Arhiva za septembar, 2015

Video igre: Devil’s Third

Posted in video igre with tags , , , , , , , on 19 septembra, 2015 by mehmetkrljic
Našao sam vremena da u pauzama Metal Gear Solid V odigram celu solo kampanju igre Devil’s Third.

Pomoglo je, svakako, što je solo kampanja igre Devil’s Third jako kratka i što bi neko sa malo više vremena i entuzijazma od mene to mogao da odigra u jednom sedenju. Ja sam je igrao tokom protekle nedelje, svaki dan po pola sata-sat i mislim da sam u nju stucao manje od deset sati, što, kada se uzme u obzir da je ovo jedna od najgore ocenjenih „propisnih“ konzolnih igara ove godine, zaista ne govori u prilog ovom projektu koji je bio u razvoju godinama. Nema mnogo sumnje u to da će, kada se budu pravile godišnje liste, ova Wii U ekskluziva biti na vrhovima spiskova sa najvećim razočaranjima i najvećim govancima godine („Devil’s Turd, hahahaha“). Signali su bili jasni još početkom leta kada su prvi novinari dobili priliku da odigraju Itagakijev povratnički naslov i došli kući temeljito neimpresionirani. Kad se zna da su preview eventi generalno prijateljske situacije te i da igre koje kasnije dobiju loše prikaze generalno imaju pozitivno napisane preview najave, ovo je bio solidan signal za uzbunu za svakoga ko je, kao, recimo ja, suludo priorderovao ovu igru sve u nadi da će Itagaki trijumfovati u nemogućim uslovima i isporučiti memorabilan naslov. Lomio sam se ceo Avgust da li da otkažem priorder slušajući britanske novinare kako se podsmevaju igri (u Americi ona još nije ni izašla, i najavljuje se tek za Decembar što je samo za sebe dovoljan signal za uzbunu) ali na kraju sam ostao veran i Itagakiju i Nintendu računajući da je u redu da primim metak na prsa i kupim jednu konsenzualno lošu igru da bih malo potpomogao ljude koji su mi doneli mnogo zadovoljstva u životu, u trenutku kada im je teško – Satoru Iwata je umro mesec i po dana pre izlaska igre a Tomonobu Itagaki je u videu kojim je najavljivao izlazak igre, sedeći na podu u slabo osvetljenoj prostoriji ispred seta bubnjeva delovao kao čovek koji je konačno sišao sa uma…

Ne treba previše okolišati: Devil’s Third je loša igra koja kao da je promašila deceniju, pritom urnebesno nepodobna za konzolu na kojoj je ekskluzivno izašla. Priča o njenom trnovitom razvojnom putu je sigurno izvanredno poučna, pomalo tragična i komična iako iz nje znamo samo fragmente. No, dajdžest verzija je dovoljna da se shvati zašto ova igra verovatno nikada nije ni trebalo da izađe a zašto je, kada je ipak izašla, ispala ovakva…

Tomonobu Itagaki je bio jedan od najcenjenijih Tecmovih dizajnera tokom deceniju i po, zaslužan za neke od njihovih najcenjenijih franšiza poput Ninja Gaiden i Dead or Alive. Vodio je Team Ninja i sedeo u odboru firme, pre nego što je 2008. godine, nešto pre nego što će se Tecmo spojiti sa Koeijem, otišao iz kompanije uz buku i metež optužbi za seksualno uznemiravanje i protivoptužbi za uskraćene bonuse i klevete… Dizajner navikao da bude tretiran kao rok-zvezda pojaviće se nekoliko meseci kasnije sa novim studijem, Valhalla, i najaviti saradnju sa THQ-om iz koje će izaći nova akciona ektravaganca – igra Devil’s Third, tada najavljena za Xbox 360 i PS3. Rani koncept videi su delovali obećavajuće, sa mnogo atraktivne akcije ali umesto tradicionalnije japanskog mizanscena Ninja Gaiden igara, Devil’s Third je očigledno išao na „zapadniji“ look pa i mehaniku, kombinujući akrobatsko mačevanje sa klasičnom konzolaškom pucnjavom.

U međuvremenu, Tecmo je nastavio da radi Ninja Gaiden igre i pošto je Ninja Gaiden 3 bio veoma loš a Yaiba spinoff očajan, delovalo je kao da je Itagaki zaista bio jedino što valja u Team Ninja i nije nas PREVIŠE brinulo što o igri dugo vremena nismo čuli ništa.

Naravno, sad znamo kako urnebesno zvuči kad kažete da ste imali ozbiljne planove za lansiranje novog, atraktivnog IP-a putem izdavanja igre za THQ ali krajem prošle decenije, THQ je još uvek bio poseban izdavač, korporacijska životinja sa simpatičnim direktorom, gejmerom, stripadžijom, filmadžijom itd. Denijem Bilsonom koji je želeo da stvari radi drugačije od 2Kova, Aktivižna i EAova ovog sveta…

Naravno, stvari su se vremenom kristalisale: THQ je lagano klizao u stečaj a Devil’s Third se sve manje pominjao u vestima. Kada je firma na kraju otišla na doboš, niko, baš niko nije hteo da otkupi Itagakijev novi IP za koji smo u tom trenutku mogli da kažemo da je verovatno ništa više do puki vapourware.

A onda, potpuno neočekivano i do danas neobjašnjeno, Nintendo se pojavio kao dobrodušni investitor i izdavač koji će ovoj igri pomoći da se dokotrlja do cilja i izdati je kao ekskluzivu za Wii U. Nisam siguran da ću ikada saznati kako je došlo do toga da se family friendly Nintendo udruži sa krvoločnim Itagakijem i videti ime Satorua Iwate na odjavnoj špici ove igre u ulozi izvršnog producenta proizvodi izrazito čudan osećaj – Nintendo su do sada napustili praktično svi 3rd party partneri ali akvizicija ovakve igre naprosto nikada nije imala smisla. Kada je Nintendo stao iza Platinumove Bayonette 2, igre izražene erotske note i ispunjene estetizovanim ali no-nonsense nasiljem, to je makar delovalo kao da Nintendo pokušava da proširi demografiju koju gađa svojim igrama time što će izdati za sebe nekarakterističnu ali visokokvalitetnu igru. No, Devil’s Third ne samo što se po estetici nimalo ne uklapa uz sve te Kirbyje, Donkey Kongove, Marije i Captain Toadove koji krase deo moje police posvećen Wii U igrama, već je i naprosto loša igra niskog kvaliteta. Verovatno najlošija Wii U igra koju sam kupio.

A opet, ovo je igra uz koju sam prilično uživao. Delom jer se kroz slojeve njenog nedopečenog dizajna i neispolirane tehnologije nazire dobra igra koju je Itagaki imao u svojoj glavi kada je pisao dizajn-dokument, delom jer je igranje Devil’s Third praktično disekcija, jedna nepraštajuća ali fascinantna studija slučaja o tome šta se dešava kada vrhunski japanski dizajner akcionih igara odluči da napravi igru kakvu misli da zapadni igrači žele da igraju.

Ninja Gaiden 1 i 2 su bili remek-dela. Original možda za nijansu savršeniji u balansu svih elemenata, ali i nastavak je bio izvrstan i gde je izgubio na prenaglašavanju određenih elemenata gejmpleja (još neprijatelja, još krvi, još eksplozija) tu je i dobio na čistom testosteronu (JOŠ neprijatelja! JOŠ krvi! JOŠ eksplozija!!), nikad ne gubeći izvanrednu eleganciju akcionog gejmpleja u kome je Ryu Hayabusa, titularni nindža bio neverovatno precizno, smrtonosno oružje u rukama igrača sa ogromnim spektrom poteza koje je mogao izvesti i arsenalom hladnih alatki od kojih je svaka imala svoj karakter i omogućavala poseban pristup borbi.

U poređenju sa tim, Devil’s Third je šepav, nesiguran i smešan, akciona igra koja želi da bude jako muževna ali posrće i povodi se na svakom koraku poput pijanog sararymana koji se vraća sa posla svom malom stanu u predgrađu, nesigurna da li želi od igrača da bude dobar u pucanju, ili sječenju mačem, nikada mu ne dozvoljavajući da bude zaista dobar u ijednom.

Sama postavka je zanimljiva i, kako već rekoh, ja sam u igri i uživao – ovo je po estetici i opštoj filozofiji jedan pravi „B“ naslov, igra koja bestidno preuzima tuđe ideje i rešenja, a koja i u samom scenariju i estetici ide na direct to DVD štimung. Teroristička organizacija nastala od ruskih specijalnih jedinica razočaranih time kako se otadžbina podastrla dekadentnoj Americi po raspadu SSSR uspeva da aktivira staro sovjetsko oružje iz najcrnjih košmara hladnog rata i ne samo da ruši trećinu svih satelita na nebu iznad Zemlje, već i masivnim EMP bljeskom van funkcije ostavlja ogroman deo elektronike na površini planete. Ovo im nije dosta pa se iz sve snage trude da aktiviraju stare sovjetske interkontinentalne projektile sa nuklearnim punjenjima kako bi uništenjem Pekinga, Nju Delhija i Londona isprovocirale globalni rat u kome će ogromno uništenje populacije konačno značiti ujedinjenje ljudske rase u jednu naciju pod jednim, pravičnim vođom.

To neće proći, kažu ostaci američkih vojnih obaveštajnih službi i iz zatvora u Gvantanamo Beju u kome je u toku užasna pobuna se regrutuje bivši član iste terorističke organizacije koji se svojevremeno predao američkoj vojsci kada je shvatio da pored sve vere u revoluciju, ne veruje i u ubijanje civila i dece.

Protagonistu igre, Ivana, zatičemo u podrumu zatvora kako, ignorišući pobunu koja se iznad njega dešava, svira bubnjeve  :lol: :lol: :lol:   (bubnjeve je za potrebu audio snimka odradio Shinya iz Luna Sea). Ivan je karikaturalno preteran ali, paradoksalno dostojanstven lik – odmeren i miran ratnik čija groteskna fizionomija (nagi torzo istetoviran kanđi ideogramima, sve do lica, tamne naočari, obrijana glava) i manirizmi (paljenje cigarete ili ispijanje votke iz pljoske usred borbe) sugerišu parodiju ali čije ponašanje, iako igra jedva da ima radnju, uspeva da ostane sa pozitivne strane nekakve „kinematske akcione drame“.  Hoću da kažem, iako je igra nabijena svim testosteronskim stereotipima kojih čovek može da se seti, od posebnih animacija za završnice kada se borite hladnim oružjem pa do ženskih protivnika sa ogromnim sisama koje u rat kreću u tesnim, pripijenim kostimima, Ivanovo ponašanje i njegov odnos sa Delta Force jedinicom NPC-jeva koji se bore uz njega skoro sve vreme, su na mestu i sugerišu pristojan B film za mušku omladinu.

Ivan i Delte pred sobom imaju nekoliko stotina vojnika naoružanih automatskim oružjem, bacačima plamena, sačmarama, raketnim bacačima i miniganovima, nindže sa različitim oštrim predmetima u rukama, ali i mutirane žrtve genetskih eksperimenata, te ključne pripadnike terorističke organizacije koja stoji iza svega a koji su svi po nečemu izuzetni borci koje Ivan ima da porazi u dramatičnim duelima jedan na jedan. Igra se odvija neverovatno predvidivo, kao da je neko pokušavao da napravi sažetak svih cover-shooter naslova iz prošle decenije, sa lokalitetima koji ne bi mogli biti manje maštoviti ni da su ih fotokopirali iz Xbox 360 kataloga za 2008. godinu. Ivan i ekipa će da pucaju na neprijatelje na aerodromima, u prostranim skladišnim zgradama, u kanalizacijama (naravno) kao i u rovovima okruženim protivavionskom odbranom, izmičući se ispred rafala, zaklanjajući se iza zidića visokih do struka i radeći sve ono što smo već hiljadu puta radili u Gears of War, Army of Two, Dead to Rights i nebrojenim drugim igrama iz prošle generacije.

Samo lošije. Devil’s Third sve radi lošije od svojih uzora – dizajn nivoa je ekstremno linearan i nemaštovit i jedini način da čovek oseti malo uzbuđenja je da sve vreme sprinta kroz mape čak i ako to znači da će negde zgaziti na minu. Neprijatelji su istovremeno glupi i imaju nepoštene prednosti da uvek znaju gde je Ivan. Igra ni u jednom trenutku ne uspeva da se odluči da li želi da Ivan bude mačevalac ili strelac pa neugodno šalta između situacija dosadnog napucavanja sa tačkicama udaljenim po dvesta metara i in-your-face kasapljenja gde je od ninja gaiden elegancije ostalo vrlo malo.

Vidi se ovde šta je bila osnovna ideja: ima trenutaka kada sve klikne i shvatite šta je Itagaki video u svojoj glavi kada je ovo pravio, recimo kada uletite u sobu gde ćete jednog nindžu razneti sačmarom pa bez gubljenja koraka trgnuti Katanu sa leđa i njegovu dvojicu kolega sa 4-5 dobro odmerenih pokreta tranžirati za zamrzivač. Igra ima i pucanje s boka, i precizno nišanjenje, ima i blokiranje i izbegavanje neprijatelja, slabe i jake napade i atraktivne završnice ali nažalost u svemu je jako, jako trapava. Tranzicije između pucanja i sječenja su spore i nedovoljno efikasne da bi promena taktike kada shvatite da niste dobro procenili situaciju uopšte bila dostupna. Mačevalačke završnice izgledaju brutalno ali su često uzrok Ivanove pogibije jer kolege vojnika koga upravo spremate za salamuru vreme provode dokono prazneći svoje okvire u Ivanova leđa. Mnoge vojnike je moguće ubiti metkom još pre nego što se osveste da ste uopšte u prostoriji, jer niste prešli liniju na kojoj je nevidljivci okidač njihove skripte, čak i kada vam za to treba 2-3 metka koje ispaljujete u razmaku od po nekoliko sekundi. Primanje metaka kroz zaklon je rutinska pojava, saplitanje o geometriju i kačenje o zidove je normalna stvar, nestanak iz vidnog polja kamere ili zarobljenost u kombou koji se ne može prekinuti iako se protivnik, uh, nalazi, iza Ivana jer autotargeting nije profunkcionisao kada ste zamakli za ugao, su česti uzroci pogibije.

Igra je, takođe, prepuna momenata kada Ivan mora stacionarnim mitralljezom ili topom da pokosi gomile neprijateljske pešadije ili mehanizacije i ovi momenti su korektni ali bukvalno jedva iznad linije korektnog a tu je i jedan trenutak kada vozite oklopljeni džip niz snežnu padinu i pucate na vojsku, oklopna vozila i helikoptere kao u nekom jedva-kompetentnom pokušaju da imitirate Gears of War 2. Itagaki dosta bestidno krade i od svojih i „posvete“ Mikamijevom maestralnom Vanquish su više nego očigledne ali kao i sve ostalo, poluiskorišćene i nedopečene…

Shvatam ja da blatim gejmplej iz sve snage, ali opet velim, cover shooting, iako nikada, ni jednog momenta, ne deluje inspirisano, dobar deo vremena je makar tehnički korektan, a utrčavanje u mele i povremeno dobar ritam borbe hladnim oružjem, kako već rekoh, sugeriše da je ispod ove osrednje-do-loše igre ipak negde zakopana dobra igra koja što zbog neiskustva a što zbog development hella u koji je Valhalla upao nikada nije uspela da se pomoli.

Razlika između pojedinih misija/ nivoa je takođe vidna, neki imaju interesantniji dizajn i raspored neprijatelja sa makar očiglednim trudom uloženim da se igrač izvede iz zone komfora pucanja iz zaklona i potrebom da se studira bojište i odredi korektna taktika. Neki su pak očigledni filer – treća ili četvrta misija u igri je najgrešnija u ovome, dajući igraču posle koliko-toliko „normalnih“ protivnika, dugačku sekciju borbe protiv mutiranih čudovišta koja su sunđeri za metke i koja se moraju poražavati dugačkim bežanjima u krug i trošenjem ogromne količine municije. Srećom, ovo se ne ponavlja (previše) prema kraju igre.

U ovakvoj igri bosfajtovi moraju biti dizajnirani da budu hajlajti jer Itagaki je svoje dobro ime izgradio na račun između ostalog fantastičnih bossova iz dve Ninja Gaiden igre. Set pisovi naprosto ne mogu da odrade isti posao i mada i njih ima, naravno najviše na kraju igre, Devil’s Third čini napor da nam obezbedi klimakse u vidu borbi protiv Ivanovih bivših ratnih drugova. I naravno, i ovde su stvari neujednačene. Neki bosfajtovi su nespretne afere saplitanja po mapi i pucanja dok ne potrošite svu municiju, dok su drugi napeti mačevalački dueli koji ponovo sugerišu da je ovo mogla biti mnogo bolja igra da je produkcija bila manje trnovita, da je dizajn bio manje razapet između istoka i zapada, da je Itagaki iza sebe imao sistem koji je verovao u njega i u koji je on verovao kao u vreme dok je radio za Tecmo…

Ali nije. No, neki od bosfajtova su pristojni i mogu da žalim što cela igra nije mogla da bude na njihovom nivou. Opet, Devil’s Third čak ni ovakav kakav je nije proizvod koji bi uopšte trebalo da postoji na tržištu u 2015. godini – od povremeno neobično nekompetentnog performiranja Unreal endžina (padovi frejmrejta u ne-preterano-busy momentima) pa preko prljavog karaktera i nedopečene mehanike, sve do činjenice da je svima jasno da će ova igra izgubiti pare izdavaču i okaljati ime autorima. I činjenica da sam ga odigrao, donekle ga voleo i poželeo da imam još Ivana u svom životu, a zatim pročitao Itagakijevu poruku na kraju špice kojom se igračima izvinjava što su ovoliko čekali i govori da njegova i njihova strast prema igrama nikada neće umreti i da mi je to bilo simpatično, sve to gradi jednu neobičnu smešu emocija i senzacija po kojima ću ovu igru pamtiti…