Nasuprot (Huysmans i Gadafi)

Posmatranje udvojenih i utrojenih napora zapadnih država da dođu glave Gadafijevom režimu čoveka ne može u jednom momentu da ne natera da pomisli kako se radi o naprosto sudbinskom sukobu, o uzajamnom gađenju koje postoji između dva filozofska sistema na čijim su temeljima izgrađena dva različita društva.

 

Humanitarna intervencija i percipirani gubitak mandata da predvodi građane na stranu, teško je ne pomisliti kako zapad prema Libiji i Gadafiju (u užem smislu) i arapskom svetu u širem smislu oseća gotovo biološki užas na ime ekonomske nekompatibilnosti. Ne radi se ovde o sukobu surovih materijalista na zapadu i prefinjenog, duhovnog muslimanskog življa jer ipak pričamo o dva lica potrošačke filozofije u kojoj su duhovnost i materijalizam u koliko-toliko srećnom braku (doduše održavanom leksilijumom i viagrom). Više se radi o onom antagonizmu oličenom u basni o cvrčku i mravu, o drugačijim pogledima na višak o kome je Bataj tako lepo pisao u svom Prokletom udelu.

 

U toj knjizi Bataj je, pre više od šezdeset godina razložno primetio kako problem sa kojim će se budućnost susretati neće biti manjak dobara, nego naprotiv, šta raditi sa viškom koga će Amerika proizvoditi u sve grotesknijim količinama.

 

Amerika, iako se mudro i žurno ograđuje od libijske intervencije, ipak je vodeća filozofska sila u NATO bratstvu, vodeća ideološka žica koja stoji iza usmeravanja raketnih projektila na civilne objekte koji se zatim proglašavaju legitimnim metama. Ta i takva Amerika, izgrađena na principima uloga i prinosa, na principima kapitala koji se stvara iz (svoje?) krvi i znoja a zatim oplođuje (tuđom?) krvlju i znojem (nije važno je li ovo tačno, važno je da se u to, kao i u Boga veruje) verovatno ne može da prihvati arapski kapital koji bukvalno izbija iz zemlje i u koga Arapi ne ulažu ni krv ni znoj.

 

Gotovo da mogu da zamislim nekakvog proverbijalnog zapadnog kapitalistu kako peni od besa mrmljajući sebi u bradu da Arapi nisu zaslužili da sede na nafti. Kako oni ne umeju ni da je upotrebe na pravi način, čak ni da je prodaju po zaista visokoj ceni – zadovoljavajući se umesto toga da izdaju bušotine u zakup preduzimljivim zapadnjacima.

 

Libija tako umesto zaista ubedljive oplodnje svog prirodnog bogatstva transformisanog u brzi, pokretni kapital, skida samo kajmačić sa vrha, zadovoljna da sedi na čistoj vodi, jeftinom gorivu, da ima istu političku kliku na vrhu četiri decenije, da niko ne radi ništa jer poslove obavljaju Tunižani i Egipćani (dakle, pošteni Arapi koji su se pristojno rodili u državama bez bogomdanih rezervi nafte). Da svako studira gde hoće u svetu, sa državnim blagoslovom i plaćenom školarinom. Da ulaže novac u Evropu i govori protiv Al Kaide jer Al Kaida je onaj agens islamskog sveta koji potrošački mentalitet stvarno mrzi (barem načelno).

 

To je za liberalni kapitalizam, držim, skoro nepodnošljivo. Taj višak koga Libija ima direktno i drsko vređa viškove Zapada o kojima Zapad ima tako visoko mišljenje. Taj višak, veli Zapad, ima vrednost jer mu je tu vrednost dao rad, ulaganje, katolička skrušenost i protestantska marljivost. Libijski višak je odvratan, opscen, njegova vrednost je ukaljana odsustvom rada, odsustvom skrušenosti i marljivosti.

 

Otprilike ovakve misli su me pohodile dok sam, paralelno sa NATO nasrtajem na Libiju (o čijem lideru, ili građanima da ne bude zabune, nemam nužno pozitivno mišljenje) čitao kultni roman Jorisa-Karla Huysmansa, Nasuprot.

 

Dobro, zakasnio sam na žurku više od jednog veka, a zakasnio bih i više, verovatno je i propustio u celini da mi ratni drug i pobratim Cutter nije knjigu tutnuo u ruke (i to u izdanju iz pedesetih godina prošlog veka, ne u ovoj novoj Ukronijinoj varijanti… koja je, korice i font na stranu – ista) insistirajući da se radi o bibliji dekadencije koju osoba poput mene mora da prouči. Zašto bi jednog pokornog muslimana zanimala biblija dekadencije je verovatno retoričko pitanje, ali ja sam u Huysmansovom kapitalnom delu uživao na način koji jeste pomalo dekadentan.

 

Jer, Nasuprot (u originalu À rebours) je roman koji je u svoje vreme izazvao solidne društvene potrese, oštru međugeneracijsku polemiku i pokrenuo lavinu trendova među mladima (u vreme kada mladi nisu trendove otkrivali ujutro na Tviteru, ironično im se podsmevali u podne na Fejsbuku a uveče ih se prisećali sa setom na JuTjubu), detonirajući se kao teroristička bomba u samom srcu naturalizma koji je baš tada bujao u francuskom romanu.

 

Huysmans, Zolin dragi prijatelj i sledbenik je i svog saborca, pa donekle i mentora pošteno iznenadio ovom knjigom, popasavši usput optužbu za izdaju naturalizma (i ništa manje dramatičnu pasivno-agresivnu opasku da mu je ovim naneo nenadoknadovu štetu), ali ga to nije pokolebalo. Iako pristojno uspešan u pisanju naturalističke proze, Huysmans je osećao da se Nasuprot u njemu već određeno vreme gomila kao pritisak koji će na nekom mestu morati da izleti, da probije granice i odjuri u svet uz pisak. Znao je da roman neće biti uspešan kod kritike, unapred se bodreći rečima da ga za propast boli falus i da će on reći šta ima pa nek crknu dušmani i zaista, dobar deo etablirane kritike onog vremena je bio šokiran. Kritičari su škrgutali zubima i pričali o skandalu, dok su mlađi autori i umetnici listom Huysmansu izražavali najdublje poštovanje i vrlo brzo pretvorili roman u kultni objekat obožavanja (Oscar Wilde je svakako među najpoznatjim ljubiteljima Huysmansovog dela).

 

Ovako opisano sigurno zvuči kao da je Nasuprot knjiga koja probija literarne tabue upuštajući se u dekadentnu orgiju preterivanja, sa sve scenama napisanim da prkose katoličkom moralu (iz koga je Huysmans izrastao i kome će se kasnije i vratiti), kroz blud, alkohol, narkotike, greh u najnižim i najkompleksnijim formama. Međutim, ona to nije.

 

Nasuprot je roman koji se čitav bavi dokolicom. Nasuprot je roman o višku.Višku koji je neverovatan teret na plećima čak i onda kada je sasvim jasno koliki je istovremeno blagoslov u pitanju. Nasuprot je roman (pseudo)naturalističkih opisa (nije ni čudo što je Zola bio razgnevljen, primećujući kako Huysmans – da li namerno – koristi svoj raskošni talenat za slikanje ljudi, predela i situacija samo da bi govorio o gotovo fantazmagorijskim scenama plutanja kroz senzacije, umetnost sažetu u imena i slike, nesputane afekte koji se ipak nisu mogli nazvati emocijama) vremena koje provodi čovek što ima sve ali ne želi ništa. Ili čoveka koji nema ništa ali želi sve? Glavni junak ovog romana je nazivan antiherojem u određenim tumačenjima, iako je njegova glavna odlika to da je prošao kroz maltene celokupnost ljudskog iskustva i izašao na drugu stranu kao nešto istovremeno više i manje nego ljudski.

 

Njegova strast, koju je nemoguće dovesti u sumnju ni na jednom mestu u romanu, njegova strast za životom je duboko dirljiva i istovremeno duboko pogrešna jer Jean Des Esseintes ne žudi ni za čim što bi mu život mogao dati. Kako bi, kada on ima sve? Kako bi kada je njegov život čitav u višku – materijalnom, duhovnom, iskustvenom, da ne pominjemo naprosto raskalašno bogatu rečenicu kojom Huysmans priča ovu priču prepunu viškova. Des Esseintes je čovek koji je isprobao sve što je imućan čovek onog doba mogao isprobati – od najboljeg obrazovanja i vaspitanja, preko razvratnog seksa i pariskog noćnog života, umetničkih galerija i poetskih večeri, muzičkih koncerata i verskih služenja – ali ostatak njegovog života prolazi u izolaciji i dokolici ispunjavanoj najfinijim mogućim istraživanjima umetnosti, estetike, lepote.

 

Des Esseintes je čovek koji dane, mesece i godine provodi uz knjige, ponekad ih čitajući, ponekad polemišući sa njima, ponekad ih samo preraspoređujući po policama, uz slike i muzičke partiture, uz dragulje i mirise, vina i egzotična, složena jela, on je vrhunski intelektualac koji jedino ima zadatak da ispuni vreme promišljanjem o totalitetu zapadne kulture. Jedino promišljanjem. Za razliku od „stvarnog“ intelektualca koji postoji isključivo unutar socijalne sfere sebi ravnih i identifikuje se kroz komunikaciju sa njima, Des Esseintes je usamljeni dekadent što prezire ljudsko društvo, ne interesuje ga ikakva živa reč na ijednu od tema o kojima razmišlja, misli i dela isključivo u terminima totaliteta i večnosti. On je neka vrsta negativnog Prometeja što plamen znanja, naprotiv (nasuprot!), umesto da deli sa bližnjima, usisava čitav u sebe i živi na njegovim plamsajima, nesposoban, nevoljan, nezainteresovan za stvarni svet, za ljude, za život, za egzistenciju izvan sveta apstrakcija i simbola.

 

Koliko je njegova razdvoenost od sveta jaka svedoči i sekcija pred finale romana kada, uvrtevši sebi u glavu da mora da poseti Englesku, Des Esseintes u jednoj drsko prefinjeno napisanoj sceni čitavo iskustvo Engleske doživljava u kafani blizu kolodvora i čekaonici na železničkoj stanici, slušajući govor engleskih putnika, melodije njihovog naglaska, udišući njihove mirise i posmatrajući ih, samo da bi zaključio da je posle tako savršenog sižea stvarni napor putovanja i dolaženja u fizički kontakt sa Engleskom posve nepotreban.

 

Des Esseintes je, dakle, prototip na kome će tokom sledećih stotinu godina biti građeni dekadenti, antisocijalni otpadnici, psihopate i odbačeni svih vrsta. Ellisov Američki psiho je roman u kome Huysmansovo razdvajanje od društva i zaranjanje u apstraktnost umetničkog/ umjetnog samo biva dobronamerno satirisano i postavljeno u očigledno sociopatski kontekst. Ni Huysmans ni Ellis ne pokazuju ništa manje od saosećanja za svoje glavne likove, ali ni ništa više. Oba glavna junaka su bića koja obitavaju sasvim izvan ciklusa političke ekonomije što većina nas maltene pojednačava sa stvarnošću, oba se bave duhovnim na načine koji su u krajnjoj liniji potpuno beskorisni. Ellis ovo naglašenije stavlja u satirični kontekst prikazujući svog glavnog junaka kako piše predimenzionirane i predetaljne eseje o trivijalnim pop bendovima osamdesetih, dok Huysmans čak ide korak dalje (sto godina ranije!!) ne dopuštajući svom glavnom junaku da svoja promišljanja o zapadnoj kulturi, umetnosti i duhu podeli čak ni sa listom papira. Ona su zatvorena u njegovom umu, divlja, slobodna, inspirativna i potpuno, potpuno beskorisna, čist višak u društvu koje smatra laže da se za višak uvek mora boriti i da je on vredan zato što je plod odricanja i rada.

 

Des Esseintes je, dakle, zapadnjak koji izdaje zapad, učenjak koji želi samo da bude učen, nikada da podučava, čovek koji ima sve i ne želi ništa (ili koji želi sve a ništa nema?), zadovoljan u proučavanju totaliteta zapadnog znanja, neprijatelj kulture koju poznaje bolje nego iko.

 

Zaista, samo pomisao na to kolike je pripreme Huysmans morao izvršiti da bi napisao roman čije je svako poglavlje maltene enciklopedija jedne od oblasti zapadne kulture je zaprepašćujuća, pogotovo kada je krajnji cilj bio prikazivanje ultimativne relativnosti njene vrednosti. Moj prijatelj, Doktor M. uvek podseća da je sveukupnost znanja u intelektualnim krugovima onog vremena bila značajno manja nego danas, sa sporijim protokom informacija i mahom jednosmernim, neinteraktivnim medijima, ali i pored toga Huysmansov roman (na francuskom jeziku dostupan u formi besplatnog PDF fajla ovde)  ne može a da ne zastraši svojim poznavanjem svega tako da znanje izgubi svoju svrhu i pretvori se u orgiju apstrakcija i simbola što se sami sobom hrane.

 

Des Esseintes je, dakle, u ovoj postavci Arapin, zadovoljan da postoji samo da bi saznavao, promišljao, upijao. Ne da bi stvarao, ne da bi išta vraćao u krug razmene, ne da bi održavao doktrinu proizvodnje, reprodukcije i kruženja vrednosti. Ljudsko društvo je zapad, NATO, ako hoćete. Na kraju romana Nasuprot, Des Esseintes se vraća u Pariz, očajan što zbog bolesti mora ponovo da se spusti u ljudsko društvo, prihvatajući da gubi sve što život čini vrednim samo da bi život sačuvao. Huysmans je ovaj povratak uporedio sa vraćanjem zabludelog vernika majci crkvi i možda nije ni malo slučajno što je tokom decenija koje su sledile i sam odradio put od buntovnog otpadnika pa do ponovo uverenog katolika. Čak ni tada nije se odrekao svog najuticajnijeg romana koji ga je, uostlom nadrastao i ostao živ više od sto godina posle smrti svog autora.

 

Ostaje da se vidi kako će završiti Gadafi i Libija. Teško je poverovati da će još dugo stajati nasuprot ciklusu političke ekonomije, zadovoljni viškom koga nisu sami proizveli. Čak i da ostanu, teško da bismo ih nazvali herojima ili čak antiherojima. Neprirodnost njihovog postojanja, neprirodnost arapskog tretmana blaga koje su bez svoje zasluge zatekli pod nogama znači da mi, vaspitani na koliko-toliko zapadnjačkim vrednostima ne možemo čak ni da smislimo reč za one koji stoje izvan i nasuprot. Ali ne možemo ni da prekinemo da gledamo.

4 reagovanja to “Nasuprot (Huysmans i Gadafi)”

  1. Svaka čast Mehmete. Ovo je dostojno bilo kog književnog časopisa. Postaraću se da nabavim knjigu (ali ne na francuskom).

  2. mehmetkrljic Says:

    Ne bih preterivao. Mislim, moj ego zahvaljuje na mad propsu, ali ne treba preterivati. Uradio sam u međuvremenu malo uredniju verziju za Libartes pa ako uredništvo ne umre od smeha čitajući je, moguće da će je objaviti. Knjigu na srpskom imaš na Kupindu, a prevod, ako je zadržan originalni iz pedesetih (a slutim da jeste) je odličan.

  3. J.Stick Says:

    Ono što ne razumijemo to i uništavamo. Ako jesmo, a svakako jesmo psomatrači, šta svijet ima od nas? Moram i ja nabaviti tu knjigu…

  4. mehmetkrljic Says:

    Da, ima ovde tog straha koji potiče od nemogućnosti da svedemo „njihove“ vrednosne parametre na „naše“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: