Iluzija kraja

Ima nečeg bizarnog u anticipaciji haosa (i bezumlja) koji će nastupiti kako se vest o hapšenju Ratka Mladića bude koncentrično širila iz senzualnog centra koga će predstavljati usta Borisa Tadića ka sve širim društvenim slojevima. Već sada (a u trenutku dok ovo kucam press konferencija tek počinje) sajtovi sa vestima su puni suprotstavljenih komentara, jednih koji seire nad time da je konačno korak ka nekakvoj „pravdi“ učinjen, drugih koji lamentiraju nad komandantovom sudbinom.

 No, bizarnost anticipacije ovog haosa (koji će, ako je iskustvo sa hapšenjem Karadžića ikakav pokazatelj biti značajno visceralniji od prostog prepucavanja po Internetu – ta to radimo svakog dana i bez ozbiljnijeg povoda) sastoji se u tome da će se ovo doživljavati kao prelomna tačka, promena paradigme, početak novog istorijskog procesa. Iako je teško zamisliti da će ona baš to biti.

Promislimo na trenutak: Mladić čak nije ni poslednji haški optuženik koga je Srbija u obavezi da privoli pravdi Ujedinjenih Nacija. Nakon hapšenja Karadžića nije došlo do značajne promene paradigme u odnosima UN i Evropske Unije ka Srbiji. Ili ako jeste – uvođenje liberalnijeg režima putovanja u države EU – svedoci smo da su ove promene stalno na probi, nikada uklesane u kamen, večito na korak od reverzije i povratka u staro, nepoverljivo odnošenje između prevrtljive Srbije i prepodobne Europe. Mladić je, reklo bi se, samo stavka na spisku koji je još daleko od iscrpljivanja.

S druge strane, lament nad time kako se Srbija beskičmenjački podastire pred Zapadom, pred Europom što je samo sluškinja Amerike, kako ni jedna srpska svetinja nije dovoljno sveta da ne bi bila oskrnavljena na mig dekadentnih zapadnih godpodara, kako Srbija ne poštuje sebe ni svoje, hm, heroje (ili makar viđenije pripadnike svog naroda – čak ne ni svojih građana – koji su poznati pre svega po optužbama za ratni zločin) i spremna je da se odrekne poslednjeg ostatka dostojanstva u zamenu za varljivo obećanje pridruženja ionako sumnjivoj i svojim problemima oprhvanoj, ama prilično natruloj Evropskoj Porodici, ta lamentiranja će biti neprijatno slušati makar utoliko što baš Srbija ima zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, baš Srbija ga je nasledila od Jugoslavije koju je tada predvodio Milošević (i sam, eto, lice sa optužnice) i verifikovala. Baš Srbija demonstrira makar doslednost sebi i svojim vrednostima, oličenim u zakonodavstvu time što uprkos možda predvidljivom narodnom gnevu čini ono na šta se obavezala ne pred Evropom, ne pred Ujedinjenim Nacijama, nego pred svojim građanima, usvajanjem i verifikacijom zakona koji diktira ovu vrstu postupanja. Možda je istina da je Tito govorio da se ni zakona baš ne valja pridržavati kao pijan plota, ali vidimo dokle nas je to dovelo. Do toga da juče usred Beograda Slovenci slave Titov rođendan i pričaju kako je u Jugi bilo najbolje. Pa zato li smo ratovali?

Dobro, zašto smo ratovali po Bosni je možda malo jasnije, tamo se da primetiti barem nekakav rezultat vojnih dejstava u smislu položaja Srba kao konstitutivnog naroda i pičkematerinesvakojake, mada će suđenje Ratku Mladiću u Hagu možda biti jedinstvena prilika da se odgovori na pitanje kojim se rezonom vojno dejstvo pretvara u sistematsko ubijanje zarobljenika. Osam hiljada ili nekoliko stotina, nećemo da licitiramo, osveta koju su Mladić i njegova vojna sila izvršili za godine ubijanja svojih sunarodnika u ovom kraju Bosne se istorijski pokazala kao najgora usluga koju su ikada mogli da učine svojim sugrađanima i svojim sunarodnicima na drugim teritorijama. Čak i osveta bi trebalo da ima nekakav konkretan, merljiv cilj u ovim našim smutnim vremenima, a hipoteka genocida i etničkog čišćenja koju je srebrenički pokolj nakačio oko vrata Srbima svih meridijana nije bila od preterane koristi nikom od njih poslednjih deceniju i po.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da Haški sud nije preterano dobar, brz ili efikasan sud. Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da smo pre svega mesec dana seirili i useravali se u gaće od sreće kad su Gotovina & Co. popasli onolike decenije robije zbog udruženog zločinačkog poduhvata i pičkematerinerazne. Sad treba imati ili muda kao vaterpolo lopte ili obraz kao đon pa dočekati Mladićevu isporuku u Sheveningen na dobro pripremljeni volej. Biće… ludački gledati političke komentatore i predstavnike stranaka kako pene tokom nedelja i meseci koji dolaze o svim istorijskim i drugim aspektima stavljanja reči genocid u vezu sa jednim vojskovođom kome je država Srbija, iako nije bio njen građanin obezbeđivala penziju barem do 2002. godine kada je sud izdao apdejtovanu optužnicu.

I naravno, hoće li biti ironično kad zapad krene da objašnjava kako je pravedno i kul da se masovnom ubici muslimana sudi i presudi u istom trenutku dok oni sami muslimanima ne obezbeđuju suđenja i „due process“ već im sipaju bombe na glavu u Libiji i pucaju u lice usred Pakistana? Pa, biće. Ali baš zato je nužno da se još jednom setimo zašto smo uhapsili Mladića. Ne zbog Ujedinjenih Nacija. Ne zbog Amerike. Ne zbog Evropske Unije i bezviznog režima. Ne zbog Serža Bramerca i izvoza malina. Nego samo zato što kao društvo verujemo u to da čovek za koga se osnovano sumnja da je organizovao sistematično ubijanje velikog broja zarobljenih, bespomoćnih ljudi treba da dobije priliku da javno dokaže svoju nevinost ako je nevin. Ili da bude osuđen ako je kriv. Verujemo u ovo zar ne? Jer ako ne verujemo, zašto uopšte ustajemo iz kreveta svakog jutra i pravimo se da živimo u društvu? Društvo je dogovor i kompromis. I kompromisima kraja, uprkos iluziji, nema.

28 reagovanja to “Iluzija kraja”

  1. Dobro ste rekli (napisali) – BEZUMLJE. To je suština celog Vašeg članka. Hvala na članku.

  2. mehmetkrljic Says:

    Slobodno se može reći da je bezumlje suština celokupnog mog delanja 🙂 Ali dobro, moram komplimente da uzimam gde mogu…

  3. Samo da napišem post apsolutnog slaganja, ništa pametnije. 🙂

  4. mehmetkrljic Says:

    Ne preterujmo, pa ni ja se sa sobom ne slažem apsolutno, štaviše, često sam u svađi.

  5. Ja mislim da si veoma pomiren sa sobom. Samo voliš da budeš skroman. 🙂

    Nisi ti ovde izneo mnogo stavova, već jedan jedini koji se prožima kroz ceo tekst. I ja sam ga napisala na forumu, i pre nego što si bacio ovaj post tamo – poštovanja međunarodnog i domaćeg prava, pravne države i prilike da se dokaže nečija krivica ili nevinost.

    Otud apsolutno slaganje. Nije se teško apožsolutno složiti sa jednim stavom.

    A ja uvek preterujem. 🙂

  6. mehmetkrljic Says:

    Pa, dobro, preterivanje možda nije lekovito ali je zabavno.

  7. Nije čak ni zabavno.

    Samo je hrabro.

  8. mehmetkrljic Says:

    Da je hrabrost kriterijum po kome ocenjujemo vrednost nečijeg postupka aplaudirali bismo svaki put kada neko odradi kežual koitus bez kondoma. Umesto toga vrtimo glavom i pretimo prstom. 🙂

  9. Kežual koitus bez kondoma je nepromišljenost/ludost/neobazrivost, a ne hrabrost.

    Nije hrabrost uvek kriterijum za vrednovanje postupaka, naravno. Ali je kriterijum za odbranu stava. Pogotovo ako taj stav i to preterivanje zapravo nikoga ne ugrožavaju.

    Inače, čemu stav?

    • mehmetkrljic Says:

      Ja više i ne znam šta smo pričali. 😦 A stav treba da bude odbranjiv ratiom ne kurciom. Bar ja tako fantaziram.

  10. staloženo.

  11. mehmetkrljic Says:

    Uvek.

  12. Pa ja i nemam kurciom… 🙂

  13. mehmetkrljic Says:

    To sam ja onako… er… metaforički…

  14. let’s put it this way: iako sam poštovalac tvog opusa te mahom ljubitelj tvog humora, najtanji su mi oduvek bili tvoji tekstovi političke sadržine sa inklinacijom ka smehu. neka neizdrživa cinično-ironijska distanca bez katarzičnosti mi je tu osobito tvorila pundravce.

    ovo je već druga priča – nema distance, ima katarze (da nema katarze).

  15. mehmetkrljic Says:

    Poštujem, poštujem. Mislim, ja ne znam ni šta si sada tačno rekao, ali svejedno, biram da se osetim komplimentiranim.

  16. Meho, oseti se komplimentiranim i ovde. Dobar tekst.

  17. mehmetkrljic Says:

    Zabeleženo 🙂

  18. I, da, vidim da se povela filozofska rasprava o hrabrosti. Mislim da je Aristotel baš koitus bez kondoma imao na umu kada je želeo da istakne razliku između smelosti (nepromišljenog srljanja u opasnost) i istinske hrabrosti (kada je čovek upoznat sa mogućim posledicama poput Hiv-a, neželjene trudnoće i ostalih bolesti, a IPAK odluči da u taj poduhvata krene). Dakle, samo hrabro. I u Had i u Hag.

  19. mehmetkrljic Says:

    Sve je to suviše komplikovano za mene neukoga plus komentari na blogu nisu baš najudobnije mesto za raspredanje ovakve priče. U svakom slučaju, ako mogu da otvorim srce – ja u svojim poodmaklim godinama, potpuno mentalno oštećen dugogodišnjim tehnokratskim razmišljanjem mogu i hrabrost i smelost da cenim svaku na svoj način, najvećma u domenu umetnosti. U domenu prakse meni je gotovo nemoguće da ijedan postupak procenjujem izvan predviđenih njegovih rezultata. (Što je i Nietzsche, kad već potežemo fundamentalne mislioce naše kulture, nedvosmisleno i pomalo sarkastično rekao: jebo namere, gledaj rezultate.) Ne tvrdim da je to ispravan stav, ali ja ne umem drugačije da procenjujem akcije, dakle, ne na osnovu smelosti, ne na osnovu hrabrosti, ne na osnovu promišljenosti, emotivnosti ili već nečeg petog, nego na osnovu posledica. Nije to baš neki kreativan kriterijum, znam, ali nisam ni ja mnogo kreativna osoba…

  20. Bolje lečiti nego sprečiti.

  21. mehmetkrljic Says:

    Pod uslovom da se može izlečiti 🙂

  22. Pa dobro, i kad je neizlečivo, uvek treba razmotriti lečenje samoubistvom – nema mnogo neželjenih efekata, nema značajniih posledica.

  23. mehmetkrljic Says:

    Osim po okolinu, rođake, prijatelje, dužnike, potomstvo, ljubimce, poštovaoce itd. Samoubistvo je često jedno od najsebičnijih rešenja 🙂 Mada i najslađih, naravno.

  24. Nekad posledice i rezultati akcija dolaze mnogo nakon delanja… Nekad ih oni koji delaju i ne dožive… Šta Niče kaže o tome? 🙂

  25. Pa, naravno, to sam ja samo pokušala da se našalim bez smajlija. Eh! Nego, sve je to nebitno – tvoj tekst je dobar, kondom je (ponekad) dobar, hrabrost je dobra, pa čak je i medicina dovoljno napredovala da ne moramo da se lečimo samoubistvom. Mislim, i Internet je dovoljno dobar, pa je na vreme osmislio smajlije 🙂

  26. mehmetkrljic Says:

    Ja ću se uzdržati od dalje priče jer će ovde sve da se izmetne u zajebanciju sa Ničeom i ređanje smajlija. A izmeta sam dosta proizveo u osnovnom tekstu. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: