Severna bajka: Edvard Grieg – Peer Gynt, Madlenianum, 8. Oktobar 2012.

Ljubitelji baleta ne mogu da kažu da im je danas previše loše. RTSov digitalni kanal prilično redovno emituje snimke bogatih baletskih izvođenja i ako ste raspoloženi da se baletu divite iz udobnosti svoje omiljene fotelje – dobro ste usluženi.

No, želja da balet vidite iz veće blizine, čujete stopala i prste plesača kako udaraju o drvo bine, možda omirišete znoj na napuderisanim, kao od mermera izvajanim telima – ona se ne može tako lako zadovoljiti ne izlazeći iz kuće. Zato smo večeras posetili Zemun. Zemun od svih mesta, za ime Alaha!!!

Zemunski Madlenianum je prošle godine prilično smelo uleteo u produkciju baleta Severna bajka, rešivši se da jedno od najvećih skandinavskih dramskih dela devetnaestog veka provuče kroz novu transformaciju. Drama Henrika Ibsena jedan je od najizvođenijih pozorišnih komada napisanih u Norveškoj, a Griegova incidentalna muzika – napisana tako da prati tok drame i bude njen, oh, soundtrack, klizajući se na osetljivoj granici između pozorišta i opere – postala je jedan od najvoljenijih i najcitiranijih komada muzike devetnaestog veka u dvadesetom veku.

 

Nije teško videti zašto – ne samo da Griegove teme i motivi sjajno idu uz nepodopštine Toma i Džerija ili klasične video igre poput Manic Minera, u pitanju je muzika koja zbilja dobro hvata Ibsenovu ambiciju da krene od dobro poznate narodne skaske a zatim je slobodno adaptira u kompleksnu smešu priče o odrastanju, socijalne satire i nadrealističke, soporifične fikcije. Ibsen je između ostalog tekstom gađao norveški mentalitet onog doba (razapet između naglašenog konzervativizma i nekakvog pitomog nacionalizma koji će nekoliko decenija kasnije ovoj kraljevini konačno doneti punu nezavisnost), ali i nastojao da razbuca granice onoga što se u to vreme smatralo dramskim pisanjem. Neiznenađujuće, naišao je na neke oštre kritike, i bio toliko napadan od ondašnjih veličina (Andersen među njima) da je u besu objašnjavao da ako se njegovo delo ne prepoznaje kao poezija – ono svejedno jeste poezija a norveška poezija će morati sama da se prilagodi novoj definiciji poezije koju je Peer Gynt uspostavio.

I tako, bila su to vremena kad su ljudi bili spremni da se pobiju zbog takvih stvari. No, Greigova muzička pratnja, to je već bila druga stvar. Onako kako je Ibsen krenuo od narodne bajke, da bi do kraja komada najavio modernističke tendencije koje će nastupiti za koju deceniju, sve do nadrealizma, tako je i Grieg sa svojom muzikom uspeo da izmeša folklorne teme sa najčistijim autorskim radom, kreirajući neke od najžešćih, najsuptilnijih i najpamtljivijih komada norveške muzike devetnaestog stoleća, koja, vidimo to, ne samo da je fascinirala Dukea Ellingtona, autore crtanih filmova i video igara nego opstaje i u dvadesetprvom veku, inspirišući nova čitanja predložaka i nove umetničke komade.

Madlenianum je, istina je, odabrao popularnu muziku za svoj predložak, no pretvaranje ovog komada u balet je ipak odvažan projekat. Režija i koreografija povereni su Staši Zurovcu a pred njim je bio komplikovan zadatak odabira stihova koji će biti zadržani u baletskoj verziji, osmišljavanja teških prelaza između realističnih i satiričnih scena u prizore iz sna i sa onu stranu logike, sve u okviru jedne tečne plesne predstave od solidnih sedamdesetak minuta bez pauze.

Zurovac se odlučio za kombinovanje savremenih i klasičnih elemenata baleta, ne libeći se gotovo potpuno karikaturalnih scena vizuelnog humora – što na planu kostima (muškarci obučeni u ženske baletske haljine, čudne frizure i perike nekih od glumaca), što u okviru samog plesa koji na momente insistira na odmaku od predloška i otvorenom priznavanju koliko je godina prošlo od njegovog nastajanja. Kontrast ovih elemenata – kojih ima već na samom početku kao da nas uveri da reditelj ne robuje isključivo romantičnom čitanju originala koje uvek preti iza ugla obzirom na Griegovu mahom nežno intoniranu muziku – sa klasičnijim tačkama tenzije, psihološkog ispitivanja likova i fantazmagoričnim scenama koje spajaju individualno i kolektivno nesvesno, je interesantan i doprinosi napetosti predstave ali za moj osećaj ona je ovim pristupom u priličnoj meri fragmentirana i lakše se troši kao procesija interesantno rešenih scena nego kao konzistentan narativ.

Sad, da ne bude zabune nije da ja išta znam o savremenom baletu pa da mogu da tu nešto hvalim ili kudim ovaj način postavljanja narativa – plus treba prihvatiti i da je Griegov skor svejedno i sam bio fragmentiran u originalu, sa dvadest i šest stavova koji se kreću između radikalno drugačijih scena Ibsenove drame i da je i sam Grieg kasnije izdvajao komade koji su mu prirodnije išli zajedno formirajući dve svite koje ugrubo gledano na gomili traju oko pola sata. Dakle, korišćenje integralne kompozicije za ovaj balet je već svakako obećavalo raznolikije tonove i raspoloženja, no, kod Griega je sve dobro – i beskrajno nežne Solveigine pesme, i dramatično napeta Otmica neveste i, naravno, veličanstveni, mrveći krešendo teme U dvorani planinskog kralja (koju je kompozitor, uzgred, prezirao, tvrdeći da ne može da podnese da je čuje) – tako da je ovo jedan onoliko bogat muzički jelovnik koliko je to uopšte danas moguće napraviti ne izlazeći iz devetnaestog veka. Grieg je uspeo da krene od naglašeno lokalnih tema, koristeći mnoge elemente narodne muzike u svojim kompozicijama i stigne negde u obzorje moderne, post-romantičnog izraza i impresionizma, ali da onda prođe i kroz njih i donese i jedan pop kvalitet, kreirajući pamtljive, zarazne teme koje i dan-danas ostaju popularne.

Pored koreografije i kostima, svakako valja istaći i dizajn svetla koga je uradio iskusni Riječanin Deni Šesnić – Zurovčev stari suradnik, čovek sa više od stotinu predstava iza sebe – kombinujući nekoliko prostornih planova i projekcija ispred bine i uspeo da oživi taj ukleti spoj romantične, bajkovite osnove i nadrealističke psihološke nadgradnje.

Laiku poput mene ovo je bila predstava koja, uprkos fragmentarnosti trijumfuje svojim odmerenim trajanjem, dinamičnom režijom, smelim kontrastiranjem tona koreografije i svetla – kakve uostalom muzika zahteva – i naravno odličnim izvođenjima plesne i pevačke postave. Dugačke ovacije na kraju pokazale su da Zemunci ovakve stvari vole. Aferim.

Jutjub Deo Prvi

Jutjub Deo Drugi

5 reagovanja to “Severna bajka: Edvard Grieg – Peer Gynt, Madlenianum, 8. Oktobar 2012.”

  1. jakovignjatović Says:

    $everna bajka i Grig. $neg zvanično može da padne. Jako lep prikaz, go$n Meho.

  2. mehmetkrljic Says:

    Ja sam sinoć prizivao snijeg i noseći plastičnu jaknu umesto nekog prirodnog materijala ali postigao sam samo to da taksista kaže „Video sam ja odmah da ste vi glumac“. Pa, da, odmah se vidi.

  3. jakovignjatović Says:

    $ve dobre stvari šušte, to je opšte mesto naše modernističke poezije. $amo napred! Šuštanje je zlato.

  4. mehmetkrljic Says:

    Crno zlato u ovom slučaju. Crnjak takoreći. Kad je taksista bio suočen sa mojim negiranjem glume kao životnog poziva izvukao se rekavši „Dobro, niste glumac ali vidi se da ste poslovan čovek!“

    Baš se trudio da mi da kompliment!

  5. jakovignjatović Says:

    Moja supruga (da ne kažem $upruga, uvrediće se) je takođe gledala balet o kome nas izveštavate (doduše, ne znam da li ovu podgrejanu verziju, ili onu prošlogodišnju), pa je, kada se vratila kući, dočekana pitanjem: „Da li je bilo teško?“ od nekolicine prisutnih prijatelja, koji su mislili da je učestovoala u, a ne recipirala „Severnu bajku“. Rekla je „delovi sa leptirima su bili najteži“, ali mislim da niko nije baš rastumačio smisao njenih reči, pa se povela polemika oko toga kako balet ili uopšte, umetnost, utiče na zdravlje razuma. Dakle, sve što šušti htelo bi da šušti, neka šušti i treba da šušti.

    No, udaljavamo se. Dobar je zvuk na ovim ujutubljenim snimcima, s tim da sam oduvek bio skeptičan prema srpskim opero-prepevima, ali mi deluje kao da ovi nisu loše izvedeni. Zanimljivo, kad god čujem norvešku verziju „In the hall of the mountain king“, čujem i vrlo srpsko „Svadba! Svadba!“ tako da se opet može postaviti pitanje o zdravlju razuma, ali preslušajte pa mi recite da li i vama zvuči kao da tu ima neke umetnute hetero pravoslavne zavere.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: