Whitesnake, Kalemegdan, 14. Jun 2013.

Gledanje Whitesnakea jedan dan posle gledanja PiL je prilika da se podsetimo nekih bitnih životnih lekcija. Ne samo onih očiglednih tipa „David Coverdale je ostario na seksepilniji način od Johna Lydona“ ili „Metalci prave najbolje balade“ već i nekih malo više otrežnjujućih. Recimo, prosek godina publike na Whitesnakeu je bio značajno niži od onog na Public Image Limited, potvrđujući još jednom – sumornu ili ne – istinu da je stadionski rok komunikativnija muzika od te neke pop-avangarde. Za PiL, iako je i tamo omladine bilo, možda još uvek važi da morate sazreti da biste ih slušali (posle tridesetpet godina karijere!!!!!!!), dok Whitesnake, koji takođe ove godine slave tridesetpetogodišnjicu rada (krstivši godinu jubileja parolom Year of the Snake) imaju značajno skromnije kriterijume: dovoljno je da ste pijani ili blago seksualno frustrirani. A ko od nas to bar nekoliko puta u životu nije bio?

 

Kad sam ja bio negde peti razred, Whitesnake je bio lektira. Ne pričam ovo da bih sada ovom bendu pridao neke dimenzije značaja koje mu nikada nisu sledovale – a koje bi magično objasnile moje prisustvo na ovom koncertu – već zato što je to bila sušta istina. Iako star tek pola decenije u to doba, Whitesnake je smatran klasikom (velikim delom i na ime legata Deep Purple čija su tri člana bila i u ovom bendu) i mada nikom od nas (sem Pekaru starijem, kad je krenuo u sedmi razred) nisu bili najomiljeniji bend, određeno poznavanje njihovog opusa i poštovanje za kompozitorske i izvođačke skilove se podrazumevalo. Većina nas je tada slušala malo žešći metal – prevashodno Iron Maiden, Motorhead, Judas Priest, te razne NWOBHM izgrednike koji su nas par godina kasnije doveli i do Metallice, Slayera itd. – ali Whitesnake su tretirani kao abeceda težeg roka i uostalom ogledni primer kako se pišu hit pesme koje može da svari i generacija vaših roditelja a i vama ne pada teško da ih slušate.

 

I, sad, večerašnji koncert je sve ovo potvrdio u najeminentnijoj mogućoj formi. Whitesnake je očuvao najveći deo svog (sad to već mogu da kažem) prilično bezazlenog šarma kroz tri decenije rada i bezbrojne promene i podmlađivanja postava i David Coverdale danas predvodi rutinirani cover band koji izvodi opus kao stvoren za konzerviranje i izvođenje najviše u nastojanju da se prikaže ta inicijalna inspiracija da se izgradi bend koji će zvuk Deep Purple uzeti kao osnovu (malo bluza, mrvica soula, dosta heavy rocka i bugija), ali ga očistiti od eksperimentalnih ambicija i simfonijskih halucinacija, spakovati ga u pevljive pesme i izbaciti karlicu u smeru najbliže gomile ženskih lica. Whitesnake danas je, dakle, jedna potpuno nostalgična pozorišna predstava o pevaču koji je do dolaska u Deep Purple bio podebeli asocijalni gik sa moćnim glasom i nultim stepenom socijalne snalažljivosti a koga je onda terapija Ritchiejem Blackmoreom transformisala u belu zmiju na čije se prepone žene zatrčavaju slepo poput kakvih samonavođenih seksualnih projektila. I tako sledeće tri i po decenije.

 

To je svakako jedan od razloga što je teško Whitesnake u ijednom smislu shvatiti ozbiljno – danas ili pre trideset godina – naprosto, ovo je bend koji stilski i tematski fokus izdigao na nivo monomanije, kombinujući teške ritmove i harmonične refrene da provede decenije šapućući na uvo ženama slatke laži začinjene zahtevima da one zauzvrat isporuče pičku. Ako to deluje kao prepojednostavljena sinteza motiva i tema Whitesnake, uradite mali eksperiment: zamenite svako pojavljivanje reči „ljubav“ u pesmama Whitesnake rečju „pička“ i videćete kako se jasno ocrtava Coverdaleova opsednutost osvajanjem ovog dela ženske anatomije („daj mi celu svoju pičku noćas“, „više neću biti budala zarad tvoje pičke“, „ja sam lovac na pičke, mala“), kako se u svetlu ove promenjene perspektive sva njegova bežanja u nekakve refleksije o nevoljama koje je u životu trebalo preživeti i iz njih izaći jači same razotkrivaju kao žvaka koju valjate na uvo pijanoj metalki u dva ujutro u ćošku bučnog (i smrdljivog) kluba ne biste li joj samopoštovanje podigli spustili do nivoa koji će joj omogućiti da spava sa vama. Bar jednom.

 

Elem. Zahvaljujući promenama u režimu saobraćaja i generalno relaksiranom stavu ka konceptu proticanja vremena, stigli smo da čujemo samo poslednje dve pesme Kraljevskog Apartmana koji je, iskusno, kao predgrupa najavljen samo par dana ranije. A kad kažem „najavljen“ mislim „uglavnom prikrivan“. Sudeći po reakcijama po Internetu ali i na samom koncertu, Lotke i njegov kru nisu baš bili odviše dobrodošli. No hajde, ponekad se i u besu pravi najbolja muzika.

 

Sa Apartmanom ja, poznato je, imam lep odnos kritičke simpatije, ali i ovih sedam-osam minuta njihovog nastupa što sam video je bilo dovoljno da me podseti zašto je u pitanju još uvek – posle koliko? Dvadeset godina rada? – drugoligaški sastav za provincijske publike (a ja sebe, da ne bude zabune ubrajam u tu provinciju). Na stranu relativno tih zvuk – to je usud predgrupe na stadionskom koncertu – ali Kraljevski Apartman pored sve tehnički korektne izvedbe svojih derivativnih ali time meni sasvim dragih pesama – nažalost na bini deluje kao tezgaroška ekipa iz nekog od gradskih klubova koja više pazi da nabode sve note (i ne pokida, nedajbože, pritom neku žicu) nego da nas ubedi kako iza sve te nominalne težine emocije i zajebanosti stava ima ikakvih ljudskih bića. „Posle Oluje“, kojom se nastup završava je meni savršeno okej pesma u studijskoj verziji ali uživo Apartman ne samo da ne postiže njenu zlu energiju – već je težište na pomalo patetičnom refrenu – nego i ni jedan od muzičarta ne mrda s mesta dok je izvode. U, dakle, krešendu nastupa, u trenutku kada se u publiku baca poslednji atom emocije i snage koga imate, Lotketov bend stoji na svojim pozicijama i trudi se da korektno odsvira metal koga su klinci isto ovako svirali pre tri decenije. Ne može to tako. Naprosto ne može.

 

Dobro, Whitesnake koji dolaze iza pokazuju šta znači profesionalan odnos prema svirci sa dobro naučenom spontanošću i uvežbanom opuštenošću na bini. Coverdale je u šezdesetdrugoj godini značajno aktivniji i zabavniji na sceni nego u vreme kada je pevao u Deep Purple i  do kraja svirke ostaje neodoljivo šarmantni i seksepilni gospodin čiji glas (i stas) kriju neslućene perverzije, a početak koncerta se koristi da nas provoza kroz ceo tonalni spektar koga njegov glas i dalje može da pokrije – od njegovog prirodnog baritona, gde se i dalje oseća najudobnije, reklo bi se, pa do naučenih falseta koji mu nikada nisu sasvim išli od ruke ali je uvežbao da ih koristi kao interpunkciju u pesmama.

 

I večeras je, još više nego pre par godina kada su otvarali za Judas Priest, ova interpunkcija naglašena. Coverdale je izvanredan pevač (mada, kao što je i Sloba Vlaketić juče rekao, Gillan je naš čovek), naročito u donjim i srednjim registrima gde ima tako savršenu kontrolu nad dinamikom, vibratom, mini-krešendima da imate utisak da žene oko vas svršavaju čak i dok priča a od pričanja do pevanja ga deli samo najtananiji treptaj larinksa, no veliki deo koncerta večeras umesto njega pevaju gitaristi, prihvatajući sve bridževe i refrene, popunjavajući dosta rupa po strofama, oslobađajući šefa za efektne pančlajnove, ali i, u velikoj meri, puke zvučne efekte. Ovo posebno važi u momentima kada treba izvući neke od visokih tonova. Zašto je Coverdale ikada sebe ubedio da treba ovako da peva – ne znam. U Purpleu je ovo umesto njega radio Glenn Hughes, ali, naročito od 1987. godine na dalje, Coverdale je i sam krenuo u ovu priču i to mu danas, kada grlo više nije elastično ko što je nekad bilo – naprosto ne ide. Falseti su mu nedostižna ambicija pa se i Still of the Night, recimo, koja zatvara koncert, oslanja na horske refrene mnogo više nego na orgazmične krike kojima nas je te lepe 1987. godine David ubedio da u sebi krije i jednog čitavog Golijata (to jest Roberta Planta).

 

Dobro. Na stranu to sve, Coverdale možda peva manje nego nekada, ali peva dobro i diriguje bendom izvrsnih muzičara koji sve što treba sviraju kako treba. Tommy Aldridge je ponovo za bubnjevima i, naravno da je to jedan kiborg na delu sa tako perfektnom dinamikom da meni, koga ni najozbiljniji kompresor ne uspeva da spase, od ovoga idu suze na oči. Ali nije samo Aldridge takav – ceo bend je apsolutno perfektan, džukački prljav kad treba, čist kao suza kad treba, spontan i opušten, ali naravno potpuno uvežban i izdrilovan u toj opuštenosti.

 

To je, dakako i razlog što Whitesnake nikada nije bio moj omiljeni bend – ta mejnstrim diktatura forme, klinička proizvodnja pesama, raspoloženja i motiva, koju ovi ljudi bez greške provlače i na tridesetpetogodišnjicu. Poštujem, naravno da se to nekome sviđa mnogo više nego meni ali taj neko nema dovoljno muzičkog ukusa već samo ceni dobru produkciju.

 

No, da ne bude da Coverdale nikada nije umeo da napiše nešto vredno pamćenja, naravno da ima tu lepote. Don’t Break My Heart Again, recimo, je prva Whitesnake pesma koju sam ikada čuo (Diskomer, Studio B) i večeras je ona druga u set listi, i njena dvočetvrtinska diktatura i dalje zvuči autoritativno i snažno. I, recimo, Here I go Again mi je i dalje nekako razoružavajuće naivna u svojoj optimističnoj grandioznosti, sa mrvicom sladeovskog glam roka u refrenu… Prepričavanje te pesme mi je na jednom pismenom zadatku iz srpskog donelo, posle neke tri četvorke za redom – peticu. Pa nije to slučajno.

 

No, u suštini, Whitesnake uživo su proslava dobrog raspoloženja – Coverdale razvija veliku zastavu sa logom benda i srpskim grbom koju je dobio od publike, peva ljubavnu pesmu bradi svog basiste na melodiju Is This Love, toplo se zahvaljuje publici na decenijama podrške – u kojoj, kada se čuje dobra hevi metal pesma (recimo Ready an’ Willing) , to bude sasvim poštena predstava.

 

Ali, s druge strane, bezdušnost stadionskog roka ovde takođe gazi svom snagom. Naravno, svi muzičari sviraju jednostavnim, prenaglašenim stilom prilagođenim dimenzijama događaja, nije to problem. Više je problem što je sve, do u najmanji detalj predodređeno, navežbano, determinisano. Svaki tuš na kraju pesme je uvežban, već po minutaži znate kada će se bend povući u bekstejdž da bi se gitaristi igrali svojim solažama (ponovo kombinacija umereno zahtevne tehnike i prenaglašenih telesnih gestova), znate tačno koliko će minuta Tommy Aldridge svirati svoj dosadni bubnjarski solo pre nego što baci palice u publiku i krene šakama da udara po kožama u već najmanje deset godina istom ali zanimljivijem delu svog sola. Znate koliko će trajati pauza između „kraja“ koncerta i početka bisa. Sve se zna. Ovo nije „pravi“ rokenrol. Ovo je njegova interpretacija za ljude koji ga se više baš i ne sećaju.

 

Ali, hej, tih ljudi je ovde bilo i po dvadesetpet godina mlađih od mene. Treba i njima nekada da bude lepo.

 

Whitesnake, Belgrade, Serbia, 14 June 2013 Part 1

Whitesnake, Belgrade, Serbia, 14 June 2013 Part 2

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: