Knjiga: U znaku vampirice (prikaz za fanzin Emitor)

Pre nego što zarijemo zube u ovu kolekciju kratkih priča da rekapituliramo šta je bilo u prošlom broju:

 

Dakle, godišnja tematska Paladinova zbirka priča domaćih autora, posvećena fantastici i slipstrimu je ove godine, možda zahvaljujući pozitivnoj reputaciji koju je zaradila prethodnim izdanjima, a možda zahvaljujući atraktivnoj temi, morala biti podeljena u dva toma, zahvaljujući velikom broju priča koje su ispunjavale kriterijum kvaliteta za objavljivanje. Naravno, cinici i svinje će primetiti kako je prostora za kresanje i izbacivanje svakako bilo i da se na posletku možda mogla napraviti jedna odlična knjiga umesto dve promenljivog, nestalnog, ma posve prevrtljivog kvaliteta, ali mi iz fandoma ne treba da budemo cinici i svinje.

U svakom slučaju, Goran Skrobonja, u svojstvu urednika, ali i lektora, korektora i izdavača, je odlučio da podela na dva toma bude izvršena po hromozomskom kriterijumu: svi sa ispilon hromozomom ušli su u tom pod nazivom „U znaku vampira“ a svima bez njega sledovalo je svrstavanje u „U znaku vampirice“.

 

Sad, kada treba da se izvrši neka arbitrarna podela, onda je segregacija po principu imaš matericu-nemaš matericu dobra kao i svaka druga, ali priznajem da ne vidim zašto bi se ovakva podela uopšte i vršila i da bi meni, da se nekim slučajem neko jednom prevario i poverio mi uređivanje godišnje antologije priča, polni kriterijum delovao kao sasvim loša ideja. Razume se, možda je sve stvar marketinga, možda je zaista na srpskom književnom tržištu smisleno igrati na adut podnaslova zbirke – ženske priče o krvopijama – i pokušati da se nekakva dodatna kilometraža (ili barem santimetraža novinskog stupca) izvuče na ime ideje o nekom „ženskom“ (i u kontrastu sa njim nekakvom „muškom“, ali koji ionako avaj shvatamo kao prirodan) pristupu temi vampirizma i vampira.

 

Osim što se ne može reći da se to i vidi u samom tekstu. Niti postoji ikakav zajednički imenitelj između priča u ovoj zbirci – pored toga da se sve ovako ili onako dotiču vampira i da autorke svih njih imaju, ili su u nekom trenutku imale materice – niti se može govoriti o ozbiljnim kontrastima što se daju uočiti u odnosu na muški tom zbirke.

 

Sa druge strane, ko želi da bude negativan lako će uočiti da je ženski tom značajno mršaviji – 189 vs. 472 strane – i onda možda i drsko krenuti da argumentuje kako je kvalitet priča u ovom tomu u proseku niži i kako grupisanje žena na ovaj način, nerazblaženo, prosto ište da promišljamo koliko je njih u zbirku ušlo prosto zato što je Skrobonja želeo da namakne bar neki minimum zacrtanog brojnog stanja.

 

No, mi se time nećemo baviti. Umesto toga, primetićemo sa zadovoljstvom kako se praktično ni jedna jedina od priča u ovom tomu ne bavi klasičnim vampirima, ne samo u smislu bremstokerovske gotike ili tvajlajtovske adolescentske proze, već, uopšte, vampiri su ovde najčešće upotrebljeni kao metafore koje izlaze izvan okvira readymade rešenja, uključujući tu srpsku mitologiju tako prisutnu u prethodnom tomu. Ova tendencija da se motiv vampira tretira ne kao dijalog sa tradicijom ma koje vrste već kao podsticaj za promišljanje stvarnog života ovde i sada je stvar koju treba svesrdno pozdraviti. I pozdravljamo je. Ako išta treba da istaknemo kao „žensku“ karakteristiku pisanja o vampirima u okviru balkanske proze, neka to bude ta zajednička ambicija da se vampir pronađe ovde, danas, među nama.  Valjano.

 

No, u smislu uspešnosti pričanja, u smislu kvaliteta proze koju smo ovde pročitali, valja i reći da je nivo zadovoljstva koji nam je čitanje pružilo bio u nelagodnom neskladu sa visokom reputacijom zastupljenih autorki. Da li su one naprosto slale Skrobonji svoja manje inspirisana dela zato što ih tema zapravo nije nadahnula, ili je ovo uistinu njihov najbolji pokušaj? O tome neka presuđuje neko upućeniji, evo kako je meni sve to izgledalo:

 

Topčiderski rubin: Laura Barna

 

Čini mi se da je priča koja otvara zbirku paradigmatična za gore iznesenu tezu. Laura Barna ima iza sebe decenije stvaralaštva i opus koji broji nekoliko zbirki priča, nekoliko romana i zbirki eseja, ali Topčiderski rubin je za mene priča kojoj očajnički fali urednička ruka, uradak od sedam strana koji mi je delovao predugačko već na dve trećine prve strane, raspisan, sklon bespotrebnim digresijama i neudobnom smeštanju poređenja tamo gde im mesto nije. Opširan opis Topčidera koji ovu priču otvara ne samo da je potpuno nepotreban u kontekstu njenog narativa već i ne deluje kao i jedan Topčider koji sam ikada video – a ja tamo takoreći živim.

 

No, hajde, impresionistički tonovi u Barninom pisanju su legitimne alatke, problem sa ovom pričom je što oni stoje gotovo potpuno nasuprot zapletu koji je nemušt, sav u naznakama, možda jasan autorki ali od čitaoca bezbedno zaklonjen naplavinama kitnjastih rečenica koje umeju da zazvuče ali nažalost uglavnom ne vode bogznakuda. Metatekstualnost – u zapletu figurišu neka istorijska imena – je dodatni sloj oneobičenja, trik, bojim se, za odvlačenje pažnje sa radnje koje skoro da i nema. A pošto stvari stoje tako, ambicioznost jezika kojim se priča i slika koje se njime posreduju mene su više frustrirale nego zabavljale. Priča u kojoj nemate likove (već samo imena) ali imate pasaž poput „Anica ni kao vampir ne uspeva da se izbori sa svojim psihičkim snagama. Okrenula ih je protiv sebe uništavajućom glađu za – njim, ali i za sobom.“ bi morala da ima protivtežu u jasnom pripovedanju ili bar u jasnom komuniciranju svoje osnovne teze. Topčiderski rubin ima samo intenzivan impresionistički naboj a meni to nije bilo dovoljno.

 

Da, ljubav nestaje: Jelena Lengold

 

Srećom, najveće mejnstrim ime u ovom tomu zbirke stiže odmah za Barninim petama i uspeva da popravi najveći deo štete u domenu raspoloženja čitaoca. Lengoldova u principu ide rizičnim putem odlučujući se za jednu neprekinutu meditaciju u prvom licu a koja se tiče srednjih godina, pretresanja životnog iskustva, razočaranja u ljubav ali i potrage za nečim što bi je nadomestilo, pišući, dakle gotovo stereotipno „ličnu“ priču kakvih u ovoj zbirci ne nedostaje (i, da ne bude zabune, ovde uključujem i muški tom), ali se na delu spasava jednim očigledno razrađenim stilom, umećem pripovedanja, elegantnom dinamikom i osećajem za ritam i vreme. Vampirski motiv ovde je toliko lako upleten u priču da mislim kako autorka uopšte ne bi imala problem da ovo proda i nekom sasvim strogom časopisu koji objavljuje prozu glavnog toka a njegov odnos sa uverljivim govorom kojim nam se obraća naratorka i toliko ubedljivim životnim situacijama da su stalno na ivici stereotipa ali ostaju uglavnom na dobroj strani, čini ovu priču jednom od boljih u obe ove knjige.

 

S one strane vremena i varke: Verica Vinsent Kol

 

Kao za pakost, sledeća je ponovo jedna meandrirajuća pripovest na granici čitljivosti kojoj je vidno nedostajao urednički rad. Sa jedne strane, svakako cenim to što Skrobonja nije neki konzervativni zanatljija koji će svaku priču na silu uglavljivati u tročinsku strukturu sa identičnim tehnikama pripovedanja, što ima sluha za lične pristupe temama, što nije žanrovski ograničen i sve to, ali sa druge mislim i da, kako je to sa ovom pričom slučaj, nekakva pripovedačka disciplina i jasnoća autorske namere moraju da se vide. S one strane vremena i varke je, kako i naslov sugeriše, jedna rasplinuta (na svega deset strana!) pripovest koja je meni delovala kao pismeni zadatak na slobodnu temu iz pera talentovanog srednjoškolca što je pokušao svoju fascinaciju određenim delima iz školske lektire da pretoči u nekakav onirični sastav. Tako se Luis Kerol i Herman Hese ovde baškare po narativu, sa likovima iz njihovih dela koji komuniciraju sa naratorkom koristeći često direktne citate iz svojih matičnih knjiga, sve to vođeno slabašnom autorskom rukom koja pokušava da se dotakne i nekakvih onostranih bića i odnosa tehnologije i istorije, ali koja najviše u prvi plan ističe svoju oduševljenost Heseom i Kerolom. Priznajem da od autorke koja ima iza sebe tri objavljena romana očekujem disciplinovanije pripovedanje a od urednika koji je objavljuje jače insistiranje na efikasnijoj postavci scena, boljem ritmu dijaloga i, povrh svega na uvezivanju narativa u nešto što bi delovalo ubedljivije, svrhovitije od ovog podugačkog prepričanog sna.

 

Ko ti gleda profil: Mirjana Đurđević

 

Mirjana Đurđević nažalost ne uspeva da mnogo popravi stvar pričicom od pet vitkih strana koja, doduše, teče mnogo bolje, narativno je primetno disciplinovanija i na nekom bazičnom nivou značajno življa i zabavnija od prethodne, ali čiji je neki dublji raison d’etre sasvim upitan. Usudiću se čak da kažem da je ova priča žene koja iza sebe ima desetak romana i kolekciju književnih nagrada nešto što bih očekivao da eventualno vidim u fanzinu lokalnog udruženja ljubitelja književne fantastike, pa da bih i tada očekivao da je autor neko ko u svojim možda dvadesetim godinama tek teše spisateljske skilove i izgrađuje izraz ne bi li do kraja došao do nečeg što vredi da se kaže. Ko ti gleda profil je, hm, metatekstualno parče proze koje, jasno vam je, govori o Fejsbuku i pokušava da vampirizam, kao vrstu socijalnog parazitizma poveže sa ovom, jelte, najvećom socijalnom mrežom na svetu. Sasvim časna ambicija, ali i potpuni pobačaj u realizaciji, mislim, jer ova priča se zadovoljava time da svoju tezu postavi, ali se ne zamara time da je istraži, ispita njene konsekvence, da na kraju kaže nešto o tim socijalnim mrežama i našoj potrebi da ih koristimo (ili u slučaju nekih od nas – o našem gađenju i odbijanju da ih koristimo). Umesto toga dobijamo pregršt imena koje poznajemo sa lokalne književne (fandomske mahom) scene i valjda u kikotanju što smo deo interne šale treba da nam promakne da ova pripovetka na kraju ne govori ništa. Ali makar to radi brzo.

 

Barbara ispred ogledala: Veronika Santo

 

Obradovao sam se imenu što ga na žanrovskoj sceni pamtimo unazad nekoliko decenija i Veronika Santo je uspela da me prilično odobrovolji svojom pričom. Nije ovo neka šokantno originalna ili divljački energična proza ali jeste u pitanju primer urednog, ekonomičnog pripovedanja u kome nema neistesanih digresija i nezauzdanih metafora, u kome su likovi znalački izvajani i u kome se zna šta se želi reći i za to se koristi tačno dovoljan broj scena i reči u tim scenama. Santova motiv vampirizma elegantno upliće u širi društveni kontekst pričajući o prilično večitoj temi bračnog partnera koji ljubav i ravnopravnost menja za ekonomsku sigurnost i zaštitu i onda dovoljno suptilno prikazuje cenu koja se na kraju plaća, bez nekakvog naknadnog mudrovanja, bez „žanrovskih“ scena koje bi dodatno pojasnile jasne i odmereno iznesene poente. Primer ekonomičnog, pribranog pisanja koje ima šta da kaže, čak iako smo to sve već čuli.

 

Opušak iz Fridine urne: Mirjana Marinšek Nikolić

 

Mirjana Marinšek Nikolić je etabliran autor na više od jednog polja, sa zavidnom količinom objavljenih proznih i teorijskih dela, ali sudeći po ovoj pripovetci, kratka priča nije njena najjača strana. Opušak iz Fridine urne će biti potpuno neshvatljivo prozno sočinjenije svakome ko ne zna ko je Frida Kalo, ali i onima koji znaju, nažalost, neće doneti bogznašta. Ponovo, posla imamo sa prozom koja je naglašeno i namerno nedorečena, sa bogatstvom (fantastičnih) motiva koji su prigodno bizarni da se uklope uz latinoamerički štimung koji se sugeriše, ali sa narativnom disciplinom toliko labavom da je fabulu teško, skoro nemoguće pratiti. Likovi se uvode i izvode za potrebe udeljivanja jednog monologa, protagonistkinja najveći deo priče provodi u mislima koje slobodno blude, baveći se životom i delom Fride Kalo i sve to može da bude raspoređeno bilo kojim redosledom, pri čemu se ovaj odabrani za štampu ne čini ni po čemu superioran u odnosu na neki drugi.  U ovoj raspričanoj, lutajućoj prozi gube se pomenuti interesantni motivi, interesantne ideje o odnosu tela i identiteta i sve što nam ostaje je naporna kontemplacija bez jasnog cilja i bez konačne isplate u vidu neke elegantno isporučene poente.

 

Izvin’te, šta je s mojom kiflom?: Branka Selaković

 

Iako se u priči Branke Selaković vampirizam pojavljuje u potpuno devetom planu, takoreći kao fakultativan motiv bez koga priča ne samo da funkcioniše već i funkcioniše bolje, ovo nije nezabavan komad proze. Pre svega se valja pohvaliti neposrednost izraza: i ovo je priča o ženi koja prolazi kroz kontemplaciju o svojim srednjim godinama, ali je odnos unutrašnjih monologa i pričanja o konkretnim događajima sa učešćem konkretnih likova dobro pogođen i Kifla na kraju ispada jedan dopadljiv ogled na temu „kako izgleda noćni izlazak u Beogradu kada imate previše godina a premalo iluzija“. Naravno, ni jezik ni svetonazor kojima barata protagonistkinja ne moraju vam biti nužno simpatični, ali im se ne može poreći sočnost, zdrava količina samoironije i energija. Da kažemo to ovako: načelno me nije bilo briga ni za glavnu junakinju priče ni za njene kompanjone ni za život koji žive, u stvarnom životu na ovakve ljude ne bih potrošio ni trideset sekundi razmišljanja (jer ipak, mora se razmišljati o Spajdermenu! Betmenu! Panišeru!!!), ali čitanje o njihovim noćnim strahovima, žudnjama, iluzijama i razočaranjima je bilo sasvim prijatna rabota na ime životnosti koje im je udahnula autorka.

 

Revolucija: Dragana Matović – D.

 

Revolucija je jedna od retkih naglašenije žanrovskih priča u ovoj zbirci, jedan, uslovno rečeno, naučnofantastični triler u kome ima svega što čovek može da poželi u ovakvoj prozi: represivnog sistema protiv kojeg je sevap pobuniti se, zastrašujuće globalne zavere koja stoji iza tog sistema, tuče, seksa. Ali svemu tome fali prilična količina razrade. Dragana Matović je solidno skicirala priču koju želi da ispriča a onda je pokušala da je i ispriča sa apsolutnim minimumom slova i to je, opet da ne bude zabune, sasvim legitimna ambicija. Ali u svom tom povezivanju tačkica scenama akcije i brzim dijalozima se ipak gubi ono što bi anglofoni nazvali world building i čitalac, bojim se, na kraju ostaje samo sa pomenutom skicom u rukama. Likovi jedva da su živi i veoma je teško sa njima uspostaviti nekakav odnos a koji bi nas privukao na njihovu stranu i nagnao nas u navijanje glede njihove borbe protiv sistema koji ispod populističke fasade krije mračnu parazitsku tajnu. Hoću reći, sve bi ovo na većem broju strana, sa više prostora da se oslika svet, da se izvajaju likovi, da se uspostavi atmosfera koju posle preokreti treba da nasilno promene, sve bi to dakle, značajno bolje funkcionisalo. Ali to treba sesti i pisati, naravno. Ovako, dobili smo glavne motive koji stoje tu gde jesu, nerazrađeni, više kao podsetnik kojim bi putem išla novela sa ovim zapletom, i dobili smo izuzetno jeftin pančlajn koji revoluciju iz naslova čini trivijalnijom nego što smo se na početku nadali.

 

Moj hrčak je vampir: Ivana Milaković

 

I kad smo već kod skica… I ova priča Ivane Milaković mi deluje pre kao sinopsis za priču  nego kao priča sama. Ivana je među mlađima u ovoj zbirci ali je objavljivan autor i ima izgrađenu rečenicu i, srećom, operisana je od pompeznosti i pretencioznog stila koji opterećuje mnogi uradak u ovom tomu, ali sa druge strane, njeno pripovedanje, na osnovu recimo tri njene priče koje sam do sada čitao, mora konačno da krene da se razvija inače nikuda nećemo stići. Hrčak je, kao i prethodni njeni radovi koje sam čitao prilično jako utemeljen u Ivaninom privatnom životu i mada kažu da treba pisati o onome što dobro poznajete, mislim da bi Ivani izuzetno koristilo da samoj sebi postavlja veće izazove i pokušava da piše o stvarima koje nisu deo njenog svakodnevnog iskustva. Ovako, pripovedanje je pravolinijsko, ravno, sa izlaganjem događaja onako kako su se nizali tokom vremena, bez primetnog emotivnog angažmana na strani naratorke, bez, čak, utiska da sem likova (mahom životinjskih) koji imaju neku ulogu u priči, uopšte iko i postoji na svetu. Sa naratorkom je izuzetno teško identifikovati se jer joj, uprkos utemeljenju u ličnosti autorke, nedostaje ličnost – nema sumnji, strahova, afekata, strasti koji bi na neki način obojili natprirodne događaje koji joj se pred očima odvijaju. Umesto toga, ona je skoro pa nezainteresovani beležnik promene paradigme na globalnom nivou, neko ko nam ravnim glasom prepričava nešto što bi u teoriji bila izvanredno dramatična fantastična priča o radikalnoj promeni lanca ishrane na planeti, kondenzujući na poslednjoj strani ogroman deo vremena i događaja kao da je autorki i samoj bilo dosadno da o tome piše. Sinopsis. Čitljiv, svakako, disciplinovano ispričan, ali ipak samo sinopsis.

 

Ples bez kraja: Biljana Malešević

 

Ovo je do sada najbolja Biljanina priča koju sam pročitao, mada sam ih možda sve zajedno pročitao tri, u potpunosti propustivši njen roman izašao za Tardis. Ali ova je najbolja, sa najbolje urađenim likovima i najubedljivijim polaroid-slikama iz života. Problem je, a problema izgleda mora biti, u tome što su ovo zapravo dve priče u jednoj, nejednakog kvaliteta. Jedna je manje interesantna, mada korektno zamišljena hronika širenja neobične bolesti Zemnim šarom, bolesti koja zbunjuje naučnike i uzbunjuje mase, sve posredovano kroz emisije vesti i izveštaje. To da ova bolest zapravo stvara rasu vampira na svetu za nas i nije neko iznenađenje i kraj priče koji nam to potvrđuje je očekivan i mada pristojno ispisan, ne preterano uzbudljiv. Ali druga priča unutar ove je zapravo storija o bračnom paru u kasnim tridesetim koji je svoj odnos započeo neimpresivno a zatim razvijao sve gore i Biljana ovde usudiću se da kažem majstorski oslikava atmosferu otuđenosti unutar četiri zida, bračni zatvor u kome su supružnici istovremeno robijaši i stražari. Prikazi scena iz bračnog života imaju jednu naturalističku težinu, terajući vas da kažete „da, baš je tako“ i Biljana sve do pred kraj uspeva da me održi u tenziji, ispuštajući me samo u fantastičkom finalu koje uprkos zanatskoj korektnosti nema snagu onoga što mu je prethodilo.

 

Lipova Zgrada: Sanja Pavošević

 

U vremenu koje je proteklo između prošle Paladinove tematske zbirke i ove, Sanja Pavošević je izgubila ime Alisa koje je dodavala iza svog prezimena ne bi li zbunjivala naivan svet poput mene, ali je i njeno pisanje, sudeći po razlici između dve priče, poozbiljno napredovalo. Lipova zgrada nije sjajna priča ni po jednom kriterijumu koji bih se usudio da citiram, ali je disciplinovano pričana, sa jasnim motivima, sa interesantnim zapletom i pozadinskom slikom sveta koja, iako grubo ocrtana, uspeva da ubedi čitaoca. Postapokaliptični svet u kome vampir proždire naivne dečake a lovac na vampire ispada duševan čovek sklon kršenju pravila u svetlu promene paradigme – solidna je to postavka i mada, ponavljam, ne mislim da je ovo neka izvrsna proza, ona je makar časna u nameri da ispriča priču sa jasnim dramskim motivima, sa likovima koji se do kraja radikalno promene na naše oči, i sa izvedbom koja je tehnički korektna. U zbirci gde ima nekoliko potpuno pogubljenih narativa, Sanjina priča je pozitivan primer umeća pripovedanja.

 

Kako su prošli dani mrmota: Neda Mandić-Spasojević

 

Nedina priča u prošloj Paladinovoj zbirci mi se bila prilično dopala, pa sam sa dosta entuzijazma uronio i u ovaj trodelni uradak kriminalističkog zapleta i britkog jezika. Moram da kažem da su mi Mrmoti na kraju bili manje interesantni najpre jer se radi o priči koja je na ličnom planu naratorke manje dramatična, ali valja ovde svakako pohvaliti siguran ton pripovedanja i pamtljive likove.

 

Mrmoti su, zapravo, pripovest o ženama srednjih godina u potrazi za ljubavlju, nežnošću, razumevanjem i svim onim stvarima koje mi surovi muškarci ne priznajemo za značajne, dok se bavimo seksom, drogama i rokenrolom, ali ta potraga protiče elegantno, na pozadini rešavanja bizarnog kriminalnog slučaja sa elementima vampirizma. Ključna je, držim, Nedina veština u domenu oblikovanja likova koji deluju uverljivo, koje ona pokazuje sa preobiljem mana, ali opet tako da se lako identifikujemo sa njima i, najvažnije, sa dovoljno uzdržanosti da se ne sklizne u Seks i grad stilizacije, tako da i mi mužjaci ovo možemo da čitamo bez škrgutanja zubima.

 

Cigarete: Mina Todorović

 

Bio sam ubeđen da sam Minu Todorović ranije čitao, ali pošto sam suviše lenj i za romane koji nisu opisivani kao „epska fantastika za decu“, ispalo je da je ovo moj prvi susret sa njenom prozom. I, Cigarete su interesantna priča, bazirana na za mene primamljivim motivima, gde se ideja o tome da su vampiri između ostalog izvanredno erotična bića koja zavode više nego što uzimaju silom transformiše u potentno promišljanje prostitucije, moći koju objekat ima nad subjektom i sličnih tema. Jezički, Mina  je više nego siguran pripovedač, bez gubljenja među nekoliko glasova kojima govori, ali je dramaturški, struktura priče možda i preambiciozna za broj strana koji joj je dodeljen. Da ne bude zabune, nije ovde ništa do kraja ostalo nejasno ili nedorečeno, samo mislim da je priča u priči (u priči) dosta veliki zalogaj za nešto što ima skromnih dvadesetšest strana i da je dobar deo raspleta, iako zanimljivog, na kraju ispao prepričan više nego ispripovedan sa neutaženom željom na strani čitaoca da vidi još interakcije između protagonistkinja koje je, uprkos njihovim svakako nesavršenim ličnostima, do kraja zavoleo.