Trucker’s Delight Mix

Pre nekoliko godina Pavle Zelić me je zamolio da mu napravim par muzičkih mikseva koje će moći da koristi dok se bude poslom vozio po Srbiji. Napravio sam dva, jedan gitarski, jedan hip-hop. Pošto ih se Pavle u međuvremenu naslušao, možda je OK da ih ponudim generalnoj populaciji na korišćenje, da radi sa njima šta hoće.

 

Za početak evo gitarskog miksa, nazvanog, dakako, Trucker’s Delight. Kombinacija je to hard roka, pank roka, hevi metala i svega između. Ne treba ovde očekivati nikakvu ezoteriju niti didaktičnost, čak ni dobar kvalitet empetrojke. Ovo je najprostije kolekcija meni dragih pesama, dobrih da se uz njih vozi, bez mnogo obraćanja pažnje na ukus ili njihovu vrednost. Pa ko voli, voleće, ko ne voli, boleće.

 

Miks možete skinuti sa bilo kog od ova dva linka:

 

Rapidshare

 

ili

 

Fileserve

 

A evo i šta se u njemu nalazi:

 

1. Poison Idea: Discontent

 

Kada sam prvi put ovo čuo na emisiji Thrasher koju je na radiju B92 vodio Đorđe „Gvido“ Obradović, poznat i kao Đole Zeleni, tamo negde krajem osamdesetih, mislim da mi je glava na momenat eksplodirala. Poison Idea sam poznavao kao sjajan, autentičan portlandski pank rok bend ali ova pesma je bila veći thrash od većine thrasha koga sam u to vreme slušao, maničnog tempa, gitara koje su mogle da oduvaju bilo koju hevi metal pesmu sa bine i sa divljim pevanjem koje je zvučalo bešnje od najbešnjeg grajndkora, a opet nekako… pozitivno. Tada nisam imao pojma da je ovo njihov manifest protiv neonacista, znao sam samo da nikada još nisam čuo čoveka koji zvuči razjarenije dok izgovara reči „ti si moja sestra, ti si moj brat“. Više od dvadeset godina kasnije, Discontent me uvek razbije.

 

2. Fudge Tunnel: Best Friend’s Wife

 

Voleo sam Fudge Tunnel u ono vreme, kada su uz još masu britanskih bendova proširivali horizonte etikete Earache. Alex Newport i ekipa su bili britanski bend koji je zvučao kao da bi se mogao dopasti Amerikancima i iako im je ostrvska štampa kačila etiketu „hate metal“, njihova muzika je zapravo bila bliža nekakvom indie zvuku, ne sasvim udaljena od proto grunge sastava sa one strane Atlantika. Voleo sam ih jer su imali i gruv i bes i buku i disciplinu. Best Friend’s Wife je pesma iz pre-Earache perioda, dok je bend bio luđi i brži, sa ipak karakterističnim dinamičkim ekstremima u muzici. Pesma je, tvrdi Alex, inspirisana tučom između mladića i devojke od preko puta u kojoj ga je ona optuživala da je jebao ženu svog najboljeg druga. Vrhunska rok muzika zaista dolazi iz najnižih domena ljudskog duha.

 

3. Motorhead: Shine

 

Jedan od najvažnijih bendova u mom životu i svakako u istoriji rokenrola. Motorhead sam slušao i pre nego što je album Another Perfect Day izašao ali to je ipak bila prva ploča koju sam željno iščekivao da se pojavi u našim prodavnicama kako bih je kupio. Beše to davne 1983. godine, vreme velikih personalnih promena za Motorhead, sa odlaskom gitariste Eddieja Clarkea i zamenom u vidu pomalo fićfirićastog Briana Robertsona. Sećam se kako je majka Doktora M. donela ovaj album iz Njemačke barem šest meseci pre nego što se pojavio u našim prodavnicama i kako smo ga beskonačno vrteli pokušavajući da donesemo komisijsku odluku jesmo li zgroženi što ploča nije dovoljno hardcore ili ipak otkidamo na, ipak, Motorhead. Kako god da se okrene, Shine je bila singl koga je Vlada Džet dosta vrteo na Dvestadvojci i ona je klasičan primer kako, dok svet pokušava da odluči je li Motorhead hevi metal ili pank rok, sam bend nema nikakav problem da svira čisti, žanrovskim definicijama neopterećeni rok. Zapaljivo i seksi, sto mu muka.

 

4. Disciplina Kičme: Betmen

 

Koja je u svoje vreme stvarno bio najbolji, kako mu je i pisalo na vunenoj kapi. Ova živa verzija Batman teme Neala Heftija je naprosto ubistvena. Žika Todorović melje sve ispred sebe bubnjevima, Koja trese zemlju basom koji zvuči kao motor spejs šatla pred poletanje a duvaljke seku kao šurikeni. Genijalna, razbarušena verzija genijalne pesme.

 

5. Poison Idea: Plastic Bomb

 

Poison Idea su bili toliko muževan bend da pesma koja počinje klavirom i sadrži „wwwoooooouuu“ refren u njihovoj izvedbi kod slušaoca stvori utisak da prisustvuje opštoj tuči u nekoj zadimljenoj kafani. Beskompromisnost u umetničkom (i svakom drugom) smislu je prva reč koja mi pada na pamet kada se pomene ovaj bend a Plastic Bomb je oda ljudima koje u krajnjoj liniji ne možete dovoljno dobro lagati jer ih za vas boli kurac.

 

6. Motorhead: Bomber

 

Motorhead se često nazivaju originatorima hevi metala i to ne bez razloga. Bomber je klasičan primer kako vojne i ratne metafore besprekorno (i istinito) opisuju muziku koja ih nosi. Verzija sa No Sleep ’til Hammersmith u kojoj Phil „Animal“ Taylor ruši sve pred sobom duplim bas-bubnjevima, Fast Eddie Clarke prži zemlju poput napalma koji se pominje u tekstu a Lemmy je zver sa samih vratnica pakla. Kakav refren braćo i sestre, kakav refren!!!

 

7. Butthole Surfers: Goofy’s Concern

 

Pretpostavljam da ova pesma mnoge podseća na prve tabove esida koje su konzumirali tih ratnih devedesetih godina po beogradskim klubovima slušajući kako jedan od najnepredvidivijih bendova osamdesetih sa lakoćom ruši barijeru između krvoločnog andergraunda i (pametnog?) mejnstrima. Goofy’ Concern je naprosto totalni hit. Plus, ne najmanje važno, Gibby na kraju jedne od strofa kaže i „I don’t give a fuck about LSD“ što mora da je zvučalo urnebesno smešno utreniranim esid hedovima onog vremena.

 

8. Bad Religion: Unacceptable

 

Nemam pojma zašto sam ubacio ovu pesmu s obzirom da se ni po tempu ni po senzibilitetu ne uklapa previše u kontekst ali… meni je ovo jedna od najdražih BR pesama sa možda najdražeg njihovog albuma i, uostalom, valja stvari malo promešati. Greg u tekstu lamentira nad propašću ekosistema planete zbog ljudske gluposti i lenjosti ali muzika je ludo poletna i tera čoveka da doda taj jebeni gas. Kad ste na drumu i držite volan u rukama, ne čujete ostatak teksta već samo poslednji stih: so put your head between your legs and kiss your ass goodbye. Pa, da.

 

9. Fake Madonna’s Underwear: Branka Katić

 

Pretpostavljam da malo ljudi danas pamti ovaj dragi beogradski gitar-pop bend koji je u prvoj polovini devedesetih imao dosta potencijala i poštovalaca. Bubnjar, Lav je istovremeno svirao i u Darkwood Dub (gde i danas svira) a gitarista, Top je po raspadu FMU (u međuvremenu preimenovanim u Superstar) prešao u Kandu Kodžu i Nebojšu (ovo je i dovelo do raspada, rekao bih). Bilo kako bilo, FMU su svima bili simpatični sa kasetom Scub iz 1991. godine koja je zatalasala vodu na dovoljno medija (pre svega na ime lepe fuzzy obrade Bajagine pesme Godine Prolaze) da njihovo drugo (i poslednje) izdanje iz 1994. godine, album Meatwear bude solidno producirana ploča. Tj. kaseta. No, do tada se dosta mladalačke spontanosti bilo izgubilo i ustupilo mesto profesionalnije pravljenom popu, ali Branka Katić je bio onaj kroše u rebra prekopotreban da tokom slušanja ipak ne zadremate. Ne znam zašto su toliko mrzeli tu ženu, glumicu i kasnije izdajnicu Srbije, ali Aninin je jedan od najboljih ženskih vrisaka ikada zabeleženih na ploči.

 

10. Satan Panonski: Iza zida

 

Prema Ivici Čuljku je teško ideološki odrediti se i odvagnuti između njegovog samopovređivanja i homicida, proklamovanog čovekoljublja i kasnijeg ratovanja… No, barem se pri slušanju muzike i ne moramo ideološki određivati. Koncerti Satana Panonskog su bili sumanute teatralne farse, a Iza zida je jedna od retkih pesama iz osamdesetih godina koja u čoveku i danas može da izazove nelagodu, dok ga istovremeno tera u ples svojim orijentalnim gruvom. Pogotovo je ova verzija meni draga: ne samo da u njoj Čuljak gubi tempo sa muzikom tokom prve polovine – i za to ga očigledno boli kurac – nego i kada se daire ponovo uključe u matricu na početku druge strofe, to je jedan od najzlijih, najviše pretećih momenata u rokenrolu.

 

11. Deep Purple: Bloodsucker

 

Potpuni vremensko-prostorni skok, da ne pominjem estetske univerzume koji razdvajaju Čuljka od Blackmorea. A ipak… Bloodsucker sa Iza zida deli gotovo nepodnošljivu (i neodoljivu) smešu napetosti i gruva, samo je ovde na meniju umesto turskog klecanja polomljeni bluz. Ovu pesmu, inače jednu od manje poznatih sa albuma In rock (na kome su, jelte, megahitovi poput Speed King ili Child in Time) prvi put sam zapravo čuo na radiju (Dvestadvojci, of kors), kada je Ljuba Ninković ustvrdio da je prevod naslova zapravo Vampir. Pošto sam bio dete, ja sam mu verovao i Gillanovi razdraženi vrisci na kraju su me zaista ubedili da ovde nisu čista posla. No, kada se tridesetak godina kasnije ovo hladnokrvno presluša, ostaje prevashodno moćan gruv koji trpi čak i neverovatnu količinu ritmičkog kurčenja i Blackmoreovih i Lordovih soliranja. Gillan… Gillan je i dalje bog. Ovako belci treba da pevaju bluz, jebem mu boga.

 

12. Thin Lizzy: Thunder and Lightning

 

Thunder and Lightning je bio poslednji album koga su TL snimili ali prvi koga sam ja ikad čuo i nekoliko meseci ovo je bila najvrelija hevi metal ploča koju sam umeo da imenujem. Naravno da su AC/DC ili Judas Priest bili veći bendovi od irskih kolega, ali već ova pesma sama može da nokautira najveći deo hevi metal i hard rok produkcije svog vremena. Ne samo da Lynott pevajući o večernjem izlasku u grad zvuči kao da se sprema u rat, ne samo da refren svakome ko ima srce može da izazove infarkt (Like thunder and lightning/ GOD DAMN IT’S SO EXCITING/ It hits you like a hammer/ GOD DAMN!!!) nego i solaža ima opsceno mnogo i zvuče kao da gitaristi (i klavijaturista) pokušavaju jedan drugom da skinu kožu sa lica silinom svirke. Prženje.

 

13. U.F.O.: Can you roll her

 

Ovo je, dakako jedina UFO pesma koje mogu da se setim bez gledanja u podsetnik. I, verovatno, jedina njihova pesma vredna da je se setimo posle više od tri decenije. Meni je ovaj bend uvek bio samo fusnota u karijeri Michaela Schenkera, ali neka me sada zgazi tramvaj ako Can you roll her nije idealna lektira za brzu vožnju. Istina je, i ova pesma ima klavir i nekakve slajd gitare u refrenima, nema tu prljavštine ni da se napuni rakijska čašica, ali ovo opako vozi. Plus, ni posle toliko godina nemam ni najblažu predstavu o čemu se u tekstu radi? Da li oni to voze i motaju džoint??? WTF?

 

14. Bethor: Rite of Darkness

 

Obaveznih tri minuta za autofelaciju, ovde sam ubacio našu obradu ranog Bathory hita u kojoj sam pored sviranja bubnjeva morao i da pevam jer Bethor nije nikako umeo da odredi kojim tempom treba da izgovara stihove. Vermis je odsvirao opaku solažu ovde i iako je Bethor javno osudio moje suviše komercijalno pevanje, mislim da je najveći problem ove pesme moje loše sviranje bubnja…

 

15. Motorhead: Die you bastard

 

Pesma koja zatvara album Another Perfect Day i prva sa njega koju sam ikad čuo (pogodili ste: Vlada Džet, Dvestadvojka). Ne samo da ovde Lemmy ponovo piše jedan od najzapaljivijih bas-rifova ikad nego do kraja pesme možemo da ga i čujemo kako vrišti skoro kao pravi hevi metal pevač. Daaaaaaaaaaajjjj.. grh grh grh Ju Bastrd!!!!!!!

 

16. Queen: Mustapha

 

Smejaćete se, ali ovo je bila prva Queen pesma koju sam ikada čuo. Pre Bohemian Rhapsody, pre We are the champions, pre We Will Rock You… Ovo je inače bio i singl koji je izašao samo u Nemačkoj, Španiji, Boliviji i… Jugoslaviji!! Još kao dete voleo sam orijentalne zvuke, a Freddie je ovde mogao svojoj persijskoj genetici da pusti na volju. Toliko decenija kasnije fascinantno je kako je u ono vreme lako bilo spojiti bliskoistočni šmek sa visokoproduciranim glam/ hard rokom i da sa tim niko nema problem, da se to ne smatra ni političkim iskazom niti provokacijom. Neopterećena nekakvim teretom istorije ova je pesma ono što hit singlovi i treba da budu – tri minuta blagoslovenog gruva.

 

17. Girlschool: Yeah Right

 

Ahhh… ženski Motorhead. Yeah Right je u osnovi pesma očigledno smišljeno napisana za sve klinke kojima keve pred izlazak sole pamet na temu uzdržavanja od intoksikacije & bluda dok ove prevrću očima i u sebi se misle „ma, baš“. I ovaj visoki koncept isporučuje se sa svom savršenom neposrednošću britanskog uličarskog hevi metala. Pogotovo me je uvek ložilo kada pred kraj sve uglas viknu Yeah Right!!! a gitara odjednom pređe na deblje žice i iscepa zvučnike.

 

18. New Bomb Turks: Id Slips In

 

NBT su bili jedan od najboljih rokenrol bendova devedesetih i jedno vreme je sve što su pravili bilo naprosto savršeno. Čitav ovaj album (drugi… prvi je bio suviše dobar da ga uključujem u ovaj miks) je kao da vam neko direktno u venu sipa smešu vinjaka i kerozina, a Id Slips In ga otvara trčeći da se ni jednom do kraja ne zaustavi.

 

19. Peter Pan Speedrock – ???

 

Nevolja sa ovim holandskim bendom je što su toliko moćni u svojoj interpretaciji Motorhead formule da nikada nisam stao dovoljno dugo sa tresenjem glavom da zapamtim naslove pesama. Ali, mislim, da li je bitno? Dokaz da iz Holandije ne dolaze samo ustondirane budale nego da tamo ima i propisnog  rokenrola.

 

20. Queen: We Will Rock You (brza verzija)

 

Mislim, šta ovde ima da se objašnjava? Ovu verziju su posle obrađivali pank bendovi poput Verbal Abuse što je verujem dovoljan street cred. Sigurno, Queen nisu baš neki uličari, ali ova verzija njihovog hita je prilično zabavna.

 

21. Anthrax: Got the Time

 

Kao što je i ova obrada Joea Jacksona koju su iz samo njima poznatih razloga njujorški trešeri stavili na svoj album Persistence of Time koji je inače trebalo da pokaže njihovu mračniju i zabrinutiju stranu… To je otprilike bio momenat kada sam ja sišao sa Anthrax voza i mislim da ni jedan potonji album nisam nikada čuo u celini… Uvek me je kopkalo je li ova pesma na albumu samo zbog reči „time“ u naslovu… Svejedno, ovo je propisno vozački a čak je i Joe Jackson tvrdio da mu se dopalo.

 

22. Strelnikoff i Marko Brecelj: Higijena

 

Ceo EP sa obradama Buldožera koga su Strelnikoff odradili sa Breceljem je bio fenomenalan, pokazujući kako i inače duhovitom materijalu još kilometraže može da se doda dobro odmerenom kombinacijom  humora i… hevi metala. Kada sam svojevremeno intervjuisao Vasju iz Strelnikoffa on se prilično ograđivao od metala, nazivajući svoj bend rokenrol sastavom, ali ipak… Slušajte ovo. Ritam mašina, da, saksofon, da, ali ovo mrvi!!!

 

23. Krokus: Night Wolf

 

Već me godinama uveseljava pomisao da je jedan od najvažnijih metal bendova ikada došao iz – Švajcarske. Naravno, mislim na Celtic Frost, ali dođavola, voleli smo i Krokus tih ranih osamdesetih. Danas mi je totalno urnebesno kad pomislim da su ovi tekstovi nabijeni seksualnim i nasilnim metaforama došli iz najmirnijeg kraja u Evropi, ali hevi metal je za mene uvek bio velikim delom nadrealistička farsa. I Krokus su je genijalno izvodili.

 

24. MDC: John Wayne Was a Nazi

 

Prva pesma od ovog benda koju sam ikada čuo, doduše u mirnijoj verziji sa jednog od kasnijih EP-a. Ova verzija sa prvog albuma je sumanuta, ne samo sa strane svoje političke provokacije već i po tome kako je ovaj pank bend uživao da pokazuje svoje tehničko umeće. Od ludačkog fank čupanja na basu preko superbrzih bubnjeva i gitara pa do Dictorovog supernardkanog pevanja, ovo je najčistiji pank klasik koji se da zamisliti.

 

25. Steppenwolf: Born to be Wild

 

Dobro… Kad sam imao četrnaest godina ovo mi je bila himna. Iako sam, naravno u školi imo sve petice, nosio debele naočari i motore viđao samo na televiziji. Ali ipak. Zašto je ovaj bend sebe nazvao po Heseovom romanu, za mene će uvek biti tajna (koju ne želim guglovanjem da upropastim), ali ova pesma je lansirala više mladalačkih snova od celih karijera nekih drugih bendova. Rispekt.

 

26. Dio: I Speed at Night

 

Pokojni Dio… Uvek je bio suviše učen i fin da bi bio stvarni smrdljivi metalac. Tako i ova pesma koja govori o adrenalinu koji nastupa kada se noću sedne za volan pati od viška bajkovitosti, ali… probajte da uz ovo ne ubrzate kada noću vozite.

 

27. Slade: Cum on Feel the Noize

 

Idealna završnica za bilo koji mikstejp, Sladeov najveći hit toliko je nabijen optimizmom da od toga može da se umre. Ali sa osmehom. Pre jedno sedam-osam godina, gostio sam kolegu Irca koji je proveo prijatan dan u Beogradu obilazeći znamenitosti i sedeći u kafani sa, bizarno, Draganom Nikolićem i Zoranom Cvijanovićem (Gaga nam je i platio piće iako nas nikada pre toga u životu nije ni video – može taj čovek da igra u koliko hoće reklama za kafu ali ostaće šmeker). No, ubedljivo najlepši trenutak tog dana za njega je bio kada smo počeli da pričamo o muzici i kada sam pomenuo Slade. On se najednom zacrveneo u licu promrmljao nešto o tome kako ta muzika čoveku udahnjuje život i zatim uzbuđeno počeo da peva refren: Come on, feel the noise, girls grab the boys!!! Nikada nisam video čoveka kome je samo prisećanje pesme toliko ulepšalo dan.

7 reagovanja to “Trucker’s Delight Mix”

  1. zelić mora da je uz ovakav saundtrek naposletku poleteo kolima 🙂
    koliko se sećam, fmu je opleo branku zato što je tad predstavljala tzv. glamur grada beograda… znaš već… sva ta veselost, dobro raspoloženje i slične socijalne manifestacije umeju da stvore priličnu mučninu u nutrini mladog rokera. onda su se odrekli tog imena kao trulo je i nismo hteli… sećam se da je na nekim radio stanicama pesma najavljivana i kao „kaja žutić“. svoj lični bol na tu temu sam uminuo kačenjem sopstvene video interpretacije te numere http://www.youtube.com/watch?v=cDZSWtu0uVY . i mislim da je meatwear objavljen 1995.

  2. mehmetkrljic Says:

    Pa, da, sećam se ja tih objašnjenja da je Branka Katić izabrana kao simbol tog fejk džet seta Beograda, što je meni naravno i tada bilo potpuno suludo, a sada i da ne pričamo. A Meatwear je izašao 1994., kako piše na Last FM strani FMU, a i meni je u glavi nekako ta godina. Mislim da sam ga živopisao u poslednjem broju svog fanzina koji je izašao rano u 1995. godini, dakle, album bi po tome morao biti iz 1994.

  3. snimci su se po radijskim talasima vrteli uveliko i pre 1994. ali sam poprilično uveren da sam kasetni artefakt nije izašao u javnost pre 1995. jer sam imao ortaka koji je bio lud za njima, i kupio je traku čim se pojavila u prodaji. bio je onaj unutrašnji omot „ofarbajte životinju“… ali ko zna, možda grešim.

  4. mehmetkrljic Says:

    Možda i ja grešim, ja sam album dobio od njih pre nego što je izašao pa sam ga slušao i pre zvaničnog pojavljivanja na ulicama. U svakom slučaju, ako greši Last FM, grešim i ja, ali sve su to sitne greške…

    Inače, sećam se da su im iz izdavačke kuće (Take it or leave it – Borić i Gočanin) uplatili za ono vreme masivnih sto sati u studiju za ovaj album. Znam da je meni bilo neshvatljivo šta čovek može da radi 100 sati u studiju na manje od sat vremena muzike, s obzirom da su, u nemaštini, svi moji studijski radovi bili završavani za manje od dvadeset sati🙂 Ehhh… mladosti…

  5. :))) i lucid mad love? to je, sad pričam kroz maglu, zvučalo kao da je bar 50 sati uloženo. s druge strane, fmu, čini mi se, nikad nisu uspeli da studijski pretoče koncertnu razornost.

  6. mehmetkrljic Says:

    Ma, lml je sniman 1996 godine. Tu jeste otislo nekih 40-50 sati. l da, FMU su uzivo bili mocniji nego na snimcima.

  7. […] drugog miksa od dva koje sam sastavio za vozačke potrebe Pavla Zelića pre nekoliko godina. Posle gitarskog miksa, na red je došao i hip-hop miks i, u svetlu užasne statistike saobraćajnih nesreća koje […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: