Arhiva za oktobar, 2011

Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (prikaz za fanzin Emitor)

Posted in knjige with tags , , , on 11 oktobra, 2011 by mehmetkrljic

Pojavljivanje treće tematske zbirke priča domaćih autora pod nježnom uredničkom palicom Gorana Skrobonje u tri godine je svakako dobar znak za domaću žanrovsku prozu u smislu da postoje autori, urednik i izdavač koji su u stanju da po komandi produkuju književnost povezanu jednim motivom a koja je sasvim objavljivog kvaliteta, ali, valjda i publika koja to ipak kupuje, čita, komentariše, voli…

 

Možda je samo u pitanju napad akutne malodušnosti, onda, to što je moja reakcija na ovu knjigu najpre bila pomisao da je Skrobonja pomalo digao ruke od urednikovanja i naprosto spakovao između ukusno odrađenih korica sve što je dobio, nakon što je lektorka pošteno odradila svoj deo posla. Apokalipsa mi svojom debljinom – u opticaju je satanskih 666 stranica fantastične, horor, slipstrim,alegorijske i na druge načine oneobičene proze i nešto malo poezije – sugeriše ne da su apetiti porasli ili da je dobrog materijala bilo u takvom izobilju da je ovo najsuroviji i najljući izbor od svega ponuđenog, već da je antologija sklapana po principu obaveznog uključivanja mnogih autora koji su se već dokazali (da li u prethodnim Paladinovim antologijama, da li drugde na srpskom i eksjugoslovenskom književnom prostoru), bez obzira na to da li njihova nepristojna ponuda ovog puta uopšte vredi nuđenja u ovakvoj formi.

 

 

Pre nego što zazvuči kao da mi se u ovoj knjizi ništa nije dopalo, vredi reći da ovde zaista mislim kako je zafalilo uredničkog rada koji bi neke neizbrušene dragulje uglancao do sjaja dijamanata, a neke predugačke, neusredsređene pripovesti sveo na ono što u njima zbilja vredi. Dakle, ne mislim da je većina priča iz ove ponude potpuno i neiskupljivo smeće, ali mislim da je evidentno kako se u okviru žanrovske proze važnost dobrog urednika naprosto ne može previše podvući. Da li Skrobonja nije mogao, nije želeo ili nije smeo da se više bavi pričama nuđenim za ovu antologiju ili su one u originalnim rukopisima bile zaista toliko loše da se ove verzije mogu smatrati najboljim što se moglo navući? Više volim da verujem u prvu verziju jer ona, iako Gorana raspinje na krst, makar sugeriše da su ovo autori sa potencijalom kome je potreban posvećen akušer da ga porodi i prevede u svet žive, zanimljive proze. A urednici, kao i sve dobre sluge božije ionako su viđeni za krst i njihove muke su im nagrada jer znaju da su njima nekom drugom kupili užitak.

 

Sebe inače smatram čovekom koji, iako je onaj najgrđi literarni snob što stalno u sebi misli kako je car, kralj i prvak u skoku u dalj zato što više voli Nabokova nego Dena Brauna i pre bi čitao Džojsa nego Koelja, koji, dakle, ipak voli i ceni dobru žanrovsku prozu, pa makar i u formi ljute palpčine. Ali Apokalipsa me je testirala do samih granica izdržljivosti podsećajući me da ipak nije svaki palp pisac viđen da izraste u Majkla Murkoka. Dobro, pametnji od mene to su znali i pre ove knjige. No, valja to naglasiti pre nego što krenemo da se bavimo individualnim pričama: žanrovska proza ne mora da bude uporediva sa Nabokovim ili Hemingvejem ili Uismansom ili Kišom ili, eh, Pekićem, da bi bila dobra. Ali mora da bude dobra, da bi bila dobra. Dobra književnost, literarna magija, čak i ako je puki eksapizam. Mora da natera svoje reči da plešu. Mora da ima eleganciju rumunske gimnastičarke i ubojitost MMA šampiona. Ako ne – ona naprosto nije dovoljno dobra, pa makar bila i žanrovska. To što bi mi pre dve – dve i po decenije većina ovih priča bila sasvim na mestu dodatno svedoči o tome kako ja možda nisam idealna ciljna grupa ove antologije, ali s druge strane voleo bih da javno čujem  da ovi autori svesno stvaraju prozu koja će biti naprosto nedovoljno dobra za blaziranog četrdesetogodišnjaka zato što znaju da će je petnaestogodišnjaci gutati.

 

Glede teme ove zbirke: propast sveta je motiv znatno određeniji od prethodnih Paladinovih antologija (televizija u Belom šumu i urbane legende u Istinitim lažima) pa sam se utoliko nadao i moćnijim pričama koje će unovčiti tu ekstremnu tematiku što im je zadata, izrasti na očaju, strepnjama i borbi za ako ne goli život a ono bar spas duše svoje. Nadao sam se. Ali od udaje skoro pa ništa. Ispostavilo se da je ovako određena tema bila jači izgovor nego inače da se masovno udari u prepričavanje filmova koje smo, avaj, svi već gledali i ako o samim filmovima nismo imali previsoko mišljenje, greje nas uspomena na mladog romskog dečaka što je sedeo pored nas u bioskopu i mirisao na pečeni kukuruz…

 

Dobro, otirem sumaglicu sa očiju i bacam se glavačke u novelu koja ovu antologiju otvara…

 

Adrijan Sarajlija: Berlin Bob

 

Sarajlija svakako nije moj omiljeni domaći žanrovski stvaralac ali mu ni u najzlobnijim momentima ne mogu poreći spretnost sa perom i maštovitost. U zbirci Istinite laži, njegova je realsocijalistička horor-fantazija bila među boljima i podmetanje njegove sedamdeset strana dugačke novele na početak Apokalipse svakako je i priznanje od strane gazda Skrobonje da se radi o čoveku koji zaslužuje mesto pod reflektorom. Problem je što je Berlin Bob očigledno zamišljen kao impresivno otvaranje antologije nakon kojeg čitalac bez daha grabi dalje kroz pulpu, napaljen kvalitetom i snagom prvog seksualnog kontakta sa slipstrimaškim viđenjem apokalipse koja nastupa nekako baš u vreme pada berlinskog zida i rušenja socijalističke basne, ali što sam u stvarnosti ovih sedamdeset strana čitao – uz predahe da pesnicom iz sve snage udarim najbližeg ukućana, rekreacije radi naravno – neka tri dana.

 

Sarajlija uzima mizanscen i likove koji bi meni mogli biti zanimljivi – jugoslovenski gastosi nižeg ranga u Berlinu sa kraja devete decenije prošlog veka – ali zatim radi izuzetno malo na njihovom produbljivanju, odlučujući se umesto toga da troši vreme na osmišljavanje što sočnijeg jezika. Poštujemo, naravno, teško da ćete naći čoveka u ovoj sobi koji više od nas voli bombastične metafore, smela poređenja i ine stilske figure, ali posle određenog broja strana postaje jasno da Sarajlija nakucava pasuse i pasuse teksta koji ni malo nije bitan za dalji razvoj priče. Ti likovi koje smo pomenuli? Zapravo im produbljenje i ne treba jer se sa njima nikuda do kraja priče i ne ode. Umesto toga, uvode se novi likovi, nova mesta odvijanja radnje, metaljudski obaveštajni operativci iz perioda hladnog rata, nervozni novinari, sportske legende… i ništa od toga ne uspeva da zaista objasni kakva se to apokalipsa događa. Kraj sveta je sugerisan poizdaleka, više natuknut nego predstavljen i dok sam apsolutno saglasan sa idejom da proza (čak ni žanrovska) nije dužna da čitaocu sve lepo na kraju objasni i objavi jesu li se njih dvoje na kraju uzeli, ona to pravo na sebe uzima isključivo na ime lepote teksta. E, tu Sarajlija zapravo ispušta loptu i umesto kreiranja teksta koji bi iskoristio apokalipsu kao pozadinu da nas opčini poetikom, slikama kakve samo u tekstu mogu da ožive, on uzima da prepričava scene kako bi izgledale da je ovo neki film. A ja to stvarno mrzim. Naravno da je određena količina filmskih vizuelizacija dobrodošla u palp prozi, daleko bilo da iko poželi da ih sasvim protera, ali najveći deo Sarajlijine priče kao da su baš ti i takvi bombastični opisi scena bez finog igranja vremenom i prostorom, psihom i psihologijom, slikom i rečju za kakvo je proza kadra. Bučan ali neefikasan početak antologije.

 

Damir Mikloš: Majka svih šuma

 

I samo malo manje bučan i neefikasan nastavak u Mikloševoj priči koja izgleda misli da je dovoljno da se pozove na vlašku mitologiju pa da mi svi popadamo na dupe i propustimo da vidimo nategnuti ljubavni trougao međ protagonistima, tanušne, stripovske karakterizacije i odsustvo motivacije za događanja kojima svedočimo. Kod Mikloša na meniju je apokalipsa izbegnuta za dlaku ali uz zaostatak konstantne pretnje koga na krhkim plećima sada nosi jedina preživela velikog karambola, iz čije vizure u flešbeku i pratimo priču i legitimno je autorovo upinjanje da nam prikaže ženu što se junački upinje da izađe na kraj sa znanjima koja nisu za ljudske intelekte i izgubljenom ljubavi koja je, ničim izazvano isto ženskog pola, ali previše ovde ima arbitrarnosti. Niti je lezbijski element bitan za priču niti je dovoljno eksploatisan da se makar gurmani među čitaocima naslade kako valja, niti je spona sa vlaškom mitologijom dobro iskorišćena. Horor (u koji ću ubrojiti ovu priču), bio žanr ili ne, možda deluje kao jednostavan za stvaranje zahvaljujući očiglednim sastojcima što u njega idu, ali Mikloš propušta da vidi kako su odnosi među ovim sastojcima esencijalni za uspeh priče: naprosto ovde nedostaje unutarnja koherencija motiva, kauzalnost između mikro i makro događaja i na kraju je Majka svih šuma, uprkos nešto literarnijem jeziku od prethodne priče, još jedno prepričavanje filma.

 

Milivoj Anđelković: Dvostruki razlog male braće

 

Anđelković ulaz u ring, kao i obično sa jednom od malobrojnih čistih naučnofantastičnih priča u antologiji. Na delu je pristup svojstven staroj školi – dakle izvanzemaljske civilizacije, kolonizacija kosmosa, kulturni kod potpuno tuđinski nama odraslim u judeohrišćanskim njegvama… Ima tu dosta filozofiranja koja, jasno je to, neće svakome prijati, naročito posle akcijaškog tona prve dve priče. No, Anđelković nastoji da se poduhvati nečeg ambicioznijeg, da postavi ozbiljna egzistencijalna pitanja i delom na njih odgovori i to valja pohvaliti. Ono što u njegovoj priči svakako škripi je podređivanje motiva samoj filozofiji pa je ovo u dobroj meri više esej nego proza. Dobro, imao je i Lem takve ispade, da ne bude da Anđelković nema velike prethodnike na koje bi pred sudom mogao da se pozove hineći nedužnost, ali meni kod Anđelkovića ne funkcioniše dovoljno dobro odlazak u postmodernu intertekstualnost koja priču na momente potkazuje kao farsu – koncept mržnje koja je maltene materijalni objekt, kao i finale priče koje kao da se podsmeva čitaocu… No, aplaudiram ambiciji i pokušaju da se priča sa visoko podignutim obrvama.

 

Miloš Cvetković: Rimejk

 

Nije što je autor ove priče istovremeno i urednik publikacije u kojoj ovo čitate, a koji je i naručio ovaj prikaz, ali Milošev palp pričan iz perspektive novinara koji intervjuiše holivudskog režisera što radi rimejk kultnog Karpenterovog filma i time izaziva zombi-apokalipsu je jedan od boljih egzemplara proze-inspirisane-kinematografijom u ovoj antologiji. Urednije i elegantnije napisano od Sarajlijine i Mikloševe priče, kod Cvetkovića se da lepo spojiti zašto (ako već ne i kako) diranje u nešto sveto dovodi do poremećaja balansa sila koje svet drže na okupu. Plus, Milošev psihološki portret odrtavelog novinara sa strašću za film koja je odavno prerasla u socijalnu disfunkcionalnost je ubedljiv i u njoj samo malo škripuće erotski element koji nije do kraja uobličen u zašto (kad već nije potrebno ono kako). Dobro, priči se možda može zameriti što finale počini greh prepričavanja scena kako bi one izgledale da je ovo film a ne proza, ali u konačnoj računici, ovo je sigurno jedna od boljih priča u antologiji sa Milošem koji pokazuje kako jednostavan, uzdržan stil odnosi pobedu nad isforsiranim kićenjima kojih je previše u bližoj okolini.

 

Marijan Cvetanović: Stavrofor Kiprijan

 

Marijanu je ovo tek druga objavljena priča i kako me je prijatno iznenadio u Istinitim lažima, tako je ovom pričom potvrdio da se nije radilo samo o srećnom pucnju na slepo. Stavrofor Kiprijan, zapravo, strogo uzev nije priča koja bogznašta ispriča. Put glavnog lika od prve do poslednje strane je nasilan i dinamičan ali nije to ono što čitalac posle čitanja zapamti, ovde je daleko impresivniji živ i ubedljiv portret Balkana koji stenje pod teretom zombi apokalipse koju sa druge strane jedva kontroliše teokratska vlast pravoslavnog klera koji željeznom rukom upravlja osipajućim narodima, pokušavajući da spase što se spasti može. Cvetanović ja na malom broju strana kreirao izuzetno primamljiv mizanscen u kome bi moglo da se ispriča mnogo interesantnih priča različitog tona (pa čak i žanra). Njegova priča je zabavna, sa odličnim jezikom u dijalozima i plauzibilnom psihologijom protagonista. Jedan od nenametljivih bisera ove zbirke.

 

Ranko Trifković: Šume bosanske

 

Teško da bih u normalnim uslovima čitao išta što je naslovljeno sa Šume bosanske, pa taman da je u pitanju slash fiction o susretu Brusa Dikinsona sa Mustafom Nadarevićem neposredno posle onog koncerta u Sarajevu, ali eto, dužnosti se ovde shvataju ozbiljno. Ranko Trifković je pismen, to znamo već godinama i njegova priča govori o postapokaliptičnom svetu u kome šačica Bosančerosa sedi u nekakvoj enklavi u, jelte, šumama bosanskim, pošteđenoj od pošasti koja je desetkovala globus i… I zapravo – ništa. Glavni junak tokom priče kontemplira o životu, univerzumu i svemu ostalom i na kraju zaključuje kako, kada su već on i njegovi imali sreću da prežive i množe se, sad valja pomoći svetu da se digne iz pepela kao… Feniks iz… er… pepela, ali u nekoj drugoj priči nekog drugog autora, ova promena u razmišljanju bila bi rezultat neke akcije, nekih događaja koji kušaju ličnost glavnoga junaka, teraju ga da sazri i uzgoji dlake na prsima junačkim. Kod Ranka akcije nema, samo kontemplacije što je razočaravajuće, kao što je razočaravajuće što Bosna kao motiv ovde nije iskorišćena ni na koji način vredan pomena, pa je sasvim svejedno radi li se o šumama bosanskim, majdanpečkim, misurijskim ili nevervinterovskim.

 

Darko Tuševljaković: Napolju nema nikoga

 

Tuševljakovića sam ja u prošlosti hvalio za solidan palp ukus priča iz prethodnih antologija. U međuvremenu je on objavio i roman koji je dobio i neke veoma lepe kritike a ja sam izbegao da ga čitam vadeći se na uobičajeni snobizam i dobar fizički izgled, no priča u ovoj antolgoiji je svakako nešto najslabije iz njegovog pera što sam do sada omirisao. U prvom redu, ovde apokalipse nema ni za lek. Ako se uopšte dogodila, ili se događa dok se priča odvija, to je zato što je autor imao već svršenu priču koju je po svaku cenu želeo da ubaci u antologiju, umesto da napiše novu, pa je sugerisano da, eto, možda, ima nečega nezgodnog izvan zidova stana u kome se radnja odvija.

 

Ali to nije toliki problem, koliki je problem neuverljiva i iritantna psihologija protagoniste. Dobro, uvažavam da nije lako kada ste odrastao čovek a treba da pišete iz vizure deteta, ali, u odbranu deteta, treba reći i da smo svi mi jednom makar bili dete. Tuševljaković takođe, skoro sigurno! Tako da bi bilo malo previše da mu dajemo popust tamo gde ga nije zaradio. Njegov glavni junak je, avaj, kukavički izvajana figura deteta-debila koje, eto, jadno, zbog zeznute porodične situacije traži bekstvo u mašti podsticanoj pop kulturom pa na kraju, jadno odlepi i pokaže da ne ume da razdvaja fikciju od mašte. Ono što treba da bude potresno finale priče u kojoj protagonista sebe vidi kao dželata a čitaoci ga prepoznaju kao žrtvu je, avaj, sasvim izminirano neubedljivošću psihologije, ne samo glavnog junaka već i ostalih likova koji se ponašaju kao kreteni i teško, preteško nam je da sa njima uspostavimo empatski odnos. A kako ovde i nema bogznačega drugog pored likova i njihovih odnosa, čitalački užitak nije baš zagarantovan.

 

Nastasja Pisarev: Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć

 

No, da uvek može gore potvrđuje i prvi ženski autor na meniju ove antologije. Nastasja Pisarev je do sada objavljivana po raznim književnim časopisima, ali ako su joj te priče uporedive sa Pepelom, to više govori o sumnjivo niskim kriterijumima tih publikacija u Srbiji što je zaboravila da je lepše-sa-kulturom nego o njenim spisateljskim skilovima. Najbolja stvar koju mogu da kažem za Pepeo je da je u pitanju priča što neodoljivo podseća na fan fiction koga pišu tinejdžerski ljubitelji urbane fantastike i video igara, ali ipak za nijansu pismenija i urednija. Mislim, apokalipse ovde, naravno nema, sem možda u kakvoj implikaciji suviše suptilnoj za moj grubi intelekt, ali opet, u ovoj priči ništa drugo nije suptilno. Tu su zapaljene katedrale i podzemni gradovi, plameni leptiri i gorke zvezde, te neizbežni Anđeo koji vitla katanom… Čekajte, katanom?Ne znam ima li ovo ikakve veze sa Noćnom/ Dnevnom i ostalim stražama Sergeja Lukjanenka, mada me ne bi iznenadilo da je u pitanju zaista doujin (guglujte!) opit u tuđem unverzumu. Ono što me iznenađuje je da Skrobonja objavljuje priču čiji je jezik ovoliko težak, nezgrapan, nategnut, naprosto, neistesan, nedozreo, početnički. Ovo ne govorim iz niskih pobuda, kako već rekoh, autorka je pismena i ne sumnjam da će sa godinama i praksom uspeti da svoj izraz dovede na daleko prihvatljiviji nivo ali to gde je sada bi trebalo da je znatno ispod kriterijuma za objavljivanje u ovakvoj zbirci. Njene figure i slike su naprosto loše i da je neko, iko, ozbiljnije pristupio urednikovanju verovatno bi joj sugerisao da zamisli kako bi to pepeo glasno zasipao grad i koje su implikacije tog zamišljanja.

 

Biljana Malešević: Četiri jahača evolucije

 

Dame dolaze u parovima, čini se. Biljaninu prozu do sada nisam čitao, možda zato što sam je doživljavao pre svega kao leftfield strip-autora koji se bolje izražava slikama nego rečima, pa sam o tom trošku preskočio i njen debi roman za Tardis. Za razliku od priče koja joj prethodi, ovo je urednije i ubedljivije napisana storija kojoj se da zameriti pre svega izlizanost motiva. Apokalipsu ovde izaziva nekontrolisano bavljenje naukom, te ljudski poriv da se poigra Boga rezultira epidemijom života koji nije ništa bolji od smrti itd. itd. i sve je to okej, ali pričica od dvanaest strana ovde propušta da donese išta novo na trpezu u odnosu na skoro stoleće palpa pisanog sa istim motivima. Kao stilska vežba, ovo je sasvim uredno, ali likovi, situacije i razrešenja motiva, sve to ostaje na nivou skica i prosto vapi za više mesa, krvi i ostalih životnih tkiva koji bi priči podarili nešto težine.

 

Ilija Bakić: Buđenje.Creva.Put

 

I kad smo već kod stilskih vežbi… Bakić je pisac koji ume da piše iz mnogih perspektiva i sa mnogo različitih glasova. Njegova ideja za priču sa apokaliptičnom tematikom je da pokaže kako se posle apokalipse u novom svetu u kome više nema uređenja niti objašnjenja što nas inače kroz njega vode, snalazi probuđeni intelekt koji, eto, od nule treba da razume funkcije tela i načine interakcije sa okolinom. I sad je to, kao drama, za šta služi koji organ i kako doprinosi integritetu ličnosti, zašto jezik sadrži toliko nijansiranja kada mnoga od njih govore iste stvari… ili ne baš sasvim iste? Bakić radi na tome da pronađe zrno humanog u hladnoj funkcionalnosti postapokaliptičnog preživljavanja ali njegova priča je suviše mehanički sklopljena da bi to doprlo do čitaoca na višem nivou od konceptualnog. Čitali smo ranije priče u kojima je jezik zapravo važniji od radnje (i uvek ističemo Lupovljevu With the Bentlin Boomer Boys on Little Old New Alabama kao najsvetliji primer ovakvog pisanja) i cenimo Bakićev trud, ali ovom prilikom utisak koji nosimo sa sobom je da je u pitanju zaista tek razgibavanje pisca pred ozbiljne spisateljske poduhvate.

 

Oto Oltvanji: Budi mi silan i dobro mi stoj

 

E, pa dobro, od silnog prepričavanja odgledanih filmova Oltvanjijeva medmaksovska avantura spada u gornji ešelon ponude ove antologije. Njegov jezik je napadno filmičan ali za razliku od nekih drugih autora koje sam gore kudio, Oltvanji ne umire u lepoti, ne zadržava se previše onanišući nad sopstvenim rešenjima i slikama pa je i tempo podnošljivo brz, priroda apokalipse se otkriva kroz pripovedanje i mada se radi o uobičajeno nesrećnom braku između srpskog mizanscena i američkih motiva, ovo je čitljivo i približava se ne baš idealu ali modelu palpa koji ne hrani dušu nekim preterano potentnim nutrijentima, ali barem ni ne vređa intelekt agresivnom inkompetentnošću i, zašto da ne, impotencijom (i dođavola – inkontinencijom) jezika.

 

Aleksandar Gatalica: Vek

 

Snobizam ili ne, ali teško je ne primetiti da je Gataličina priča daleko najbolje napisana u ovoj zbirci, sa jezikom koji u ovom okruženju deluje odistinski magično, sažimajući godine i vekove u elegantne rečenice, slikajući likove koji nam se u nekoliko veštih poteza ogole do same srži svog skeleta i duše, pričajući o Apokalipsama kror priču o kurvama i gradovima. Ali Gatalica je jedini pravi pisac u ovoj knjizi, što se mene tiče, sa nagradama i prevodima koji to potvrđuju. Njegovo uključivanje u antologiju daje nam svakako najbolji komad proze, ali i nastavlja da potpiruje raspravu o tome da li autori glavnog toka Skrobonjinim zbirkama pomažu, tako što ih dovedu bliže fokusu pažnje šire javnosti, ako se toj pažnji onda ponude drugi pisci očigledno inferiorni u odnosu na mejnstrim-mamac…

 

Slobodan Škerović: Pisma vanzemaljcu

 

Škerović je pesnik po vokaciji pa su i Pisma vanzemaljcu – naučnofantastična poema. I sad, ko uopšte to može da pročita a da ne završi na podu smejući se samom konceptu, možda će biti i iznenađen kako poetska forma oslobađa autora potrebe da se bavi svim onim zamornim naučnim, tehnološkim i drugim objašnjenjima koja bi morala da uslede da je ovo pisano u prozi, i pomaže mu da se usredsredi na svoje poente koje su, uslovno rečeno, političke prirode. I ima tu nečega, nije da nema, ali opet, na svaki lep set stihova koji imaju elegantnu napetost svedenosti forme i grandioznosti slike, dolazi bar isto toliko stihova koji samo prepričavaju stvari i ne bave se ni lepotom ni elegancijom… Polovično uspeo pokušaj.

 

Goran Skrobonja: Marta

 

Skrobonja je požnjeo poprilično uspeha svojim romanom o Čoveku koji je ubio Teslu, pa sam se ja možda malo optimistički pripremio za jednu od boljih priča u zbirci. Dobro, Marta svakako nije rđava, ali ovo je jedno rutinirano pričanje priče o apokalipsi koju izazivaju podivljali mikroorganizmi, a iz vizure jednog od retkih imunih, kakvo smo mnogo puta videli bolje odrađeno od strane raznih Denova Simonsa i drugih Skrobonjinih literarnih uzora. Sve je ovo jedna uredna imitacija već viđenog, od naglaska na dirljivoj ljubavnoj priči za koju je propast sveta tek kulisa, pa do grafičkih opisa raspadanja tkiva i seksa. Da sam mlađi dvadesetpet godina i da nisam pročitao iste ovakve priče deset puta do sada, Skrobonja bi me sigurno kupio dobrim tempom, disciplinovanim stilom i solidnim rukovanjem likovima. Ali da li ambicija proze treba da bude lov na mlade i nevine kojima je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti nešto tvrđa erekcija?

 

Đorđe Pisarev: In Vitam Aeternam

 

Teško je reći da li je ovde veći problem to što je ova priča prepričan sinopsis za neku drugu priču ili to što ni ta druga priča, da postoji ne bi bila užasno impresivna. Pisarev se trudio da nam ponudi suhe kosti zapleta, radnje i likova, računajući da pristup manje-je-više vodi u čitalačku nirvanu. I može to, naravno, kada ste pisac koji je u stanju da jednom rečenicom opiše čitav univerzum. Pisarev to, uz dužno poštovanje, nije, i njegova priča ne uspeva da izmami ni emotivni ni intelektualni odgovor kod čitaoca koji se pita da li ga neko u stvari zajebava poglavljima koja imaju po dve rečenice i nisu primer efikasnog pripovedanja nego lenjosti.

 

Dejan Ognjanović: Jama

 

Ognjanović nastavlja sa omažiranjem Lavkrafta računajući da su pozivanja na recentna balkanska ratovanja dovoljno ubedljiva da se na njih nakalemi mitologija o Starima, zatiranje života na Zemlji i okultna operativa u sklopu ovdašnjih oružanih snaga. U odnosu na neku radnu verziju ove priče koju sam već čitao, ovo je ubedljivije, sa boljim dijalozima i upečatljivijim krajem. Apokalipse ovde nema i razlog što je nema i dalje nije dovoljno jasan pa to ostaje njen osnovni problem. Ljubitelji mučenja će imati čemu da se poraduju, ali rekao bih da Jama i dalje ostaje jača u detaljima nego kao celina i da spona između zverstava kojima smo kolektivno svi manje-više svedočili (ako već ne i učestvovali) i okultne ravni kojom se ona možda mogu racionalizovati nije dovoljno ubedljivo predstavljena na posletku. Dejvid Brin i njegov Tor sreće Kapetana Ameriku je ovo odradio značajno bolje pre svega jer se držao klasične forme priče sa zapletom, preokretom i raspletom, što Ognjanović sa Jamom i dalje kao da izbegava, reklo bi se na svoju štetu.

 

Sanja Pavošević Alisa: Poslednja priča za svet

 

Ako muškim piscima često zameramo da ne umeju da uđu u psihologiju drugog pola i proizvode neuverljive ženske likove, Sanja Pavošević Alisa – koja trend dvostrukih prezimena žena na Balkanu elegantno minira dodavanjem još jednog imena iza svog jednog prezimena – pokazuje kako muškarci nemaju monopol na to. Njen glavni junak je muško koje sve vreme govori veoma ženskim glasom i, uostalom, sve vreme priča o svojoj sestri koja je mlad i nadobudan buntovni pisac što potpisuje pakt sa Nečastivim kako bi njene priče postale… poznate. Zvuči skoro… klasično, ali ovde zapravo imamo trideset strana prilično napornog opisivanja rastakanja sveta koji poznajemo jer, eto, fikcija devetnaestogodišnje devojke, sponzorisana od strane nestašnog gospodara pakla ima moć da ga rastoči. Dovoljno je loše što se priča eksplicitno poziva na Kinga i Barkera što je prilično kardinalan prestup i svedoči o apsolutnom pomanjkanju samosvesti, ali ono što je zaista dotuče je dosadno, početničko opisivanje pomenutih scena rastakanja koje ide u beskraj sa pogrešnim izborima reči da oslikaju scene što treba da nas šokiraju. Svet koji se pred našim očima raspada ni na početku nije delovao kao svet u kome mi živimo, a do kraja priče je sveden na jednu neubedljivu, dosadnu apstrakciju za koju nas zbilja zabole hoće li propasti. Nije da kod Sanje nema štofa – elementarne pismenosti i strasti – ali ponovo, ovome fali teška, ljubavi puna urednička ruka da ga pocijepa i vrati na teneljitu doradu pre nego što dobaci do kriterijuma za publikovanje.

 

Zoran Pešić Sigma: Priča o maloj vrani

 

Urednik Gradine je u prošloj Paladinvoj antologiji bio među najboljima i mada ovog puta nije ponovio uspeh, njegova Priča o maloj vrani je makar jedna ljubavlju ispunjena crtica o Nišu i okolini u vremenu posle kraja sveta. Doduše, ovde nema mnogo događanja, znatno više sete, a finale je po tonu previše pretenciozno za moj ukus, ali mali broj strana i svedenost teksta se daju ubrojati u njezine dobre strane.

 

Neda Mandić-Spasojević: Direrova poseta

 

Nisam čitao Nedin roman objavljen za Tardis ali sam posle ove priče gotovo u iskušenju da mu dam priliku (iako njegov naslov, Čuvari severa, sugeriše ili neku ljutu epsku fantastiku ili u spekulativnu fikciju umotano vojvođansko autonomaštvo… ne znam koji me od ta dva scenarija manje privlači). Direrova poseta je ponovo priča kojoj je nedostajalo uredničkog rada, ali srećom, ovom prilikom ne takvog koji bi priču raskomadao na sitne pariće i upotrebio kao ogledni primer za to kako stvari ne valja raditi, nego naprotiv, onog gorepomenutog glancanja divljeg dijamanta u prefinjeni brilijant.

 

S druge strane ovo je objektivna nesreća jer se radi o solidnoj priči koja je bila na pragu odličnosti i kojom je autorka, čak i sa ovakvim poluproduktom očitala lekciju većini kolega u antologiji. Direrova poseta ima najveći problem u tome što je pomalo previše raspričana za svoje dobro. Opširni uvod, na primer, me je skoro potpuno odbio od daljeg čitanja, a u retrospektivi se pokazao i kao nepotreban jer ne daje niti dovoljno elemenata zapleta niti psihološkog portretisanja da opravda sva ta slova. No, Neda se ne da (!!!) i ono što je u prvom trenutku zaličilo na prosto nakucavanje i građenje karaktera u kome autorka ne ume da odvoji bitno od nebitnog izmetnulo se u ozbiljno interesantnu priču o likovima koji su zapravo od krvi i mesa i zapravo žive u ubedljivoj Srbiji sa opet ubedljivim žanrovskim/ naučnofantastičnim elementom koji proizvodi napetost i dramski zaplet. Maj gad! Posle gomile priča ispunjenih kartonskim likovima iz američkih filmova, Nedini protagonisti su zabrinjavajuće stvarni a ono što im se događa uspeva da nas emotivno pomeri. No, opet tu devojačku sreću pokvari finale koje je lepo napisano ali u kome autorka pokazuje da izgleda nije svesna da već ima ozbiljnu apokalipsu na poslužavniku i da je potrebno da priču samo u leru doveze do emotivne završnice, pa dobijamo pregršt fantastičnih motiva koji su suvišni i koje bi urednički volej ispucao izvan terena da ne smeta jednoj od najboljih storija iz ove knjige.

 

Petar Petrović: Sisaj! Sisaj! Sisaj!

 

Petar Petrović je odavno pokazao da ume i njegova ludačka, fantazmagorična priča o svetu koji kao da kombinuje najcrnje elemente Pobesnelog Maksa i, hm, Povratka Džedaja je zabavna, iako se ne da definisati kao išta više od vinjete ispunjene gadnim, anatomski nemogućim a seksualno bolesno neuzbuđujućim elementima. Petrović ume da definiše i svet i likove u tri poteza, ne smarajući nas sa objašnjenjima, puštajući da sugestije rade svoj posao i fokusirajući se na ne mnogo ambiciozan ali u izvedbi na kraju uspeo zadatak šokiranja i zabavljanja čitaoca u isto vreme.

 

Pavle Zelić: Dodiri

 

I Pavle odavno ima reputaciju više nego solidnog pisca, ali me je ovde iznenadilo kako umesto palpa koga sam napola očekivao, dobijamo jednu toplu, ubedljivo pisanu priču o apokalipsi u kojoj ljudski rod odlazi sa Zemlje da bi bio nasleđen bićima iz (lokalne) mitologije. Iznenađenje je bilo tim jače što je sve pričano iz perspektive stare, slepe žene što živi sama na selu i što je sve to ispalo uverljivo i emotivno elegantno – bez ucenjivanja i kreveljenja. Naravno, niko od nas nije bio stara slepa žena što zna da će uskoro umreti, ali u Pavlovoj izvedbi uspevamo da poverujemo u njene misli i emocije. Žanrovski a humano sa izvrsnom poslednjom rečenicom i samo maleckim posrtanjima u toku dijaloga sa onostranim bićima kojima bi opet urednička pomoć bila dobrodošla.

 

Filip Rogović: Ružni su nam unutarnji organi

 

Filipa u ovoj priči ubija pre svega obim – preko trideset strana opisivanja raspada ljudskog društva dok očajni otac kroz Beograd baulja prema stanu u kome žive razvedena supruga i voljeni sinčić, presecano flešbekovima koji pokazuju kako je do svega došlo. Da je ovo priča od deset strana, moglo bi to da se sasvim ljudski proguta, ali da je ovo priča od deset strana, Filip bi morao da je piše mnogo disciplinovanije, shvatajući razliku između psihološkog oslikavanja likova i ponavljanja jednih istih ideja. Sam osnovni motiv – o naučnoj teoriji da duševna stanja korespondiraju sa „organima“ duše je interesantan ali sasvim nebitan za samu priču koja bi savršeno funkcionisala i bez njega i, opet, urednik je trebalo da ovde razložno ukaže kako Filip piše dve priče u jednoj, a koje bi možda srećnije živele razdvojeno.

 

Ratko Radunović: Pozna jesen u Lurdu

 

No, Ratko je možda ispao i najveće razočarenje u ovoj podeli. Naravno, ne zato što je njegova priča najslabija u antologiji – daleko od toga – već zato što se od njega na osnovu dosadašnjeg rada očekivalo više. Ponovo, ovo je jako dugačka (pedeset strana) priča natrpana interesantnim motivima i likovima koji u odsudnim trenucima pokazuju da imaju više od jedne dimenzije, smeštena u farsični svet koji deluje kao da je inspirisan Pahekovom Legijom nepromočivih, ali pored gomile nuklearnih eksplozija, bizarnog nekonsenzualnog seksa i sumanutih kontemplacija, ovde se ne može iščačkati zaplet, radnja i rasplet.

 

Dobro, kod Ratka je uvek veliki deo šarma otpadao na neverovatno komplikovanu rečenicu kojom se služi i, zaista, ova priča počinje rečenicom od pola strane koja uprkos svojoj glomaznosti ostaje elegantna do kraja, ali ovog puta Radunovićev jezik nije dovoljan da izgura salatu motiva koja je sastavljana po gotovo nasumičnom principu (tu je recimo pored svega jedan gotovo beketovski momenat objašnjavanja vojne strategije koja uključuje prisustvovanje jedinica sahrani) i u krajnjoj sumi ne daje razumljiv narativ.

 

Aleksandar Žiljak: Čopor

 

Iskusni Žiljak i ovde isporučuje jednu od boljih priča – srpskom čitateljstvu će se bez sumnje dopasti priča u kojoj Zagreb biva razoren a stanovništvo oterano u zbegove, „kao 1991. godine“ – mada više na osnovu sigurnog, ubedljivog jezika i nekoliko šokantnih scena nego zato što imamo pred sobom sasvim koherentnu pripovest. Žiljakova apokalipsa je naučnofantastičnog porekla, ali joj se za svaki slučaj na kraju pridružuje i Isus Hrist sa krsta sišavši u finalu koje je pomalo zbrljano i kao da nije sigurno šta hoće da kaže. Utisak je da je Žiljak celu priču iskonstruisao oko ideje degradiranja čoveka (u ovom slučaju žene) na nivo zvjeri u uvjetima raspada civilizacije – ali ne kao nekakve osuđujuće opservacije već, naprotiv, kao evolutivne nužnosti u kojoj ima mesta i za uživanje u familijarnosti koju pruža čopor i za… eh… ljubav. I ti elementi priče su svakako najinteresantniji, makar uz uvažavanje da neće baš svakom čitaocu jednako lepo sesti grafički opisi sodomije koju je autor vešto ispisao kao apsolutno nezaobilazan element. Pošto je ovo jedina izdaleka pornografski intonirana storija u ovoj zbirci i pritom vrlo dobro  napisana, svakako vredi da se istakne.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić: U temeljima

 

Zbirka se završava uz pucnjavu i eksplozije, još jednom saradnjom između veterana Lazovića i mladog lava Nešića koja, ponovo, bojim se, ne rezultuje idealnim produktom. U temeljima je ljuta palpčina, priča u kojoj Satana pesnicama probija spratove Beograđanke, gađa automobilima snage novog sveckog poretka što ih je na njega poslao FBI i surfuje na talasu lave koristeći autobus Gradskog  Saobraćajnog Preduzeća Beograda kao dasku i ovo bi u stripu nadevenom pravim dozama frivolnog humora i autoironije sigurno prošlo kao sjajna zabava. No, kao proza koja stoji na pomalo shizofrenim temeljima, ova se priča vidno klati.

 

Solidno je to pripovedano, ako ništa drugo, jezik je britak i sočan ali prvi problem ove priče je apsolutna pretrpanost motivima. I keltske rune i arapska pismena i templari i vampiri i grčka mitologija i beogradska kancelarija FBI – U temeljima je kao nekoliko epizoda X Files srolanih u svesku Luna, kralja ponoći pa popušenih uz rakištinu i jaganjca na ražnju. Sve se to ne kombinuje da isporuči intelektualno zadovoljavajuće finale – naprotiv, većina motiva ispada posve nelogična ako o njima razmišljate – ali autore to i ne zanima mnogo jer njihovo finale je ionako deset strana opisa akcije i rušenja nasred Beograda koje Satana i gnusni Amerikanci orkestriraju kao da im je sponzor Majkl Bej. Sve to u priči koja počinje ničim izazvanim Kišovim citatom.

 

I dobro, ko voli palp, progutaće i to. Priča ipak pada nedopustivo nisko na momente, a opet kao posledica pomenutih shizofrenih temelja koje je, opet, trebalo da ispegla neki posvećeni urednik. Ovako Nešovićeva amerikanizovana proza (očiboduće reference na Supermena i Srebrnog letača, recimo) završava u čeonom sudaru sa Lazovićevim neuvijenim antiamerikanizmom koji dostiže pamfletske razmere u finalu i priča zbog toga deluje neozbiljno, neuređeno i nesigurno. Kao, rekli bi zlobni, i sama antologija, ali to bi bilo samo dopuštanje zlovolji da govori onda kada treba prepoznati i potencijale koji možda nisu realizovani zbog odsustva čvršćeg uredničkog pristupa.