacija u «Hero of the day» pa sve do potrebe članova benda da u javnosti objašnjavaju koje su sve teme uzeli da obrade u svojim pesmama (pošto je publika, jelte, priglupa po prirodi), celokupan paket nazvan Load bio je kataklizmičan umetnički promašaj. Neinspirisana muzika, gotovo potpuni gubitak prepoznatljivog zvuka (žrtva siledžijske stilske «raznovrsnosti») i iritirajući zaokret na polju imidža, ponašanja u javnosti i generalnog pojavnog oblika benda – da na ovom svetu ima pravde, Load bi bio labudova pesma, počasni plotun, posmrtno opelo i jetka tužbalica za bend preminuo pod teretom sopstvene prenaduvanosti.

 

Nažalost, nismo bili te sreće. Čak ni sasvim opipljivo razočaravajuća prodaja ploče, kolektivni krik velikog broja fanova da se bend prodao i kritike koje su išle od umereno sumnjičavih do otvoreno podsmešljivih nisu bile dovoljne da ubede Larsa da možda ne bi bilo rđavo da batali dobošarenje i prihvati se reketa (ili bar metle).

 

C) Idemo dalje za iste pare

 

Obavezna svetska turneja Metalike je verovatno prolazila kako to obično i biva – red pijanstava, red pres konferencija, red nastupa po stadionima i halama. Ipak, poruka koju je tržište slalo nije se mogla baš predugo ignorisati. Load nije bio ploča koju su dugogodišnji slušaoci benda želeli, a broj novopečenih fanova izgleda nije rastao dovoljnom brzinom da to zadovolji knjigovođe za volanom Metaličine karijere. Strategija da se aktuelni album natenane muze nekoliko godina koja je funkcionisala sa prošlom pločom je sada bila osetno ugrožena. Jedna je stvar kada te tvrdo jezgro fanova optužuje za izdaju. Druga je kada ti se pola sveta smeje. Otud je, brže-bolje donesena odluka da se novi album izbaci mnogo skorije nego što je iko očekivao. Da se vlasi ne bi dosetili, neko je ingeniozno smislio da naslov ploče bude Reload čime će se, Alahu hvala, stvoriti utisak povezanosti između dva albuma, takoreći diptiška struktura koja će sugerisati da Metalika razmišlja na mnogo višem nivou od običnih hevi metal bendova. Koncept, simetrija, uzajamna komunikacija, nije to mala stvar, moj brajko. Nadam se da je taj koji je na brejnstorming sesiji došao na ovu briljantnu pomisao dobio bonus u plati tog meseca.

 

Da uradimo opet na brzinu jedan mali kviz. Da ste upravo izdali ploču na kojoj ste dosta radikalno raskinuli sa svojim prepoznatljivim zvukom, koja je dosta oštro ocenjena od strane kritike, a  publika vam je jasno stavila do znanja da nije srećna, šta bi bila vaša reakcija? Da li biste: a) Smrknuto zagrizli donju usnu, škrgutali zubima, prihvatili činjenicu da je narod stoka koja nema pojma o umetnosti i spremili se da podnesete komercijalni pobačaj kao pravi muškarac (pet poena) ; b) Panično mlatarali rukama po vazduhu a zatim odjurili u studio da napravite Crni album – drugi deo i pravili se da Load nikada nije izašao (jedan poen); c) Popili flašu Jack Danielsa u cugu i prosuli sebi mozak kratežom (deset poena); ili d) U pokušaju da se spase što se spasti može, izdali novi album koji je očajan kao i Load, samo na drugačiji način, sa pesmama koje su više nego očigledno otpaci sa sešnova iz kojih je nastao prethodni album (nula poena)? Ahh, neka niko ne kaže da Metalika igra za bodove… razume se da je njihov odgovor bio onaj pod d.

 

Bio sam prilično zapanjen kada sam shvatio na koji način je Reload očajna ploča. Mislim, bilo je jasno da će album biti loš – zbrzane spasilačke akcije retko ispadnu remek-dela, ali čuti šta je Metalika uradila da bi se iskupila za Load bio je sasvim nov način patnje. Za početak, iskopali su Marianne Faithful iz mrtvih, dali joj vergl i naterali Jamesa da se preko toga dere kao da mu je plata upravo smanjena na pola. Možda je i bila, ko zna? Očajna situacija zahteva očajničke mere. Okej, ko god da je mislio da će «Memory remains» biti trijumfalni povratnički singl za Metaliku  gadno se preračunao. Tačno je da je ova pesma imala dvadesetak puta više karaktera nego bilo šta sa Load albuma, ali isto tako je tačno da je u poređenju sa aktuelnom mejnstrim ponudom bila još samo jedan bledunjavi industrijski hevimetal proizvod – napukli glas Marianne Faithful je bio otprilike jedina stvar kojom se ova pesma izdvajala. Ima nečeg značajnog u tome kada shvatite da je jedina stvar zbog koje vaša pesma ičemu valja došla od spolja. Ostatak albuma je bio zagađen neuverljivim cepačinama, impotentim baladama («Unforgiven 2»? Jel’ to neka šala?) i neuspešnim pokušajima da se bend okuša u pisanju «ozbiljnije» muzike. Bend je kasnije, sa sada već standardnom narcisoidnošću i skandaloznim količinama entuzijazma, zažarenh očiju pričao o svojoj novoj fascinaciji likovima poput Toma Waitsa i Nicka Cavea, kao da su to dva muzikalna jastoga koja su se krila ispod nekog posebno zajebanog kamena i koje je hrabri istraživač James Hetfield posle mnogo rizikovanja pronašao i doneo na poklon svetu koji je do tada o njima samo sanjao. Lepo je kad metalci žele da šire horizonte – sopstvene i horizonte svoje publike, ali je dosta užasno kada to rade na uštrb dostojanstva i pristojnosti, sa premalo osećaja za sopstvenu muziku a previše želje da budu ozbiljno shvaćeni.

 

Metalika je sada uspela da samoj sebi slomi vrat specijalnim zahvatom (copyright Ajs Nigrutin) – em je nova ploča bila u najmanju ruku diskutabilnog kvaliteta, em nije za sobom imala petogodišnji period artiljerijske pripreme koji bi kulminirao kondicioniranjem publike i uspostavljanjem refleksa hvatanja za novčanike na spomen novog albuma četiri delije iz Bej Ejrije. Kao što to obično biva, kada se čovek sopstvenom krivicom zatekne u nebranom grožđu, prvo se osvrne oko sebe pa zatim krivicu svali na najslabiju osobu u blizini. U ovom slučaju to je bila publika.

 

D) Mortal Kombat Chronicles: Metalika vs. Napster

 

Ova priča je toliko puta ispričana da možda i ne moramo da idemo u detalje. Recimo to ovako: Metalika se, kad se odbiju knjigovođe, menadžeri, maseri, telohranitelji, kuvari i flaferi, sastoji od četiri ekstremno bogata čoveka. Njihovo bogatstvo se uglavnom zasniva na krvavom poslu koji su obavili u osamdesetim godinama, krunisano pločom izašlom početkom devedesetih. Umetnički, ali i poslovno gledano, kasniji albumi ne mogu da se porede sa starim izdanjima. Međutim, iz nekog razloga, Metalika je odlučila da je loša prodaja recentnih ploča posledica činjenice da su mladi širom celog sveta umesto da ploču kupuju u radnji, posegli za lakšom varijantom – razmenom empetri fajlova putem peer to peer konekcije. Računica deluje jasno: umesto da mali Fabricio iz Brazila izvadi 25 dolara i kupi Reload u radnji, on će se lepo konektovati na Napster, pronaći nekoga ko sharuje taj album i downloadovati ga besplatno. Metalika, Elektra i ostali posrednici su ostali bez svog udela u profitu, a Fabricio sad može da se u tmini svog stana u Faveli na miru pita šta li su koji kurac ovi ljudi mislili kada su napravili ovo sranje od ploče.

 

I tu mu nekako sve i postane jasno. Desetine istraživanja su pokazale da filesharing zapravo doprinosi porastu prodaje ploča. Ljudi su izloženiji mnogo većoj količini informacija i neizostavno kupuju više izdanja. Međutim, propratni efekat je naravno da ploče umetnika koje su ranije kupovali po inerciji sada neće da kupe dok ih ne preslušaju, pa ni onda ako su loše. Ne znam za vas, ali ja lično kupujem više ploča otkada sam «korisnik» raznih filesharing sistema – razlika je u tome što kupujem mnogo manje LOŠIH ploča. I to je odgovor, reklo bi se: naravno, ima puno ljudi koji će skinuti album, preslušati ga i nikad ga neće kupiti iako im se svideo, ali ima ih jako mnogo koji će ga kupiti. Ali ako su ga skinuli, preslušali i ustanovili da je sranje, zašto bi ga, zaboga kupovali??? Možda je pad prodaje Metalikinih izdanja zapravo bio posledica, hmm, ludačka teorija, znam, posledica činjenice da su ploče bile LOŠE i da je publika nakon što ih je čula u mp3 formatu donela informisanu odluku da James može da izdrži ovu sezonu bez njihovog doprinosa za svoj penzioni fond? Na kraju krajeva, ta ista publika je i dalje dolazila na koncerte od kojih bendovi zarađuju daleko više nego od albuma gde postoji ogroman lanac posrednika u sistemu distribucije i marketinga.

 

Poznato je da od filesharinga najviše stradaju male etikete. Za nezavisnog izdavača kome razlika izmedju dve i pet hiljada prodatih ploča znači razliku u opstanku filesharing može da bude smrtna presuda. Za Metaliku razlika izmedju pet i osam miliona prodatih ploča je mnogo manje dramatična. Naravno, proporcije su zabrinjavajuće i tu pričamo o ogromnim količinama novca, ali kad se sve svede na krajnji račun, da li bi trebalo da se osećam krivim što Lars Ulrich delimično i mojom krivicom ove godine umesto dva miliona dolara na svoj konto može da stavi samo milion i po? Da, da, pričamo o velikom biznisu, ulaganjima, dugoročnim planovima i tržišnim strategijama, ali… da li je mene briga za to? Mene zanima muzika, ne održavanje jednog kanceroznog sistema za dilovanje prereklamirane robe sumnjivog kvaliteta. Nije da ja sad, kao, nešto dugujem Kirku Hametu, jel?

 

Nažalost, Kirk je mislio da mu dugujemo svi zajedno i Metalika je krenula u jednu od najoštrijih kampanja u dotadašnjoj istoriji pop kulture, pokušavajući, i konačno uspevši, da Napster zatvori (da bi kasnije isti servis bio otvoren kao komercijalno preduzeće koje naplaćuje download). Najjadnije u celoj priči je naravno kad se čovek seti argumentacije koju je bend koristio. Pored zastrašujuće patetičnih priča o tome kako njihov krvavi rad nije ispoštovan na pravi način (kao da je ikoga briga za uloženi rad ako je rezultat tog rada loš – da vas pitam: ako biste u nekom restoranu pojeli najgori obrok u životu, da li biste kasnije svakoga dana tu dolazili na ručak, bez obzira što vidite da se kuvar trudi? Tako sam i mislio.), bend je uložio i priličan napor objašnjavajući da se ovde radi o «fanovima» koji su prevareni jer dobijaju nekvalitetan zvučni zapis i nepotpun paket (bez kutije, omota i tekstova, jelte) (kao da je nekom stalo da gleda njihova lica i bezvezne Serranove reprinte). Prilično licemerno, kad čovek zna da Metalika sada na svom sajtu prodaje empetrojke sopstvenih koncerata koje su, ah, pretpostavljam, takođe inferioran zvučni format a i ne dobijate uz njih ništa čvrsto.

 

Bilo kako bilo, filesharing je iz dubina Interneta stigao na naslovne strane ozbiljnih novina, muzička industrija je dobila novog neprijatelja (i bilo je vreme – audiokaseta je odavno bacila peškir u ring) a činjenica da danas FBI agenti provaljuju u stanove i zaplenjuju hardver (dok njihovi srpski saborci jure ljude po parku pored SKCa i otimaju im diskove koje posle sami preprodaju na Bulevaru Revolucije) je dobrim delom zasluga naša četiri jahača. Aferim.

 

E) Fatalne strategije

 

Prva polovina devedesetih prošla je u stalnom prisustvu Metalike u našoj svesti, a sve zasnovano na brižljivoj reciklaži Crnog albuma i svega što se na ikakav način iz njega moglo izvesti. Druga, pak, polovina iste dekade i početak trećega milenijuma posle Hristovog rođenja, pokriveni su serijom individualnih izdanja od kojih ni jedno nije imalo istu težinu kao Crni album (što bi Metaliki možda omogućilo dužu kreativnu pauzu). U retrospektivi, nisam siguran da mogu da odlučim šta mi je groznije.

 

Prvo je izašao Garage Inc. Dobro – kada je svojevremeno, sada već davnih osamdesetih bend izdao EP sa obradama razoraznih uticajnih a opet malo poznatih (u okvirima ciljne grupe koju je Metalika tada pokrivala)  grupa to je bila prava stvar u pravo vreme. Bend koji je suvereno vladao jednim novim žanrom je istovremeno odao poštu prethodnicima, informisao publiku i pokazao da je sposoban za širu viziju nego što mu je do tada pripisivana. Kada je izašao dupli Garage Inc., to je bio umorni mainstream bend koji je iz petnih žila pokušavao da pokaže svoj kosmopolitski duh obrađujući sve živo po principu «ne gledam gde udaram». Istina je, Lars je u propratnoj knjižici ovog albuma pružio vrlo interesantan tekst objašnjavajući zašto je koja pesma izabrana i na koji način je to u vezi sa Metalikom, ali to nije učinilo muziku na CDovima išta boljom. Lično, priznajem da mi je čitanje tog teksta donelo mnogo više uživanja nego slušanje uglavnom metiljave muzike.

 

Najsmešnije od svega je bilo čuti kako su na ovom albumu zapravo najuspelije obrade stadionskih rok mamuta (Bob Seger recimo, pa onda Lynyrd Skynyrd), što je možda, a možda i ne svedočilo o tome koji je senzibilitet Metaliki trenutno najbliži. Kao kontrast tome, obrade Discharge, recimo su zvučale očajno dok su Diamond Head, Motorhead i Misfits bili negde na sredini. Blue Oyster Cult i Nick Cave su prošli vrlo loše jer Metalika reklo bi se nije ni izbliza razumelo šta je ono što ove izvođače čini onim što jesu, a i «Whiskey in the jar», irska tradicionalna pesma nije mogla ni da primiriše verziji koju su proslavili Thin Lizzy. Dakle, više promašaja nego pogodaka za momčad iz Kalifornije.

 

I, kao da sve to nije bilo dovoljno, bend je posegao za verovatno najsramotnijom narcisoidnom tehnikom iz arsenala narcisoidnih tehnika. Koliko god da smo se smejali Deep Purpleu i njihovoj megalomaniji da napišu i izvedu koncert za grupu i simfonijski orkestar davnih sedamdesetih godina, kod njih se bar radilo o kreaciji. Kod Metalike se radilo samo o reciklaži. Album S&M, sa aranžmanima Metaličinih hitova prilagođenim simfonijskom orkestru verovatno je nastao kao posledica eksperimenta diskutabilne vrednosti koji je finski kvartet čelista, Apocalyptica napravio 1996. godine izdavanjem albuma Plays Metallica by Four Cellos. U najboljem slučaju zgodna šala za ubijanje vremena, ova ideja je izgleda sela kao melem na ljutu ranu napaćenim momcima iz Metalike pa je S&M bio grandiozna/ monstruozna razrada. Dupli CD sa simfonijskim aranžmanima metal kompozicija zvuči kao beskrajno pogrešan potez na papiru i mnogo, mnogo gore u realnosti. Ne samo da se providnost žudnje da se bude prihvaćen kao «ozbiljan» umetnik ovde bolno nameće (a šta, kaže nam logika, može da bude bolja potvrda ozbiljnosti muzike od simfonijskog orkestra koji, za keš, svira vaše pesmice?) nego je i sam koncept dao vrlo nezadovoljavajuće rezultate. Bezvezne pesme poput «Unforgiven» ili «Enter Sandman» nisu postale ništa bolje dodavanjem gudača, timpana, harfi i klavira. Sa druge strane, neke dobre pesme su samo razvodnjene simfonijskom ornamentikom. Metal nije bez razloga izdvojen kao poseban muzički žanr: oslanjanje na amplifikaciju, distorziju, volumen i teskturu je opravdano, razumljivo i poželjno u svetlu (ponekad genijalno a ponekad neinventivno) jednostavne harmonijske, melodijske i generalno kompozitorske razrade. Kada onda stvari preokrenete pa sve što metal čini metalom potisnete u drugi plan a akcenat stavite baš na te banalne harmonije i nemaštovitu kompoziciju, e, pa, onda niste baš uradili pravu stvar.

 

Idemo dalje

 

F) Konje ubijaju zar ne?

 

Dosta je ironično setiti se da je u spotu za pesmu koju je Metalika napisala za soundtrack Mission: Impossible 2 (prva pesma koju je Metalika napisala od Reload. I prilično loša pritom. Neke stvari se jednostavno ne menjaju.) glavnu ulogu igrao Jason Newstead. Mislim, najpre zato što je Jason prvi član Metalike koji bend nije napustio prisilno ili zato što ga je smrt odvojila od prijatelja i saboraca. Činjenica da je Newstead bio najmladji u bendu, da se sve ove godine dokazivao kroz pregalaštvo i da je na kraju bend napustio svojevoljno da bi otišao da svira u Voivod je prilično smešna. Da su James i Lars znali da čitaju znakove (za Kirka nisam siguran da zna da čita i slova), možda bi i razmišljalio penziji. Nažalost, ovo ih je samo nateralo da zbiju redove i reše da nas maltretiraju još jače. Alkoholizam, droge, nedostatak ideje šta bi uopšte radili, očigledna kreativna suša, odlazak kolege u kanadsku metalsku skupini – ništa od toga im nije bilo dovoljno.

 

Tako da smo kao rezultat dobili album St. Anger. Bend je kupio čitavu zgradu u kojoj se nalazila nekadašnja njihova prostorija za vežbanje, pretvorio je u hram posvećen samom sebi i seo da pravi novu ploču. Nedostatak basiste prevazišli su jednostavnim angažovanjem Boba Rocka na ovoj dužnosti. Što je naravno samo po sebi prilično bizarno i podseća na demo bendove koji dođu na snimanje, jedan od članova im se uspava ili mu mama ne dopusti da ode od kuće zbog loših ocena, pa onda producent ili snimatelj dohvate gitaru i odrade posao. St. Anger ne zvuči baš kao demo benda iz komšiluka, ali ne zvuči baš ni kao ponovno rođenje, kako bi to bend želeo. Zapravo, kako je to rekao jedan moj prijatelj: «Bend koji se odavno prodao, upravo se ponovo prodao». Što uopšte nije loša definicija. Početkom devedesetih Metalika je navodno napustila ogoljenu agresiju kao primarni pristup u svom izrazu i proširila, hm, vidike ili šta već. Sa St. Anger ponovo su otkrili bes, rešili da odbace suptilnost i posredne načine komunikacije i još jednom pokažu kako stare kuke znaju da žegaju, kad samo hoće. Ili tako nešto, sudeći po press materijalu koji je u to vreme cirkulisao svetom… U realnosti, ovaj album zvuči kao pokušaj Metalike da se uhvati u kolo sa nu-metal bratijom i pokaže da je i sama sposobna za visokooktanske igrarije. Pokušaj je tu ključna reč. Nu metal je i inače sumnjiva tvorevina u kojoj se namešteni bes, moderna studijska tehnologija i generički aranžmani ponekad srećno susretnu u dobroj pesmi. Kod Metalike je namešteni bes izbio u prvi plan.

 

Da budem iskren, nisam ja ovu ploču nešto ozbiljno ni preslušao. Stajala mi je na harddisku mesecima, dao sam joj nekoliko šansi, ali na kraju sam je obrisao. Ipak ima boljih načina za gubljenje vremena od slušanja neinspirisanih metal albuma ispranih heroja iz osamdesetih. Gde je Metalika danas? Na turneji, kao i obično. Novi basadžija, Trujillo je nekada svirao u Infectious Grooves/ Suicidal Tendencies, sada verovatno prima fiksnu platu i svako veče pali sveću ispod slike Larsa Urlicha. Pretpostavljam da je u najboljim odnosima sa Kirkom jer su obojica pasionirani surferi. To je baš lepo. Zašto se ne manu ovog prokletog rokenrola i posvete se full time plažama, suncu i talasima.

 

Bend je na ovoj turneji obišao i Srbijicu i izazvao predvidivu ali ničim opravdanu euforiju. Naravno da nisam išao, to smo utvrdili još odavno, ali gledanjem nekoliko različitih piratskih snimaka stekao sam prilično dobru sliku o tome šta sam propustio. Ne mnogo, rekao bih ukratko. Uh, možda da sam petnaest godina mlađi ili, još bolje, da su oni petnaest godina mlađi… Ovako, ostaje mi samo da se potrudim da nabavim dokumentarni film Some kind of Monster u kome Metalika pokazuje svoje pravo lice i umesto napamet naučenh pričica o usponima, padovima, iskušenjima i pobedama možemo da vidimo pravu zlu krv, frustraciju i bol… Eto neke koristi i od njih…