Kenya Hara – Dizajn Praznine

Evo još jednog seminarskog rada ili već tako nekog zlokobnog proizvoda… Ovaj se bavi jednim od najinteresantnijih savremenih dizajnera.

 

Dizajn se u širem smislu može definisati kao umetnost primenjena na svakodnevne predmete. Kao takav, dizajn kao proces uvek balansira između estetskih i upotrebnih svojstava artefakta koji se osmišljava. Cilj ovog procesa je da se proizvede delo (predmet, sistem, slika…) koje će istovremeno biti „lepo“ i „korisno“. Dizajnirano delo treba da zadovolji čitav spektar potreba budućeg korisnika (potrošača, posmatrača, učesnika…), od ergonomskih sve do duhovnih.

 

Kenja Hara (Kenya Hara), profesor na tokijskom Univerzitetu Umetnosti Musašino, autor više knjiga o dizajnu, u svom najpoznatijem delu „Dizajniranje Dizajna“ razmatra filozofiju dizajna i kroz ovo razmatranje dizajnira i sopstvenu filozofiju, filozofiju dizajna duboko ukorenjenog u kontemplaciji, lišenog nametljivosti, slobodnog od imperativa agresivnog uspostavljanja identiteta i promiskuitetne žudnje za instant komunikacijom svoje poruke.

 

Kenja Hara Rođen je 1958. godine u Tokiju i predstavlja jednu od najistaknutijih figura u savremenom japanskom dizajnu. Kao pripadnik generacije koja je odrastala i školovala se u periodu tokom koga je japansko društvo prolazilo kroz tranziciju iz militarističko-feudalnog mentaliteta što je preživeo kraj Drugog svetskog rata u savremeni Japan čiji je danas zvanični kulturni kurs nazvan „Cool Japan“[1], Hara je paradigmatičan predstavnik grupe dizajnera i primenjenih umetnika čiji je rad obeležen izraženom cerebralnošću, neobičnom sponom između tradicije i moderne, te fascinacijom jednostavnošću, tišinom, prazninom.

 

Hara je započeo kao grafički dizajner, da bi danas tvrdio kako čitav svet posmatra kroz dizajn i kako je „svaka stvar na svetu dizajnirana“. Međunarodnoj publici verovatno najpoznatiji kao dizajner otvaranja zimskih Olimpijskih igara u Naganu 1998. godine, Hara je tokom naredne decenije disciplinovano i dosledno redukovao svoj umetnički izraz hvatajući se u koštac podjednako sa estetskim, značenjskim i vrednosnim slojevima predmeta na kojima je radio. Kao primer minuciozne svedenosti svojih ideja o dizajnu, Hara je nepunih deset godina posle dizajniranja ceremonije zimske Olimpijade prihvatio posao dizajniranja – makarona, ulivajući svu svoju intelektualnu, estetsku i filozofsku energiju u osmišljavanje oblika i teksture malenih komada polugotove hrane. „Umetnost je izraz individualne volje ponuđen društvu, po poreklu veoma ličan. Dizajn, pak, uglavnom nije sredstvo ličnog izražavanja“, kaže Hara u svojoj knjizi „Dizajniranje Dizajna“. „Umesto toga, on potiče iz društva. Suština dizajna leži u procesu otkrivanja problema koji deli veliki broj ljudi i pokušaju da se taj problem reši.“

 

Iz gorenavedenog citata daju se naslutiti etički tonovi kojima je Harin rad prožet. Hara promišlja poziciju dizajnera u zajednici/ društvu i dizajna kao prefinjene discipline u kulturi informativne bulimije. Sebe ne doživljava kao protivnika tehnologije, ali ističe da je preobilje informacija dostupnih savremenom čoveku kroz tehnologiju učinilo malo na rafiniranju čovekovih čula, čak podstičući njihovo kržljanje. Hara, naprotiv, svojim radom pokušava da podstakne evoluciju čula, što je demonstrirano i njegovom izložbom iz 2004. godine, „Haptic – Buđenje čula“, u kojoj je pokazano kako dizajn može da evoluira sa fokusa na uobičajene plastične elemente (boja, oblik, tekstura), ne bi li dotakao sam čin ljudskog osećanja.

 

Hara pokušava da probudi latentne čulne kapacitete čoveka svojim dizajnom: „U našim čulnim osećajima mora da postoje mesta koja još nismo otkrili, ’Američki kontinent čula’, ako hoćete. Polje dizajna će biti dramatično prošireno našim pokušajima da otkrijemo ove teritorije. Dizajnu ćemo prilaziti iz perspektive toga kako osećamo i ono što ćemo dizajnirati biće „načini percepcije“.“[2]

 

Harin pogled u budućnost dizajna duboko je ukorenjen u proučavanju prošlosti, do te mere da ga je moguće nazvati i blago nacionalistički nastrojenim dizajnerom. U knjizi „Dizajniranje Dizajna“ je njegova rasprava o tome kako bi japanski dizajn danas izgledao da tradicionalistički Edo period japanske istorije nije – nasilno, kako on kaže – zamenjen Meiđi periodom evropeizacije Japana (1867. – 1912.). Hara smatra da je azijska tradicija prebrzo stopljena sa evroameričkom kulturom kroz proces koji je započeo još 1867. godine i kulminirao posle Drugog svetskog rata. Ovime je, smatra on, ne samo Japan, već i Azija izgubila svoj prirodni glas u umetnosti i dizajnu, pa su njegova recentna interesovanja u velikoj meri vezana za pre-meiđijevski Japan, ali i Kinu iz perioda dinastija Han (206. godina p.n.e. – 220. godina), Tang (618. godina – 907. godina) i Song (960. godina – 1279. godina). Njegovim rečima: „Dizajn je kao voćka sa drveta. U dizajnu proizvoda, vozila ili frižideri su ta voćka. Dizajn funkcioniše na pretpostavci da želi da proizvede dobru voćku. Ako drvo posmatrate sa određene daljine, videćete zemlju u koju je to drvo ukorenjeno. Veoma važno za kvalitet voća koje drvo rađa je u kakvom je stanju ta zemlja.“

 

Hara, međutim, dosledno prateći svoju ideju redukcije značenja za račun osećaja, u svojim najnovijim delima zahvata duboko u azijsku tradiciju ali dopušta samo suštini ove tradicije da se u njima nazre. Ovde, on se oslanja na vrednost praznine, prostora oslobođenog od značenja i namere, Tao tradicije potekle u kontinentalnoj Aziji ali dovedene do visoke filozofske discipline u japanskom Zenu: „Čak i u kontekstu Azije, namerna jednostavnost japanske kulture i tenzija koju stvara usamljeni predmet postavljen u prazni prostor su jedinstvene. Bilo koji primer ornamentacije iz nekog drugog azijskog regiona biće karakterisan gustom mrežom složenih detalja. Na sasvim suprotnoj poziciji je japanski koncept zadovoljenja jednostavnošću i prazninom.“

 

Hara će ovu filozofiju trijumfalno sprovesti u život nasleđujući na poziciji umetničkog direktora kompanije Muji njenog osnivača i originatora filozofije jednostavnog u modernom dizajnu, Ikoa Tanaku (Ikko Tanaka). Tanaka je nekoliko meseci pred smrt ponudio Hari da preuzme njegovo radno mesto ali i sedište u odboru kompanije i Hara je od 2001. godine filozofiju dizajna firme uglancao do visokog sjaja, dovodeći do tada cenjeni nacionalni brend u žižu međunarodne javnosti što joj je donelo brojne nagrade ali i verno sledbeništvo na drugim kontinentima.

 

Iako Muji često opisuju kao „azijsku Ikeu“, u pitanju je naglašeno cerebralniji pristup dizajnu. Tamo gde se Ikea bazira na jednostavnosti, Muji se bavi prazninom, do granice nestajanja u praznom prostoru. Harin kopernikanski obrt je jasan: tamo gde drugi dizajneri prave predmete koji oblikuju prostor u kome su smešteni, Hara i njegovi saradnici prave predmete koje će definisati prostor u koji su smešteni.

 

Ovime je ideja o dizajnu kao o produktu socijalnog, a ne individualnog duha majstorski realizovana na veoma praktičnom planu, kroz seriju proizvoda čija su upotrebna, estetska i vrednosna svojstva ne više rezultat ideje koju dizajner projektuje na potrošača/ korisnika/ posmatrača već rezultat ideje koju korisnik/ posmatrač/ potrošač projektuje na predmet. Muji je kompanija koja „no-brand“ pristup sledi bez ikakvih ustupaka, odustajući od logotipova, prepoznatljivog grafičkog ili plastičnog identiteta pa čak i konvencionalnog marketinga. Ako su Muji proizvodi predmeti lepote i predmeti koristi/ korišćenja, to je pre svega zato što su oni uvek u prvom redu predmeti duhovnosti.

 

Hara, pak smatra da je jedini način da se ova duhovnost postigne taj da se ostavi dovoljno prostora korisniku/ posmatraču/ potrošaču da ovu duhovnost posadi u predmet. Praznina Harinog dizajna tako postaje esencijalni deo ugovora između dizajnera i potrošača/ korisnika/ posmatrača, a dizajnirani predmet svoju vrednost dobija tek kada ispred njega stane čovek, duhovno biće sa estetskom glađu i praktičnim potrebama.

 

Možda ništa bolje ne definiše ovaj Harin pristup od bočice za parfem KenzoPower koju je dizajnirao duhovito se vraćajući svom dizajnu za bočicu sakea, tradicionalnog japanskog pića. Elegantan i visoko taktilan, ovaj predmet korisnika intrigira svojom masivnošću, zavodi svojom krivinom i glatkošću, ali očarava pre svega reflektujućom površinom sa jedva vidnim logotipom. Predmet obdaren jasnom vezom sa vekovnom tradicijom istovremeno je i ultimativni modernistički artefakt čija glatka, sjajna površina natrag na korisnika baca njegovo sopstveno lice, pozivajući ga da beskonačnost praznine ispuni sopstvenim sadržajem.

 

Kenja Hara nije tehnofob, on veruje u vrednost informacije, ali zadatak dizajnera je da i informaciji podari formu koja će je učiniti estetskim i korisnim predmetom. Kada je počeo da piše svoju knjigu „Dizajniranje Dizajna“, Hara je zaključio da prosto integrisanje mnoštva informacija u jednu formu nije dovoljno. Ulazak u informatičku bujicu koju nam moderna tehnologija daruje može nas na kratko zavarati i učiniti da mislimo da je prosta dostupnost mnogo informacija isto što i znanje: „Ako je vaš cilj da stavite sve reči koje vam padnu na pamet na mesto kome je lako pristupiti, onda ih možete smestiti na Internet ili na CD. Ali ja sam ovde odabrao medijum knjige. To je zato što sam ljudima želeo da ponudim predmet sa jednom opipljivom težinom. Ako su elektronski mediji praktičan alat za prenošenje informacija, onda su knjige informacione skulpture; od sada pa ubuduće, knjige će verovatno biti ocenjivane po tome koliko se uspešno ovaploćuju u toj materijalnosti, jer će odluka da se knjiga uopšte kreira biti bazirana na definitivnom izboru papira kao medijuma.“

 

Hara ne pokušava da proda prazninu kao smisao a uzdržavanje od komunikacije kao mudrost. Japanska ljubav ka praznom i jednostavnom otelovljena u haiku poeziji ili onkjo muzici pronalazi prirodno stanište u njegovoj dizajnerskoj filozofiji koja beži od toga da nameće, izaziva ili objašnjava. Umesto toga, onda nudi oblike i osećaje za koje se duh može uhvatiti i prostore za taj isti duh da ih ispuni. Nadahnjujuća po prirodi i ohrabrujuća po formi, dela Kenja Hare na kraju su neskriveno etička po rezultatima, inspirišući korisnika/ potrošača/ posmatrača na čin učestvovanja u dizajnu koji obuhvata njihov lični prostor, njihovu ličnost samu i njihovu neposrednu okolinu. Lepota i korisnost, posle svega, završavaju se u socijalnoj razmeni, iz čega konačno proizilazi i njihova vrednost.


2 reagovanja to “Kenya Hara – Dizajn Praznine”

  1. etotako Says:

    e hvala na ovom „prikazu“…odlično je

  2. mehmetkrljic Says:

    Prenećemo gde treba!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: