Arhiva za decembar, 2015

Pročitani stripovi: Darth Vader i The Quest for the Time Bird

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 29 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Otkada je George Lucas svoju firmu i prava na Star Wars proizvode prodao Dizniju, bilo je jasno da će još  jednom u istoriji Marvel dobiti priliku da svoje najviđenije autore okuša u ovom univerzumu. Ovo je i neka vrsta istorijske pravde ili makar simetrije jer su i prve strip-adaptacije a zatim i ekstenzije Star Wars filmova rađene upravo u Marvelovoj kuhinji, sa početkom krajem sedamdesetih. Da je Marvel tada tretirao materiju sa dužnim poštovanjem svedoči i to da su upotrebili zaista teško oružje, stavljajući za kreativne kontrole vedete poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina.

 

Naravno, Star Wars stripovi su kasnije postali industrija za sebe, Lucas je menjao partnere i poslednjih više od deset godina ovi su stripovi izlazili za Dark Horse, koristeći ogroman broj autora sa raznih meridijana (uključujući, recimo, jednu solidnu tezgu Darka Macana) i doprinoseći na nimalo zanemarljiv način extended universe istoriji. Neki od tih stripova su bili i istinski vrlodobri do odlični, kao na primer poslednji serijal Briana Wooda koji se dešavao u periodu između prva dva filma i koji je i poslužio da se uspešno najavi kako će stvari otprilike izgledati kada Marvel uzme stvari u svoje ruke.

 

Veliki deo toga što je nekada izlazilo za Marvel i za Dark Horse Marvel je sada reprintovao i učinio publici dostupnim i u digitalnoj formi – i ovaj poduhvat i dalje traje – a poslednjih godinu dana Marvel izdaje i nove Star Wars stripove i oni su generalno naišli na pozitivne reakcije među čitaocima. Nije to preveliko iznenađenje: pre svega ovo su sada zvanično jedini kanonski Star Wars stripovi (čitav minuli rad iz prethodne tri i po decenije danas se vodi kao nekanonski „Star Wars Legends“, uključujući i igre, knjige i televiziju, minus Clone Wars serijal) a i, kako sam već rekao, Marvel je na njima zaposlio neke od svojih najviđenijih ekskluzivaca. Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.

 

Narod, naravno voli negativce a Darth Vader je duže od tri decenije jedno od najautoritativnijih mračnih prisustava u popularnoj kulturi, jedan arhetip koji ne samo da je inicijalno bio dobro postavljen, već koji je i svojim karakternim lukom, prelaskom sa jedne na drugu stranu sile i otkrićem vrednosti žrtvovanja za porodicu poslao jednu od najpotentnijih poruka o tome da promena životne filozofije i lično iskupljenje nisu izvan domašaja ni u poznim životnim fazama.

 

Razume se, sve je to veoma pojednostavljeno i naivno, ali opet, mitovi operišu u tim nekim jednostavnim kategorijama i lako shvatljivim narativnim strukturama a većeg modernog mita od Star Wars mi i nemamo. Utoliko, Dartha Vadera valja prepoznati kao otelovljenje mnogih elemenata moderne i drevne istorije i mitologije, od iskonskog zla crnih vitezova iz srednjevekovnih mitova do jasnih aluzija na nacističku opijenost okultnim, fetišizaciju discipline i moći, a sve to dopunjeno elementima telesnog horora (robotski udovi, mehanička pomoć pri disanju, kratki uvidi u telo koje bi odavno trebalo da je nefunkcionalno kada ne bi bilo Sile da ga pokreće…) i slasher horror posvetama. Koliko je Darth Vader velika popkulturna ikona i ambasador tamne strane svedoči svakako i to da čak ni prikvel-trilogija filmova o njegovom detinjstvu, mladosti i prelasku na tamnu stranu – onako nespretna i musava kakva je bila – nije uspela da zaista unizi tu njegovu ikoničnost.

 

Ne unižava je ni Gillenov i Larrocin strip, ali ovo je istovremeno i serijal koji je u meni uspeo da izazove pomisao da je neke stvari ipak i dalje najbolje ostaviti neizrečenim. Darth Vader – aktuelni serijal – je mudro zamišljena priča o tome šta je titularni vitez Sitha radio u nekim od ključnih momenata originalne trilogije. Gillen, kao dete kome su upravo predati ključevi od najveće riznice gikovskih zadovoljstava poznate modernom čoveku, sa mnogo ljubavi i pažnje vodi radnju koja se dešava u periodu između prva dva filma i pruža nam uvid u aktivnosti Skajvokera starijeg nakon uništenja prve Zvezde smrti.

 

Ovo je narativno interesantna teritorija jer Gillen mudro operiše u smislenim granicama. Iz filmova znamo koliko je velika opsednutost Dartha Vadera pobunjenicima postala nakon uništenja Zvezde smrti kod Javina i koliko su neke druge bitne ličnosti u Imperiji smatrale da crni vitez previše vremena posvećuje šačici budala koje im jesu nanele ozbiljnu štetu ali u nekom strateškom smislu ne predstavljaju pretnju širenju carstva. Ovaj strip pokazuje postepeno pojačavanje te opsednutosti, od Vaderovog interesovanja za pilota koji je preciznim hicima razneo džinovsku Imperijalnu stanicu i u kome je osetio odjek Sile, pa do shvatanja da je taj pilot Vaderov sin i želje da se jedini drugi na Silu osetljivi čovek u galaksiji privoli svom ocu kako bi se tom galaksijom, jelte, vladalo u tandemu, ko što smo i čuli u drugom filmu.

 

Da je ovo urađeno u formi miniserijala verujem da bi priča bila veoma potentna, ali u formi tekućeg serijala, Gillen nema druge do da pripovedanje razvodnjava odlascima u nevažne tangente, uvođenjem likova koji ne postoje u originalnom materijalu, obaveznim scenama akcije itd. i ovo, barem za moj groš, zapravo čini ovu priču slabijom.

 

Više je tu elemenata koji su smetnja tome da se centralna psihološka transformacija Dartha Vadera istraži čisto i fokusirano kako bi zablistala svojim punim portencijalom. Prvi element je naravno ta neizostavna potreba da se Vader prikazuje sada više ne samo u ikoničkim scenama gde je tamno prisustvo sa druge strane, materijalizovani košmar iz podsvesti itsl. već i u sasvim banalnim scenama gde je on činodejstvujući lik u priči sa kojim drugi likovi imaju i prilično obične razgovore koji se ne završavaju force chokeholdom. Gillen čini lavovske napore da psihologizacija Dartha Vadera ne bude previše napadna, da on ne bude previše „objašnjen“ ali je jako teško pobeći od scena gde Vader krši svoje monolitno prisustvo time što je prinuđen da komentariše elemente scene i neretko deluje kao da priča samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu.

 

Druga stvar je, naravno, ono sa čim mnogi prikveli imaju problem: mi već znamo šta se sa svim tim poznatim likovima dogodilo, i sa samim Vaderom, i sa Bobom Fettom i sa Jabbom pa ne samo da nema neke velike tenzije u pogledu rizika kojima je bilo ko od njih izložen ngo i dodatnu psihologizaciju njihovih likovima barem ja doživljavam kao suvišnu. Vader u prvom Star Wars filmu ima samo 12 minuta pojavljivanja na ekranu što mu je dovoljno da se uspne do svog ikoničkog statusa. Naprosto nije nužno da nam neko pokaže šta se dešavalo pre toga – originalna trilogija majstorski tu priču sažima i njeno detaljno prepričavanje nema efekat kome bi se dobronameran čovek nadao.

 

Treće je, jasno, uvođenje likova koji su novi, često sveži i zanimljivi a za koje znamo da neće igrati nikakvu ulogu u velikoj priči koju su pričali filmovi. Gillen ovde ima i jedan interesantan ženski lik i jednog droida koji je očigledan omaž HK-47 iz prve KOTOR igre i koji sa svojim ciničnim deadpan komentarisanjem služi kao solidno zamišljen komični predah u stripu koji je inače dramatičan i prilično ozbiljan.

 

Ovi likovi bi možda i bolje funkcionisali da nisu lancem vezani za bukagiju u formi visokog, crnog muškarca u ulaštenom oklopu i sa crnim plaštom, kao što bi i Vader bolje funkcionisao da Gillen ne mora periodično da smišlja situacije u kojima je ovaj, kao, žrtva zakulisnih spletki Imperatorovih kojima ovaj podseća da je majstor sedenja na nekoliko stolica. Opet, ovo su solidno dobre ideje ali tenzija u svim tim silnim scenama borbe i akcije nužno fali jer mi već znamo ishod svega toga, gledali smo ga u bioskopu Odeon pre trideset godina.

 

Druge eventualne zamerke su više vezane za generalni napor proizvodnje extended Star Wars materijala – tehnologija koju ovde vidimo često je daleko naprednija od bilo čega što smo videli u filmovima, i dalje je nejasno kako izgleda socijalni život unutar Imperijalne sfere uticaja – nego što su tu nešto krivi Gillen i Larroca, pa tako verujem da ove moje pritužbe nisu univerzalne jer, kako rekoh, vidim da narod ovo voli pa ću ga ipak preporučiti za čitanje svim zainteresovanima.

 

Drugo što sam čitao ovih dana je jedan zaista postariji serijal koga sam po dobru upamtio i bio zaintrigiran da vidim koliko se moje lepe uspomene uklapaju sa stanjem na terenu. Radi se o francuskom stripu od četiri albuma, La Quête de l’oiseau du temps a koji je na engleskom u luksuznoj novoj kolekciji izašao Septembra ove godine za Titan, pod starim (i korektnim) prevedenim nazivom The Quest for the Time Bird.

 

Ovaj strip izlazio je u našoj Stripoteci mislim negde početkom devedesetih, preveden kao Ratnici sa Akbara, da bi početkom ovog stoleća Marketprint učinio pravu stvar i objavio sva četiri albuma u koloru, kako Alah i zapoveda. Opet, ima kolora i kolora i čak i ako čovek ima Marketprintove albume, ima razloga da se raspita za najnovije izdanje jer je Titanova kolekacija naprosto zamamna.

 

Elem, meni je ovaj strip ostao u zbilja lepoj uspomeni jer je kombinovao maštovit fantazijski svet sa svim očekivanim tropima ovog žanra (muževni ratnici, raskošne, pohotne žene, egzotična stvorenja, mistična magija i drevna božanstva) sa razigranim pripovedanjem i karakterizacijom koji su mlađeg mene osvojili šarmom i humorom. Na ponovljeno čitanje najviše sam i bio zainteresovan da utvrdim koliko ambiciozno variranje u tonu stripa od scene do scene (a neretko i u okviru iste scene) može da se uklopi sa eshatološki intoniranom pričom o kraju sveta koji stiže i samo ga tipična herojska potraga male, odabrane grupe pitoresknih likova može možda sprečiti.

 

Ja sam naravno, veoma sklon pripovestima koje u centar stavljaju herojsku potragu a Serge Le Tendre je i sam očigledno solidno proučio najvažnije klasike žanra pa je njegova verzija ovog pripovednog tropa čvrsto utemeljena u prepoznatljivim arhetipovima: mudra magijska žena koja predviđa kraj sveta i jedina ima predlog kako da se izbegne, hipermaskulina ratnička figura koja potragu predvodi, druga hipermaskulina figura koja bi sa njom da meri čiji je veći i ovo je izvor tenzije u grupi, „slaba“ pripadnica družine heroja koja, iako je očigledna slabost grupe, na kraju biva presudna za uspeh misije, beta mužjak zadužen za komične predahe itd. itd. No, Le Tendre svemu ovome prilazi na primetno subverzivan način. Prva, crno-bela verzija ovog stripa započeta je (kasnije napuštena) još polovinom sedamdesetih (ova kolekcija ima nekoliko strana tog stripa i pokazuje da je crtež još uvek mladog Regisa Loisela i bez kolorisanja bio intenzivno impresivan) i već se tu video zametak Le Tendreove ideje da likove pomeri iz svojih arhetipskih ležišta. U punoj meri realizovan u ova četiri albuma, taj pristup je i danas veoma osvežavajući. The Quest for the Time Bird je više priča o likovima nego priča o svetu i bogovima koji taj svet nepažnjom ili zlom namerom mogu da unište pa iako centralni narativ u punoj meri pokazuje teške borbe, strašna iskušenja po drevnim hramovima i zaraženim selima, leteće guštere i mala božanstva koja zagorčavaju život putnicima-namernicima, zapravo je „prava“ priča ovog stripa više okrenuta preispitivanju unutrašnjih života likova i dovođenju u sumnju njihove arhetipske snage.

 

Ovde moram i da priznam da stalno variranje tona u pripovedanju nije nužno uvek uspešno. Strip je prilično opterećen stalnim upadicama, komentarima likova koji, istina, služe da se tananije opiše njihova psihologija, ali su napadni i odvlače pažnju čitaoca na više strana, čineći i neke ikoničke scene pomalo rastrgnutim na fragmente. Le Tendre očigledno nije verovao u maksimu da je manje ponekada više tako da je ovo strip koji mestimično pati od prevelike potrebe da čitaocu sve diskurzivno objasni, bežeći od dvosmislenosti ili nedorečenosti koje bi, držim, možda zapravo imale bolji, snažniji efekat. Istovremeno, mnogi likovi su nepotrebni i deluju više kao skice za likove koji bi u nekoj drugoj priči imali važniju i interesantniju ulogu (kao što je na primer relativno suvišno uokvirivanje centralnog narativa metanarativom u kome pripovedač svojim unucima prepričava radnju).

 

Ali s druge strane, šarm i energija koje sam upamtio iz prvog čitanja su netaknuti i ovo je strip koji osvaja svojom nadahnutom vizijom fiktivnog sveta, dinamikom koja postoji među likovima i dovoljno suptilnim razmatranjem ozbiljnih tema (ljubav, roditeljstvo…) da kada se dokotrlja do zapravo vrlo ozbiljnog i mračnog finala, čitalac ostane sa izmešanim osećanjima: ushićenjem što je video jednu inteligentno osmišljenu i dobro izvedenu završnicu ali i potresenošću što je svedočio okončanju jedne na kraju krajeva okrutne priče koju neki od likova, makar psihološki, nisu preživeli.

 

No moj najveći utisak je možda vezan za Loiselov crtež koji je ovako divno odštampan i savršeno kolorisan naprosto neodoljiv. Pričamo o jednom od najcenjenijih francuskih strip-crtača, naravno, a fantastična maštovitost i, eh, vibrantnost sveta koji je ovde vizuelno kreirao, te ekspresivnost likova skoro da nemaju takmaca. Kada čitam strip u kome gotovo svaka strana ima po jednu scenu koja bi bez problema mogla da ide na poster pa na zid, teško mi je da suspregnem uzdahe.


Ovaj strip kod nas ima solidno sledbeništvo (videti ovu temu na Darkwoodovom forumu na kojoj naš her Neomeđeni lepo i nadahnuto polemiše o svemu) i nadam se da je i dalje u planu reizdavanje svih albuma (uključujući i prikvele koji nisu deo ove kolekcije a u nas su izšli samo serijalizovani u Stripoteci) pošto Marketprintova izdanja već i nisu tako lako nabavljiva a ova Titanova kolekcija mi je razgorela želju za luksuznom štampom i kolorom.

 

Pročitani stripovi: Terra Formars

Posted in Stripovi with tags , , , , on 23 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Pročitao sam prvih pet američkih kolekcija mange Terra Formars, što čini negde trećinu onoga što je do sada izašlo u Japanu (poslednja, petnaesta japanska kolekcija izašla je pre malo manje od mesec dana. Terra Formars u Japanu izlazi od 2011. godine i prilično je popularan naslov, sa pet spinof serijala koji su se u međuvremenu pojavili, dve OVA video adaptacije i televizijskim anime serijalom. Igrani film je trenutno u produkciji a pošto ga režira Takashi Miike, jasno je da su planovi solidno ambiciozni. Miike je od shlock avangardiste postao go-to-guy za adaptacije mangi i starih anime hitova za veliki ekran i pošto je Terra Formars kao stvoren za tog novog njega (mnogo borbe i specijalnih sposobnosti, mnogo juvenilne karakterizacije), to može da bude solidno.

Elem, mene je Terra Formars privukao pre svega na ime svog naizgled old school naučnofantastičnog zapleta. I po imenu se vidi da se radi o teraformiranju, odnosno opsežnom projektu upodobljavanja atmosferskih i ekoloških uslova na nekoj drugoj planeti tako da budu prihvatljivi Zemljanima. Mene su uvek ložile ovakve ideje u naučnoj fantastici a kako se poslednjih meseci i godina sve više diskutuje o teraformiranju nama komšijskog Marsa (sa sve Elonom Muskom koji predlaže da to obavimo bacanjem stotina hidrogenskih bombi na njegovu površinu), Terra Formars, koji svojom pomalo nezgrapnom igrom reči ukazuje da o Marsu baš i pričamo, nije mogao da se pojavi u boljem momentu.

Još jedna od stvari koje su mi privukle pažnju bilo je reagovanje određenih slojeva zapadne publike koji su insistirali da su antagonisti u ovom stripu i anime adaptaciju odviše slični rasističkim blackface karikaturama/ tipovima koji su preovladavali u zapadnjačkim štampanim medijima pre stotinak godina te je valjalo istražiti da li Japan ponovo ispoljava svoju uobičajenu dozu nespretnosti kada su u pitanju rasni stereotipi…

Naravno, Japan je ako ništa drugo, i dalje osetno drugačiji od angloameričke popularne kulture od koje neretko uzima inspiraciju pa je i Terra Formars sve samo ne klasičan naučnofantastično-akcioni strip koji se dešava na Marsu. Kako već to ume da bude u mangi, naučna fantastika ovde je izmešana sa hororom, ima elemenata socijalne drame ali prevladava – od svega – martial arts manga podžanr. Ovo je strip apsolutno nabijen akcijom, presecanom momentima karakterizacije i ko je došao da ga čita zbog interesantnog zapleta biće razočaran kada vidi da se taj zaplet kreće agresivnom puževskim tempom.

Elem, radnja mange događa se u dvadesetsedmom veku, petsto godina nakn što je Zemlja započela projekat teraformiranja Marsa. Iako su zemaljske nacije i dalje prilično sumnjičave jedne prema drugima i postoje političke tenzije i trka u naoružanju, svima je jasno da je korišćenje relativno bliske planete za neko buduće naseljavanje ili makar eksploataciju resursa dobra ideja s obzirom na sve ozbiljniju prenaseljenost matične planete. Tako je, da bi se atmosfera Marsa nekako ojačala a voda izvukla na površinu, crvena planeta zasejana žilavim sojem algi a kojima su posle dodati jedni od najizdržljivijih insekata na Zemlji – bubašvabe – kao začetak ekosfere.

Pola milenijuma docnije, nakon što nekoliko robotskih sondi nije uspelo da donese podatke o tome šta se dešava na Marsu, Zemlja šalje prvu ljudsku ekspediciju na susednu planetu. Niko se sa nje ne vraća živ.

Prva kolekcija otvara se prikazom odlaska druge ljudske ekspedicije na Mars i strip ne troši mnogo vremena pre nego što uspostavi dominantnu atmosferu. Ovo nije priča o napetom postepenom istraživanju i otkrivanju jedne po jedne misterije tuđinskog sveta na kome je čovek pokušao da izigrava boga – ovo je strip koji kreće sa pokoljem negde od treće epizode, ubacuje u četvrtu brzinu i vrlo retko posle toga usporava.

Ispostavlja se, naravno da se prva ekspedicija nije vratila jer su ih sve pobile bubašvabe i to, zahvaljujući jakom kosmičkom zračenju koje tanana Marsova atmosfera ne može da značajno oslabi – mutirane bubašvabe. Ali dok bi čak i ovo bio zaplet prihvatljiv za zapadnjački strip slične teme, Yu Sasuga ide mnogo istočnjačkijom putanjom. Ove bubašvabe su (ima neko mambo-džambo naučno objašnjenje) evoluirale suludom brzinom i umesto šestonogih tvrdokrilaca naša druga ekspedicija na Mars zatiče krupne humanoide decidno ljudskih crta lica, sa udovima i telesnom građom sličnijim sisarima nego zglavkarima, ali i sa instinktima koji ih upućuju da primate ubijaju gde god ih zateknu.

Ne bi ovo prošlo u nekoj drugoj postavci, ton bi bio isuviše narušen praktično farsičnim iskrivljenjem „nauke“ na koju se ovaj strip izuzetno mnogo poziva sa detaljnim pojašnjenjima mnogih bioloških karakteristika likova, ali Terra Formars je pre svega tu da na planu jedne dosta jednostavne predstave o kolonizaciji sveta na kome tehnološki napredni ljudi zatiču primitivne „starosedeoce“ prikaže mnogo akcije i borbe.

I to se i dešava. Kako rekoh, intenzitet stripa je, uprkos vrlo sporom odmotavanju osnovne radnje, veoma visok sa mnogo atraktivne borbe i emotivnih momenata brojnih likova. Posada druge ekspedicije (a kasnije i treće koju pratimo u kasnijim kolekcijama) prošla je skupe i opasne bioinženjerske operativne zahvate kojima su im geni spojeni sa genima insekata (kasnije i drugih životinja) kako bi imali šansu da se suprotstave ekscesno naraslim humanoidnim bubašvabama i  strip osciluje između scena furiozne akcije (sa stalno novim, svežim, iznenađujućim prikazima snalažljivosti bubašvaba), flešbekova na prošlosti protagonista na Zemlji a koji služe da humanizuju likove (koji ginu zaprepašćujućim tempom) i epizoda koje nam otkrivaju političku i socijalnu pozadinu projekta vezanih za teraformiranje Marsa i izučavanje mutiranih neprijatelja.

Naravno, paralele sa zapadnjačkim radovima se lako i čestito daju povlačiti: ima ovde i Aliena i Starship Troopersa, pa ponešto i Carpenterovog The Thinga sa povremenim scenama telesnih transformacija i body horrora, ali Terra Formars ima distinktno japanski miris sa tim koliko naglašeno ikonički prikazuje evoluirale insekte koji su sada praktično primitivni ljudi. Optužbe za rasizam su, što se mene tiče, prilično nategnute jer je jasno da se ovde išlo pre svega na prikaz koji treba da asocira na više primate ali je i fakat da strip, bar u ovih prvih pet svesaka ne žuri da diskutuje teme kolonizacije i genocida koje se kontekstom nameću.

Makar je pripovedanje uzbudljivo, ako već priča ide sporim tempom (čak je i treća ekspedicija podeljena na šest timova da bi postojalo opravdanje za praćenje šest odvojenih grupa koje se bore). Sasuga, naravno, ima gomile i gomile scena klasične dekompresije ali pritom izvrsno rukuje promenama mesta i vremena radnje, kombinujući bez gubljenja koraka scene borbe ili strave na Marsu sa skokovima u prošlost na Zemlji, da bi onda scene dinamične akcije usporio i razdvojio na komadiće i svaku sliku koristio za meditaciju o konkretnom liku. Ove meditacije nisu uvek (čak ni prevashodno) psihološke, najviše se bave posebnim sposobnostima svakog od likova, žitovinjama na kojima su bazirane i objašnjavanjem kako će im to doneti prednost u borbi i treba da bude jasno da Terra Formars pre svega želi da bude martial arts/ horor manga a da teme kolonizacije i socijalne pravde treba da budu zadovoljne time da statiraju u pozadini.

No, ovo je izvrsna, munjevita, masivna akcija i veoma dobro nacrtan, visceralni horor iz pera Kenichija Tachibane i Terra Formars ima brojne scene od kojih zastane dah a ruka sama krene da baca kosku nevidljivom (i, uostalom, neprisutnom) prijatelju sa kime biste da delite uzbuđenje što ovo čitate.

Zanimljiv mada nikako prepametan ili predubok strip. Čekaću dalje prevode na engleski ali veoma se radujem Miikeovom filmu jer je Anime iz neobjašnivih razloga – cenzurisan.

Pročitani stripovi: 21. Decembar 2015.

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 21 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.

 

Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.

 

Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.

 

Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi,  samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.

 

Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.

 

Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.

 

Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik  bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta  a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.

 

S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima.  Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.

 

Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.

 

Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.

 

Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.

 

Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, „običnim“ ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.

 

Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.

 

Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.

 

Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.

 

No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.

 

Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.

 

She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.


Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.

 

Kome se ne dopada sve prisutnija „feminizacija“ Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.

 

Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj „sukob“ između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.

 

Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao „pravom“ superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.

 

Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje „velikim“ Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom „novom“ Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.

 

 

Pročitani stripovi: 16. Decembar 2015. godine

Posted in Stripovi with tags , , , , , , on 16 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo.

 

U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.

 

Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.

 

Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i  zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom…

 

Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.

 

Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.

 

A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete…) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo „odraslih“ sadržaja (nasilje, seks, psovke…) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.

 

Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.

 

Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.

 

Granta Morrisona ja povremeno kritikujem za esejistički pristup pisanju stripova, posvećivanje više pažnje intelektualnim elementima narativa nego životnosti likova ili ubedljivosti radnje i… pa, to je sve uglavnom tačno, ali to što ga kritikujem često zna da zamagli činjenicu da ga smatram jednim od najboljih savremenih scenarista u angloameričkom stripu, čovekom koji se nikada ne umara od napora da pomeri granice onoga što se može uraditi u ovom medijumu, a da istovremeno ostaje veran i medijumu i žanru. Zbilja, za razliku od zemljaka Millara, Morrison nije pokazao gotovo patološku žudnju da se baci u holivudsko naručje, a koliko god da je napisao stripova koji su bežali od jasne žanrovske klasifikacije, mnogo je više onih koji žanr uzimaju za zdravu osnovu a zatim promišljaju značaj mnogog njegovog elementa uz veliko poštovanje za tu osnovu i te elemente.

 

Zapetljao sam najstrašnije. Kako god, Nameless je klasičan Morrison u naponu snage, kreativno razuzdan ali zanatski perfektan, strip koji kreće pojačan na jedanaest već od prve epizode a onda sve više i više pojačava intenziet pripovedanja do mere da se pitam da li će čitanje, poslednje epizode naredne nedelje biti opasno po moje (makar emotivno) zdravlje. Sav intelektualizam za koji ga povremeno dobronamerno i prijateljski optužujem Morrison je ovde stavio u službu proizvodnje priče koja ima jaku empatsku komponentu. Ovo je strip u kome su zebnja, nervoza, strah, užasnutost i gađenje ne samo koncepti koje pripisujemo likovima zato što nam je jasno da ih oni verovatno prolaze, već koje proživljavamo zajedno sa njima. A retki su stripovi, barem u mojem čitalačkom iskustvu, koji čoveka od četrdeset i plus plus plus plus godina nateraju da strepi i guta knedle dok okreće stranice i pita se šta će biti dalje.

 

Nameless je i ona dobra kombinacija stripa koji ima jasne i nimalo stidljive žanrovske osnove ali i perfektnu egzekuciju autora koji ne namerava da žanrovskim pravilima robuje, pa ovo počinje kao potpuno halucinantna okultna avanturistička storija (dakle, ono što biste očekivali od Morrisona skoro po definiciji) ali nema problem da pređe u nešto što liči na punokrvni kosmički SF (što biste očekivali od Warrena Ellisa) pa da se onda glavačke sruči u potpuno visceralni horor (odjeci Gartha Ennisa) da bi zatim razorilo sve žanrovske obruče i prešlo u egzistencijalnu filozofiju koja balansira na sve tri žanrovske noge. Morrisonov uobičajeni „čudan sam jer volim da budem čudan“ pristup ovde je pun pogodak jer se strip i bavi interesantnim razmeđem religije, nauke, okultnog i visceralnog pa je tako i glavni junak stripa (titularni Bezimeni) istovremeno arhetipski velik (odbacio je ime da niko nad njim ne bi imao magijsku moć) ali i potpuno žanrovski izvajan u model ciničnog, neobrijanog antiheroja koji je konačno možda natrčao na avanturu iz koje neće moći da se izvuče britkim jezikom, hladnom glavom i brzim nogama. Nameless na čitaoca deluje na nekoliko planova, ima ovde mnogo intelektualnog materijala za razmatranje, simbola koje treba razabrati i proučiti, ali najjači plan je onaj najprimitivniji, egzistencijalni, nivo bića/ bitka, pitanje postojanja, ličnosti i slobode, majstorski posredovan kroz naučnu fantastiku uvezanu sa mitologijom i religijom, uteranu u nepraštajući telesni, duhovni i intelektualni horor.

 

Veliki deo pohvala mora da ode i na Burnhama, koji, kunem se, polako postaje novi Frank Quietly. Posle saradnje sa Morrisonom na Batman Inc. (i brda drugih stripova koje je radio, uključujući Nixon’s Pal, takođe za Image i sa Joeom Caseyjem na scenarističkim zadacima) videlo se da je ovo čovek spreman za velika dela, a sa Nameless ima jako težak zadatak da isprati suludo džilitanje Morrisonove kreativne žlezde. No, Burnham kao da se napio vode sa istog izvora ludosti gde i škotski kolega pa je tako njegovo iskakanje iz groteske u epski široki i preteći glomazni kosmički SF, pa onda okušavanje u krvoločnom hororu sasvim prirodno i ovo je strip koji, kako već rekoh, od čitaoca neretko zahteva dosta smelosti da okrene stranu. Nameless se završava naredne nedelje ali je ovo najbolja moguća potvrda da na Morrisona još dugo treba računati kao na jednu od najkreativnijih sila u američkom stripu. Amin.

 

Pročitani stripovi: 15. Decembar 2015. godine

Posted in Stripovi with tags , , , , , , on 15 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Pošto je turkmenistanska Ruskinja koje je bukirala moje karte za put od Srbijice do Belgije insistirala da JAT više ne postoji a Er Srbiju ne priznaje (studirala je u Nemačkoj i to je verovatno ostavilo trajnu traumu), posledica je bila da sam prošle nedelje umesto gospodski, tojest direktno, do Brisela putovao i iz njega se vraćao menjajući letove i obilazeći zapadnoevropske aerodrome kao neki posebno ambiciozni beskućnik. No, srebrni pervaz na tom oblaku je, dakako, bila prilika da pročitam mnogo stripova, pa sam to, presecano sesijama igranja Street Fighter Alpha 3 MAX, i radio.

 

Black Hood zvuči kao parodija na superherojski strip i… pa, u određenom smislu moglo bi se reći da ovaj ovogodišnji serijal od pet brojeva (sa tendencijom nastavljanja) to i jeste. Mada mu to nije primarna intencija.

 

Black Hood je u principu veoma star IP i potiče još iz četrdesetih godina prošlog veka. Iako je tadašnji strejt superherojski Black Hood uživao određenu popularnost, četrdesete su bile i groblje te prve faze superherojskih stripova pa je i on nestao posle samo jedanaest epizoda i pojavio se ponovo tek 1983. godine. Naravno, tada je nestao posle samo tri epizode, pa je onda 1991. godine DC kupio prava i izgurao svega 13 brojeva pre otkazivanja serijala. Strip o urbanom borcu protiv zločina koji se krije ispod crne kapuljače – ovo je, izgleda koncept koji ne mođe da potraje.

 

Bilo kako bilo, iz nekih neobjašnjivih i bizarnih razloga, najnoviji Black Hood izlazi za imprint Archie Comicsa, Black Circle i u pitanju je, protivno onome što bi čovek očekivao od ovog femili frendli izdavača, mračna, sirova urbana kriminalistička drama gde su superherojski elementi samo u naznakama.

 

Duane Swierczynski je radnju svog Black Hood smestio u rodnu Filadelfiju i prva, petodelna priča u velikoj meri igra na kartu autentičnosti mesta na kome se događa, šmeka prljave, žive urbane sredine gde narkodileri vladaju zapuštenim ulicama zaštićeni blagoslovom korumpiranih gradskih funkcionera. Swierczynski ima dosta iskustva sa crime/ pulp prozom i njegov Black Hood se oslanja na naturalizam i sirovost mnogo više nego na herojske trope. Ovde nema pomena o supermoćima i građenju klasičnog herojskog imidža. Njegov Black Hood je policajac teško povređen na dužnosti koji se potom navlači na jake analgetike i onda tako neosetljiv na bol izlazi maskiran na ulicu da mlati sitne kriminalce i, eventualno, pleni njihove štekove narkotika da bi suplementovao sopstvenu terapiju.

 

Ne pričamo, dakle, o vrlom heroju, pa čak ni o simpatičnom antijunaku, Greg Hettinger je čovek teran napred pre svega impulsom da nekako izađe na kraj sa konstantnim bolom koji trpi, i zaplet u koji upada ga gotovo slučajno dovodi do razmontiravanja kriminalno-političkog zločinačkog udruženja koje drma gradom. Naravno, Swierczynski vešto ubacuje elemente izgradnje karaktera, nenametljivih dilema koje se valjaju rešiti u hodu, sporednih likova koje Hettingeru pomažu da dotakne ostatke humanizma u sopstvenoj sociopatskoj prirodi i ovo je strip koji se bez previše iznenađenja ali sigurno dokotrlja do kraja svoje prve priče.

 

Ono što donekle iznenađuje je da je odabrani pripovedni postupak relativno „nestripičan“. Swierczynski mahom priča kroz titlove, a crtež je maltene samo ukrasna ilustracija. Srećom, kako je serijal nacrtao Michael Gaydos, čovek rođen da radi surove krimiće i samo silom prilika primoran da se bavi superherojima, ne smeta previše što je Swierczynski sebe postavio u tako dominantnu ulogu. Gaydosov crtež je istovremeno naturalističan i groteskan, primeren mračnoj, beznadnoj atmosferi stripa, a opet dovoljno čist i jasan da tekstu pruža ravnopravnog parnjaka u vođenju narativa. Dobar početak za ovaj tandem i za relansirani Dark Circle Comics.

 

 

Dalje sam nastavio sa češljanjem recentnog autputa meni dragog Warrena Ellisa. Supreme Blue Rose je sedmodelni serijal koji je prošle godine Britanac uradio sa zemljakinjom poznatom nam po umetničkom imenu Tula Lotay (iza koga se krije relativno mundano ime Lisa Wood) i u pitanju je zbilja neobično uparivanje, ne samo scenariste i crtača (crta…kinje?) već i tematske orijentacije i izvođačkog postupka.

 

Naime, Supreme Blue Rose je, najgrublje rečeno, strip o stripovima. Ellisu nije strano da kroz svoje radove analizira popularnu kulturu, ili da polemiše sa istorijom stripa, omiljeno mu je istraživanje alternativnih istorija u kojima superherojski stripovi nisu postojali jer su prethodeći im palp-heroji bili uspešniji, pa je i Supreme Blue Rose donekle meditacija o superherojštini-koja-se-nije-dogodila, ali ovog puta izmeštena respektabilno daleko od žanra herojske fantazije.

 

Supreme Blue Rose je strip značajno bliži kombinaciji weird-fantasyja i naučne fantastike i, zapravo, oslanja se mnogo više na onirizam i namerno zbunjivanje čitaoca nego što bismo navikli od inače hladnog, racionalnog, ciničnog Ellisa. Nominalno, ovo je strip u kome bogata firma koja se bavi istraživanjem angažuje prodornu novinarku da ispita natprirodni fenomen u malom gradu na severu SAD, ali stvari izleću sa šina već u uvodu prve epizode. Snoliki pasaži i odlasci u poetsko izražavanje nisu potpuno strani Ellisu ali retko su u njegovim stripovima postavljeni ovako prominentno u radnju, sa verom da će čitalac da se probije kroz njih i dosegne razumevanje do kraja poslednje epizode uprkos gotovo potpunom odsustvu klasične „akcije“. Ellis ovde gotovo da kanališe Granta Morrisona kombinujući neobjašnjene scene iz snova sa pojavljivanjem oživljenih palp/ stripovskih junaka, referencama na (fiktivne) pop-kulturne artefakte koji pojašnjavaju svet u kome se priča događa, sve to na kraju dovodeći do iznenađujućeg raspleta koji komentariše stripovske multiverzume i prakse njihovog ributovanja. Supreme iz naslova je, naravno, Supreme koga je za Image Comics pre malo više od dve decenije kreirao Rob Liefeld, jeftina kopija Supermena kojom se kasnije na svoj osoben metafikcionalni način bavio i Alan Moore, tako da je Ellisov Supreme Blue Rose nastavak polemike Britanaca koji superherojskim stripovima imaju neobičan odnos ljubavi i antagonizma, sa američkim principom eksploatacije svojih ikona u ime godišnjeg obrta firme.

 

Zvuči cinično, ali Supreme Blue Rose nije ciničan rad, Ellis ovde piše neke od svojih najsenzitivnijih ženskih likova i rasplet do koga dovodi strip je daleko od otvorenog neprijateljstva koje je karakterisalo finale njegovog Black Summer pre neku godinu. Supreme Blue Rose se najviše bavi fasciniranošću potencijalom u rukama kreatora koji imaju moć da univerzume uništavaju i kreiraju iznova, sa nekim izmenjenim pravilma – uostalom, nije li sam Ellis za Marvel radio kao arhitekta na ributovanju New Universuma i soft ributu Iron Mana – i Ellis dopušta svojim likovima da okuse deo ove fascinacije. To je efektno.

 

S druge strane, ovo jeste strip koji čitaoca namerno zbunjuje najveći deo vremena a onda mu rasplet nudi bukvalno kroz razgovor likova koji sve objasne jedni drugima pa je i legitimno primetiti da možda neće biti po meri svakog čitaoca, pogotovo ako nije upućen (ili zainteresovan) za superherojski strip ili Supremea, ali i ako očekuje da vidi otvorenije superherojski pristup u radu.

 

Opet, čak i da vam se ne dopadne strip kao celina, Tula Lotay pleni svojim ilustratorskim tehnikama koje uspevaju da potpuno oneobiče obične prizore a da one oniričke učine uverljivim. Njeno oslanjanje na modni dizajn je čudan ali efektan kontrapunkt Ellisovom pisanju i uspeva da kanališe tu atmosferu uhvaćenosti između nekoliko promenljivih realnosti koja je centralna za razumevanje radnje. Interesantan, pomalo neobičan rad za Ellisa i potpuni trijumf za Lotayjevu.

 

 

Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.

 

Naime, i vrapci na grani znaju da, uprkos popularnosti (i priličnom kvalitetu) koje uživaju X-Men stripovi poslednjih godina, Marvel želi da pažnju publike usmeri na drugu stranu. Kako filmove sa X-men tematikom i dalje pravi Fox pa Marvel dobija samo bedne pare za licencu i kako je Isaac Perlmutter psihopata, javna je tajna da se i u stripu nastoji da se Inhumans nametnu kao validna alternativa mutantima, ne bi li se sa kasnijom filmskom adaptracijom dobio serijal jednake marketinške snage kao što su X-Men.

 

Lično mi to deluje kao potpuno sulud plan, a to kažem kao čovek koji je uvek voleo Inhumanse u svim njihovim, srazmerno retkim inkarnacijama, jer nisam siguran da se gotovo konstantno visoka popularnost X-Men tokom poslednjih četrdeset godina tako lako može doseći za godinu-dve agresivnim marketingom, pa ma kako stripovi bili dobri. Opet, možda je Ike Perlmutter samo pametniji od svih nas i rezonuje da su Guardians of the Galaxy postali box office smasher uprkos činjenici da taj strip skoro nikada niko nije čitao, te da se nešto slično može postići sa Inhumansima.

 

Bilo kako bilo, Marvel nije odveć suptilan u naporima da udene Inhumanse u tekuće priče u svojim stripovima, pa je tako i jedan od pančlajnova DOGAĐAJA Infinity bilo aktiviranje terigenske bombe koje je obezbedilo aktiviranje latentnih genetskih potencijala u do tada „običnim“ ljudima širom planete. Kako su Inhumans zapravo potomci ljudi na kojima je vanzemaljska rasa Kree genetski eksperimentisala, u nastojanju da kreira kvalitetnu vojsku za svoj međuzvezdani sukob, genetski potencijali o kojima pričamo imaju solidno narativno opravdanje da daju ljudima korisne supermoći.

 

Inhuman se, dakle, bavi periodom posle aktiviranja terigenske bombe i pada grada Attilana, mesta na kome je većina Inhjumansa živela (a koje je, pošto je ovo superherojski strip, menjalo svoju lokaciju tokom godina), posle nestanka njihovog kralja, Black Bolta, u periodu kada Inhumans pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem u radikalno promenjenim uslovima. Novi Attilan se osniva na domak Njujorka, a kralica Meduza mora da se bori sa neprijateljstvom koje prema došljacima osećaju „obični“ ljudi dok pokušava da sagradi naciju koja će istovremeno dati azil desetinama i stotinama novih, zbunjenih ljudi koji na traumatičan način stižu do saznanja da nisu obični i da ne pripadaju ljudskoj rasi na konvencionalan način.

 

Ako ovo zvuči neobično poznato to je jer Marvel ovde čini ne preterano prikriven napor da motive do sada rezervisane za X-Men stripove (rabljene kroz Utopia X, X-factor, Generation Hope itd.) prilagodi Inhumans predlošku.

 

Za potrebe pisanja ovog stripa odabran je Charles Soule, nakon što je Matt Fraction pola godine bezuspešno pokušavao da kreira pič koji bi odgovarao Marvelovim urednicima. S obzirom da su se Fraction i Marvel nedugo potom manje-više potpuno razišli, reklo bi se da je u pitanju bio samo simptom njegovog generalnog zasićenja superherojštinom proizvođenom u korporacijskom okruženju. Soule za sada nema taj problem, sudeći po abnormalno velikom broju serijala koje piše u isto vreme (toliko, zapravo, da se pitam kada stiže da se bavi svojim stvarnim pozivom – pravom) i njegovo izvođenje u Inhuman je prilično precizno, sigurno i na liniji koju je izdavač zacrtao.

 

Inhuman istovremeno pokazuje i kako je biti novoprobuđeni vlasnik impresivnih supermoći (Inferno) ali i kako izgleda biti kraljica prognanog naroda koga mrze i plaše ga se a koja mora da se paralelno nosi sa problemom gubitka muža i antagonizmom drugih Inhumans frakcija koje ne prezaju od vrlo agresivnih metoda da ostvare svoje političke ciljeve. Iako serijal nema potpuno sigurnu narativnu trajektoriju, Soule uspeva da plasira nekoliko bitnh centralnih ideja i čitav taj koncept nacije koja se oporavlja od masivne traume između ostalog time što integriše nove članove u svoj korpus je prilično zdrav.

 

Ono što se svakako primeti je da je deo stripa koji bi se bavio „dvorskim“ intrigama ovde ponešto u drugom planu. Inhumansi ranije nisu bili samo X-Men pod drugim imenom i njihova je diferencija specifika bila upravo u tome da je mutiranje rađeno u kontrolisanim uslovima, kroz formalan socijalni ritual i društvo podešeno da apsorbuje efekte (ponekad i neželjenih) mutiranja, te da je njihova socijalna izolovanost od ostatka planete (dobar deo svoje istorije proveli su na Mesecu, uostalom) dala mogućnost za kreiranje priča bližih Game-of-Thronesolikim spletkama nego klasičnom superherojskom meleu. Soule se trudi da ima i ovaj element narativa ali on je svakako potisnut potrebom da se Inhumansi približe X-Men koordinatama. Ipak, Marvel, ako ništa drugo, nikada nije imao problem da menja temeljne postavke svojih stripova kada je to izdavačka politika diktirala i Soule ovde disciplinovano korača u stroju.

 

Crtački, prvih pet epizoda ovde radi Joe Mad i prijatno ga je videti, pogotovo jer pazi da ne pretera sa spektaklom i ugrozi pripovedanje. Kasnije se crtači smenjuju ali Ryan Stegman odrađuje najveći deo posla i stvari su kako treba. Posle Secret Wars ributa Inhumansi imaju mnogo prominentnije mesto u Marvelovim planovima a ovaj je strip solidan temelj da se na njemu gradi.

 

Preko puta (to jest, sada preko cele Amerike, na zapadnoj obali), kod DC-ja sam pročitao njihov digitalni strip Infinite Crisis: Fight for the Multiverse i meni je to bilo iznenađujuće prijatno. Naravno, menadžment očekivanja je bitan i treba znati u šta se čovek upušta kada posegne za ovakvim stripom. Na prvi pogled, ovde nema mnogo sreće: u pitanju je nedeljni strip koji je izlazio samo digitalno, a pravljen kao prikvel za Warner Interactive MOBA igru koja je bila zvanično lansirana ovog Marta a zatim, pošto je bara ipak premala za tolike MOBA krokodile, ubijena gašenjem servera već u Avgustu. U normalnim uslovima ne bih se ni trudio da čitam takav strip, ali – kada ste stisnuti u Lufthansinom avionu između nekoliko asocijalnih muškaraca zablenutih u svoje telefone, sa sve slušalicama na ušima, posegnućete i za nezamislivim. Na ovo treba dodati i da je Injustice, drugi DC-jev digitalni strip rađen kao prikvel za videoigru meni jedno od najprijatnijih iznenađenja poslednjih par godina, kao i da je scenarista IC:FTM bio Dan Abnett.

 

I, sad, nisam mogao a da se sa osmehom ne prisetim kako je sam Grant Morrison u sopstvenom serijalu Multiversity ispisao izmišljene (ali na realnosti čvrsto zasnovane) čitalačke komentare koji su Multiversity osuđivali kao strip „čudan samo da bi bio čudan“ i uz vapaj pitali „zašto jednom za promenu ne urade staromodnu pustolovinu“. Da se ne kaže da DC ne izlazi u susret i najperverznijim zahtevima fiktivnih čitalaca, Infinite Crisis: Fight for the Multiverse je upravo to: staromodna pustolovina koja kreće od istih premisa kao Multiversity – multiverzum je ugrožen, neophodno je sakupiti heroje iz različitih univerzuma kako bi ga spasli – ali gazi sasvim drugom stazom.

 

Dan Abnett nema apsolutno nikakve metafikcionalne, filozofske, esejističke ili komentatorske ambicije u ovom stripu, IC:FTM je zaista staromodan po pristupu i zasniva se na prostoj primamljivosti ideje da na raspolaganju imate 52 alternativna univerzuma iz kojih možete da odaberete pregršt varijacija na poznate superheroje, sastavite zabavan tim i onda taj tim pošaljete u prostor između svih univerzuma ne bi li u minut do dvanaest spasao sve što postoji i što je ikada postojalo, herojskim poslednjim stajanjem na barikadama na koje nasrću čudovišta onostrana.

 

Abnett je, naravno, veteran superherojštine kosmičke provinijencije i mada bi bilo svakako preterano porediti ovaj strip sa remek-delom koje su on i Andy Lanning kreirali sa svojim Guardians of the Galaxy i satelitskim kosmičkim stripovima, IC:FTM rabi neke slične elemente koji ga čine šarmantnim štivom. Drugarstvo između veoma razlčitih superheroja skupljenih iz egzotičnih univerzuma, lakoća skakanja između univerzuma, uletanje glavačke u sukobe za čije bi razumevanje bilo potrebno nekoliko semestara komparativne istorije – Abnett svesno i vešto koristi one bazične superherojske motive, poput požrtvovanosti i jedne do naivnosti temeljne vere u dobro tako da strip dobije željenu „staromodnu“ patinu a da to ne deluje isforsirano.

 

Naravno, trejdof je da ovde nema previše prostora za razvoj likova i nekakve njihove unutrašnje živote, ovde čak i ne vidimo ni jedan civilni identitet superjunaka koje pratimo ali fer je reći da to ni ne nedostaje. Dinamično pripovedanje o borbi sa dve separatne multiverzalne pretnje je takvo da čitalac sasvim prihvata da je ovo strip o pesničenju sa monstrumima  i sa likovima koji su definisani kroz dobro plasirane dosetke i uzgredne komentare u borbi. Abnett, naravno, ume da u sve ubaci i malo intrige, pogotovo kroz lik Alexandra Luthora iz Gaslight univerzuma koji je interesantna varijacija na psihopatskog Lexa Luthora koga dobro znamo i koji dodaje dobrodošlu nijansu sivog u inače veoma crno-belu podelu likova. Ostali likovi su opet zanimljive i zabavne varijacije na poznate nam DC junake, ali ne treba od njih očekivati previše dubine.

 

Kao ni previše konzistentan crtež. Ovo je strip čiji agresivni nedeljni tempo i digitalno publikovanje diktiraju čestu rotaciju relativno malo poznatih crtača, ali stvari su uglavnom na sasvim prihvatljivom nivou. Neki od elemenata dizajna su i zapravo prilično nadahnuti, pogotovo vitez Harold Jordan (sa aluzijama na samurajski oklop u svojoj opremi) i briljantni Mecha-Superman. Mali strip sa malom ambicijom ali sa dovoljno srca da mi izmami osmeh svakih par strana.

 

Drugi DC-jev strip koji sam čitao je New Suicide Squad i ovo je, mislim da je legitimno reći, jedan od onih stripova koji se mogu okarakterisati onim polu-ciničnim/ poludobronamernim „so bad it’s good“.

 

Otkada je DC ributovao svoj multiverzum, jedan od meni najzabavnijih serijala je bio upravo Suicide Squad dok ga je pisao Adam Glass baš jer se nije previše brinuo za ostatak izdavačkog korpusa. Za razliku od ozbiljnih Betmena, Wonder Womana i Supermana, Suicide Squad je bio agresivno frivolan strip o ekipi supermoćima opremljenih psihopata koji su ucenom (bukvalno, eksplozivom ugrađenim u glave) primorani da odrađuju deniable operacije za američku vladu. Originalni Suicide Squad koji je osmislio John Ostrander je bio postavljen na iste osnove a Glass je samo pomerio regler za jačinu par santimetra na gore i demonstrirao koliko apsurdno nasilne stvari postaju kada imate tim čiji je moralni kod gotovo sasvim izgrađen na nihilizmu. Povrh toga, Glass je imao osećaj za veoma crni humor i uspevao da sveopšti pokolj zaodene u apsurd taman toliko da se čitalac dobro zabavlja iako je potpuno svestan da je ovo strip u kome nema za koga da navija.

 

Kada je Glass zamenjen Alešom Kotom strip kao da je najednom izgubio dah i mislim da je DC dobro učinio što ga je u hodu ributovao tako da već nešto više od godinu dana čitamo New Suicide Squad. No, izbor Seana Ryana za scenaristu je, ah, iznenađujući. Ryan je značajno poznatiji kao urednik nego kao scenarista i ovo mu je praktično prvi tekući serijal koji radi u ovoj ulozi (uglavnom je za DC i Marvel do sada pisao pojedinačne epizode) pa se time može i objasniti da mu je pripovedanje pomalo… trapavo?

 

Ne da je ovo neki tehnički nedostojan strip, Ryan se trudi da ima i dinamičnu akciju  u prvom planu gde gledamo naše (anti)junake kako krvare za Truth, Justice & American Way, ali i dalekosežnije zaplete koji se tiču igrarija u američkoj administraciji, sasvim na tragu Glassovog predloška, no za sada nemam utisak da on tu zapravo zna šta radi. Epizode koje se događaju u birokratskoj pozadini ne deluju kao da imaju primetnog učinka na dešavanja na terenu i vice-versa, ma koliko veliko sranje da Task Force X napravi u nekoj dalekoj zemlji gde su poslati da izvrše atentat a završili dižući u vazduh pola grada, nema se dojam da se to negativno odražava na percepciju američke spoljne politike.

 

A što bi mogla da bude jedna od potentnijih narativnih grana ovog stripa.

 

No, ako ništa drugo, Ryan još više zaoštrava odnose u timu. Task Force X je i do sada bio skupina socijalno nefunkcionalnih jedinki čiji je psihopatološki profil zaista jedino moguće korisno plasirati kroz samoubilačke akcije nereda i destrukcije i međusobna trvenja su bila očekivani deo programa. U Ryanovom slučaju tim postaje toliko nefunkcionalan da je to ponavljajuća tema od priče do priče, sa misijama koje rutinski bivaju pogrešno planirane, divljački improvizovane i zatim napuštane na pola puta jer članovi tima shvataju da im je draže da svi drugi izginu nego da se postigne zacrtani cilj. Uz insistiranje na intenzivnom grafičkom nasilju i destrukciji ovo je strip čiji je spektakl na kraju dana, prilično jeftin ali i radi posao. Skoro kao neka verzija stripovske brze hrane.

 

Crtači na serijalu (Tom Derenick, Philippe Briones…) su tako i adekvatno birani da proizvode neuredan, krvopljusan crtež gde gotovo da nema lepih ljudi a superherojska elegancija i snaga su elementi pretnje u jednom svetu gde ste svesni da svakog časa neko može da vam pesnicom otkine glavu.

 

Konačno, pročitao sam i svih dvanaest do sada izašlih epizoda fantazijskog serijala Umbral koga za Image od pretprošle godine rade autori dugovečnog postapokaliptičnog serijala Wasteland, Anthony Johnston i Christopher Mitten i koji je trenutno na dužoj pauzi, a publika se sekira jer je priča prekinuta na zbilja zanimljivom mestu.

 

Umbral mi je preporučen kao izvrstan primer savremenog fantazijskog stripa koji se ne guši u pokušajima da čitaocu plasira klasičan/ starinski mač-i-magija ugođaj već koristi svoje motive da priča dinamičnu i modernizovanu priču zasnovanu na poznatim premisama.

 

I to je zapravo sve prilično tačno. Umbral, smešten u pseudosrednjevekovnu pseudoEvropu je low-fantasy strip ne zato što u njemu nema „viših“ koncepata poput magije, onostranog i natprirodnih bića već zato što su likovi i situacije u kojima se oni nalaze srazmerno sirovi i skloniji psovanju, nasilju i tuči nego pseudoarhaičnim monolozima o plemenitosti, časti i dužnosti. Heroji ovog serijala su jedna devojka-lopov, pola milenijuma star čarobnjak koji je prestao da se bavi magijom, žena-krijumčar i intelektualac-ubica koji pritom pripada jednoj od manjinskih rasa u svetu gde se radnja događa. Zaplet se vrti oko pokušaja demonskih stvorenja s onu stranu sna da zavladaju ljudskim svetom, ali radnja je uglavnom bazirana na nastojanju protagonista da pobegnu što dalje od centara političke i vojne moći u kojima će stradati ako se sazna da jedno od njih nosi predmet koji bi mogao da preokrene situaciju u ratu između dva sveta. Ima tu raznih intriga, frakcija koje pokušavaju da članove družine pridobiju za sebe zastrašivanjem ili podmićivanjem, ima mnogo momenata vrtoglave akcije, ali Umbral se izdavaja od uobičajenog akcionog fentezi stripa svojim insistiranjem na ženskom glavnom liku i rešenjima koja nisu UVEK u domenu superiornog naoružanja i mačevalačke tehnike.

 

Moj problem sa Johnstonom je često taj da je njegovo pripovedanje skokovito, često neprirodno montirano tako da se i ovde povremeno hvatam da nemam pojma ko su likovi koje gledam ispred sebe već nekoliko strana. U Umbralu je taj problem još i uvećan time što demoni mogu da posedaju ljudska tela pa ni likovi ni čitalac nisu sigurni koga zaista imaju ispred sebe. Kad se na to doda brz tempo stripa, stalno uvođenje novih likova ali i elemenata istorije i sociologije sveta u kome se sve događa, pa izletanja u demonski svet i u poduku o magiji, fer je reći da je Umbral imao više momenata, pogotovo u prvoj priči na kojima sam se zapitao da li ću zaista da ovo čitam dalje. Nije me bilo briga za likove, njihova mi je herojska potraga (Lord-of-the-Rings-ali-za-žene-plus-u-zaista-low-fantasy-setingu) bila nezanimljiva a i Mittten je često svojim crtežom doprinosio konfuziji, kreirajući scene na kojima se ne vidi šta se zapravo dešava.

 

Opet, istrajao sam jer Johnston i Mitten imaju šarma i u krajnjoj liniji, strip sa ambicijom da legitimiše ženski glavni lik koji nije borac ali nije ni dama-u-nevolji u ovakvom mizanscenu ima na svojoj strani svežinu ideje. Vremenom su mi se likovi omilili a srž drame sukoba dva sveta postala istaknutija tako da mi je do kraja Umbral prijao. Plašim se da slaba prodaja na kraju znači da nastavka neće biti (poslednji broj je izašao u Januaru i od kada je Johnston objavio da će morati da se vidi kako da se ide dalje, nema vesti o narednm epizodama) što je na kraju šteta jer mi se ovaj originalni serijal ipak dopao.

 

Pročitani stripovi: Suicide Risk, Quantum and Woody i Thor

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , on 2 decembra, 2015 by mehmetkrljic

Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild…) ili „klasičnijim“ žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF…), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.

Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.

Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao  relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.

I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.

Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.

Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila „klasična“ superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava „pravog“ superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.

Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.

Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?

Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.

Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.

Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.

Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok…), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus…).

Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.

Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo „what the fuck did I just read?“ bunila karakterističan za najranije epizode.

Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za „kuću ideja“. U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.

I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.

Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina „nigger“ u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.

Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno „ozbiljno“ da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.

I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.

Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.

Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.

Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.

Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.

No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.

Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.

No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je „postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta“, kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je „stari“ Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.

Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa „vrednog“da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem „ko je ta žena koja je sada Tor?“, insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije „worthy“ da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).

Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.

Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if… serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.

What if… broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.

Naravno, u What if… broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.

Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su „muške“ čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u  odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.

Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.

Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.