Video igre: The Beginner’s Guide

Whoa.

Savet za kolege: ne započinjati The Beginner’s Guide ako nemate sat i 45 minuta dostojanstvene izolacije na raspolaganju. Igra može da se igra i u komadima ali je, kao i u slučaju The Stanley Parable, iskustvo mnogo intenzivnije ako se sve igra u jednom cugu.

The Beginner’s Guide je jedan od najemotivnijih igara koje ćete odigrati ove godine i verovatno najpretenciozniji komad softvera koji ćete instalirati na svom računaru. Ova igra je toliko meta da će se sledeća Daveova igra verovatno sastojati samo od PDF dizajn dokumenta koji ćete listati na issuu-u.

Edit: Сви веле да игру морате искусити bez toga da vam je neko pre o njoj pričao. Ja sam se esktremno trudio da ne „spojlujem“ ništa u igri ali i fakat je da razmatram teme i tehnike tako da… ako nameravate odo da igrate, igrajte odmah!!!!!!!!!!!!

Interesantno je ovo naše vreme interneta koji nam daje totalitet ljudskog znanja na dohvat ruke i totalitet ljudske komunikacije na dohvat ruke. Vreme je to, samim tim, opšteg gikovanja u kome inteligentni i obrazovani ljudi sami sebi daju dijagnoze i prepisuju terapije, istovremeno komunicirajući sa celim svetom o tome kako su usamljeni i depresivni. The Beginner’s Guide je na neki način lični dnevnik usamljenog gika, ne nesličan nečemu što bi pre dvadeset ili trideset godina tinejdžer zakopan u igrama i stripovima piskarao u nekoj sveščici koji bi držao dobro skrivenu ispod dušeka na kome spava. Naravno, The Beginner’s Guide je produciran, komercijalni artefakt sa ozbiljnim umetničkim intencijama, ali je na neki način to svejedno samo metastruktura dnevničkh zapisa koji iz dana u dan analiziraju samo uski krug tema: osećaj izolovanosti, samoće, besciljnosti, gađenja nad sobom, nad ostatkom sveta, osećaj potrebe da se bude kreativan, da se stvara, i istovremeni osećaj bezvrednosti kreacije, nepotrebnosti bilo čega kreiranog da postoji. The Beginner’s Guide je istovremeno i vrlo depresivna igra i prilično dobra igra o depresiji, ali i diskusija o tome kako se i da li se depresija može dijagnostikovati preko nečijeg kreativnog rada, šta činiti kada mislimo da smo je prepoznali, jesu li dobronamerni gestovi ono pravo itd. Naravno, ona je istovremeno i walking simulator sa naratorom koji insistira na analiziranju pa čak i objašnjavnaju iskustva koje igrač prolazi i kao takva delujeje manje ambiciozna od The Stanley Parable koja je uživala u predviđanju igračevih reakcija na dizajn i grananja igre u odnosu na te reakcije. The Beginner’s Guide ima isti inteligentni dizajn kao TSP, sa savršenim usmeravanjem igračkog iskustva, ali je intencionalno i rigidno linearna i kada igrač negde na početku i pomisli „OK, a šta ako uradim OVO?“ ona ga nežno, prijateljski uputi da se ne loži, jer ovo nije TAKVA igra. The Beginner’s Guide je igra koja dizajn posmatra kao emanaciju nečijeg duhovnog života ali istovremeno radi dve stvari: demonstrira kako dizajn igre može da bude izvanredno artistička, ekspresivna alatka kreirajući između ostalog šokantno emotivne momente sa sve ježenjem i suzama u oku igrača (dajući naoko validaciju Timu Conklingu), ali onda i uzmiče korak nazad i veli „Izvinite ali da se niste malo zaneli u svojim interpretacijama? Da niste možda upisali malo previše sebe u tuđ rad?“

Potentne su to teme, mada je egzekucija, kako rekoh, namerno rigidna, namerno linearna i insistira da sa igračem započne dijalog nametanjem svojih tumačenja. Opet, ovo je takođe namerno i autor čak i poziva igrača da donese svoje interpretacije, dajući u prvih par minuta igre i svoju gmail adresu na raspolaganje. Po tome se ova igra razlikuje od recimo Gravity Bone ili Thirty Flights of Loving ili stotina drugih walking simulatora koji se za pare ili besplatno dadu poigrati kad zagacate u indie game development rukavce po internetu. The Beginner’s Guide je umetničko (ili makar kreativno) delo i istovremeno njegova interpretacija, sve u jednom paketu i sa jedne strane ovo ga čini manje misterioznim nego što bi bio da je default mod igranja igre (inače dostupni) Coda Mode, onaj u kome nema naratora i njegovih intervencija, u kome igrač mora da sam razreši zagonetke koje igra sadrži. Ali Wreden naprosto nije hteo da napravi još jednu takvu igru ili, kad smo već kod toga, igru uopšte, umesto toga se odlučujući za interaktivni solilokvij, odnosno monolog nabačen preko walking simulatora koji samog sebe preispituje i stavlja na sto za disekciju pokušavajući da razjasni ima li u ovom kreativnom procesu vrednosti simultano sa radnjom igre koja pokušava da se izbori sa istom temom.

Ne da odgovora na kraju ima, The Beginner’s Guide se verovatno i zove tako jer se bavi pre svega cikličnim procesom preispitivanja sebe, autodestruktivnog odricanja svake intrinzične vrednosti sopstvu i sopstvenim dostignućima, hvatanju za spoljnu validaciju i preziranju adikcije koja proizilazi iz oslanjanja na eksterne potvrde sopstvene vrednosti i vraćanjem neizdrživom kreativnom impulsu koji jedinku tera da stvara iako ne zna zašto na kraju dana to radi. Ovo je manje, jelte, igra, više, kako rekoh, dnevnički zapis osobe koja se bori sa depresijom. Kao takav, on jeste izvrsno dizajniran ali je i legitimno to što se sve vreme pita i je li potreban. Pitaju se to i mnogi igrači, Steamov forum je pun topika sa naslovima poput „3/10. Why you lie to us?   “ ili „Just why?“ ili „What’s the justification of this being a paid „game“?“ ili čak „Was the point of this to make me hate Davey?“. S druge strane i sam Wreden je već ispisao i iscrtao svoje interne tlapnje u vezi sa depresivnim epizodama i bolnom introspekcijom i sve se to da videti ovde. A opet…

A opet, The Beginner’s Guide jeste trijumf dizajna i kreativnosti, čak i ako oni nisu ovde u službi posredovanja igračkog iskustva već samo pričanja priče koja nema stvaran zaključak. Kao takav, nalazim da je ovo značajan i intrigantan kulturni (ili čak, ako želite, umetnički) artefakt čija je ludička komponenta presudna jer nema intenzivnijeg načina da se ovo iskusi od prisustvovanja, u prvom licu, svim tim bolnim momentima nekoga ko se na kraju dana, protiv zatvaranja u sebe bori na najstrašniji moguć način: otvaranjem svih vrata i puštanjem ljudi da plate kako bi iskusili deo njegove agonije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s