Salon stripa SKC: Tribina Crumb/ Shelton/ Kominsky-Crumb/ Fountain, zatim Dunav Fest: Dr Eugene Chadbourne i Serbian Jazz, Bre Band, Barutana, Beograd, 6. Septembar 2012.

Gadna ta kultura, nema je mesecima a onda napadne iz više smerova u istom danu. Za čoveka naviklog da je konzumira pre svega u klaustrofobičnom ambijentu svoje sobe, odlazak ne na jedno nego na dva mesta za diseminaciju kulture u jednoj večeri bio je traumatičan, gotovo fatalan.

 

Moja ljubav spram Roberta Crumba je, dakako, dobro dokumentovana pa je tako i prilika da vidim velikog majstora američkog andergraund stripa, zajedno sa suprugom mu (slikarkom i strip autorkom) Aline Kominsky Crumb, štovanim kolegom Gilbertom Sheltonom i Laurom Fountain (takođe štovanom comix autorkom) koja je služila kao voditelj programa bila prilično primamljiva. Avaj, naguravanje tolike količine kulture u jedno veče u dve odvojene manifestacije značilo je i da nisam svakoj od tih manifestacija mogao da posvetim dovoljno vremena.

 

Dobro, naravno, prvo smo išli u SKC gde je velika sala bila pošteno popunjena poštenom količinom ljudi koji su sedeli na pošteno udobnim stolicama i stajali unaokolo žaleći se na poštenu vrućinu. Tribina je počela sa neznatnim zakašnjenjem i četvoro vremešnih autora američkog andergraund stripa vođeno je kroz razgovor među sobom i sa publikom sigurnom rukom Bojana Đukića, ovdašnjeg stripovskog nadčoveka. Đukić je bio, pored Laure Fountain, drugi voditelj programa, zadužen i za prevođenje sa Engleskog na Srpski. Dobro on to radi, a to kažem ja koji sam konsekutivnim prevođenjem zarađivao za hljeb godinama, ali dinamični razgovori između više ljudi ne mogu da sačuvaju vitalnost kada morate da umećete prevode na svakih nekoliko rečenica. Bojanu je to bilo savršeno jasno pa je posle nekoliko minuta pitao okupljeni narod da li da nastavi da prevodi ili je svačije poznavanje Engleskog dovoljno dobro. Narod se plebiscitarno izjasnio protiv prevođenja, Bojan je ovo pozdravio i onda nastavio da prevodi kao da se ništa nije ni desilo. S obzirom da pouzdano znam da je pored mene sedela najmanje jedna osoba koja ne razume Engleski baš najbolje,

 

zahvalan sam Bojanu što me je poštedeo prevođenja na osobino uvce!!!

 

Avaj, priroda našeg prisustva na ovoj tribini sinoć – to jest njegovo trajanje od svega oko pola sata – znači i da smo čuli samo manje zanimljivi deo priče. Niti smo stigli do momenta kada bi publika mogla da postavlja svoja pitanja (neka su već unapred postavljena putem Fejsbuka i kojekakvih drugih modernih kanala o kojima ne želim ništa da znam), niti smo, zapravo čuli išta što već manje-više nismo znali. Laura Fountain je razgovor sa svojim kolegama (pre svega Crumbom i Sheltonom, naravno, ipak je većina ljudi ovde bila zbog njih dvojice) zamislila kao hronološko prepričavanje njihovih kreativnih biografija, pa smo slušali o tome kako je Crumb radio kao crtač u firmi koja je proizvodila čestitke (u koju je uleteo na preporuku čoveka koji nikada nije video njegove crteže) gde mu je sugerisano da crta manje groteskno a više ljupko, a kako je Shelton bio pomoćnik urednika u magazinu koji se bavio automobilima, gde je, kada je urednik otišao na odmor, ubacivao svoje crteže kola, pretvarajući se da su ih poslali entuzijastični čitaoci.

 

Generalni utisak o Sheltonu kao nešto snalažljivijem poslovnom čoveku i Crumbu kao nešto izgubljenijem umetniku potvrđen je kada je Crumb pomenuo kako poslednjih 40 godina živi od socijalne pomoći (pretpostavljam, ipak ne neprekidno) na čemu se zahvalio bogu i državi – što je meni vazda bila zabavna kontradikcija u vezi sa buntovnicima u uređenim zemljama – ali obojica su izvanredno artikulisana, šarmantna gospoda iz čijih se manira govora ne da naslutiti kakvi su ih stripovi proslavili širom zemaljskog šara.  (Naknadna ispravka: BornToRun i je objasnio da sam loše razumeo i da je Crumb trošio socijalnu pomoć u šezdesetima a danas mu dobro ide.)

 

Crumb je prepričao i kako mu je Harvey Kurtzman nudio posao u Help! Magazinu koga je tada uređivao (i za koga su radili i Shelton ali i Terry Gilliam, Jay Lynch, pa čak i John Cleese) zbog čega je Crumb ostavio posao u firmi za čestitke i preselio se u Njujork samo da bi bukvalno prvog radnog dana ušavši u redakciju zatekao Kurtzmana kako vrti glavom i neke radnike kako iznose nameštaj – kompanija je rešla da likvidira magazin baš tada. Crumb je još neko vreme proveo u Njujorku da bi se vratio u Klivlend gde je posle izvesnog vremena shvatio da je prava scena na kojoj bi mogao da zablista u Kaliforniji i preselio se u San Francisko. Ubrzo je osnovao Zap Comix magazin i ostalo je istorija koju nisam čuo jer sam morao da krenem. No, ne pre nego što sam zapamtio da Crumb dan-danas nema vozačku dozvolu i da je, kako Shelton reče, Crumb prvi odrasli muškarac koga je Shelton sreo koji ne ume da vozi. Rispekt.

 

Večeras je u SKCu ponovo veče razgovora sa Crumbom, pa ko stigne da ode – nek ode, ja neću moći jer imam obaveze.

 

Veče se nastavilo na Kalemegdanu u uvek prijatnom prostoru dvorišta Barutane koju su nam u amanet ostavili Rimljani/ Turci i drugi okupatori, gde je bilo u toku drugo (ako se ne varam) veče Dunav Festa.

 

„Dunav Fest!!!“, kriknuo sam ja u sebi kada sam shvatio da je ovo još jedan festival u okviru beogradske (kasno)letnje ponude, „Ta šta još neće izmisliti da bi nas na silu povezali sa Evropom koja i sama počinje da se razvezuje od sebe?“ Ne znam koje su tu kombinacije grantova i filozofija bile u igri ali svaka prilika da uživo vidimo Doktora Eugenea Chadbournea je dobra prilika i organizatori i finansijeri takve prilike od mene mogu da dobiju samo duboki naklon. Tematika ovogodišnjeg izdanja Dunav Festa bila je „ritual u muzici“ i bilo mi je zanimljivo da pomislim kakve sve nepodopštine Doc Chad može da spakuje u ovakav koncept.

 

Inače, količina dezinformacije koja kola unaokolo vezano za Dunav Fest je impresivna. Prvo me je Doktor M. (nije u srodstvu sa Doktorom Chadbourneom) ubeđivao da Barutana u kojoj se nastup održava nije ona Barutana u kojoj su Turci/ Rimljani/ Stari Srblji držali barut nego neka druga Barutana, a onda niko nije umeo  da mi kaže da li treba da platimo kartu ili da se samo ušetamo pokazujući svoje nabrekle harizme obezbeđenju na ulazu. Sajt B92 je pominjao cenu od sto dinara za prisustvovanje manifestaciji ali ko njima još veruje? Sad, siguran sam da kojekakvi fejsbuci i tviteri kriju odgovore na sva ova pitanja ali ja sam stariji čovek, nevoljan da se upušta u više socijalne interakcije nego što je apsolutno neophodno pa smo se tako na vratima Barutane pojavili naoružani samo pokeraškim izrazima lica.

 

Potpuno nepotrebnim, pokazalo se, ulaz je bio zaista besplatan, sem u slučaju da možete da stavite cenu na svoju besmrtnu dušu. Jer, iako nismo morali ništa da platimo, morali smo da dopustimo ljubaznim radnicima obezbeđenja da nam kožu žigošu crvenim pečatom kao znakom da smo prisustvovali ovom koncertu. Sad, jedan od razloga što sam prestao da idem u klubove (mada ne i najvažniji) je svakako i to što sam se uvek osećao glupo kada mi na tijelo udare pečat pri izlasku iz kluba da bih se pomokrio uz obližnje drvo – ali tu je barem bilo nekakve ekonomske logike. Koja je logika u udaranju pečata na ljudsko biće pri ulasku u koncertni prostor? Koja????

 

Dobro, to na stranu, unutra je bilo prijatno, sa ponovo udobnim sedištima i svežim vetrćem što je pirkao sa Dunava. Doktor M. i Doktor Možda su uhvatili po pivo i počeli Mićunu da objašnjavaju kako da produži svoj projektovani životni vek (njihov savet bi se mogao sažeti u „Zameni nikotin namirnicama“) a ja sam proćaskao sa Doktorom Chadbourneom, izvinio mu se za mnoge moje grehe, poslušao ga kako hvali Jazzin i način na koji je intervju sa njim tamo dizajniran, kao i Džonijev entuzijazam, i poželeo mu sreću.

 

Doc Chad je meni veoma omiljen lik, stalno u ajPodu imam barem 5-6 njegovh albuma, imam brdo njegovih CDova, a jedan od najdražih mi albuma devedesetih godina je Any other suggestions?, CD-R kolekcija njegovih živih solo nastupa (koja se čak i ne da videti na sajtu izdavača a i na Chadbourneovom sajtu je pogrešno zaveden kao Any suggestions?) koja pokazuje svu raskoš Chadbourneovog humora, muzičkog i šoumenskog talenta, političke satire, nadrealističkog duha, ljubavi ka tradiciji, ljubavi ka eksperimentu, ali i nesputane emocije ne sasvim svojstvene avangardnim muzičarima u koje Doc Chad ipak spada.  Potajno sam se nadao da će nastup u Barutani ići u iste širine i dubine, ali ono što je Chadbourne sinoć prikazao bilo je značajno svedenije i, zašto da ne – skromnije.

 

Štaviše, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bila i, oh, tezgica. Ne da je Chadbourne loše ili nenadahnuto svirao, ali nešto što inače po definiciji ide uz njegovu personu – zabava, dinamičnost, iznenađenje – sinoć je očigledno nedostajalo. Chadbourne koga smo sinoć gledali bio je miran, čak introspektivan, sa tek ponekom grimasom na licu u momentima saplitanja prstiju po vratu bendža ili dobroa, ovo je bio Chadbourne gotovo ekskluzivno vezan za country/ blues/ folk stranu svoje karijere, sa tek simboličnim izletima u slobodniju svirku.

 

Ne da je to sad nešto a priori loše, Chadbourne je naprosto veličanstven muzičar i njegovo sviranje bendža je uvek iznova povod da se čovek zadivi kako talentovani lik iz predgrađa Njujorka pretvara narodnjački instrument u čitav orkestar kadar da plasira širok spektar emotivnih i konceptualnih (humorističkih, istorijskih) gestova očuvavajući metastrukturu narodne pesme ali joj dajući nekoliko slojeva značenja i, što bi rekao Heidegger, bitka. Valja se vazda prisećati da Chadbourne nije nikakav izvorni rednek hilbili maverik i da je njegova aproprijacija kantrija došla kroz jedno filozofsko promišljanje odnosa narodne i avangardne muzike pa je tako organska ubedljivost onoga što svira time dragocenija.

 

Na primer, kompozicija kojom je otvorio nastup – četvrt veka stara protestna pesma koju je snimio sa Camper Van Beethoven „They can make it rain bombs/But they can’t make it rain“ je u ovoj solo verziji zamišljena, spora, duhovita, ali naglašeno ogorčena i, iako je pravljena u drugo vreme, danas je šokantno aktuelna. Svet prolazi kroz završne faze jednog vrelog leta na severnoj hemisferi koje, uz katastrofalne suše širom Evrope i Severne Amerike obećava sasvim globalne posledice u domenu cene i nabavljivosti namirnica (naravno, pre svega za žitelje južne hemisfere… o gorka ironijo) i promene spoljne politike mnogih moćnih zemalja i Chadbourneova jednostavna tvrdnja iz refrena je istinitija i strašnija nego ikad.

 

Koncert je nastavljen spletom uglavnom melanholičnih kantri komada od kojih bih izdvojio dostojanstveno izvođenje Youngove „Dreamin’ Man“ (sa doduše ponešto izmenjenim tekstom), kao i Haggardove „The way I am“, ali i Chadbournove razoružavajuće divne „Happy New Year“, kao i možda i divnije „The Old Piano“. No, melanholija zna malo i da zamori, pa se čekalo da Doc Chad razbije dinamiku ubacivanjem neke brže poskočice ili makar vađenjem električnih grabulja iz šteka.

 

Ništa od toga, posle jedva pola sata svirke, Doktor će se povući u dno bine kao da je završio da bi posle poluentuzijastičnog tapšanja publike izašao na još 5-6 minuta svirke i izveo „Peaceful Moment“. Lepa pesma za kraj u kojoj će Chadbourne mumlati i tiho sketovati uz bendžo kao i tokom ostatka nastupa – možda kao naklon ritualnoj temi festivala – ali valja podvući da je čitav njegov koncert bio veoma tih, nenametljiv i neočekivano miran za čoveka njegove reputacije. Blago razočarenje ako ste očekivali humor, zabavne pričice ili bahanalije sa grabuljama i vakuum gumama.

 

Dr Eugene Chadbourne @ Barutana, Dunav Fest, Belgrade, Serbia, 6 September 2012 Part 1

 

Dr Eugene Chadbourne @ Barutana, Dunav Fest, Belgrade, Serbia, 6 September 2012 Part 2

 

Drugi nastup večeri imali su Serbian Jazz, bre band, sastav nastao kao prirodna ekstrapolacija inicijative Serbian Jazz, bre, Ivana Grlića u kojoj su fotografisani domaći džez izvođači. U ovom bendu sviraju neki prilično iskusni ljudi domaće scene (na čelu, jelte, sa Papa Nikom) a već samo ime sugeriše jednu jasnu programsku orijentaciju: kako džez učiniti srpskim a da on ostane džez? Za nekoga ko elitistički smatra da belci u principu ne bi trebalo da se izvode džez, a na samo pominjanje kombinacije električnog džeza i etno motiva se maša za pištolj (koji čak i ne nosi), mora se primetiti kako je moja reakcija na svirku SJBB bila iznenađujuće dobra. Zlatko Jošić mi je na izlasku iz Barutane rekao da ih smatra najboljim domaćim džez sastavom i ne tvrdim da ne razumem zašto to misli.

 

Ovo je, koliko umem da razaberem dosta mlad projekat, čiji su prvi nastupi odrađeni tokom ovog leta (jednom u Čekaonici i jednom u Kraljevu), ali njegovi učesnici su ljudi sa popriličnom kilometražom i to se vidi. Pijanista Aleksandar Jovanović – Šljuka je i autor dobrog dela kompozicija koje bend izvodi i odmah se tu da primetiti jedno iskustvo i izgrađen autorski svetonazor. Čovek je, na kraju krajeva, internacionalno poznat i aktivan i njegova muzika, kombinacija električnog fank-džeza sa narodnjačkim temama ima organski kvalitet (beše tu  i jedna kompozicija Miloša Petrovića, za svaki slučaj). No, organski ne mora uvek da znači i dobro: početak nastupa je delovao, za moj groš, previše popeglano i bezbedno, sa arsenalom opštih mesta za koji sam se uplašio da će dominirati do kraja. Mislim, da se razumemo, fanki gruv i solidna međuigra harmonskih instrumenata odozgo – to su sasvim dobri sastojci za prateću muziku uz koju jedete, pijete i veselite se ali Doktor M. se posle određenog vremena nagnuo prema meni i komentarisao da su ovi momci (i devojka, Nevena Jelić koja je pevala bez reči u nekoliko pesama) prilične liftadžije.

 

No, stvari su se zakuvavale kako je vreme odmicalo i Serbian Jazz, Bre Band je delovao sve ubedljivije. Bilo je tu i dalje opštih mesta i jednog enciklopedijskog pristupa muzici ali se sviralo strasno i dinamično pa je svirka na kraju prevazišla svoje sastojke i uspela da se plasira u gol naše duše na ime muzičarske veštine ali i posvećenosti i vatre koja se dala osetiti. I dalje pričamo o muzici koja je sklopljena, reklo bi se, po formuli, ali iz te formule ona izvlači popriličnu kilometražu i lagao bih kada bih rekao da do kraja koncerta nisam uživao.

 

Serbian Jazz, Bre Band @ Barutana, Dunav Fest, Belgrade, Serbia, 6 September 2012

 

Posle svega, Doc Chad je izašao i na dvadesetak minuta prijateljske improvizacije sa SJBB i mada nije u pitanju bilo išta slično hardcore free improvu sa burlesknim prelivima kakav bi čovek od njega očekivao, bio je ovo uzbudljiv deo nastupa. Naravno, sa svakom improvizacijom na delu je napetost između rizika i nagrade, ima promašaja i slepih puteva, ali ovo je bio najpre jedan džem-sešn u kome su se muzičari trudili da jedni drugima podmetnu dobre osnove za kolaboraciju umesto da se ide u neke velike eksperimente. Chadbourne je pažljivo slušao Šljukin klavir i dopuštao Krumesovoj violini da vodi najveći deo konverzacije a ritam sekcija se nenametljivo uključivala dajući svemu pristojan okvir. Pri kraju nastupa, Papa Nik se pomalo razulario, prelazeći sa perkusija na asortiman duvačkih instrumenata i subsaharskih vokalizacija što je bilo veoma osvežavajuće. Ovaj deo nastupa jeste bio na ivici da se izmetne u tek mlako džemovanje unutar bezbednih granica – što bi bila agresivna antiteza svemu što Chadbourne predstavlja – ali kratko trajanje i raspoloženi veteran na udaraljkama su ga spasli. Kako sam se nadao, solidno sam se udao, a vidim da i zvanična Jazzin kritika ima sličan stav. Excelsior!!!

 

Dr Eugene Chadbourne and Serbian Jazz, Bre Band @ Dunav Fest, Belgrade, Serbia, 6 September 2012

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: