Film: Tomorrowland

Iskoristio Subotu veče da ne odgledam Travelatora ali da odgledam Tomorrowland. S obzirom da je film flopnuo iz sve snage spremio sam se na najgore ali nisam bio previše nezadovoljan. Doduše, prilično je jasno zašto je flopnuo – ovo je film koji ne zna baš tačno kome se obraća i koji ton je najbolje da usvoji pa sam se tako još pre pola godine posle odgledanog trejlera našao u čudu pitajući se je li ovo film za odrasle koji namerno priča dečijim tonom ili film za decu koji uživa u tome da im prikazuje scene neprimerenog nasilja.

Finalni produkt definitivno nije razrešio ovu dilemu, Tomorrowland ima PG rejting ali neke od scena su nedvosmisleno neprimerene za decu jer ne samo da prikazuju fizičko nasilje koje podrazumeva konkretne fiziološke traume već i oružje koje se u filmu koristi dezintegriše ljude. Da sam dete, čini mi se da bih bio više traumiran scenama u kojima zraci ljude pretvaraju u ništa nego da ti isti ljudi padaju pokošeni mecima.

Other than that, Tomorrowland je deo talasa novih holivudskih filmova koji se protiv plime skepticističkog konzumerizma (želim da imam najmoderniji telefon ali koji kurac ta NASA svake godine traži još para?) pokušavaju  boriti pamfletskim propagiranjem nauke i tehnologije kao dveju disciplina koje proizvode budućnost, gde su istraživači i pogotovo inženjeri prikazani kao odvažni i požrtvovani heroji što snagom ideja i intelekta kadrog da ih pretvori u funkcionalne artefakte, otkidaju komade budućnosti od ledenog brega nadiruće entropije. Nolan je to sa Interstellar uradio gađajući odrasle, Bird ovim filmom gađa decu, ali poruke su identične, kao što je i potreba da glumci te poruke izgovore direktno u kameru, ne ostavljajući podtekstu da radi svoj posao i time donekle slabeći samu filmsku vrednost ovih dela.

Birdu se to donekle da i praštati jer je valjda uvrežena predrasuda da deci stvari moraju da se nacrtaju, kao da su ona manje prijemčiva na simboliku od odraslih. Naravno da nisu, i film u velikom svom delu ovo i shvata jer je vizuelno na momente impresivan sa izvrsnim elementima dizajna koji kanališu nekoliko ideja o futurizmu i utopizmu iz novije i starije ljudske istorije, bez potrebe da se te ideje i diskurzivno objasne. No, kad dođe stani-pani, Bird očigledno sebi ne veruje i insistira da glumci stanu i objasne o čemu se u filmu radi, koristeći jedne iste metafore po nekoliko puta kako bi se mali debili u publici koji ionako sve vreme drndaju telefone sećali bar nečega kad izađu. U tom smislu, ovo je bez sumnje najslabiji Birdov film koji sam gledao – Iron Giant i The Incredibles su verovali u sposobnost publike da shvati nijanse u izražavanju, mada se sa Ratatuijem već videla Bradova sklonost da stvari previše objašnjava.

Kako god, ako ništa drugo, Tomorrowland je makar bila dobrodošla terapija za Damona Lindelofa koji je ovde morao da malo zabremza svoj uobičajeni nivo Lindelovštine i to je rezultiralo pričom koja nema onu frustrirajuću dimenziju „znamo da znate da vam nešto ne govorimo ali nećemo da vam kažemo čak ni da toliko znate“ naracije koja mu je u poslednje vreme postala manir već se odlikuje autentičnom misterijom koja se razvija u hodu. Ovde Bird i Lindelof uspevaju da publika do nekih dvadesetak minuta pred kraj zaista ne zna šta se događa ali da to na nju (bar je na mene) ima podsticajni efekat raspirivanja radoznalosti.

No, scenario jeste prepun nelogičnosti i rupčaga u zapletu od kojih su mnoge i vezane za taj najveći problem filma, neujednačen ton. Sa jedne strane, dobrodošao je fim u kome je akcija začin za priču a romansa postoji samo u naznakama i, u diznijevskom maniru, podvučeniji su porodični odnosi kao podsticajna sila za prevazilaženje nevolja. Sa druge, insistiranje na disproporcionalnom fizičkom nasilju iako daje uspelo režirane akcione scene naprosto iskače iz diznijevskog tona i remeti gledaoca u konzumaciji ideja koje mu se nude. Sa treće strane, Tomorrowland je prepun otvorenih omaža prethodnicima (Terminator, Matrix…) i ovo ponovo kao da sugeriše da Bird nije bio do kraja siguran šta radi, kuda je krenuo i šta bi tačno da postigne.

Opet, ja nisam objektivan, pošto ovde igra Džordž Kluni pa je to meni dovoljno da mi film prija. Vredi istaći i izvrsnu Raffey Cassidu i nekarakteristično downplayed Hjua Lorija. Ovo je film koji nije konfuzan u priči idejama ali jeste u tonu i, donekle, tempu. Bird bi možda trebalo da za sledeći projekat uzme nešto što bi koštalo manje od skoro 200 miliona koliko je na ovo otišlo i da se bavi nečim fokusiranijim, ali opet, nije mi bilo neprijatno uz Tomorrowland…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s