Arhiva za jul, 2015

Pročitani stripovi: Southern Bastards

Posted in Stripovi with tags , , , on 21 jula, 2015 by mehmetkrljic

Posle čitanja drugog trejda Southern Bastards sam ostao sa prilično povoljnim utiskom. Nightflier je posle čitanja prvog trejda napisao „Prilično verno prikazana mučna atmosfera malog mesta, koja je verujem ista bilo da je reč o američkom jugu, srednjem zapadu ili centralnoj Srbiji. Međutim, ne nudi ništa posebno 3/5“ i, moram da kažem da sam posle prvog trejda i ja imao sličnu reakciju. Iako sam priličan fan Jasona Aarona i smatram da je njegov Vertigo serijal Scalped nešto najbolje što je Vertigo lansirao u poslednjih deset godina, a i na Marvelu je imao par pravih bisera (Wolverine & the X-Men, očigledno, ali i Thor), prvo trejd Southern Bastards mi je više delovao kao stilska vežba na zadatu temu nego kao masterklas iz pisanja velokog američkog romana koji je ovom prilikom smešten u prašinu Alabame, među kuvače metamfetamina, tetovirane rasiste i običan narod koji je više voleo vreme kad crnci nisu mogli tolko da se kurče. Nije taj prvi trejd LOŠ ali je narativ donekle isforsiran i mada Aaron ima sve ispravne motive u kazanu – uspešan, odavno penzionisan sportista se vraća u južnjački gradić u kome je odrastao porodičnim poslom, shvata da tu vreme protiče drugačije, da civilizacija ne znači isto na ovom mestu kao u ostatku sveta, upliće se u lokalnu situaciju sa nekakvim suludim improvizovanim planom da snagom pravičnosti zaštiti slabe od jakih – način na koji ih je pretvorio u priču je ipak za nijansu previše školski. Motivacija glavnog lika je pomalo veštačka, njegovo rasuđivanje nelogično, odnosi sa davnopočivšim očem i otuđenom ćerkom deluju usiljeno, makar utoliko što ih dobijamo kroz medijum solilokvija koji naprosto nikada nije dobar kao prikazivanje stvari o kojima umesto toga samo slušamo i to iz jednog jedinog izvora. Plus, tu su uobičajeni pomoćni motivi – poluretardirani klinac koji živi sa ultrareligioznom babom, crni šerif koji radije ne bi da neko pravi talase po varoši pa makar se malko i prekršio zakon itd. I da je sve ostalo na tom trejdu, bio bi ovo pristojan ali zaboravljiv strip.

Ali drugi trejd je Aaron koji se priseća kako je to bilo pisati Scalped i imati višeslojne likove, čak i na, NAROČITO na strani negativaca i mada načelno ne mislim da je trošenje čitave četiri epizode (koliko je trajao i prvi trejd) na obiman flešbek koji nam pokazuje origin story čoveka koga smo zamrzeli u prvom trejdu sjajna ideja, Aaron zapravo uspeva iz nje da izvuče mnogo kilometraže i drugi trejd mi daje osnovu da mislim da će od ovoga na kraju ispasti prilično memorabilan serijal.

Osnovni motivi se ne menjaju suviše, Aaron je ovde na svojoj omiljenoj teritoriji (skoro pa i fizički, ipak je on rođen u Alabami) i bavi se ultra-mačoidnim elementima američkog odrastanja i života u delovima zemlje koji su istorijski daleko manje „civilizovani“ od severa i pacifičke obale, skloniji su neformalnim strukturama moći i rešavanju problema kroz privatne aranžmane, sve je prepuno nasilja, psovki i namgrđoneih muških lica (žena jedva da ima u tragovima) ali sada on mnogo pažljivije rukuje likovima, svestan je klišea kada na njega naleti pa ulaže ekstra energiju da se ti klišei ožive, da im se karakter itd. i do kraja osme epizode moram da kažem da me je sasvim kupio jednim bogatim portretisanjem glavnog lika koji je sada onoliko višeslojan i složenih životnih motivacija koliko bih očekivao od lika u serijalu autora Scalped. Naravno i to što je jasno da će u narednom trejdu (deveti broj je nedavno izašao) i rasna i rodna komponenta biti malo pomerene u drugu stranu deluje interesantno i reklo bi se da će Aaron da od ovoga napravi nešto posebno.

Jason Latour na olovkama, tušu i koloru je odličan kao i uvek, mada je izbor prilično jednolične kolorne šeme (crvenkasta boja zemlje) možda malko naporan za oči. Southern Bastards na početku deluje vrlo jednostavno, ali sada već mislim da Aaron namerno kreće prosto a onda ide na sve veću dubinu (psihološku, moralnu, socijalnu itd.) sa svakim trejdom.

Pročitani stripovi: Grant Morrison’s 18 Days

Posted in Stripovi with tags , , , on 17 jula, 2015 by mehmetkrljic

U malom odmaku od Imagea, bacio sam se na čitanje serijala Grant Morrison’s 18 Days koji izdaje Graphic India, nova indijska firma sa nekim starim imenima. Razume se, jedan od osnivača (i jedan od kreatora ovog stripa) je Gotham Chopra, sin Deepaka Chopre, a koji je sam u prvoj deceniji dvadesetprvog veka bio jedna od kreativnih (i investitorskih) sila koje su se trudile da, uz pomoć kapitala i ekspertize Richarda Bransona, dovedu indijski strip na zapadnu scenu. Nije to bio sasvim strejt-nacionalistički projekat već interesantna i povremeno kreativno uspešna kombinacija autora sa zapada i iz Indije i mada je Virgin Comics na kraju stavio katanac na bravu, Gotham Chopra je posle slične stvari nastavio da radi kroz Liquid Comics, a Graphic India je, čini se najnovija inkarnacija ove ideje. U svakom slučaju, GI je za sada firma fokusirana samo na 18 Days i videćemo kuda će sve to da ode kasnije. Sudeći po dosadašnjim projektima, Chopre imaju dobru volju i investiraju u zaista dobre autore ali možda im fali marketinške sile da na kraju te stripove zaista izguraju na mesto na kome bi želeli da budu…

Elem, kako god da se okrene, Grant Morrison je Grant Morrison i iako ja sa mnogim njegovim stripovima ne uspevam da se lepo složim (pisao sam ekstenzivno o tome da su to ponekad naprosto eseji pod tankom krinkom eskapističke grafičke proze), sa dobrim delom njegovih stripova imam odnos potpunog obožavanja i kod kuće mi se police pošteno ugibaju od različitih njegovih superherojskih i nesuperherojskih radova. Pritom, čovek i dalje ima veoma funkcionalnu kreativnu žlezdu pa je u poslednjih par godina uradio izvrsnog Supermena u svom Action Comics ranu, pa interesantan Multiversity, te veoma dobar naučnofantastično-fantazmagorijski The Annihilator. Njegova verzija Mahabharate? Naravno da je to nešto što bih želeo da čitam.

Ovaj projekat je zapravo dugo vremena u inkubaciji. Ima pet godina otkada je izašao originalni Grant Morrison’s 18 Days hardkaver za Dynamite a koji je, kao „illustrated scriptbook“  bio više stejtment of intent nego priča sama po sebi. Ova knjiga je napunjena sjajnim koncept artom i scenarijom za priču ali sama priča se dugo vremena onda nije pojavljivala. No, prošle godine je Graphic India ovo reizdala u pripremi  za realizaciju ideje i sada Grant Morrison’s 18 Days izlazi kao normalan serijal u sveskama, sledeći smernice iznesene u scriptbooku.

I, svakako, ako je i jedna priča u istoriji čovečanstva prikladna za serijalizovanu naraciju u estetici koja pozajmljuje od mač-i-magija fantastike, naučne fantastike i superherojštine, onda je to Mahabharata. Morrison je uradio opsežnu pripremu za pretakanje ovog mita u uzbudljiv strip ispunjen dramom, akcijom, začudnošću, tragedijom i povremeno humorom i u velike mu se uspehe mora računati kako je jedan mit sa ogromnim brojem likova, socijalnih i verskih koncepata, pričica, vinjeta i tangenti koje odvlače narativ svaka na svoju stranu, uspeo da nekako smesti u koherentan narativ koji glupavog i neukog zapadnjaka poput mene ne odbija ni masom informacija koje treba savladati ni stranošću koncepata koji se ovde provlače. Imajući u vidu da je Morrison poznat, ney, ozloglašen po tome da voli da piše za ljude koji lome mozak oko napisanog, proučavaju gradivo i sekundarnu literaturu pa onda proizvode sajtove sa anotacijama za njegove radove, fakat da je ovde odoleo prirodnoj tendenciji predloška da iznedri baš ovakav narativ i potrudio se da pripovedanje bude čisto, jasno i lako za praćenje je velika stvar.

Pogotovo što ovo u dobroj meri uopšte ne piše Morrison. U ozbiljnom kolaborativnom naporu između Škotske i Indije, ovo ne samo da su stripovi crtani od strane indijskih crtača već je i narativ iscepkan na epizode od kojih mnoge nije pisao Morrison već Gotham Chopra, Sharad Devarajan, Samit Basu i još neki autori. Ali to se i dalo naslutiti: u strip-biznisu je praktično pravilo da kada već samo ime stripa nosi ime autora, taj autor najčešće ne radi direktno na tom stripu  :lol: Tako da činjenica da je Morison sa svojih deset prstiju napisao otprilike 40% do sada objavljenog materijala zapravo znači mnogo.

Elem, sama radnja se na Mahabharatu oslanja dovoljno verno da se ispoštuju osnovni motivi ali dovoljno slobodno da se mogu uneti elementi naučnofantastičnog i superherojskog i da se to ne sudara jedno s drugim na neki neprijatan način. Težište je ovde svakako na likovima i njihovim odnosima, na komplikovanom porodičnom sukobu koji se odvija u sumrak jednog kosmičkog/ istorijskog doba i u osvit novog, na promenu u sistemu verovanja među ljudima i tome kako se percipiraju i tretiraju (stari) bogovi. Pošto su dobar deo ovoga radili sami Indusi, i pored Morrisonovog stručnog pakovanja narativa u za zapad probavljiv format, taj je narativ i dalje bliži indijskom senzibilitetu nego što je, recimo, bio (meni vrlo drag) Gospodar Svetlosti Rogera Zelaznyja, jedna notabilna interpretacija Hindu mitologije kroz naučnofantastičnu prizmu. Drugim rečima, motiv porodičnog sukoba mi se čini tipičnije indijski, sa svim komplikovanim motivacijama likova za svoje postupke i tome odnosnm emocijama, od onog na šta je zapadna publika navikla kroz Game of Thrones paradigmu i to ovom stripu daje potrebnu svežinu. Takođe, sam ton je, bez obzira na to što se radi o interpretaciji jednog od najstarijih čovečanstvu poznatih mitova, prilično vedar a jezik jednostavan. Ovo ne umanjuje ozbiljne drame koje se ovde odvijaju niti težinu posledica koje postupci likova proizvode, ali im ne dopušta da strip odvuku u zamku puke refleksije na već ispričane i poznate priče, što je uvek opasnost kod ovakvih projekata.

Dobro, pomaže svakako i to što ja ne znam baš mnogo o Mahabharati.

Ali kako god, ovo je jedna velika priča koju priča mnogo glasova i često je krajnje brbljiva. Čitave sveske su posvećene flešbekovima i anegdotama iz mladosti likova koji nam se u datom trenutku ne čine toliko bitnim, dok se glavni narativ odvija praktično u svega nekoliko sati provedenih na bojištu i mada bi mi u nekim drugim okolnostima ovo možda smetalo, ovde je generalni kvalitet napisanog na povisokom nivou i nema se utisak da se igde ide na puko popunjavanje prostora. Sve tu, za sada ima svoje mesto, no videćemo kako će se serijal dalje razvijati.

Crtača za sada ima tri ali glavni od njih je Jeevan J. Kang kojeg pamtimo još iz Spider-Man India i nekih Virgin projekata pod Choprinom dirigentskom palicom. Ovo mu je za sada najbolji rad od svega što sam ja video i njegov čisti, jasni stil sa dobro upotrebljenim stilizacijama, ali bez naglašenog karikiranja diktira i rad ostale dvojice crtača pa serijal do sada ima ujednačen ton. Sama kombinacija tradicionalne Hindu estetike i nekakvog retrofuturističkog dizajna je interesantna a pošto je ovo strip prepun bogova, demona, legendarnih superratnika i dobar deo se odvija na bojištu na kojem ratuju vojske bukvalno sastavljene od miliona vojnika, treba istaći da u svemu tome pripovedanje ostaje kristalno jasno i efikasno. Strip kome vredi posvetiti malo pažnje.

Pročitani stripovi: Secret Identities

Posted in Stripovi with tags , , , , on 16 jula, 2015 by mehmetkrljic

Ako je za nekoga They’re not like us previše veliki otklon od superherojštine a sa druge strane, čitao bi nešto sa kostimima i pesničenjem, ali ne da mu se da investira u tekuće Marvelove ili DC-jeve univerzume koji zahtevaju opsežne čitalačke projekte desetina različitih serijala, Image i ovde ima šta da isporuči.

Secret Identities je jedno od najgeneričkijih i najbezličnijih imena koje je moguće staviti na superherojski strip, ali u ovom partikularnom slučaju autori imaju određeno tematsko opravdanje pošto je ovo serijal koji se u jednoj meri naglašenije bavi ovim elementom superherojskog posla. Novi Imageov tekući serijal je za mene osveženje po više osnova: prvo, radi se o prilično strejt superherojskom stripu što je u Imageu danas prilična retkost (Invincible i Savage Dragon su izuzeci a ne pravilo); drugo, iako je ovo prilično strejt superherojski strip, on se ipak trudi da tematiku obrađuje sa nešto postmodernističkijeg aspekta, pokazujući svest o istoriji žanra i analizirajući određene njegove aspekte sa pažnjom koja im se inače ne posvećuje u tolikoj meri. Ne pričamo nikako o dekonstrukciji, nije ovo ni Watchmen ni Black Summer ali Secret Identities sa dosta gušta proučava šta se događa u populaciji osoba koje imaju sa jedne strane natrprirodne sposobnosti a sa druge dobro čuvane tajne idenitete, bez obzira što su u pitanju nominalno superheroji a ne nekakvi amoralni antiheroji ili lupeži. Treće, strip je kolaboracija između dvojice scenarista koji i inače rade zanimljive stvari i lepo je videti da im saradnja ide ovako lako i udobno.

Jedan od tih scenarista je nešto manje poznat, Brian Joines je poznat pre svega po serijalima Imagine Agents (za Boom!) i Krampus! (za Image), mada je sa drugim scenaristom već preko proksija sarađivao na nekim njegovim Image serijalima. Naravno, taj drugi scenarista je poznatiji – Jay Faerber, čovek koji je svoj superherojski pedigre stekao radeći za obe velike kuće i pišući uglavnom uspešne serijale o omladinskim superherojskim timovima (Generation X, New Warriors, a pogotovo Teen Titans). Faerber je kasnije na Imageu napravio ozbiljnu karijeru radeći superherojske stripove od kojih je najpoznatiji Noble Causes ali su i kasniji radovi poput Gemini (nikad, nažalost dovršen) i pogotovo Dynamo 5 bili sveži i zabavni, no, bilo je tu i kriminalističkih stripova (Near Death, recimo, pa Point of Impact) a trenutno mu kombinacija naučne fantastike i vesterna, Copperhead, verujem, plaća najveći deo računa  :lol:

Enivej, Secret Identities je, kako već rekoh, prilično strejt superherojski strip (koji se događa u Noble Causes univerzumu, kao uostalom i Dynamo 5) i Joines i Faerber ga pišu lako, lepršavo i zabavno. Mislim da je jedan od glavnih razloga što ljudi vole Faerbera baš to što on svoje superherojske serijale ne opterećuje nekom veštačkom mračnošću i melodramom već prirodno kombinuje divnu začudnost sveta u kome ljudi lete i boksuju se sa demonima iz druge dimenzije sa neusiljenim dramskim elementima koji priči daju dubinu. Utoliko, njegovi stripovi nisu nužno optimistični po radnji ali jesu prijatni po tonu i ne opterećuju čitaoca koji je došao da uživa.

U ovom konkretnom slučaju, pričamo, dakle o timu superheroja koji štiti svoj grad od raznoraznih pretnji od kojih su neke vanzemaljske, neke interdimenzionalne ili magične, a glavni dramski zamajac stripa i izvor interesantnih podzapleta je u tome što ti superheroji većinski imaju tajne identitete koje kriju i jedni od drugih. Prva priča, upravo završena šestim brojem nam pruža ravnopravan uvid u te neke privatne živote svih likova u stripu i intrige koje svako od njih ima su odličan kontrapunkt klasičnoj superherojskoj akciji koja se tu provlači. Faerber i Joines pažljivo oblikuju svoje likove tako da se njihov „javni“ superherojski i tajni civilni identitet dopunjuju, da postoje jasne veze između njihovih moći i toga kako ih koriste sa jedne strane i toga šta rade u civilnom životu sa druge strane i mada, kako rekoh, ovaj strip ne zapinje da bude dekonstrukcija, on vrlo uspešno provlači pitanje odgovornosti superheroja i poverenja koje im se može poklanjati, imajući u vidu da su na kraju dana i oni ipak tek ljudi.

Zapravo, ako bih morao u jednoj rečenici da opišem Secret Identities, poredeći ga sa nekim drugim stripom, bil bi to „The Boys, samo bez ekstremnog nasilja i seksa“ i to je i za mene pomalo iznenađujuće, ali je i tačno. Kao što je Dynamo 5 bio spretno poigravanje sa nekim od osnovnih motiva X-Men, tako je i Secret Identities rasprava o tome šta možemo da očekujemo od ljudi koji su se samoproglasili za zaštitnike pravde samo na osnovu toga što su najjači u kraju, čak i kada su ti ljudi generalno prilično dobronamerni i dobro vaspitani. Opet, sam superherojski sadržaj je vrlo dobar, strip ima pravu meru akcije i refleksije a ono što je za moj groš najimpresivnije je to da Faerber i Joines sistemski izbegavaju da imaju glavnog junaka, idu na to da svaki od članova ansambla ima praktično jednako vreme pred kamerom, jednako nam se prikazuju i „loši“ i „dobri“ likovi a da to uopšte ne smeta pripovedanju, ne izvodi čitaoca iz identifikacije sa likovima i deluje varljivo lako i jednostavno iako smo svi svesni da nije & ne može biti.

Glavni crtač serijala je jedan od poznatijih grčkih autora, Ilias Kyriazis i mada njegov stil nije sasvim po mom ukusu (manjak teksturiranja, česta izletanja u karikaturu) i proveo sam jedno kratko vreme lamentirajući što ovaj serijal nije mogao da crta Mahmud Asrar, moram da priznam da se ovo ipak vrlo dobro uklapa uz scenario i uspeva da isprati kombinaciju lakog, neopterećujućeg tona i ozbiljnijih motiva kojim se Secret Identities bavi. Za mene više nego dovoljno, ovo je serijal koji ću sa zadovoljstvom nastaviti da pratim. Ljudi koji nisu gadljivi na superheroje ali su zastrašeni količinom materijala koji na nas bacaju DC i Marvel bi ovde mogli da nađu svoje pribežište.

Pročitani stripovi: They’re Not Like Us

Posted in Stripovi with tags , , , , on 15 jula, 2015 by mehmetkrljic

They’re Not Like Us je upravo završio prvi story arc i prvi trejd je izašao pre nedelju dana. Ovo je još jedan od interesantnih novih Imageovih serijala kojima se ovaj izdavač po konzistentnosti nivoa kvaliteta izborio za prvo mesto na američkoj sceni u poslednjih par godina. Kada sam svojevremeno pisao pregled prve decenije 21. veka u američkom strip-izdavaštvu, jako sam hvalio Image ali sam ukazivao kako i dalje njihova izdavačka politika počiva na miniserijalima, dakle, kraćim, zaokruženim pričama sa početkom i krajem, dok se tekućih serijala tada još moglo prebrojati na prste jedne i po ruke i radili su ih uglavnom vlasnici firme. Pola decenije kasnije, i Image je potpuno potisnuo Vertigo kao firma koja izdaje ozbiljne stripove (Dark Horse, IDW, Dynamite, Oni, Avatar i Boom svi imaju sjajne stripove, da me se ne shvati pogrešno, ali za mene je borba za vrh uvek i samo bila između Imagea i vertiga) i ima među autorima krem američkog (i britanskog) kreativnog korpusa, a u velikoj meri to počiva na kapacitetu koji sada imaju, da podrže tekuće serijale i dopuste svojim autorima da se zaista razmahnu. Kod Vertiga je ovo moguće, čini se jedino na ime Warnerovog korporacijskog kapitala jer iako tu još ima vrednih stripova, ima nažalost i jednako mnogo škarta a ni jedno ni drugo se, reklo bi se, ne prodaje sjajno i ne bi me, na osnovu mlitavih marketinških napora koje DC pravi u tom smeru, začudilo da Vertigo uskoro krene putem Wildstorma i bude ugašen. Constantine, kao jedan od njihovih marketabilnijih IPjeva je odavo prebačen u mejnstrim DC a većina onoga što sada izdaju ne može da se poredi sa boljim Imageovim serijalima.

Elem, poenta je da se Image uspešno nametnuo publici koja voli da investira u dugačke narative – istorijski publici koja je ključna za popularnost stripa u Americi – kombinacijom dobrih imena, dobrih, kvalitetno uređenih i produciranih stripova i solidnog marketinga, što sve podseća da tu firmu ipak drže ljudi koji su (bili ili su i dalje) uspešni autori stripova a ne MBA biznismeni, filmski producenti i profesionalni urednici. Ne pokušavam ovim da kažem da u vrhu drugih izdavača takvih ljudi nema (Quesada, Johns, Lee…) ali kod Imagea se vidi jedna prisnost sa medijumom, ljubav i strast prema stripu i bliskost sa publikom i kada se krenulo sa ozbiljnijim radom na tekućim serijalima, uspeh je došao. Sada Image pored The Walking Dead, Invincible, Savage Dragon ili Elephantmen ima i Morning Glories, Chew, Velvet, Sex Criminals, Satellite Sam, Black Science, Southern Bastards itd. I stvari idu dobro tako da se pokreće još tekućih serijala i, kako i treba da bude, oni uspešniji izdržavaju one manje usšešne (poput Umbral, recimo, koji je proletos otkazan uz mogućnost da se nastavi ako bude povoljnijih ekonomskih uslova).

U upravo takvom okruženju nastaje i They’re Not Like Us, koga piše Eric Stephenson (Nowhere men) i koji je interesantan utoliko što uzima premisu koja bi u nekim uobičajenim okolnostima bila klasičan superherojski zaplet i onda je tera na drugu stranu. Naravno, presedani postoje, čak i u superherojskom stripu, recimo, X-Men Noir Freda Van Lentea je varirao X-men formulu tako što su njegovi protagonisti bili ne mutanti sa supermoćima već sociopati koje psihijatar pokušava da izvede na pravi put. Takođe, donekle mi je na pamet pao Sterdženov More Than Human kao prikaz grupe ljudi sa natprirodnim moćima koji žive zajedno i nekako se štite od ostatka sveta, svesni da su nadišli prostu egzitsenciju homo-sapiensa.

They’re not like us je negde između, sa prikazom života grupe ljudi sa natprirodnim sposobnostima (u superherojskom stripu bi ovo bile konvencionalne supermoći – telepatija, pirokineza, brzina, prekognicija) ali koji nemaju nikakvu ambiciju da ih koriste da pomažu svetu da bude bolje i bezbednije mesto, već koji, naprotiv, žive izolovano i skriveno i izgradili su jednu amoralnu filozofiju egzistencije u kojoj je svaki njihov potez opravdan time što su oni budućnost ljudske rase. Strip poentira dubljim ulaskom u karakterizaciju tako da se vidi lčitav spektar mogućih laraktera u ovakvoj životnoj situaciji, od glavne junakinje koja je neideološka/ instinktivna feministkinja/ SJW, pa do harizmatičnog psihopate koji predvodi ovu grupu ljudi. Strip je pripovedan pažljivo, sa sistematičnim odmotavanjem zapleta i dok je pažnja koja se obraća na detalje u radnji i likovima dobrodošla, istina je i da je njegova možda najveća mana ta neka ipak naglašena sporost radnje, dekompresovanost koja znači da i posle šest pročitanih epizoda i relativno velikog prostora posvećenog likovima (pošto akcije i nema mnogo) i njihovim diskusijama, zapravo o njima vrlo malo znamo i u stripu je vrlo malo vremena prošlo. No, Stephenson tako piše i nekome će se to dopasti, nekome neće… Crtač Simon Gane je radio i neke akcionije stvar u životu (Godzilla, recimo) ali njemu dobro leži ovaj strip sa manje akcije a više priče i likovi su mu distinktni i izražajni a brojne pank i hardkor reference koje usput provlači u pozadini mu od mene donose i dodatne poene.