Slayer, Newsted, Rapid Force, Kombank Arena, 25. Jun 2013.

Da bismo ispravno razumeli domete ovog mog prikaza večerašnjeg koncerta u beogradskoj Areni (i je li ikada bilo bolje nazvanog objekta za jedan ovakav spektakl buke i besa?) potrebno je da usvojimo neke jednostavne aksiome: Slayer su jedan od najvažnijih metal bendova svih vremena, inovatori, revolucionari, mesije. Slayer su snimili (možda?) najbolji metal album, a (svakako) najbolji thrash metal album u istoriji (ako ne znate koji, to me užasno rastužuje). Prilika da ih vidimo u Beogradu, iako su pre nekoliko godina nastupili u živom blatu Exit Festivala je zbog toga imala istorijsku težinu nimalo olakšanu time što je Jeff Hanneman umro pre svega mesec dana a Dave Lombardo pre nekoliko meseci izbačen kada se drznuo da postavi pitanje podele novca sa turneje.

Naravno da su Slayer danas biznis, da je to preduzeće sa dva direktora koji doduše vole muziku ali nemaju mnogo motivacije da se unutar te iste muzike bave kojekakvim istraživanjima i inoviranjima. Slayer je, priznaćemo i to, dovoljno istražio i inovirao u svojoj karijeri i ako iko ima pravo da cementira svoj stil i drži ga se do kraja života (pa makar i ne otišli svi na onaj svet šmekerski kao Hanneman, boreći se sa karnivornim virusom i cirozom jetre) bez straha da nešto propušta, to su Tom i Kerry. S druge strane, Tom i Kerry su i očigledno nezainteresovani da pregovaraju o ičemu što bi ugrozilo njihov uhodani sistem za obezbeđivanje protoka kakvog-takvog keša (rokerski hleb nikada nije imao više kora no u ovim kriznim vremenima) pa su tako i incidenti kao što je smrt kolege i sabrata ili izbacivanje ikonički važnog bubnjara za njih verovatno samo malecke džombe na drumu kojim se sigurno vozi oklopljenim tur-busom. Hannemana će na ovoj turneji zameniti Gary Holt iz Exodusa, a umesto Lombarda, evo nama ponovo Paula Bostapha na bubnjevima.

Pored ovog pomalo ciničnog stava, ali poso je poso a biznis je biznis, Slayer su u Beograd doneli i reputaciju pomalo umornih zvezda. Brojna svedočanstva na JuTjubu su mi pokazala kako poslednjih godina Tom Araya naprosto više ne uspeva da otpeva ni pola onoga što je pre dvadeset ili trideset godina utemeljio kao osnove svog stila, dok je muzika zvučala korektno ali ne uvek i poletno ili, znate već, ubojito kako bi Slayer uvek morao da zvuči. Bilo je tu zebnje, opravdane, ali to nije značilo da se ovaj koncert može propustiti.

Mnogi izgleda nisu mislili tako jer je i pored relativno popularne cene karte, Arena bila relativno nepopunjena. Naravno, to što je Slayer gledalo svega 3-4 hiljade ljudi je sa jedne strane sramno (Whitesnake je skupio 15 hiljada pre desetak dana, Bajaga prošlog vikenda svih 30 a Slayer su ipak i za jedne i za druge gospoda i muzička avangarda) ali sa druge i sasvim ispravno. Ovo je i dalje muzika toliko utemeljena u suvoj agresiji, toliko lišena stilističkih elemenata, ukrasa i formalnih sadržaja svojstvenih svoj pop muzici uključujući metal, toliko čista muzika, da je sasvim okej da Slayer gleda samo relativno mali broj posvećenih.

Važnost Slayer, koju toliko ističem, nije zasnovana samo na dobrim interpretacijama dobrih pesama, mada je to značajno, već je i dakako u tome kako su gotovo svojeručno pogurali evoluciju metal muzike u smeru koji je zatim diktirao trendove sledeće tri decenije. Dok su se bay area thrash kolege još uvek mlatile sa ostacima bluz nasleđa, a njihov je zvuk obilovao prljavštinom smatranom sastavnim delom metala, Slayer je skoro bez najave napravio ogroman evolutivni skok, prezentirajući svetu thrash metal očišćen od „rokerskih“ stilema, usredsređen na sociopatsku agresiju, odsviran (i produciran) klinički precizno. Njihova muzika je istovremeno zazvučala apstraktnije od onoga što su radili savremenici, kao oblikovana kompjuterskim proračunima, ali i agresivnije, teže i opasnije od većine onoga što je dolazilo iz San Franciska i okoline. Spoj metal agresije i pank jednostavnosti će ostati njihov zaštitni znak do danas, razgrćući naslage muzičarskih opsena koje su se toliko uvrežile u metal da ih mnogi smatraju neraskidivim delom žanra. Slayer je eminentno pokazao da to nije tako i da se tehnička izvrsnost uvek mora stavljati u funkciju timskog rada i, još bitnije, kompozicije, time udarivši temelje za stilove koji će doći – death i black metal pre svega, ali i razne forme groove orijentisane muzike (ne zaboravimo da su imali istog producenta kao Public Enemy i čija je pesma semplovana u She Watch Channel Zero).

Dobro. Prvi su se na binu ispeli Rapid Force i demonstrirali tu večitu dilemu koju imaju lokalne predgrupe na koncertima velikih međunarodnih zvezda. Sa jedne strane – nirvana, sviraš na velikoj bini, pred publikom toliko opijenom od sreće da i na tebe reaguje srdačno, imaš iza sebe ogromno ozvučenje i dvadeset minuta da pokažeš šta si radio celog svog života.

Sa druge strane, ceo bend je naguran na tri prednja kvadratna metra bine, pušten da koristi jednu petinu ozvučenja i naravno, isteran pred publiku bez tonske probe. Da se već decenijama smatra normalnim da će prvi bend večeri zvučati odvratno, kako bi u kontrastu hedlajneri blistali je meni naprosto nenormalno.

Rapid Force su, naravno, za dve decenije rada promenili mnogo postava i ja sada od svih ljudi koji tu sviraju znam samo Koleta, ali i znam kakav je Kole muzičar i picajzla što se tiče zvuka pa verujem da je njemu bilo najteže da svira sa ovakvim zvukom, ali ni nama nije bilo lako. Gitare su bile posve neujednačene (Koletova izrazito tiha), glas skoro deformisan slabo nameštenim prostornim efektima, bubanj u rasulu (bas bubanj se čuo prvih par i poslednjih 5-6 minuta što na ovakvu muziku ostavlja tragične posledice) i da je bio u pitanju manje navežban bend, verujem da bi muzičari zapalili sa bine posle prve pesme. Ali Koletovi ratnici se nisu dali i ovo je bio jedan srčan, dobro odsviran nastup koji bi uz iole bolji zvuk zvučao sasvim svetski.

Naravno, Rapid Force nisu značajno evoluirali svoj zvuk tokom poslednje dve decenije i, iako sam večeras čuo neke detaljčiće kakvih u njihovoj muzici nije bilo u vreme kada su izdali prvi album te 1994. Godine, sve je to načelno jedna dobro definisana forma groove/ thrash metala koja ni polovinom devedesetih nije zvučala naročito avanturistički nastrojena, ali je uvek bila korektna. Pa tako i večeras. Ima ovde mnogo dobre volje i dobro kanalisane energije a par pesama je i za moj ukus sasvim dobro. Velika šteta zbog slabog zvuka, ali ako je za utehu, publika je veoma toplim prijemom pokazala da ceni domaću kuhinju.

Rapid Force @ Kombank Arena, Belgrade, 25 June 2013

Sledeći na programu je bio… Jason Newsted? Whoa, nisam ni znao da on ima novi bend (mislio sam da i dalje svira sa Voivod ili, šta ja znam, Flotsam and Jetsam), ali eto, desilo se valjda da je i ovaj pedesetogodišnjak shvatio da su došla zbilja teška vremena i da valja unovčiti to malo brand recognitiona što mu je ostalo iz srećnijih vremena.

Ne pričam ovo sasvim napamet. Kad bend nazovete Newsted, prvo izdanje vam sezove „Metal“ a najavljujete da će vam debi album nositi naslov Heavy Metal Music, jasno je da računate na najmanji zajednički sadržatelj u publici. Gotovo da mogu da čujem Jasona kako objašnjava strategiju članovima benda: „Nothing fancy, dečaci, idemo na seljačku foru“.

No, metal koga ovaj bend izvodi, iako nije specijalno inovativan ili eksperimentalan, ipak uživo zvuči korektno. Oseća se tu, bojim se, veliki, pa možda i preveliki uticaj Metalike (slušajte King of the Underdogs i recite mi da ovo nije moglo da se nađe na poslednjem albumu Larsove bande), ali dobro, uzmimo da je to samo stil kojim je legitimno svirati, naročito ako se prezivate Newsted i ima tu sasvim dovoljno dobrog gruva i teškog bubnja da pola sata proleti bez prevelikog nerviranja.

Možda najgori element ovog benda na kraju ispada sam Jason, čije je pevanje naprosto nedovoljno dobro za ono što pokušava da postigne. Naravno, legat Jamesa Hetfielda je ovde više nego vidan u fraziranju, dinamičkim ekstremima, pa i pojedinim trikovima koje Jason koristi, ali za razliku od Jamesa koji je svoj stil ipak usavršio tokom trideset godina svirke, Newsted zvuči neformirano, glas mu se često otima kontroli, gubi snagu i naprosto, muzika gubi jedan važan element identiteta na ovaj način.

No, ako ima ikakve sumnje u to da Jason identitet nastoji da gradi na (davno) minulom radu – u šta bi nas možda ubedio intro za nastup koji je nekakav bojim se bez ironije odrađeni hip-hop džingl koji hvali Jasona – završnica koncerta u kojoj se grupa lako transformiše u Metallica tribute band je razvejava. I hajde, donekle bi se i dalo pozdraviti da Jason poseže za, šta ja znam, Blackened, koju je ipak pisao, ali pozivanje na Creeping Death a zatim sviranje kompletne Whiplash je naprosto pogrešno. Ne samo da Jason nema nikave veze sa ovom pesmom već ona u krajnjoj liniji pokazuje koliko su pesme benda Newsted zapravo generičke i koliko će brzo biti zaboravljene. Ali dobro, Whiplash je, naravno lepo čuti a Gary Holt se pridružuje bendu na bini i ovo je uspešno zaokruživanje polusatnog nastupa.

Newsted @ Kombank Arena, Belgrade, 25 June 2013

A onda Slayer. Nebo se otvara, zemlja se prolama, odlazimo u pakao. Smejući se.

Kad provrtim najbolje metal koncerte koje sam u životu gledao (Mayhem u SKC-u, Suffocation u klubu SKC-a, Cannibal Corpse u Domu Omladine…) shvatim da se Slayer sasvim prirodno ugurao među njih, razgrnuo mlađariju i zauzeo mesto koje mu pripada. Ovo večeras je bilo ne samo pošteno i žestoko preko svih mojih očekivanja nego zbilja ubitačno. Slayer su možda matori (Araya ima pedesetdve godine) i umorni (Araya jedva da uspeva da nacedi nekoliko reči kojima se obraća publici tokom koncerta), Kerry King je možda čovek koji zaista mrzi ceo svet i ne zna ni u kom je gradu niti ga je briga, ali večeras je Slayer bez i najmanjeg tračka sumnje pokazao zašto se već četvrt veka nalazi na vrhu panteona. Da li bi sa Jeffom i Daveom bilo bolje? Ko zna? Ali možda je i entuzijazam najamne radne snage večeras malo doprineo žestini kojom nas je bend sa bine neštedimice zasipao. No, ono u šta nemam ni najmanje sumnje je da Kerry King i dalje živi pre svega kroz svoju muziku i njegove solaže su i večeras zvučale apokaliptično, premošćujući prazan prostor između tehnički zahtevne svirke i plemenite, primitivne buke koja pročišćuje razmišljanje i ozdravlja rezonovanje.

Ono što kod Slayera impresionira je kako im pesme u rasponu od skoro trideset godina zvuče ujednačeno, stilski, filozofski, formalno. Nije ovo bend koji je prestao da evoluira jer se uspavao na lovorikama, već bend koji je dostigao vrhunac evolucije, obogotvorivši se rano u svojoj karijeri i nastavljajući da operiše u uskom dijapazonu pristupa i tehnika. Oh, naravno, imaju novi albumi iskakanja iz poznate forme, eksperimenata i ambicioznih digresija, ali ovaj koncert jasno pokazuje šta Slayer zaista vide kao svoju pravu muziku. World Painted Blood kojim se koncert otvara se gotovo bez pauze za uzimanje vazduha preliva u Hallowed Point, a skoro dve decenije koje razdvajaju ove dve pesme kao da nikada nisu prošle. Kada posle toga krene War Ensemble, prve jače emocije ove večeri dolaze do izražaja. Publika kreće u rat sa vrlo ozbiljnim namerama a bend uzvraća pucajući iz svih oružja. Naravno, Araya pušta nas da pevamo delove refrena, ali Bostaphova napaljenost na bubnjevima garantuje ubitačan tempo i hirurški precizno odsecanje brejkova tako da svaki bije pravo u čelo.

Zapravo sam bio zapanjen koliko je brzih pesama večeras svirano (evo i set liste), demonstrirajući onu, barem u mojim očima, suštinu Slayer muzike: vrhunska kontrola pri velikim brzinama. Znajući koliko poslednjih nekoliko albuma ima pesama koje se poigravaju sa različitim idejama gruva, večeras dobijamo samo destilat ovog eksperimentisanja u Bloodline, Disciple (koja ionako prelazi u thrash na kraju) i, uslovno rečeno Dead Skin Mask. Ostatak je pravoverni Slayer, što srednjeg, što maničnog tempa. Stari favoriti poput Antichrist ili Die by the Sword su svirani tvrdo, sa osećajem, bez trunke ironije ili stilističkih eksperimenata koje često čujemo kod Metalike u sličnim momentima, a pesme sa South of Heaven i Seasons in the Abyss zvuče toliko sveže i savremeno kao da su juče snimljene. Mandatory Suicide je (i pored srednjeg tempa) bešnja i moćnija nego ikad, a Spirit in Black mrvi sve pred sobom.

Ipak, srce mi najjače kuca tokom zaista ikoničkih komada. At Dawn They Sleep je izvedena nemilosrdno, zakucavajući svoju vampirsku poentu kao čekićem u glavu, Payback i Chemical Warfare razdvajaju decenije ali zvuče kao dve strane istog singla na kome se Black Sabbath i AC/DC pare sa Misfits i Dead Kennedys, sa gitarama koje su motorne testere i bubnjevima koji su granatiranje haubicama ozbiljnog kalibra, a Postmortem i Hell Awaits su naprosto razaračke. Finale koncerta sa South of Heaven i Angel of Death (u kome vidimo i džinovsku zastavu koja spoofuje Heineken reklame, odajući poštu Jeffu Hannemanu) briše svaku sumnju: Slayer su danas jako umorni, Araya nevoljan da mnogo priča i skoro jednako nevoljan da peva (da ne pominjem da mu se bas ni večeras nije čuo), Kerry solipsistički zadubljen u svoje misli, ali kada sviraju, živi su onoliko koliko su ikada bili.

I to se vidi svakog trenutka ovog koncerta, posebno kod trojice mlađih muzičara. Dok Araya većinu vremena drži ozbiljnu pozu patrijarha koji malo priča i još manje se smeje, King i Holt su kao uključeni u struju sa svojim mlaćenjem glavama i blizanačkim forama, dok Bostaph zvuči kao da mu se više ne vraća u Forbidden – ubitačno i moćno. Ovo je bend koji, protivno svim logikama, kada peva o paklu i ratovanju čini da se osećate živim i snažnim i koji, možda baš zbog toga i sam živi i prosperira tri decenije nizvodno od trenutka kada se činilo da će se predozirati nihilističkom mržnjom. Krvave šutke u parteru, horsko pevanje i paljenje baklji samo potvrđuju da njihova muzika i danas komunicira sa ljudima na najčistiji način. Aferim.

Slayer @ Kombank Arena, Belgrade, 25 June 2013 Part 1

Slayer @ Kombank Arena, Belgrade, 25 June 2013 Part 2

5 reagovanja to “Slayer, Newsted, Rapid Force, Kombank Arena, 25. Jun 2013.”

  1. Bernard Panasonik Says:

    Odličan prikaz! Zabavan, ali i analitičan i što je najbitnije u najvećem delu pogađa suštinu i poentira. Uroše, imaš li ti ovaj snimak u nekom boljem kvalitetu od ovog sa you tuba. Ipak, je reč o Slayeru, njih bih voleo da imam na DVD-iju.

  2. mehmetkrljic Says:

    Nemam, ovo je samo moj snimak telefonom takav kakav je.

  3. Bernard Panasonik Says:

    Hvala i za ovo, trebalo je imati strpljenja i snimiti ceo koncert.

  4. Mehmete, da li si ti isti onaj tip koji piše izvrsne recenzije albuma Marion Browna, Mats Gustafssona, Henry Threadgilla, Paul Lovensa, Charles Gaylea, David S. Warea… ? Da li si ti onaj tip koji je napisao sjajan tekst „Dabogda crko rokenrol!“ ??? Ako nisi ispričavam se na uznemiravanju a ako jesi da li mi možeš malo pobliže objasniti otkuda ta ljubav prema Slayeru i otkuda ta veza gore pomenutih jazz tipova s npr. AC/DC ili Black Sabbathom ?

    Pozdrav i svako dobro.

    best

  5. mehmetkrljic Says:

    Taj sam. Imaš na naslovnoj strani ovog bloga, sa desne strane rubriku „Moje druge kuće“ gde su linkovi za druge sajtove na kojima ima mojih tekstova, pa ćeš tu naći i link za jazzin gde su svi moji tekstovi za taj sajt (dakle, svi ti mogući džezeri). A onaj tekst o srpskom rokenrolu jesam ja napisao, bio je na ovom blogu ali sam ga uklonio kada sam shvatio da proizvodi više jeda nego smeha. E, sad, džaba, kad ga je posle objavio i Pera Luković a i iskopiran je na gomili drugih mesta😦

    A ne znam kako sad da objasnim otkud ljubav ka Slejeru??? Pa, mislim, kad sam ih prvi put čuo sa 12 godina, zaljubio sam se i ostalo mi. Mislim, Slejer je lako voleti jer su divni.

    Kakva je veza AC/DC i Black Sabbath sa džezerima? Pa sigurno postoji nekakva – na kraju krajeva njihova muzika mnogo duguje bluzu a bluz i džez su rodbina – ali ne mogu da tvrdim da me je jedno dovelo do drugog, nego su to neka moja svakojaka muzička interesovanja. Kako kažu mudri ljudi kad ih pitaju šta slušaju: „Slušam sve, i zabavnu i narodnu“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: