ImprovE 2.6, Kuća Kralja Petra I – Kulturni centar Majdan, 15. Jun 2013.

 

Hiperakcelerirani tempo mog uzbuđenjima ispunjenog rokenrol života povremeno znači i da u nekim stvarima nemam vremena da potpuno uživam jer istovremeno treba da se posvetim i nekim drugim stvarima (i u njima takođe uživam). Mislim, jasno je da je to „problem“ samo u nekom zbilja slobodnom tumačenju značenja ovog pojma, ali svejedno, danas je ovo pravilo značilo da, recimo, nisam imao dovoljno vremena da se nauživam u najnovijem izdanju ImprovE inicijative.

   vlcsnap-2013-06-15-19h22m17s118 

Zapravo, dok ovo kucam, ImprovE 2.6 još uvek traje i trajaće još par sati, tako da se moji utisci bave samo otprilike četvrtinom današnjeg programa. Ako požurite, skoro sigurno ćete stići na završetak. A vredelo bi.

 

Za razliku od dosadašnjih ImprovE večeri koje su bile posvećene „klasičnijoj“ slobodnoj improvizaciji, današnji je hepening razbucao ionako labave hijerarhijske strukture i postavke i mada sam isprva bio po malo skeptičan spram toga kako se u ovom gradu na brdovitom Balkanu može organizovati muzički događaj ove vrste, kada su se stvari pokrenule, mislim da je lako dostignuta većina ciljeva koje su ImprovE pregaoci sebi danas postavili.

 U osnovi današnjeg događaja – koji koncertom ne mogu nazvati jer on niti je imao pretenzije da to bude, niti je imao osnovne prerogative za tako nešto (binu, ozvučenje, publiku) – stoji filozofija La Monte Younga, jednog od najvažnijih kompozitora muzike dvadesetog veka, čoveka koga ne samo rutinski prepoznajemo kao oca minimalističke muzike, već i nekoga ko je svojim interesovanjima za neevropske muzičke tradicije (pre svega indijsku) u zapadnu muzku uneo revolucionarne promene. Pre svega na nivou štimovanja i definisanja harmonije i tonalnosti, naravno, ali zatim i u okvirima same forme kompozicija. La Monte Young je jedan od onih kompozitora čiji je cilj uvek bio da se muzika, ma koliko njena pozadina cerebralna bila, otrgne medveđem zagrljaju akademije i prožme se sa životom koji nema mnogo zajedničkog sa artificijelnim ograničenjima i pravilima do sada važeće muzičke teorije. Izuzetno dugačka trajanja njegovih kompozicija, dinamička ujednačenost, statičnost, akcentuiranje „pravih“ harmonskih rešenja, sve ovo je bilo deo Youngovog nastojanja da muziku dovede u sklad sa ostatkom čovekovog okruženja, da je učini, ako tako smem da kažem, prirodnom, da, sledeći pitagorejska učenja, pronađe harmoniju kosmosa koju će onda čovek moći da koristi na polzu drugih, ne samo zvučnih harmonija.

 

Naravno da je čak i među sledbenicima povremeno bilo sumnje pa i otvorenih protesta protiv Youngovih načela – Tony Conrad je snimio i album pod nazivom Slapping Pythagoras gde je objasnio svoje probleme sa pitagorejskim pristupom harmoniji – ali nema sumnje da je muzika koja ostaje iza Younga obeležila svoje vreme, promenila način na koji slušamo (i stvaramo) muziku i da će, s obzirom da su neke od njegovih (i pod njegovim uticajem pravljenih) kompozicija i instalacija dizajnirane da traju decenijama i vekovima, nadamo se obeležavati i ostatak ljudske istorije.

 vlcsnap-2013-06-15-19h22m24s199

Elem, Igor Čubrilović je za danas na sebe preuzeo ulogu usmerivača muzike koja je u veoma prijatnom ambijentu kuće Kralja Petra Prvog na rodnom nam Senjaku trebalo da traži kosmičku harmoniju i, zadovoljan sam da izvestim, barem u ovih sat vremena koje sam tamo proveo, bila na veoma dobrom putu da je nađe.

 

Instruirani da donesu adekvatne instrumente, muzičari su se slobodno prijavljivali da učestvuju u izvođenju ove muzike i rasporedili se po lepom, velikom dvorištu ovog zdanja, premašujući višestruko broj pripadnika „publike“, dakle ljudi koji nisu došli da na bilo koji način ovde sviraju. Ovo je, u teoriji hendikep za ovaj događaj jer muzika koju niko ne čuje sigurno ne može sama da dovede kosmos u harmoniju, no, barem mojim ušima, dakle ušima posve nepristrasnog slušaoca (i posmatrača), sve je to imalo puno smisla kada je sa svirkom započeto.

 vlcsnap-2013-06-15-19h22m54s244

Zamišljeno kao ni koncert ni predstava ni instalacija, ovo danas je na kraju ispalo jedan veoma prijatan piknik među prijateljskim ljudima od kojih neki drže instrumente i puštaju iz njih dugčake tonove onako kako im je prepisao Igor Čubrilović. Razbacani po travnjaku, sedeći na stolicama ili šetajući se po dvorištu, muzičari su svi dosledno pratili pravila kompozicije, proizvodeći jedan, neću da preteram ako kažem čudesan splet zvukova koji ne samo da nisu bili ugrožavani idejom da oko tih zvukova ljudi pričaju, deca trčkaraju, i prolaznici zapitkuju, nego je ovaj socijalni žamor zapravo pojačao ceo doživljaj. Sigurno je da bih u ovoj umirujućoj, harmoničnoj muzici uživao i da sam je slušao mirno sedeći i zatvorenih očiju obraćajući pažnju na svaki molekul zvuka u sobi, ali je upravo njeno smeštanje u jedan relaksiran socijalni kontekst koji podstiče kretanje donelo tu komponentu harmonije koja nadilazi pitagorejske ideje o tonalnosti zasnovanoj na matematičkim pravilnostima.

 

Ali na njima svakako počiva. Ova muzika je od „klasičnog“ La Monte Younga odstupila tek utoliko što je po volumenu podešena tako da se ne čuju svi zvuci sa bilo kog mesta na kome biste mogli da se zateknete u dvorištu (Young načelno voli veoma glasne zvuke), ali je ovo upravo podstaklo kretanje kroz prostor, remiksovanje kompozicije okretanjem glave i hodanjem, pronalaženje novih harmonskih intervala tako što ćete proći pored ionako šetajućeg saksofoniste, upariti ga na kratko sa violončelistom, osmehnuti se detetu koje svira harmonijum, slušati telefone Igora Čubrilovića i Igora Štanglickog ostavljene na različitim mestima u bašti da drže jedan ton dok ih baterije ne izdaju, snimiti Milanu Zarić kako trči sa sintisajzerom na baterije, gledati momka koji svira melodiku, završiti pred Čubrilovićevom gitarom koja sama za sebe peva uz Ebow…

 vlcsnap-2013-06-15-19h23m00s49

Umeren volumen je dakle ono što podstiče inicijativu od strane slušoca, a Younguova/ pitagorejska ideja o pravilnoj intonaciji tom slušaocu donosi uistinu blagosloven spokoj slušanja harmonije koja, koliko god puta da smo je čuli (a čuli smo je, Young je svoj revolucionarni „Dobro naštimovani klavir“ napisao pre skoro pedeset godina) uvek zvuči sveže, životno, ispravno. Nije se sa matematikom nikada bilo šaliti i Tony Conrad, koliko god da je dobre muzike napravio, možda je i malo preterao u svojim napadima na pitagorejstvo.

 

Da čak i u danu kada se Jelena Karleuša sprema da svojim divstvom pokori Beograd možemo da čujemo ovako gracilnu i ispravnu muziku, na lepom mestu, iz ruku i usta ljudi koji veruju u harmoničnost egzistencije zasnovane na pravilnoj raspodeli pre svega frekvencija a možda i ponečeg drugog je lepa stvar. Da tu muziku možemo da čujemo ne samo na ovoj planeti već usred ovog grada je veoma važna stvar. Ako požurite, stići ćete da čujete kraj.

 

Petnaestak minuta, zabeleženo samo za vaše oči i uši

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: