Pet uznemirujućih elemenata klasičnog Diznijevog univerzuma

Mnogo toga je već pisano o tome kako je Dizni bio razbješnjeli rasistakoji je cenzurisao crnu kentaurku iz Fantazije, podsmevao se američkim Indijancima u Petru Panu, karikirao crnce u Dambu i u slobodno se vreme divio Hitleru. No, ovo se sve ipak može svesti na incidente, na provale predrasuda, mržnje ili samo zajedljivosti između slojeva dobronamernih, altruističkih, judeohrišćansko-porodičnih poruka i vrednosti.

 

Međutim, dublji ulazak u univerzum kreiran za potrebe Diznijevih stripova pokazuje da u zemlji životinja koje govore mnogo toga sistemski nije bilo u redu. Ne u kasnije franšiziranim stripovima rađenim u Skandinaviji, Italiji ili Brazilu, već baš kod kuće, u klasičnim radovima koje su radili klasični autori. Mnogima od nas bajkovita i/ ili satirična priroda Patkovgrada i njegovih stanovnika predstavlja najlepše uspomene na detinjstvo. Te uspomene će upravo najviše i stradati kada pomislite na sledeće elemente društvenog života Patkovgrađana

 

1. Diskriminacija sugrađana sa posebnim potrebama

 

Na prvi pogled

 

U svetu koji čine životinje koje govore (koje na rukama imaju po četiri prsta i često se unaokolo šetaju bez majica ili bez pantalona) reklo bi se da je potencijal za demokratski pluralizam ogroman. Na kraju krajeva, ovo je svet u kome možda i bukvalno lav i jagnje ležu zajedno ili, u najmanju ruku, miševi i psi imaju skladan prijateljski i poslovni odnos a konji i krave demonstriraju sposobnost za dugogodišnju nežnu romantičnu vezu. Svet je to u kome Horacije i Belka očigledno imaju ista prava kao i Miki i Mini ili, čak i Hromi Daba – neizlečivi povratnik u kriminal kome se posle svega uvek garantuje pravedno suđenje i sloboda nakon oduživanja duga zajednici. Ovo je dakle društvo u kome prirodne hijerarhije predatora i žrtava ne važe, u kome sistem pruža jednake mogućnosti svima koji poštuju propise, u kome se zajednica jednako i pravično odnosi prema svim svojim članovima bez obzira na poreklo.

 

Međutim…

 

To jest, sve dok niste od strane tog društva obeleženi kao osoba sa teškoćama u učenju, posebnim potrebama, nerazvijenim intelektualnim kapacitetima ili nekakvim četvrtim prigodnim eufemizmom.

 

Činjenica da je ovo svet životinja koje govore ni na koji način ne znači da životinje koje ne govore imaju popust u tretmanu u odnosu na ono kako su tretirane u našem svetu. Još i gore, stanovnici Diznijevog klasičnog univerzuma ne samo da će bez problema jesti meso svoje sabraće (štaviše, prirodni biljojedi/ pesketarijanci poput pataka u ovom univerzumu se iznova i iznova pokazuju kako uživaju u mesu – najčešće roštilju – i mesnim prerađevinama poput slanine ili kobasice) već nemaju nikakav moralni problem sa tretiranjem hendikepiranih članova zajednice kao manje vrednih koristeći ih kao prinudnu radnu snagu (kanonski primer je svakako farma Baka Kate na kojoj jedna patka i jedan gusan izrabljuju desetine kokošaka i krava čiji je jedini greh izgleda to što ne umeju da govore) ili za zabavu.

 

Nabolje se ova uznemirujuća praksa vidi na primeru Plutona, Mikijevog psa. Ako se naporedo pogledaju, Šilja, Mikijev najbolji prijatelj (pas koji govori) i Pluton, Mikijev najbolji prijatelj (pas koji ne govori), njihove fizionomije su gotovo identične (dugačke gubice, klempave uši), jedino što je Šiljino krzno crno, a Plutonovo žuto. A ipak, Šilja je tretiran kao građanin na ime svoje sposobnosti da se verbalno izražava i nosi odeću dok je Pluton, možda samo nedovoljno školovan a možda i sa potrebama koje, tragično, ne ume da izrazi, osuđen na jedenje sirove hrane, spavanje u ledenoj kućici u dvorištu i stalni strah od toga da će biti odbačen.

 

2. Liberalni kapitalizam koji se oteo kontroli

 

Na prvi pogled

 

Reklo bi se da stvari u ovom društvu funkcionišu na zadovoljavajući način u odnosu ekonomije i socijalne pravde. Socijalne razlike jesu velike (tipičan primer je Paja Patak koji je nominalno pripadnik srednje klase ali se neretko prikazuje njegovo rvanje da se otrgne sa samog dna društvene lestvice sa gomilama neplaćenih računa i nemogućnošću da zadrži zaposlenje u nestabilnoj ekonomiji, dok sa druge strane njegov stric važi za najbogatiju osobu na svetu), ali je i potencijal za socijalnu promociju veliki. Junaci Diznijevih stripova su mahom prikazani kao ljudi bez formalnog obrazovanja, ali osobe sposobne da se snađu sa velikim brojem radnih obaveza i različitih radnih mesta. Ne samo da Miki, Šilja, Paja i drugi naizgled bez napora menjaju profesije, obavljajući sa jednakim entuzijazmom manuelne poslove i menadžerske zadatke koji zahtevaju stručna znanja i umeće rada sa ljudima, nego je i bogaćenje u ovom univerzumu često, brzo i kao da nikada nije predmet društvene pažnje u smislu revizija, poreskih komisija itd.

 

Međutim…

 

Patkovgrađani i ostale životinje koje govore žive u nekoj vrsti antikejnzijanskog limba. U ovom društvu bogaćenje je lako i bez obaveza jer ne postoji nikakva vidna regulacija ekonomije. Baja Patak, stric Paje Patka i najbogatija osoba na svetu, mnogo puta prikazan kako bukvalno pliva u ogromnim bazenima ispunjenim novcem u svom džinovskom trezoru je zapravo siva eminencija Patkovgrada i, verovatno čitave države (i sveta?), kadra da koristeći svoj ogromni likvidni kapital upravlja svim polugama moći u društvu. Činjenica da je u stanju da bukvalno kontroliše tržište novca i hartija od vrednosti sopstvenim emisijama gotovine (koju, uzgred nije ni moguće adekvatno oporezovati, ako sistem za to uopšte postoji, jer Baja Patak nigde javno ne prikazuje nominalni iznos svog bogatstva, zadovoljavajući se izmišljanjem brojeva koji treba da zasene prostotu) je verovatno odgovorna za to da često vidimo kako javne službe poput policije tretiraju Baju Patka – privatno lice – kao instituciju, obezbeđujući mu razne vrste imuniteta i zaštita.

 

Svaka batina ima dva kraja pa je tako u ovoj utopiji rotbardovskog anarho-kapitalizma onaj koji kontroliše kapital automatski iznad sumnje i državne regulative. U brojnim prilikama u kojima planovi bande Braće Buldoga da opljačkaju Bajino bogatstvo rezultiraju privremenom promenom vlasnika ovog novca, sistem, ali i građani Buldoge, sada bogate, tretiraju kao časne građane u čiju se kesu ne gleda i za čije se poreklo novca ne pita, dok Baja biva izložen preziru i podsmehu. Tiranija kapitala u najobezljuđenijoj formi.

 

3. Institucionalizovani rasizam

 

Na prvi pogled

 

Istina je da se grad u kome se sve dešava zove Patkovgrad i istina je da su i očevi nacije predstavljani kao patke, a da planina Rašmor ima isklesana lica pataka na svojoj padini, ali i druge životinje imaju jednaka prava u ovom društvu zar ne? Uostalom, neki od najviđenijih javnih funkcionera i uglednika pripadaju drugim životinjskim vrstama… zar ne?

 

Međutim…

 

Nemoguće je ovde mnogo okolišiti, uprkos nominalnoj ravnopravnosti i naširoko društveno potvrđenim ličnostima koje nisu patke, poput Mikija (miš), Super Šilje (pas), ili… er… Hromog Dabe (mačka), stvarne pozicije društvene moći su rezervisane isključivo za članove porodice pataka.

 

U skladu sa goreiznesenim dokazima o tome gde je zaista pozicionirana moć odlučivanja u ovom društvu (kapital iznad institucija), nemoguće je ne primetiti kako su najbogatije osobe u društvu patke (Baja Patak i njegov arhirival), a kako su formalne, i očigledno beznačajne društvene uloge poverene nižim vrstama – od svinja koje sede u gradskom odboru i udruženju bankara (čiji je beznačaj jasno sugerisan već time što Baja Patak svoj novac ne drži u banci) pa do pasa u policiji. Šef Buconja i Inspektor Njušić, čiji posao, toliko smo se puta uverili u to, obavljaju građani obdareni ogromnim diskrecionim pravima i nikakvim formalnim ovlašćenjima su ne samo tek ukrasni šrafići u mašineriji kojom se upravlja iz senke, već su i nazivi njihovih radnih mesta istovremeno i delovi njihovih imena – hladno svedočanstvo o ironičnoj dehumanizaciji i svođenju na funkciju svih onih „građana“ koji nisu patke. Da ne pominjemo ponovo Braću Buldoge (pse) koji i u svojim civilnim životima nose zatvorsku odeću i oslovljavaju se isključivo brojevima koji su im dodeljeni u kaznenim institucijama – eklatantan primer rasizma uvezenog u samo tkivo društva i njegovih rituala kada ga i same njegove žrtve tretiraju kao nepromenljivu istorijsku datost.

 

I druge neformalne poluge moći suvereno drže patke (recimo, u domenu ezoteričnog Maga Vračević nema takmaca), a možda je najbolje svedočanstvo o tome koliko je pačiji rasizam snažan i kolika je njegova odlučnost u zadržavanju status kvoa i zauzdavanju društvene evolucije – primer Proke Pronalazača.

 

Obdaren briljantnim naučnim umom, genijem sposobnim da izumi sve od vremeplova do bukvalno veštačkih formi života, Proka je čak i (formalno) rođak Baje i Paje Patka, ali mu ništa od toga ne pomaže da od skromnog izumitelja što živi u neurednoj kućici na periferiji i radi izume po narudžbini i za male pare, zauzme zasluženo vodeće mesto u istraživačkom timu neke velike kompanije. Ako se setimo da na engleskom prezime Proke Pronalazača – Gearloose – pokazuje da ga okolina doživljava kao ekscentričnog, možda pomalo ćaknutog momka sa talentom, nikako kao najvećeg naučnog i tehnološkog genija svog vremena, postaje nam jasno u kojoj meri je njegova životna priča izvitoperena samo na ime toga što nije patka. Iako je Proka generalno vesele naravi i dobroćudna karaktera,  posmatrajte njegov život dovoljno dugo i iz pozadine će početi da se pomalja tragična priča o skrajnutosti, sistematskoj opstrukciji i devaluaciji njegovih dostignuća sve dok briljantni naučnik nije sveden na šašavog rođaka sa periferije koji o Božiću dolazi na farmu Baka Kate da iznenadi rodbinu najnovijim vatrometom koga je napravio. A rodbina… smeje li se sa njim, ili njemu?

 

4. Seksualna dekadencija i zloupotreba dece

 

Na prvi pogled

 

Diznijevi stripovi seks, naravno ne prikazuju, ali i ono što prećutkuju može se pretpostaviti. U oči prvo upada da ni jedan od junaka ovih stripova nije u formalnom braku, sa dugim, neretko poluotvorenim vezama između partnera i mlađom generacijom koja, volšebno, nikada nije direktno biološko potomstvo protagonista. Posla, začudo, uvek imamo sa „ujacima“, „stričevima“, „ujnama“, „sestrićima“ i „sestričinama“… Možda se radi samo o tome da je ovo društvo koje je prevazišlo formu i u kome je pružanje toplog porodičnog doma deci bez roditelja ne samo altruistički čin već svakodnevna praksa svesnih članova društvene zajednice.

 

Međutim…

 

No, teško je ne primetiti kako, forma na stranu, Paja Patak, njegov stric, njegovi sestrići, njegova dugogodišnja devojka Pata, pa čak i njene sestričine (da ne pominjemo staru majku Baka Katu i njenog pomoćnika na farmi Gusana Gutu) svi unaokolo idu bez donjeg veša.

 

Patkovgradsko društvo je društvo promiskuiteta u kome se brakovi ne sklapaju već na ime toga da je svako svakome potencijalni partner. Vezivanje za čitav život ne postoji i koliko god se protagonisti osećali sigurno u svojim ulogama povremenih seksualnih ali nikada životnih partnera, toliko pod ovom liberalnom površinom vreba čitav spektar psihopatskih simptoma. Od Baje Patka koji svoje seksualne partnere ima potrebu da kontroliše i po pola veka otkad je njihova veza formalno okončana (videti klasični Povratak u Klondajk, pogotovo integralnu verziju u kojoj se vidi da je Baja sklon okrutnoj eksploataciji seksualnog partnera, sa sve otmicom, prinudnim zadržavanjem i prinudnim radom), pa do neugodnih situacija u seksualnom trouglu između Cakanog Caje, Paje Patka i njihove povremene/ potencijalne partnerke Pate.

 

Istovremeno, deca su tretirana kao vlasništvo. Iako nikakav formalni dokaz o rodbinskom odnosu nije pokazan ni za sestriće Paje Patka niti Mikija Mausa (ni za ostale maloletnike u ovim stripovima), oni su stavljeni na potpuno raspolaganje odraslima, pa su tako ne samo ekonomski zavisni od osoba sa kojima možda nisu ni u kakvom krvnom srodstvu nego je i iz brojnih situacija jasno da se ne poštuju ni zakonski minimumi o zaštiti prava dece koji važe u našem društvu. Ako za primer uzmemo Pajine sestriće, Raju, Gaju i Vlaju (već i insistiranje na skoro uzajamno zamenljivim imenima i identičnoj odeći sugeriše da starateljima nije stalo do individualnog razvoja svakog od ove dece), lako je videti kako oni ne samo da nemaju mogućnost redovnog obrazovanja – jer su učestalo odsutni iz škole na ime „pustolovina“ širom sveta u koje ih odvode stariji – već su im zdravlje i životi stalno u opasnosti. Možda način na koji ova tri pačeta žive deluje primamljivo čitaocu kada se prikaže kao fikcija ali iole dublje razmišljanje otkriva užas jednog sveta u kome Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija nikada nije dobila priliku da bude ozbiljno razmotrena, a kamoli usvojena.

 

5. Ozbiljno… oni jedu… jaja?

 

Na prvi pogled

 

Dobro, rekao bi neko, ako smo već apsolvirali činjenicu da patke i druge ptice u ovim stripovima kao redovan deo svoje ishrane koriste kotlete, bifteke, kobasice ili slaninu, zašto bismo se toliko zgražavali na scenama jedenja jaja? Uostalom, neke ptice i jedu jaja drugih ptica, zar ne?

 

Međutim…

 

Ne i patke, za ime sveta, ne i patke.

 

Ali ovo je čak i manje užasavajuća pomisao od toga gde i kako se dolazi do jaja koja iznova i iznova viđamo na meniju pataka klasičnog Diznijevog univerzuma. Setimo se da smo gore ovo društvo definisali kao izrazito promiskuitetno, sa niskim interesovanjem za zasnivanje dugotrajne veze pa samim tim i biološke porodice. Iz ovoga sledi da je i potreba za kontracepcijom i kontrolom rađanja u ovakvoj zajednici visoka. No, kako ne samo da nema nikakvih bilo neposrednih bilo posrednih dokaza o tome da ijedan ženski lik koristi kontraceptivna sredstva, niti da muškarci koriste zaštitu (štaviše, autori stripova biraju da erotske teme u potpunosti skrajnu i obaviju velom tajne, odlučujući se u najboljem slučaju za oveštale aluzije na romantičnu ljubav), gotovo se nameće zaključak da do neželjenih trudnoća ovde dolazi znatno češće nego u našem društvu – uostalom patke ne moraju da nose jaja u utrobi devet meseci čime je čitava društvena stigma vezana za neželjenu trudnoću svedena na nivo sitne neprijatnosti od nekoliko dana – kao i da se patke svojih jaja oslobađaju na za to institucionalno predviđenim mestima. Ne tvrdimo da se te institucije i u Patkovgradu, kao i kod nas nazivaju „klinikama za abortus“ ali iz dijetalnih navika Diznijevih pataka više je nego jasno da je u ovom svetu sumorna horor vizija Fruta Čena iz filma Dumplings doživela svetlu, društveno prihvaćenu realizaciju.

13 reagovanja to “Pet uznemirujućih elemenata klasičnog Diznijevog univerzuma”

  1. J.Stick Says:

    nakon ovog pročitanog na pamet mi pada rečenica iz skorašnjeg teksta o New York Knicksima gdje jedan divan čovjek kaže : Majku mu, ne analiziramo li mi previše ovih dana? 🙂

  2. mehmetkrljic Says:

    Ma, naravno da analiziramo previše, ali to je valjda i odlika analnog karaktera kakav je moj.

  3. A ja još mislio da ja previše analiziram 🙂 Ako gledamo na stripove za decu očima odraslih moći ćemo da vidimo ono što izaberemo. Ako želimo da vidimo sarkazam i ironiju, nema gde je nećemo naći. Isto važi za nepravdu, rasizam i sve redom… Verovatno su neke stvari zaista uradjene iz sarkazma, kao na primer to što su bankari, finansijeri i njima slični pretstavljene kao svinje, ali je i to upitno… Ne verujem da je to sve namerno uradjeno. Diznijevi karakteri jesu “životinje“, ali su one humanizirane, odnosno pretstavljaju personifikaciju ljudi, a uskladjeni su tematsku za decu i njima prilagodjeni. Što se tiče nekih mana koje ljudsko oko može da zapazi, treba znati da deca to ne mogu, tako da ne bi bilo smisla ni nagoveštavati na mišljenje da “to nije dobro za dcu“ jer ima danas stvari koje zaizsta ne bi trebalo da gledaju deca, ali ipak gledaju. Deca nisu u stanju da porede stvaran svet koji još ne poznaju (dakle politiku, finansije i slično) sa jednim bajkovitim svetom koji hrani njihovu želju za avanture, čuda i svega onoga što bi opisali kao “neverovatno“… Da ne budem pogrešno shvaćen, to kažem samo u vezi dečjeg pogleda na istu temu. Što se tiče pogleda iz perspektive “odraslih“, razume se da se može sve napisano uzeti u obzir 🙂 U tu svrhu, najviše sarkazma bih primetio u dve priče (koje je i Dizni obradio), a to su Pepeljuga i Pinokio, ali bih pomenuo i Snežanu koja živi sa sedam patuljaka, odnosno sedam muškaraca sa kojma živi. Naravno moglo bi je “spasiti“ iz komentara to što je vredna. Ali činjenica je da možda može biti loš uticaj to što se pričnevi obavezno zaljubljuju samo u najlepše devojke, dok u “Pepeljuzi“ njene dve sestre zbog velikih nogu nisu imale šanse kog prica koji očigledno ima fetiš prema stopalima :))

  4. mehmetkrljic Says:

    Mnogo bi se zastrašujućeg našlo u bajkama, svakako. Ali one i nije trebaloda budu samo lepe priče za uspavljivanje već i da poplaše decu kako bi u životu odabrala pravi put.

  5. Mila Kunis Says:

    sklon sam da pačje nenošenje donjeg veša ne posmatram kao egzibicionizam ili poziv na blud, već prosto kao svedočenje o izuzetnom kvalitetu perja koje, kada se ukaže potreba, može (diskretno) da se razmakne da bi se ukazala prava golotinja. uostalom, pogledajte kako je to perje gusto!

    jasno je da prekrivanje gornje polovine tela odećom pokazuje izvesnu sujetu pataka i svest o tome da prirodna odežda može biti prepreka građenju imidža (iskakanju iz šina, kako bi to rekao Bajone). taj „goli“ beli prekrivač nam nedostatkom žutih i braon fleka šalje i higijensku poruku.

  6. mehmetkrljic Says:

    Ja sam… zgrožen. Pa patke nemaju penis!!!!

  7. Mila Kunis Says:

    na slici je naravno čvoruga što se vidi i po licu iskrivljenom u grimasu bola.

  8. mehmetkrljic Says:

    To je onda najseksepilnija čvoruga koju sam ikada video.

  9. xa xa xa xa :)) a i ja sam prvo to pomislio 🙂

  10. A da ti nisi možda razmislio da tako kako ti razmišljaš, ljudi nisu razmišljali u to vreme…Mislim I u Srednjem veku ljudi su čitali molitve kada su bolesni, ali ne zato što su bili zli već zato što nisu znali za bolje…Opet još jednu stvar zaboravljaš, to je sve napravljeno za decu, a deca se ne udubljuju u te vase ideje o jednakosti I ,,ljudskim pravima“ toliko…To za farmu gde gusan I patak izrabljuju kokoške, nije Dizinju bila namera da prikaže to, već je hteo da prikaže običnu farmu…Osim toga u Diznijevo vreme ta priča o ljudskim I manjinskim pravima nije ni postojala, a kada nečega nema na to se ne obraća pažnja…Tako da smanji gas, jer to što pričaš je smešno…Deca od 4-5-10 I 12 godina nemaju pojma šta je to izrabljivanje I šta je to pluralizam I demokratija…Ona su naivna, čak I kada čuju šta je to uobičjeno im nije jasno I ne razumeju…Njima je bitno da je nacrtano…
    Mislim da je problem u stvari u odraslima, koji pronalaze I leče neke svoje komplekse iz svog života kroz crtani za decu…

  11. Interesantno je da dok smo odrastali uz Diznijeve crtace ove sumanute stvari nam nisu ni padale na pamet. Na zalost svet je postao izopacen i sada trazi Diznijevu dlaku u jajetu. Ono muka mi je od komentarisanja i dovodjenja u pitanje crtace koji su nas tako zasmejavali i cinili srecnim i bezbriznim. SVETE o’ladi!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: