Ring Ring 2013: Igor Čubrilović i Sofia Jernberg; The Home of Easy Credits, Kulturni Centar Rex, 23. Maj 2013.

Prvo da kažemo da smo čuli da se situacija sa nestajućim kompaktdiskovima Heliocentric Counterblast od sinoć ipak pozitivno razrešila i da je u pitanju bila samo okrutna ali dobronamerna šala jednog okrutnog ali dobronamernog čoveka.

 

Takođe, vele da su, uprkos kiši i tmurnom vremenu, Heliocentric Counterblast imali lepu uličnu paradu/ svirku ovog popodneva, provlačeći se između ljudi i automobila u Savamali, doživljavajući čak i spontan susret sa ciganskim orkestrom koji je zaustavio svoje vozilo na sred ulice, povadio trube i pridružio se veselju. Sun Ra je sigurno barem malo klimao sa odobravanjem ako je ovo posmatrao sa Saturna.

 

Mi ostali, radnici i seljaci, so zemlje i tako to, smo se tek večeras ponovo okupili, ovoga puta u Kulturnom centru Rex, da svedočimo improvizovanoj muzici dvadesetprvog veka koju su izvodila dva puta po dva muško-ženska dua, svaki na svoj način. Ispostavilo se da se ti načini dosta razlikuju.

 

Prvi su na redu bili Igor Čubrilović i Sofia Jernberg. On švedski đak, ona etiopljansko dete odraslo u Švedskoj. Igor je za svoj nastup na ovogodišnjem Ring Ringu imao slobodu da bira sa kojim svetskim improv muzičarem bi voleo da nastupa i odabrao je Sofiju, ženu koju poslednjih meseci pratimo po JuTjubu i divimo se njenim ekstremnim vokalnim tehnikama. Ideja je bila, dakako, da njih dvoje po prvi put zajedno nastupe u Beogradu, bez nekakvog prethodnog uvežbavanja i sa, verujem, minimumom dogovora. Ima ljudi koji tvrde da je samo ovakva improvizacija ono pravo: potpuno nasumična, potpuno slobodna, bez oslanjanja na poznavanje senzibiliteta ili asortimana tehnika onog preko puta. Naravno da se ne moramo slagati sa tim, hm, ljudima, ali shvatamo poentu ovakvog tvrdokornog stava. Za mnoge među nama improv je politički koncept barem isto koliko i estetski.

 

Pošteno. Elem, Igor i Sofia su zaista nastupali bez mnogo prethodnog dogovora, pružajući nam priliku da u tridesetak minuta svedočimo zajedničkom kreativnom procesu dvoje ljudi koji pokušavaju da otkriju šta ono drugo misli, oseća, želi ili priželjkuje, sve vreme, skoro bez prekida proizvodeći muziku. Naravno da je tako nešto izuzetno uzbudljiv predlog.

 

I naravno da ne mora da znači da uzbuđenje garantuje i dobru muziku.

 

Igora gledam po treći put u mesec i po dana, ali po prvi put kako svira svoj matični instrument – gitaru – i sa zanimanjem sam ispratio šta na njemu ima da ponudi čovek koji je između ostalog svirao u sastavu orkestru Guitar Army, Rhysa Chathama, što je dakako prilično ozbiljna referenca.

 

I, sad, Igor je vrstan gitarista, bez ikakve sumnje, videlo se to u nekoliko vinjeta u kojima je svirao ljupke harmonije preko kojih je Sofia improvizovala nežne teme, ali njegov pristup instrumentu večeras je najveći deo vremena bio redukcionistički. Gitara je uglavnom tretirana kao nađeni predmet, sa zaobilaženjem ne samo najvećeg dela amplifikacije što se nalazila na bini već i puke rezonantnosti njenog tela. Igor je žice pritiskao i prigušivao, svirajući ih grebanjem i prenaglašenim okidanjem, trudeći se da gitaru liši njenih osnovnih muzičkih karakteristika, tražeći u njoj zvuke koji će potentna značenja posredovati bez posezanja za konvencionalnim alatkama. U skladu sa ovim njegovim pristupom i Sofijin performans je bio generalno ekstreman, ne toliko po intenzitetu – ovo je zapravo bio jedan od najtiših koncerata u istoriji Ring Ringa – koliko po dinamičkom opsegu, rasponu tonova i jukstapoziciji zvukova koji na momente kao da nisu dolazili iz ljudskog grla.

 

Pošto sam lenj i uostalom loš čovek, Jernbergovu neću porediti sa, recimo, Philom Mintonom – a to bi poređenje svakako bilo i pogrešno s obzirom na ipak različite pristupe pevanju kod ovo dvoje improvizatora. Neću je čak – a što bi bilo logičnije i lenjosti bliže – porediti sa skandinavskom koleginicom Majom Ratkje jer mislim da Jernbergova naprosto ne zvuči kao Norvežanka. Uporediću je pre svega – a sigurno u jednom monumentalnom činu lenjosti – sa, eh, Diamandom Galas iz perioda albuma Schrei X. Iako naravno dolaze iz sasvim različitih tradicija i idu na sasvim druga mesta sa svojim vokalnim improvizacijama, poređenje između švedske Etiopljanke i grčke Jermenke meni ipak drži vodu jer sam kod Jernbergove napipao onu istu grčevitu energiju, onaj isti pristup vokalnoj akrobatici koja je karakterisala Galasovu iz onog vremena, a koja nije puka „apstraktna muzika“ već jedan egzistencijalni napor ka redefinisanju identiteta – ženskog, rodnog, nacionalnog, ljudskog – pa i napor za izlaskom iz svog tela, jednim vozdignućem duha koji ne mora više da se vezuje za korporealnu formu što su nam je geni podarili i umesto toga sebe identifikuje sa apstraktnijim setom pojava – moćnim zvucima koje kreiraju grlo i usta.

 

Ima dosta srodnosti između Igorovog tretmana gitare tako da prestane da bude gitara i pretvori se u drvo sa žicama i Sofijinog tretmana glasa koji prestaje da bude alatka za artikulaciju govora ili kontrolisanje meoldije i – mada melodija ima i lepe su – postaje plesni podijum na kome se zvukovi sudaraju, padaju i izmišljaju nova pravila igre. Jernbergova prolazi ceo asortiman tehnika od zapevanja i razvijanja nežnih tema, ponekad na po koji sekund sa mirisima narodne muzike, pa do ekstremnog cviljenja, pištanja, uzleta u tanane falsete sa teškim trilerima, životinjskog štektanja.

 

I dobro je to, u jedno dva ili tri navrata i zbilja transcendentno. No, generalni utisak o nastupu je bio da su se oboje muzičara dosta uzdržavali od puštanja sebi na volju, možda pomalo strepeći da ne izvedu ono drugo iz takta ako odvuku previše na svoju stranu. Ovde možda više želim da kritikujem Igora jer je on prošao kroz gomilu tehnika, bacajući ih na Jernbergovu i proveravajući šta od toga ona može da iskoristi, ali retko se zadržavajući na bilo kojoj formi da bi ona mogla zaista da radi sa njom. Naravno, njeno praćenje njegovih sugestija je uvek bilo korektno ali imam utisak da je Čubrilović trebalo da je angažuje više, da naprosto bude bezobrazniji, možda i glasniji, da više insistira na razvoju dijaloga umesto na stalnoj smeni tema i ideja.

 

Dobro, neki su elementi nastupa generalno delovali kao eksperimenti bez jasnog cilja, više sa interesovanjem za to šta će biti – recimo čigra koja je nekoliko puta aktivirana a ni jednom nije dala neki posebno važan rezultat, a koju dobar deo publike nije mogao ni da vidi ni da čuje – i činjenica da su dvoje muzičara većinu vremena održavali kontakt pogledom i smejali se jedno drugom dosta govori o tome koliko muzika često nije uspevala da se izdigne iznad žudnje da se komunikacija održi, makar i bez muzike. Kako rekoh i Džoniju u jednom momentu: dobro je videti da se muzičari zabavljaju ali ne znam koliko je dobro videti da se zabavljaju više nego publika.

 

No, s druge strane, bilo je zaista moćnih trenutaka, kada su oboje prepoznavali motive koje valja zgrabiti i držati ih se pa je tako recimo Čubrilović u jednom trenutku, uz korišćenje ebowa i pojačala ušao u fantastično lep segment nastupa gde je svirao samo fidbek a gde je i pevačica namah bila oslobođena potrebe da stalno pravi piruete i salta i podarila nam nekoliko minuta čistog blagoslova.

 

Lepo. Dakle, nastup sa usponima i padovima ali svakako veliki zalog za budući zajednički rad ovo dvoje majstora.

 

JuTjub

 

The Home of Easy Credits su potpuno suprotan kraj improv skale. Da, ponovo su na programu žena i muškarac – ona na saksofonu, on na kontrabasu – ali ovde se radi o bračnom paru, ljudima koji žive zajedno, putuju zajedno, spavaju zajedno i stalno, skoro bez prestanka nastupaju zajedno. I razlika u odnosu na prvi nastup bila je dramatična u mnogo smislova.

 

Toma Blancartea gledali smo pre jedno pet godina u istoj ovoj sali kada je, u okviru sastava Sparks – sa Peterom Evansom na trubi – žario i palio prosipajući note i varnice u demonstraciji hardcore improvizacije na njujorški način. U međuvremenu je upoznao dansku saksofonistkinju Louise Dam Eckardt Jensen, njih dvoje su započeli muzičko partnerstvo a zatim se za svaki slučaj i venčali i posle prošlogodišnjeg debi albuma poslednjih meseci haraju američkim kontinentom, svirajući koncerte gde god je to moguće, a gde nije, kažu, spavajući na parkinzima Walmarta. Tomu svaka čast, ali Louise je pritom baš ozbiljno trudna.

 

Njihov nastup je, rekoh već sušta suprotnost prvom nastupu večeri. Namesto zvučnog i tehničkog redukcionizma, ovde je na programu žestoka, znojava svirka sa milionima nota i drugih zvukova ubačenih u mešalicu i ostavljenih da se tamo sudaraju. Namesto pažljivog slušanja i neprekidnog međusobnog gledanja, Blancarte i Jensenova gldaju mahom u zemlju i kao da ni ne obraćaju pažnju jedno na drugo dok se herojski bore sa svojim instrumentima. A ipak njihova muzika je, umesto serije pitanja i odgovora, kako bih mogao da opišem prvi nastup, primer kolektivne improvizacije u kojoj svaki od muzičara ima svoju autonomnu teritoriju i trajektoriju koju na njoj ispisuje a da se te dve muzike skladno dopunjuju i tvore impresivnu celinu.

 

Zaista, iako je redukcionizam, naravno, legitiman i važan pristup avangardnoj muzici, zadovoljstvo je povremeno gledati muzičare koji umesto „manje je više“ slede onaj mnogo logičniji (makar ako ste dete, kao ja) impuls da je više – više. Blancarte je, tako, mračna polovina dua, čovek koji lupa žice, šamara vrat svog instrumenta, zavlači palice između debelih struna, gudalom prizvodi dronove od kojih nam se uši tresu od sreće. On je proleterski heroj improva, čovek koji kada svira ne deluje zamišljeno i zapitano, već naprotiv, kao trudbenik koji sa puno entuzijazma obavlja težak rad. Znoj, napor, trud, to su elementi njegovog izraza i mi ih pozdravljamo.

 

No, sa svoje strane, Jensenova je demonsko prisustvo, njeno sviranje saksofona samo na momente procesija melodija i tema, promišljeno oblikovanih i dobro tempiranih. Ostatak njene tehnike su takođe dobro plasirana pištanja, coktanja, cviljenja, sve ono što avangardni saksofonisti rade već duže od trideset godina ali Jensenova potpuno beskompromisno čini ovu teritoriju svojom kreirajući spontane kompozicije uz pomoć supruga ali i lup pedale kojom samu sebe procesuje u ralnom vremenu.

 

I, za razliku od nekih avangardnih muzičara kod kojih ovo deluje kao naučni eksperiment, kod Jensenove se radi o veoma spontanom kreiranju muzičkog haosa iz brda odsviranih tema, zvukova i šumova ubačenih u petlje čijom visinom i brzinom ona dalje manipuliše, prateći samu sebe na saksofonu, flauti, ali i pevajući bez reči na mikrofon.

 

Ja inače ženske muzičare načelno posmatram tek kao dodatke instrumentima, naravno, ali Jensenova pakuje toliko seksualnih fetiša na jednom mestu – čak izuzimajući činjenicu da je Skandinavka – da je prava milina videti koliko je to još plus muzikalno stvorenje. Njen odnos prema zvuku kao gruboj sirovini od koje se valja snagom volje (i fizičkom prinudom) oblikovati muzički materijal je ništa manje nego impresivan. Istovremeno tehnički dobro potkovana ali i primitivistički spontana, Jensenova nije nekakav akademski istraživač koji muzici ne sme da priđe previše blizu u strahu da nešto ne pokvari. Naprotiv, ona u tu muziku, koja se oko nje slobodno kreće većinu vremena, uleće glavačke, razgrćući zvonom saksofona avetinje odjeka i lupova, gazeći pedale tako da se haos oblikuje u manje celine ponavljajućih pregršti zvukova, pevajući sve intenzivnije u mikrofon, iskrivljenog lica, sve dok se glas ne otme kontroli i pređe u histerično vrištanje.

 

Blancarteova svirka je impresivna, svakako, ali naprosto ograničena u domenu frekvencija koje popunjava, najviše moćna grmljavina koja trese zemlju i ne da nam sna. Njegova žena je, pak, veštičije prisustvo, Lilitina sestra i alhemičareva pametnija skatološka tetka koja pretvara olovo u zlato a govno u metaforu. Žestina i intenzitet su imena kojima ću odsada nazivati ovaj nastup u svim sećanjima što ću im se vraćati godinama, a bračni par Blancarte-Jensen će, kada se devojčica za par meseci rodi, nadam se, imati dovoljno svesti da joj odmah u ruke tutne bubnjarske palice. The Home of easy Credits su i ovako neodoljivi. Sa bubnjarkom iza sebe postaće nepobedivi.

 

JuTjub

3 reagovanja to “Ring Ring 2013: Igor Čubrilović i Sofia Jernberg; The Home of Easy Credits, Kulturni Centar Rex, 23. Maj 2013.”

  1. ovo o tome da muzičarke inače smatraš dodacima instrumenata je ne samo suvišno, nego i ružno i uvredljivo… zgadio si mi svoj inače vrlo kvalitetan tekst i razočarao me..

  2. Slažem se, tim pre što se radi o kritičaru koji se inače vrlo smisleno i artikulisano izražava, tako da nema reči o tome da mu je slučajno izletelo; očigledno je da tako zaista misli. Veoma žalosno.
    Ne znam koliko još „Jensenovih“ treba da čuješ da bi doveo u pitanje svoj mizoginistički stav, ali što se mene tiče sumnjam da ću više navraćati ovamo da proverim..

  3. mehmetkrljic Says:

    Hteo sam da pojasnim kako se očigledno radi o deadpan humoru, kako drugi deo rečenice očigledno pokazuje da se radi o smišljenoj provokaciji na koju će onda doći druga provokacija (ona o seksualnim fetišima), a sve to upravo treba da ukaže na to da žene često ne posmatramo kao muzičare nego kao nešto drugo na prvom mestu pa tek onda možda kao muzičare, ali ako je TO potrebno da se objašnjava nekome ko inače čita moja pisanja onda je jasno da nisam tako sjajan sa rečima kako inače zamišljam da jesam.

    Dakle, zbogom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: