Kikoe (Otomo Yoshihide Documentary)

Nije mi, naravno namera da otimam hleb iz usta Son of Manu, ipak mora da se zna ko je na ovim (i onim) prostorima zadužen za referentne napise o dokumentarnim filmovima i, uopšte, za sveobuhvatni, autoritativni pogled na čitavu scenu. Ali, dokumentarni film o Otomou Yoshihideu, koga je uradio Chikara Iwai, to je ipak malo previše da bih ga propustio.

 

Na kraju krajeva, Otomo Yoshihide je jedan od mojih muzičkih heroja, čovek koji me je tokom poslednjih nekoliko decenija konstantno iznenađivao, vodio u stalno nove avanture, otvarao mi horizonte koje sam, ovako blentav nikada ne bih ugledao.

 

Za razliku od nekih drugih mojih muzičkih heroja – Coltrane i Ayler su bili već mrtvi kada sam se rodio, Stockhausen i James Brown su odavno prestali da budu revolucionarni kada sam ih postao svestan – Otomo je čovek koga sam otkrio u vreme kada je bio u naponu kreativnosti. Iza sebe je već imao zastrašujuću masu šokantno originalnih i silovitih muzičkih radova, ali to ga ni malo nije usporilo u nezaustavljivom mutiranju, u evoluciji koja kao da je svakih nekoliko godina donosila toliko radikalne zaokrete da se činilo kao da je sve ono što je došlo ranije na neki način bilo poništeno novim Otomovim interesovanjem. A ipak, on je bez i najmanje dileme skakao iz maske u masku, praveći sumanuto zgusnutu i komplikovanu orkestarsku muziku jednog momenta, sledećeg proizvodeći samo šumove i čiste tonove, zatim vozeći emotivni džez ili tvrdo skuvani fank, sanjive balade ili grandioznu muziku iz crtanih filmova.

 

Sa Yoshihideovom muzikom sam se prvo susreo kroz njegov projekat Ground-zero, čiji sam koncert u Beogradu 1997. godine propustio spletom nesrećnih okolnosti. Prvi njihov album koji mi je pao šaka bio je Consume Red, ploča toliko masivna, snažna, beskompromisna i radosna u orkanskoj buci koju je pravila da u prvom trenutku nisam znao šta da mislim o njoj. Očekujući kompleksnu i minuciozno koordiniranu jurnjavu kroz žanrove i stilove – što je bilo univerzalno prepoznatljivo obeležje ovog sastava – ostao sam zatečen glacijalnom sporošću kojom je Otomo vodio Ground-zero iz jednog jedinog atoma zvuka (korejskog narodnjačkog sempla) do božanskog zida buke koji je zatvorio album. Consume red, ispostavilo se, nije bila ploča da se o njoj misli, već da se sluša.

 

Ground-zero su i dalje prva moja asocijacija na Yoshihidea (iako sa ga gledao 2000. godine u Beogradu u potpuno suprotnom kontekstu prefinjenog minimalističkog izraza), njihov prepoznatljivi cut-up pristup, besprekorna separacija miliona suprotstavljenih zvukova, muzički žanrovi spakovani u prostor od svega nekoliko taktova, intenzitet pred kojim formalna muzička logika implodira. Bila je prava pustolovina trasirati Otomovu istoriju unatrag od Ground-zero, slušati rane improvizacije, radove sa gramofonima i trakama, sonični otpad uobličen u dragulje prodornog sjaja. Bila je još veća pustolovina pratiti ga kako svojeručno nastavlja da menja lice avangardne i popularne muzike (koje za njega očigledno nikada nisu bile suviše udaljene) kroz brojne kolaboracije i još brojnije zaokrete u razmišljanju i delanju.

 

Od hiperaktivnog, hiperkinetičkog Ground-zero pa do ekstremnog minimalizma tokijske Onkyo scene razmak se naizgled meri univerzumima, ali Yoshihide ga je prešao bez gubljenja koraka, istovremeno se vraćajući svojoj ljubavi ka jazzu sa svojim brojnim jazz projektima tokom poslednjih deceniju i po. Muzika redukovana na mehaničke šumove i sinusoidne tonove, muzika uobličena u sanjive jazz balade, muzika pravljena trakama i digitalnim snimačima, sve to je Otomo radio sa istim entuzijazmom, sa istom ozbiljnošću, istom radošću i, konačno sa istim uspehom.

 

U jednom momentu u ovom dokumentarnom filmu Otomo objašnjava kako sebe smatra različitim od avangarde dvadesetog veka utoliko što se on ne upinje da stalno inovira i kreira nove stvari. Važnije mu je, veli, da proveri i potvrdi validnost postojećih sistema i filozofija. Zaista, ako pomislimo da je on uvek predstavljao kvintesenciju postmodernističkog pristupa muzici (zajedno sa saborcima poput Christiana Marclayja i Johna Zorna u Njujorku, Jona Roesa u Sidneju, Stevea Beresforda u Londonu…), ovu izjavu je lako razumeti. Neopterećen filozofskim imperativom donošenja novog, Yoshihide je vazda bio slobodan da bira set pravila koja mu odgovaraju i unutar njih radi šta najbolje ume (uključujući i kršenje tih pravila). Otud je ubistveni Jazz njegovog New Jazz Orchestra jednako moćan kao i brutalni redukcionizam projekta Filament, svi oni sasvim logično uklopljeni u mozaik čiji su sitni delovi opet sastavljeni od malih mozaika (Ground-zero kao najočigledniji primer  uklapanja sitnih fragmenata u složenu celinu, ali za brzo upoznavanje sa Yoshihideovim pristupom cut-upu valja preslušati dva izdanja koja je uradio sa Eyem Yamatsukom, pod pseudonimima MC Hellshit & DJ Carhouse).

 

Etnomuzikolog po obrazovanju, gospodin po manirima i anarhist po estetskim nagonima (ili, kako jedan od sagovornika u ovom filmu kaže: „Otomo je istovremeno i folk i pank“), Yoshihide je bez sumnje jedna od najfascinantnijih muzičkih figura u poslednjih četvrt veka na bilo kom kontinentu. Međutim, Iwaijev dokumentarni film bira zaista neobičan način da nam to predoči.

 

Najkraće rečeno, ako ne znate ništa o Otomou Yoshihideu, Kikoe nije mesto na kome ćete znanje steći. Sastavljen montiranjem izbora iz oko pet stotina sati arhivskog materijala i uz dodatke koje je Iwai sam snimio, ovaj film je fragmentarna, gotovo nasumična tapiserija sklapana naizgled sistemom sve-u-lonac-pa-šta-nam-bog-da, na neki način slična ranim Otomovim cut and paste radovima ili manje disciplinovanim momentima Ground-zero.

 

Nisam ja sad neki formalista, da ne bude zabune, ali ovo je dokumentarni film toliko niskih produkcionih kvaliteta da mu se dokumentaristička komponenta može ozbiljno dovesti u pitanje. Prepun ljudi (i po neke žene) koji pričaju u kameru, Kikoe propušta da makar jednog od njih imenuje dok govore. Naravno, DJ Spookyja ćete izvaliti odmah zato što nema baš puno crnaca spremnih da se kesere dok obrazlažu da je nadrealizam bio evropski odgovor na industrijalizaciju života i gustinu zvuka koga je industrija proizvodila, i, dobro, Jan Švankmajer je lak za identifikaciju jer je jedini čovek koji ovde govori češki, ali kada pređemo na japanske sagovornike, kojih ima najviše, samo aktivni pratioci japanske avangarde će umeti da raspoznaju ko je ko (i da se ne lažemo, samo sam pola vremena znao koga vidim ispred sebe). Ako ovom pribrojimo i engleske titlove koji su na nivou prosečne prve ruke piratskih titlova koje nalazimo po Internetu za nove azijske filmove (a delo su čak četiri prevodioca potpisana na odjavnoj špici), jasno je da ovaj film nema preozbiljnu nameru da bude shvaćen.

 

Ovo se vidi i iz agresivne montaže koja posle određenog vremena otkriva da joj je mistifikacija značajno draži cilj od dokumentovanja ili obrazlaganja. Da, Ichiraku Yoshimitsu deluje kao da ima šta da kaže ali ga stalno prekidaju usred rečenice, da, Taku Sugimoto će možda pričati o Duchampu i Cageu i reći da je Duchamp izgleda pogrešno razumeo Cagea, ali mi nećemo čuti objašnjenje kako ga je pogrešno razumeo. Citati Andrea Bretona bacaju se u miks između hack-and-slashovanih intervjua i fragmenata sa živih nastupa. Slede ih scene iz studija gde muzičari sede na podu i pevaju uz akustičnu gitaru, dogovarajući aranžmane, scene ispred studija dok gledaju u zelenilo sanjivo prebirajući po žicama, scene sa ulica dok bauljaju Ženevom ili Londonom, komadići intervjua sa Otomom samim u kojima ćemo čuti ponovo samo komadiće njegove muzičke filozofije, ali i objašnjenje koja su njegova najranija muzička sećanja (neiznenađujuće, radi se o japanskoj zabavnoj muzici Kyua Sakamotoa i njegovoj – genijalnoj – verziji egipatske pesme Ya Mustapha), no svaki put kada imamo utisak da ćemo konačno doći do nekakve informacije, ili makar dubljeg promišljanja, Iwai nam izmiče tepih ispod nogu i baca nas na neki koncert, neku novu, nepoznatu scenu prepunu neimenovanih ljudi koji izvode neverovatnu muziku.

 

I dok je ovo u početku užasno frustrirajuće (da bi do kraja ostalo samo prilično frustrirajuće jer shvatate da nećete čuti ni objašnjenje ni, uglavnom, upotrebljive informacije), vremenom prihvatite da se ne radi o filmu koji hoće da znači, već da svira i počinjete da cenite sve te trenutke neverovatne muzike koje vam prikazuje.

 

Da ne bude zabune, naravno da bi bilo lepše gledati neprekinute snimke sa ovih nastupa, čitavih petsto sati umesto skromnih 100 minuta, ali, ako nikada niste bili u dodiru sa Yoshihideovom muzikom, ovo bi moglo da bude jedno od najintenzivnijih muzičkih iskustava u vašem životu. Ako ste Yoshihideov poštovalac, solidno je garantovano doživljavanje multiplih estetskih orgazama.

 

Jer, Yoshihide je ipak faca kosmičkog formata i procesija likova koji se sa njim pojavljuju na bini je praktično ko-je-ko savremene avangarde, procesija ljudi i žena koji prave neverovatnu muziku uhvaćenih u neverovatno izražajnim situacijama. Tom Cora, kako iz svog violončela cedi paklenu buku sa opsednutim izrazom na licu. Fred Frith oznojen i savijen preko svoje gitare kao da mu je poslednje. Otomo i Mats Gustafson kako skaču po bini kao demoni jazza dižući zastrašujuću larmu. Ami Yoshida kao porcelanska lutka koja vrišti. Kikuchi Naruyoshi koji je najkulji saksofonista u istoriji saksofona, kako pliva pišteći na talasu buke što iza njega diže New Jazz Orchestra. Pokojni Derek Bailey, kao ime koje promakne ekranom da podseti ko je zaista izmislio neidiomatsku improvizaciju, dok njegova udovica izgovara nekoliko rečenica. John Zorn koji vrišti kroz saksofon. Jon Rose koji siluje violinu. Phew kako recituje/ peva/ stoji. Yoshihide, Sachiko Matsubara i Ichiraku Yoshimitsu kako u gotovo potpunom mraku sede savijeni iznad svojih gomila kablova i reglera i ispuštaju čiste piske čistog zvuka koji snagom čiste volje postaje muzika. Otomo kako svira dve gitare a zvuči kao da priziva armiju demona iz pakla. Otomo kako svira jedan od stotinu gramofona u megalomanskoj instalaciji Christiana Marclayja. Masahiro Uemura kako opušteno ubija bubnjeve. Masami Akita i Keiji Haino kako proizvode najveću buku na svetu. Bob Ostertag kako se klanja svom sempleru dok Otomo menja ploče na gramofonu. Otomo, Ichiraku i još jedan umetnik gramofona kako svoje instrumente demoliraju pred salom ljudi koji vrište od sreće.

 

Film je, dakle, natrpan scenama koje se pretapaju jedne u druge bez logike, bez koncepta pa čak i bez konteksta koji bi im obezbedio značenje, ali istovremeno, ovo je muzika suviše jaka, suviše moćna da biste mogli da je ignorišete samo zato što je možda na trenutak ne shvatate. Iwai je užasan dokumentarista koji se, rekao bih namerno potrudio da ukloni značenje iz svog filma i ostavi samo njegove nerazumljive ehoe, ali su muzički zalogaji koje nam je dao na kraju jedna orgija na švedskom stolu samih bogova. Makar zbog toga, Kikoe vredi gledati.

 

http://www.youtube.com/watch?v=1wmaL6IHMMU

Edit: Ljubazni Lukatoyboy mi je ukazao da se odnedavno preko na japanimprov može pročitati engleski prevod predavanja koga je Otomo pre mesec dana održao na tokijskom univerzitetu umetnosti, a na temu zemljotresa i nuklearne katastrofe u Fukušimi. Pa pročitajte:

The Role of Culture:
After the Earthquake and Man-made Disasters in Fukushima

2 reagovanja to “Kikoe (Otomo Yoshihide Documentary)”

  1. Otoman dolazi u moje malo mesto da 10-og Decembra odrzi koncert sa jednim ili mozda dva orkestra. Glupom srecnom igrom slucaja bicu ko-organizator tog dogadjaja. Nakon toga bice i solo svirka gos’n Yoshihide-a, mada je isto vece i Guitar Wolf, jebemti Pert u istu noc dve japanske atrakcije!
    Pozdrav Mehmedu!

  2. mehmetkrljic Says:

    Pozdrav i haug!!! Zaista, Guitar Wolf i Otomo u istom danu? To je prokletstvo umotano u blagoslov!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: