Arhiva za januar, 2016

Film: Spectre

Posted in film with tags , , , on 31 januara, 2016 by mehmetkrljic

Podvrgao sam se gledanju Spectre-a i… maj gad. Drago mi je da sam makar verovao svojim instinktima (da ne kažem predrasudama) i uzdržao se od gledanja ovoga u bioskopu. Da sam ovo morao da gledam u sali sa još ljudi u blizini mislim da bih izvršio bučno samoubistvo već prvi put kada Bond murder-bonerom penetrira u Moniku Beluči.

Ja najozbiljnije ne shvatam zašto oni ovako snimaju ove filmove. Meni je Skyfall bio očajan a mada se Spectre možda može opisati kao malo bolji, mislim da je zapravo samo očajan na drugi način. Butt seriously, Kazino Rojal jeste bio gritty reboot ali je shvatao da se Bondova psihopatija prikazuje između ostalog uvežbanim šarmom, ekstremnom fokusiranošću na zadatak, humorom u momentima kad mu vreme nije. Spectre sve to radi na najpovršniji način – Bond ovde jebe odmah posle ubistava jer je očigledno da i žene padaju na vonj mrtvaca, umesto inteligentnih rešenja za teške situacije dobio je najobičnije supermoći, a pančlajnovi su površni i glupi. Pritom ajde, da film promašuje karakterizaciju glavnog junaka al da je u drugim elementima dobar, pa da se to i prihvati, ali ovo je dnodna. Zaplet Skyfalla je bio besmislen ali ovaj film praktično i nema zaplet. Motivacija Krištofa Volca ne može da se objasni, niti je jasno šta on zapravo dobija iz tog grandioznog plana ujedinjenja svetskih obaveštajnih tokova niti zašto njegova organizacija ubija umesto da podmićuje i kupuje glasove ko normalan svet. Negativci ne umeju da se odluče jesu li moderni gritty psihopati ili odlskul kamperi. Žene su tragedija, mada cenim makar simboličan pokušaj da se lik Lee Sejdu učini donekle preduzimljivim… a što se zatim potpuno razmontira kada u finalu filma ona ne samo prvo pokaže da je zaljubljive prirode (a samo se jednom jebala) nego onda bude svedena i na klasičan damsel in distress. Doduše, izbegne da i fizički bude i žena u frižideru (Džudi Denč se otimala al je tako završila) ali se o njoj priča na taj način pa to i nije neki korak napred. Nadzor i hakovanje su predstavljeni na najpovršniji moguć način sa sve uobičajenim holivudskim brzim udaranjem sa svih deset po tastaturi kad treba da se brže ishakuju nestašni fajervolovi koje su postavili negativci. U možda najglupljem finalu ijednog DžB filma, negativac ne samo da diže u zrak potpuno napuštenu zgradu koju je pre toga opremio slikama Džejmsa Bonda (koga su pre toga njegovi ljudi oteli i nije ni trebalo da bude u njoj) i likova iz prethodna tri filma, nego eksploziv i njegov tajmer imaju i sirenu kojom označavaju da su aktivirani. WTF?

Mendesu je verovatno i samom ovo sve sada već odvratno i dosadno (ponoviću, film nema zaplet a uobičajeni džejmsbondovski asortiman gedžeta i gimika je surovo redukovan sa sve podsmehom koji valjda treba da nas uputi kako je ovo ozbiljan film daleko od rodžermurovskog kampovanja) pa se makar izuzetno trudio da uposli DPja i montažera. Mnogo tu ima zaista prelepih scena sa likovne strane, kako zbog kadriranja tako i zbog nametljivog ali na kraju ukusnog kolor korektovanja, ali film u kome se nalaze potpuno je izgubljen i nema pojma kuda ide. Gotovo sam uvređen što se toliki akcenat baca na post-Kazino Rojal kontinuitet i psihološko portretiranje glavnog junaka a da ni scenaristi ni režiser ni glumac nemaju pojma šta bi tu zapravo mogli da urade. Ovo je Džejms Bond koji ima emotivni raspon Terminatora iz prvog filma ali i slešerske supermoći Majkla Majersa u koje spadaju supersnaga, radar-čulo pa verovatno i teleport…

Film koji je došao posle Man from UNCLE i Kingsmana i koji je ovoliko loš bi trebalo da bude u najmanju ruku najava novog ributa ako već ne i kraja franšize.

Pročitani stripovi: Tokyo Ghost Vol. 1 i The Amazing Spider-man: Worldwide

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 27 januara, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam svih pet epizoda Imageovog novog serijala Tokyo Ghost čija se prva priča upravo završila eksplozivnom petom epizodom prošle nedelje.

 

Tokyo Ghost je još jedan od u ovom trenutku pet tekućih serijala koje Rick Remender, pucajući iz svih oružja, piše za Image i Dynamite, pokazujući da nema limita ljudskoj imaginaciji i energiji kada se sa vrata skine jaram rada za bezdušnu korporaciju. Istina je, naravno, da je Remender pišući za Marvel uradio neke od najodličnijih serijala poslednjih godina (pomenuću Uncanny X-Force i Uncanny Avengers, mada je bilo interesantnih momenata i dok je pisao Punishera i Venoma) i, kako i sam kaže, radeći za njih mnogo je naučio o zanatu kojim se profesionalno bavi od 1997. godine, ali žudnja je uvek postojala da se radi u sopstvenim svetovima, po sopstvenim idejama. Ne treba zaboraviti da je sa  svojim višegodišnjim pisanjem autorskog serijala Fear Agent Remender izgradio ime u indi zajednici kao i strastvenu čitalačku bazu koja je iščekivala nove njegove projekte izvan etabliranih univerzuma. Remender ukazuje da je ovo uvek bio plan ali da je ekonomska situacija krajem devedesetih, kada je on krenuo u objavljivanje autorskih stripova bila takva da se nije moglo živeti od te rabote i da se ona nužno svodila na grčeviti entuzijazam i posezanje za drugim profesijama zarad kore hljeba. Naravno, u to vreme ni mejnstrimu nisu cvetale ruže, sa sve nižim tiražima i sve mračnijim predviđanjima budućnosti superherojskog stripa. Kako su stvari za nezavisne bile teške i sledećih desetak godina a superherojština je uspela da se iščupa zahvaljujući kombinaciji vizionarskih uredničkih i izdavačkih poteza (pre svega Joea Quesade) i investiranja u filmsku produkciju, Remender je prihvatio da je jedini način da se profesionalno bavi stripom pisanje za Marvel, uz čekanje prilike da se ponovo posveti originalnim idejama koje je imao u svojoj glavi.

U međuvremenu, pak, nezavisna grana industrije je procvetala zahvaljujući kombinaciji faktora – od toga da se uspeh superherojskih filmova prelio sa mejnstrim stripova i na indi produkciju, preko sve dostupnije digitalne distribucije, pa do fakta da je mnogo autora koji su počeli nezavisno, pa nastavili korporacijski na kraju vratilo u nezavisne vode osokoljeno uspesima Roberta Kirkmana ili Briana Vaughana i da je stvorena kritična masa kako čitalaca tako i autora da nezavisni strip više ne bude ni samo divlji fanzinski andergraund ni samo kopiranje korporacijske superherojštine (ali sa pištoljima) već da može da ide čitavim rasponom od hardkor avangarde do pravoverne žanrovske literature bez gubljenja kredibiliteta i osipanja čitalaštva.

 

(Prethodni pasus je, primetimo, ceo jedna rečenica)

 

Remender je naravno primer kako to istovremeno znači i da ima da se oderete od posla ako hoćete da živite od kreiranja svojih stripova, ali se na primeru njegove produkcije u poslednjih godinu i po dana vidi koliko je inspirativno kada radite na sopstvenom autorskom stripu i sopstvenim idejama, a da opet iza sebe imate produkcijske i logističke kapacitete koji su do pre 5-6 godina bili nedostupni nezavisnom stripu.

 

Elem, Tokyo Ghost je krenuo krajem leta prošle godine i nakon što je završio svoju prvu priču pravi se pauza do Aprila, da se izbaci kolekcija a i da autori uhvate zalet za sledeću priču kako bi narednih pet brojeva izlazilo bez zastoja. Ovo je model koji mnogi Image stripovi rabe poslednjih godinu i kusur dana i mada on rezultira višemesečnim rupama između dva story arca, istovremeno se obezbeđuje da makar rupa nema tokom njihovog izlaženja. Manje od dva zla, reklo bi se, pogotovo što je „writing for trade“ model parcelisanja narativa u distinktne priče koje se zatim objavljuju u kolekcijama preovlađujući model čitave industrije već skoro deceniju i po.

 

Remender je u ovaj strip ušao sa Seanom Murphyjem kao koautorom, iskusnim  crtačem koji iza sebe ima svu silu autorskog rada na nezavisnijem krilu scene i njihova je saradnja eksplozivna. Ovo je strip koji hvata pažnju visokom vizuelnom dinamikom i obećanjem brizantne akcije, ali je istovremeno i interesantan pokušaj da se priča jedna neobična ljubavna priča sa nastojanjem da se svemu priđe iz ženske/ blago feminističke perspektive. I inače je poslednjih par sezona trend i u mejnstrim i u nezavisnim stripovima da se više pažnje obraća na diversifikaciju, svest o drugim rodnim ili rasnim/  kulturološkim perspektivama, da se pobegne od „default“ predloška koji podrazumeva belog heteroseksualnog muškarca kao nosioca „prirodne“ vrline, a Remenderov i Murphyjev pokušaj je častan, žanrovski i bez nespretnog baratanja rodnom agendom. Mada ima ovde i drugih agendi kojima se barata.

 

Tokyo Ghost je cyberpunk strip koji prilično uspelo hvata onu divlju magiju (!!!) beskrajnih mogućnosti na tački susretanja visoke tehnologije i palpom inspirisanih bliskofuturističkih „mekih“ distopija a koja je karakterisala rane godine ovog podžanra. Protagoniste ovog stripa susrećemo u Los Anđelesu bliske budućnosti, gradu prepunom đubreta, uličnog nasilja, bandi, nelegalne trgovine svake vrste, zagađenom i nekontrolisanom do te mere da je javni sektor gotovo potpuno nestao i zamenjen je gigantskim korporcijama koje se bave proizvodnjom raznog entertejnment sadržaja (televizija, internet i virtuelna realnost su konvergirali u jedan medij) koga kao drogu konzumira većina stanovništva, ali i imaju jedine organizovane obučene i opremljene jedinice za održavanje kakvog-takvog reda i mira. No, Tokyo Ghost nije libertarijanska antiutopija nalik na Imageov serijal Grega Rucke i Michaela Lsrka, Lazarus, njegova priča je po tonu ekstravagantnija i više fokusirana na prikazivanje odnosa dvoje glavnih junaka a na planu misije koju dobijaju sa vrha jedne od korporacija.

 

To dvoje junaka su pripadnici jedinice „pozornika“ koji su jedva nešto više od korporacijskog obezbeđenja koje se bavi uterivanjem dugova i plaćenim eliminacijama najantisocijalnijih elemenata zajednice i u dinamičnom uvodu priče gledamo kako „pravda“ izgleda u terminalno korodiralom Los Anđelesu sa kraja dvadesetprvog veka. Ovo je uvod prepun akcije, krvi i nasilja koji, svojom spektakularnošću na siguran način posreduju ideju o tome da se društvo u kome je glavni pokretač privrede upravo industrija zabave prirodno kreće ka tome da i policijske akcije, ali i gotovo terorističke nivoe nasilja počinjenog od strane istaknutih sociopata tretira kao zabavni sadržaj. U Tokyo Ghost su građani i stanovnici Los Anđelesa i njegovih predgrađa gotovo konstantno priključeni na fidove kojim im stižu serije, vesti, pornografija i rijaliti emisije spakovane u jedno, a što im je i pribežište od sve goreg kvaliteta života koji dolazi uz opšte opadanje ekonomije i puzajuću ekološku katastrofu.

 

Ovde se i nalazi sociopolitička agenda koja Remendera najviše zanima – kao i svako ko je pregazio četrdesetu i ne može da se načudi tim mladima koji sve rade drugačije nego što smo mi radili, i Remender je bez sumnje neko ko pokušava da shvati millenialse i njihove životne filozofije i proceni da li je to kako oni žive svoje živote loše za budućnost ljudske rase ili se samo radi o sindromu sredovečnosti u oku posmatrača. Tokyo Ghost je nimalo prikrivena studija o društvu (i pojedincima) koji su krenuli linijom manjeg otpora i prepustili se plimi entertejnment sadržaja koji je popunio sve nezgodne praznine u njihovim životima sve dok nije postao centralna stvar u tim njihovim životima. Jedan od dvoje protagonista je na početku stripa bukvalno bez prestanka priključen na internet/ televiziju/ rijaliti programe i njegovo ponovno – nasilno – susretanje sa „stvarnom“ stvarnošću je sasvim uverljivo prikazan proces odvikavanja zavisnika od adiktivne materije koja je, u ovom slučaju, još i društveno ne samo potpuno prihvaćena već i čini temelj ekonomije. Kao kontrast ovome, protagonistkinja koja nikada nije trošila ovu vrstu sadržaja, koja je čak i potpuno prirodna – bez implanata i bilo kakvih kibernetskih dodataka – deluje kao neobičan socijalni parija ali i prava osoba za posao koji podrazumeva odlazak u Tokio za koji se u Los Anđelesu priča da ima netaknute prirodne resurse koji bi devastiranoj Kaliforniji dobro mogli da posluže ali čije odbrambene EMP tehnologije sprečavaju osobe sa implantima da mu uopšte priđu.

 

Tokyo Ghost se zapravo prilično verno drži svih klasičnih cyberpunk motiva: tehnološko-organskih simbioza, futurističkog projektovanja Amerike kao duhovne (i sve više i materijalne) pustoši gde se korporacijske zveri bore za prevlast, američke fascinacije Japanom kao mestom gde duh nadilazi puku materiju posredstvom visoke tehnologije, pa je tako u njegovom središtu i ljubav koja pokreće i motiviše protagoniste, tera ih da menjaju svoje inicijalne stavove i uverenja. Naravno, onda su tu i samurajski kodeks i spektakularne borbe katanama i strelama a Remender nalazi dosta ubedljiv način da izmeša niskotehnološku/ retro i visokotehnološku budućnost u stripu koji ne pati od ikakve tonalne disonance.

 

Ono od čega Tokyo Ghost pati je svakako to da se možda i suviše verno drži klasičnih cyberpunk predložaka i da ovih pet epizoda barem na planu motiva deluje pre svega kao greatest hits svega onoga što smo čitali i gledali još osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, ovo je i strip u kome je tempo neujednačen pa i to može da zasmeta čitaocu. Ovo je problem koji će manje biti izražen kada se Tokyo Ghost bude čitao u kolekciji nego kada sveske čitate mesečnim tempom, no definitivno treba imati na umu da je to pripovest koja počinje ludačkom akcijom i vrtoglavim tempom, da bi onda naglašeno usporila i promenila senzibilitet u sredini pretvarajući se u nežnu erotsku priču između dvoje predugo razdvojenih ljubavnika. Kada se zatim stvari opet odvrnu na jedanaest u finalu, to je, naravno, duboko zadovoljavajuće i četvrta i peta epizoda sadrže neke od najspektakularnijih scena u dosadašnjem toku serijala, ali do kraja petog broja više nema vremena da se sve niti radnje na korektan način povežu pa je Tokyo Ghost prekinut ne samo cliffangerom nego i cliffhangerom koji dolazi pomalo na silu i svakako pre momenta u kome bismo bili spremni da kažemo kako je ova priča zaokružena i da smo spremni da čekamo nekoliko meseci na njen nastavak.

 

Međutim, sa vizuelnog aspekta, Tokyo Ghost je izvanredan, gotovo bezgrešan. Murphy je crtač izraženog dinamizma i njegovo prikazivanje poluraspadnutog Losa Anđelesa, borbi katanama, nežnih momenata predaha dvoje ljubavnika, ali i edenskih prizora Tokija u kome je sačuvana spona sa prirodom i izvorištima ljudskog duha je podjednako fenomenalno. Murphy je crtač koji ulaže isti napor i u statične scene prirodnih lepota i u mehaniku klaćenja muške ćune kada izađete iz hladne vode, i u prikazivanje delova ljudskih tela koji lete unaokolo kada ih gazite nabudženim futurističkim motorom a kako na kolorističkim dužnostima imamo uvek pouzdanog Matta Hollingswortha – užitak je potpun. Takođe, retko se dešava da u prikazima ljudi hvale letering – njega obično primećujemo samo kada je loš pa slova ispadaju iz balončića ili se natrpaju jedna preko drugih – ali Rus Wooton svojim izvanrednim radom pokazuje koliko je ovo bitan element za zaokruživanje estetike i dinamike stripa.

 

Tokyo Ghost je lak za preporučivanje jer je svaki njegov individualni element veoma dobar, ali kao celina ovo je strip koji, barem u okviru prve priče, nije sasvim ispunio sve svoje potencijale i ostaje mi da se uzdam kako će posle perioda zagrevanja sa pet početnih epizoda Remender, Murphy i ekipa nastaviti još  jače i ubedljivije i kreirati moderni cyberpunk klasik.

 

Takođe bih rekao koju reč i o relansiranom magazinu The Amazing Spider-man čijih je šest (glavnih) brojeva do sada izašlo i koji čini jednu od okosnica čitavog Marvelovog post-Secret Wars univerzuma.

 

Nije neka velika tajna da je Spajdermen moj najomiljeniji superheroj (ili, čak, strip-junak uopšte) ali ni da sam poslednjih godina imao uglavnom samo reči hvale za njegovog aktuelnog scenaristu Dana Slotta uprkos tome što deluje kao da se ovaj trudi da promeni ama baš sve što je definisalo Spajdermena moje mladosti. Ne verujem da se radi o pomanjkanju konzervativizma na mojoj strani – biće da Slott ipak radi dosta dobar posao.

 

Da budemo sasvim jasni, otkada je Spajdermen ributovan sa Brand New Day 2008. godine ja sam uglavnom gunđao i škrgutao zubima jer ni ogromna količina vrsnih scenarista koji su na njemu radili u tom periodu  (među njima i ljudi koje zaista volim – Slott, Marc Guggenheim, Mark Waid…) nije uspevala da proizvede stripove koji bi imali tačno onu kombinaciju sapunske opere i akcije, uzemljene, gradske priče i ekstravagantne avanture kakvu ja vezujem za klasični, za mene najbolji Spajdermen period iz sedamdesetih godina prolog veka (verovatno nije puka koincidencija da sam uz te stripove, jelte, odrastao i formirao svoju ljubav ka Spajdermenu). Nije da se ljudi nisu trudili ali većina novih likova, novih negativaca i novih uloga za stare likove (Flash Thompson kao Venom, Harry Osborn kao, eh… živ čovek?) mi je delovala površno osmišljena i nije uspela da me uhvati i natera da se emotivno unesem. Mr. Negative? Anti-Venom? Samo imena koja jedva pamtim. Nove devojke Pitera Parkera? Ni lica im se ne sećam. Strina Mej udata za oca J.J. Jamesona? Ma, u redu je, whatever…

 

Moguće je na kraju da je ovde na delu bio sindrom mnogo babica, kilavo dete jer kada je na kraju Spdey Brain Trust rasformiran i strip u potpunosti predat Slottu na staranje, konzistentnost kvaliteta priča je dramatično porasla a ja sam se našao ponovo investiran u Spajdermena.

 

I sada, posle Secret Wars se nalazimo u neobičnoj situaciji. Slott je od 2010. dosledno na Spajdermenu promenio skoro sve što bih ja nominalno smatrao svetinjama u koje se ne dira, a da meni skoro ništa od toga ne smeta. Svakako, iskrivljenje lika Black Cat i relativno bespotrebno uvođenje lika Silk su stvari koje mogu da kritikujem ali sam daleko od reakcija tvrdokornih fanova koji Slotta smatraju biblijskim uništiteljem Spajdermena koji je strip promenio – na gore – do neprepoznatljivosti.

 

Naravno, Slott jeste smelo išao u smeru promena: nekada nespretni i baksuzni Peter Parker, večito švorc i neshvaćen konačno je sazreo u naučni i tehnološki autoritet čije je seme u sebi uvek nosio. Spajdermen je prestao da bude neshvaćeni ulični superheroj koga mediji mrze a građani ga se plaše, i postao čovek sa planom i zaštitnik grada i čitave planete. Slott je čak i odvažno ubio Petera Parkera i zamenio ga doktorom Oktopusom u kostimu Spajdermena a zatim stvari sigurnom rukom vratio na ne-baš-sasvim-stari status quo, osmislio prvo DOGAĐAJ u kome se građani Menhetna pretvaraju u džinovske pauke, a zatim i giganstku sagu o Spajdermenima iz različitih univerzuma koji rade zajedno da bi se odbranili od posebne rase multiverzalnih bića koja se hrane totemima i, nekako na kraju opet uspeo da sa relansiranim Amazingom potkraj prošle godine dobije svež, ubedljiv status quo koji nije opterećen prethodnim događajima ali se na njih organski nastavlja.

 

Mogu svakako da razumem da će konzervativan čitalac (u koje u principu sebe ubrajam zahvaljujući cifri u krštenici) biti užasnut stripom koji deluje kao kombinacija Iron Mana i Batman Inc. U novom Amazing serijalu, Peter Parker je osnivač i CEO uspešne multinacionalne korporacije koja investitore privlači tehnologijom nastalom iz istraživanja za potrebe proizvođenja opreme za Spajdermena, ali i besprekornim etičkim standardima. Spajdermen je sada samo anonimni telohranitelj Petera Parkera a ovaj kostim ponekada nose i drugi muškarci ne bi li gazda na firmu imao plauzibilne alibije. Parker Industries sarađuje i sa S.H.I.E.L.D.-om – jer svaka uspešna tehnologija ima i vojnu primenu – ali se bavi i postmilenijumskim dobročinstvima kao što je rad u Kini na smanjenu zagađenja ili donošenje besplatne energije i interneta siromašnim regionima trećeg sveta.

 

Slott je savršeno svestan dubokih političkih implikacija ovih motiva i neki od njih se uzgredno i obrađuju u samom narativu stripa, ali Amazing Spider-man je za sada najviše strip o sazrevanju likova decenijama zarobljenih u ranim dvadesetim godinama. Peter Parker ali i drugi likovi ovde preispituju ne samo svoje motive već i posledice svojih postupaka, pokušavaju da definišu šta je to po čemu će ih istorija jednom pamtiti i ovo je strip sa izrazitom, čak povremeno nametljivom liberalnom agendom (gej venčanje već u prvoj epizodi, čisto da se čitaoci koji nisu sigurni u svoj nivo tolerancije na vreme upozore na šta troše novac). Meni to za sada ne smeta jer Slott ima dovoljno nijansiranja u svom pisanju da bude jasno da dobre namere često vode do nepredviđenih negativnih konsekvenci, kao i da pokaže kako idealizam – čak i u superherojskom stripu – mora da se kad-tad susretne sa realnošću i da zrele osobe tada ne doživljavaju nervne slomove nego nastoje da postave sebi realističnije ciljeve za budućnost. Možda ključno, pokazuje se i kako to nije nekakav mitski poraz već naprosto – život.

 

I to zaista dobro ide. Najveća zamerka koju za sada mogu da imam je na prirodu glavnih negativaca ove prve priče koji su tradicionalno slottovski šarena i ekstravagantna gomila bizarnih likova ali koji nemaju ni mnogo dubine niti neku interesantnu agendu. Slott već godinama nastoji da proizvede nove negativce za Spajdermena, ali je i dalje najbolji kada piše negativce etablirane već decenijama – poput doktora Oktopusa. U ovom slučaju, međunarodno kriminalno udruženje Zodiac, bogata i moćna visokotehnološka sekta/ banda opsednuta horoskopom, deluje samo kao još jedan pokušaj da se uhvati magija nekih klasičnih Spajdermen zlikovaca poput Doka Oka, Šakala ili Zelenog Goblina ali bez truda uloženog u karakterizaciju tih likova pre četiri i pet decenija.

 

S druge strane, ansambl likova koje je Slott ovde okupio da sarađuju sa Spajdijem je šaren, zabavan, dinamičan i eminentno funkcionalan i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi i tonu ovog stripa. Za svakog tu ima po nešto – od inteligentnih, karakternih naučnica, preko ubedljivih superheroina i namrštenih vojnih tipova, pa do klasičnih superherojskih dudebro saradnika i ovo je Spajdermen koji više ne pati od usamljenosti i neshvaćenosti već koji naplaćuje godine (i decenije) ulaganja u etičke standarde i dobru volju iskazanu drugim ljudima. Slott, tradicionalno piše izvanrednu dinamiku odnosa između Spajdermena i Human Torcha, ali za zaista old school ljubitelje ovog stripa prilika da gledamo Hobbieja Browna u iskupljujućoj ulozi korisnog sajdkika je nagrada sama za sebe.

 

Obradovalo me je kada sam video da prvu priču crta Giuseppe Camuncoli jer sam njegov rad od pre neku godinu na Amazingu zapamtio po dobru. Camuncoli crta izvanredno ikoničke superheroje i prilično je dobar i sa pozadinama i tehnologijom, ali ovom prilikom se vidi koliko izbor koloriste može da doprinese ili oduzme crtežu. Kompjuterski kolor Martea Gracie nažalost u mnogome oduzima životnosti Camuncolijevog crteža i ovo su na momente suviše tamne i neupadljive slike uzevši u obzir šta se sve na njima dinamično događa.

 

Prvi broj nove priče, šesti broj magazina, je već izašao i Slott (ovog puta sa odličnim Matteom Bufagniem na crtežu) nastavlja veoma sigurnim koracima u istom smeru, čak uprkos činjenici da opet pokušava da Mr. Negativea predstavi kao validnog negativca.Možda mu ovoga puta i uspe.  Spajdermen je definitivno globalni fenomen u ovom stripu, čovek koji brine globalne brige i leti sa kraja na kraj sveta da bih ih rešavao. Ovo nije Spajdermen koga bih ikada potpisao da želim, ali izgleda da jeste Spajdermen koga zaslužujemo i koji mi se, protiv sve logike, za sada veoma dopada. Pa idemo dalje…

 

 

Pročitani stripovi: Spider-Gwen i Spider-Woman

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , on 20 januara, 2016 by mehmetkrljic

U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno „u pravu“ a DC nužno „u krivu“ u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.

Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.

(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)

Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor „da“ i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.

Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.

Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.

Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.

Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.

Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka… U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.

Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako… predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.

Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.

Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.

Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.

Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea,  trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.

Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.

I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.

Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih „feminističkih“ stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.

Pročitani stripovi: 19. Januar 2016. godine

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , on 19 januara, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam svih šest epizoda miniserijala We Stand on Guard koga su tokom druge polovine protekle godine Brian K. Vaughan i Steve Skroce ponudili masama putem Image Comicsa. We Stand on Guard je baziran na relativno provokativnoj ideji o invaziji Sjedinjenih Američkih Država na Kanadu i produženoj okupaciji velikog dela teritorije i prati grupu pripadnika pokreta otpora koji, suočeni sa velikim disbalansom u brojnosti i dostupnoj ratnoj tehnologiji, moraju da posegnu duboko u rezerve svoje srčanosti i dovitljivosti kako bi promenili tok rata. Kao kolaboracija jednog Amerikanca i jednog Kanađanina, We Stand on Guard je očigledno zamišljen da bude neka vrsta „objektivne“ ili makar nepristrasne analize savremenog pristupa ratovanju od strane zapadnih kultura gde se „drugi“ više ne odlikuje različitom bojom kože, jezikom ili osobenim kulturnim nasleđem, pa se tako dadu analizirati stvarni motivi „prvog“ da u rat krene i u njemu se ponaša na sebi svojstvene načine.

No, We Stand on Guard je ako ne baš LOŠ strip, ono strip koji jednu veoma ambicioznu temu obrađuje sa izrazitim manjkom nadahnuća i nikako ne bih smeo da ga stavim u istu kategoriju kvaliteta sa recentnim Vaughanovim autputom poput Saga ili Private Eye.

No, zapravo, to što strip nije LOŠ otpada pre svega na Skroceov povremeno spekatakularni crtež a zatim i na najbazičniju zanatsku utegnutost koja se naravno podrazumeva kada je u pitanju scenarista takvog renomea kao što je Vaughan. Međutim, na polju obrade tema koje strip eksplicitno otvara (plus tema koje se nameću u ovakvom kontekstu), ovo je neobično temeljan pobačaj.

U ranom dvadesetdrugom veku, dakle, Amerika vrši iznenadnu invaziju na Kanadu, potaknuta terorističkim napadom na Belu kuću za koga se isprva ne zna ko ga je izveo. Malobrojna kanadska oružana sila je brzo poražena (između ostalog jer Amerikanci nemaju problem da bombarduju civilne ciljeve za koje obrazlažu da imaju vojni značaj – kao što je ubijanje projektilima polovine porodice protagonistkinje iako njena je njena majka puki pravnik na službi u kanadskoj armiji) i deceniju i kusur kasnije, ogroman deo južne Kanade je pod kontrolom američkih robotskih jedinica, a veliki deo oružanih snaga ali i civila za koje se sumnjalo da su pripadnici ili simpatizeri pokreta otpora je i dalje u radnim logorima na američkoj teritoriji. Ispostavlja se da Amerikance najviše zanimaju velike zalihe čiste, pitke vode u Kvebeku i Ontariu i da im je uništenje Bele kuće došlo kao zgodan izgovor za ekspanziju na sever.

Da je ovaj strip pisao Garth Ennis, verujem da bismo videli oštru, nepraštajuću političku kritiku svake od strana, prikaz užasa rata čak i kada ratuju najcivilizovanije zemlje sveta, primere individualnog herojstva ali i zločina koji se smatraju nužnim i Vaughan, mora mu se priznati, sve to pokušava i sam da uradi ali ovo je strip u koji je ušlo, reklo bi se, neobično malo promišljanja. Vaughan tretira povod za rat (ispostavlja se da Kanađani jesu stojali iza napada na Belu kuću – to je bila neka vrsta preventivnog napada u odgovor na skoro stogodišnji američki plan o osvajanju Kanade) sa neočekivanom naivnošću – barem danas svi znamo šta prethodi prvim projektilima, sve te demonizacije, satanizacije protivnika, rad na terenu sa ustanicima i lokalnim milicijama, proglašenje protivnika kao nekog ko je izgubio legitimitet da bude uvažena strana u diplomatskim pregovorima itd. Istovremeno, njegov prikaz kanadskog pokreta otpora je izrazito „stripovski“ i neuverljiv. Grupica Kanađana koji se bore prvo protiv američkih robota a zatim i živih ljudi je etnički šarolika i vojnički iznenađujuće kapacitetna, uzevši u obzir da je nasumično skupljena s koca i konopca, potencira se imigrantski karakter kanadske nacije (kao da su Amerikanci neka stara, insularna civilizacija) a kada „naši“ i čine očigledne ratne zločine (ubijanje nenaoružanih protivničkih vojnika) to ne rezultira nekim dubljim diskusijama ili barem promišljanjem da, eto, i kad se brani rodna gruda, nek stvari imaju problematičniji etički prizvuk.

S druge strane, Amerikanci su prikazani kao sila ne samo sklona odvođenju civila u roblje već i mučenju za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka i Vaughan ovde zaista pravi potpuno neverovatne faulove. S jedne strane prikazuje nam svet koji očigledno ima autonomnu robotsku tehnologiju za ratovanje i obradu zemlje, a zatim hoće da verujemo da kanadski ratni zarobljenici okopavaju kupus u poljima. Sa druge strane, detaljan prikaz „enhanced interrogation“ tehnike koji se primenjuje da bi komandantkinja male jedinice kanadskih rodoljuba otkrila Amerikancima položaj jedinice odlazi u potpuno suprotnu stranu. Problem sa mučenjem za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka nije samo u njegovoj očiglednoj neetičnosti (i nezakonitosti, jelte) već i u tome što ono niti je dizajnirano da daje, niti u praksi daje upotrebljive obaveštajne informacije. Kao što je već mnogo puta potvrđeno, „pojačane tehnike ispitivanja“ su kreirane da se dobiju lako iskoristiva priznanja za javne nastupe ili suđenja sa unapred poznatim ishodom, a njihova primena u obaveštajnom kontekstu do sada nije dala praktično ni jedan primer informacije koja je zatim dovela do zadovoljavajućeg vojnog odgovora.

Tu je i plitkost likova koji bi trebalo da na površinu iznesu neke od protivrečnosti današnjeg ratovanja, na primer kulturalnu i medijsku uvezanost sveta u kojoj obe strane, recimo, koriste tviter da ratuju u momentima kada ne ratuju projektilima i eksplozivom. Vaughan i ovo omašuje i utisak je kao da se rat događa u ranom devetnaestom a ne dvadesetdrugom veku (mada bi i ovo podrazumevalo medijsku satanizaciju i ratovanje proglasima, plakatima itd.) a njegovi likovi iako dele ogromnu količinu kulturne istorije i tradicije (jedan od likova ima istetoviran Supermen logo na ramenu i obrazlaže da je originalni crtač Supermena bio Kanađanin) naprosto služe samo da izgovore plitkasta opšta mesta vezane za rat i praktično se ni ne približe zaista ozbiljnim temama.

Poslednji problem stiže u finalu gde Kanađani (uh, spojler?) dobijaju rat na do paradoksa „how convenient“ način. To što se Vaughan trudi da i naši imaju žrtve je za svaku pohvalu ali prikaz rata koji pet ljudi dobija suočavajući se sa najvećom svetskom vojnom silom sa brojem žrtava koji se u konačnici svodi na manje od trideset je u najmanju ruku nerealističan.

Veliki promašen zicer za Vaughana, što se mene tiče, ali Skroce prilično vadi stvar. Ovaj je crtač odavno prestao da radi stripove – koliko se sećam njegov serijal Doc Frankenstein koga je pre desetak godina radio po scenariju Wachowskih i u saradnji sa Geoffom Darrowom nije ni dovršen – i živi od storyboard crtanja za filmove istih tih Wachowskih tako da je lepo što su ga Vaughan i Image privoleli da odradi ovaj serijal. Slično Darrowu, Skroce nije toliko jak u karakterizaciji likova, ali su mu dizajn i crtanje spekatkularnih scena akcije sa obiljem detalja i sitnih objekata jaka strana. Kako je We Stand on Guard strip prepun ovakvih scena, to Skroce ima priliku da se razmahne a odličan kolor Matta Hollingswortha je izuzetno prijatan za oči.

Iako je moj običaj da se u ovim osvrtima bavim ili serijalima koji su posve završeni ili makar onima gde završetak neke od priča daje prirodnu platformu da se o njima priča, danas moram da napravim blagi izuzetak jer sam pročitao prve dve epizode Dark Knight III: The Master Race i želim da o njima kažem koju reč bez obzira što još ne znamo gde će se sve to završiti i ko će sve usput biti povređen.

Da bismo kontekstualizovali ovu duskusiju, a za potrebe čitalaca koji možda ne prate moje ispade po drugim delovima foruma ili nisu čitali stare epizode DJMS, recimo i da sam ja neka vrsta reformisanog ljubitelja Franka Millera. Osamdesetih godina sam ga smatrao za maltene boga i čoveka koji superherojski strip vodi u jednu od njegovih logičnih evolutivnih budućnosti, zreliji, mračniji, noir filmovima inspirisan svet u kome se superheroji susreću sa stvarnim problemima naše današnjice – od sociopatskog uličnog kriminala do zastrašujućih geopolitičkih filozofija ljudi sa prstom na dugmetu – a stripove poput njegovog rada na Daredevlu, Ronin, Batman: Year One ili Dark Knight Returns i danas ću braniti kao kamene-međaše i kvalitetne radove.

Kasnije sam gorko prokleo svemir u kome se nekadašnji heroji pretvore u paranoične šoviniste opterećene rasističkim karikaturama i nikada prevaziđenim seksualnim opsesijama iz puberteta, a čiji zanatski nivo iz nekog razloga takođe popusti sa protokom godina. Solidno je (bilo) dokumentovamo moje obračunavanje sa novijim Millerovim stripovima koji su sa godinama postajali sve gori i gori a čiji su izleti u film takođe doneli neke problematične fenomene i uratke istoriji zapadne civilizacije.

U takvom, dakle, kontekstu, najava trećeg nastavka Millerove Dark Knight sage – pa još sa tim podnaslovom – u meni je izazvala zebnju. S jedne strane, novi Millerov strip se ne propušta, u najmanju ruku jer je fascinantno gledati raspadanje nečije psihe u javnosti. S druge strane, da budemo jasni – to je mučno i neprijatno i Miller sa godinama pravi sve lošije stripove. Već je Dark Knight Strikes Again bio izrazito loš strip izrazito problematičnih političkih stavova i opservacija pa je dojava da će The Master Race biti pisan u kolaboraciji sa Brianom Azzarellom a da će ga crtati Andy Kubert (sa tušem Klausa Jansona) došla kao prilično olakšanje. Azzarello je bolji kada piše krimiće nego kad piše superheroje, dakako, ali Millerovi stripovi iz osamdesetih su baš svojom sponom sa noir/ crime estetikom gradili osećaj posebnosti zbog koga sam ga voleo, pa sam imao oprezna nadanja u pogledu DKIII, pogotovo nakon Millerovog eksplicitnog objašnjenja da je ovo Azzarellov strip gde on samo gleda i odobrava ovo što ovaj radi a da će tek četvrti nastavak Dark Knighta biti ponovo u punom smislu njegov autorski rad.

No, da ne bude zabune, The Master Race emanira Millerovštinu u punoj meri od prve do poslednje strane ova dva broja koja su do sada izašla i ako je istina da je Miller ovde dao samo okvirnu priču a da Azzarello i Kubert rade uglavnom samostalno onda je prosto šokantno koliko su dobro skinuli njegov pripovedački jezik a ne samo osnovne teme.

Odmah da nešto bude jasno: meni se The Master Race za sada ne dopada i iznenadio sam se da internet ima solidno blagu reakciju na ovo što je do sada izašlo. Sve ono negativno što smo vezivali za Millerov post-80s autput prilično je prisutno i u ovom stripu: pornografsko oslanjanje na nasilje, naglašena mačoidnost, politička paranoja… Miller je u životu praktično glasogovornik onog dela američkih muškaraca koji gunđaju o ugroženosti muških prava u istom dahu sa gunđanjem o tome kako ostatak sveta ne shvata blagorodnu američku spoljnu politiku koja te nezahvalne (i nezaprane) nacije stalno spasava od još gorih i nezapranijih drugih nacija koje bi im popalile sve što ne pokradu a silovale sve što ne pojedu, pa se u njegovim stripovima mnogo ovoga da videti.

Azzarellovo pripovedanje je tehnički korektno ali ovo je strip koji između ostalog pati od toga što se bavi sporednim likovima u jednoj nominalno epskoj pripovesti o ključnoj promeni u filozofiji superheroja, prelomljenoj kroz DC-jevo sveto trojstvo: Batmana, Wonder Woman i Supermena. No, Supermena i Betmena ovde nema a Wonder Woman je nažalost svedena na millerovsku karikaturu feministkinje. Stvari nisu TOLIKO loše kao što su bile u All Star Batman & Robin gde je prvi panel na kome smo videli Wonder Woman pričao o smradu muškaraca, ali nema ovde ni trunke suptilnosti sa kojom je Azzarello pisao Dianin lik u njegovom trogodišnjem radu na serijalu Wonder Woman.

Dark Knight Returns je između ostalog bio tako uspešna pripovest jer je fokus bio na Betmenu i njegovoj transformaciji pod stare dane, gde su uvidi u druge likove bili dozirani i tretirani kao dopuna bogatoj karakterizaciji glavnog lika. (Takođe, žene još uvek nisu bile samo muškarci sa vaginama.)The Master Race ne odlazi u rasutost u onoj meri u kojoj se to desilo u Dark Knight Strikes Again, ali je ovo ipak strip koji se trudi da prati nekoliko rukavaca radnje koji su povezani samo tematski a čiji su likovi uglavnom nezanimljivi na onaj nažalost sada već tradicionalno millerovski način: mračne osobe sa mračnim istorijama koje misle samo mračne misli i čija je humanost odavno zaboravljena. Naravno, ima ovde i drugih likova čija izražena humanost treba da predstavlja kontrast tom mraku ali…

…ali tematski, po svemu što se do sada vidi, ovo je strip koji ne uspeva da pobegne od millerovskog lamentiranja na tome što široke narodne mase nisu dovoljno zahvalne za slobodu koju joj obezbeđuje superiorna manjina na vrhu. Miller nije etatista – američki konzervativci to skoro nikada nisu – pa je tako i The Master Race alegorija o Americi koja oslobađa svet (videti prizore rvanja Wonder Woman sa minotaurom dok krezubi domoroci posmatraju sa strane i američkih simbola koji bodu oči) svojom imanentnom vrlinom a ne snagom svoje (naravno impotentne) administracije koja bi sledila te neke „zakone“ i pravila koja pošten svet samo ograničavaju u borbi za dobro.

Malčice smeta i pričanje priče koje skače između glavnog stripa i mini-epizoda na kraju koje ne daju samo dodatne vinjete već ključne elemente zapleta tako da su tempo i akcenti u pripovedanju nezgodni i previše, apsolutno previše prostora otpada na meditacije glavnih likova o nedaćama u kojima se svet nalazi (a i oni zajedno sa njim). Ovo je, srećom, malo izbalansirano odličnim momentima akcije bez mnogo priče i filozofije ali opšti utisak o pripovedanju koji imam je da je ono za sada previše utemeljeno na za mene dosadnim mračnim refleksijama o tome kako je sve crno i biće još crnje itd.

Osnovni zaplet je u teoriji ipak zanimljiv ali ja naprosto nemam dovoljno poverenja u Millera – pa ni u Azzarella – da izguraju priču koja nije uličnog nivoa i fokusirana na jak centralni lik, već klasičniju superherojsku operetu sa polubožanskim likovima u njenom centru. Azzarello je ovo, da se ne zaboravi dostojanstveno izneo u Wonder Woman ali ton The Master Race je posve drugačiji i za sada je ovo izrazito nezabavna, pa i u globalu nedovoljno interesantna priča (sa nekim iskupljujućim elementima).

S druge strane, Andy Kubert je spektakularno dobar, pogotovo u tome kako njegov crtež (i Jansonov tuš) ovde izgledaju kao više Miller od samog Millera. Doduše, ovde je napuštena tehnika pripovedanja kroz sijaset minijaturnih panela koju je Miller tako dobro rabio na Dark Knight Returns ali je sve ostalo tipičan Miller: kadriranje, izrazi lica, anatomija, osvetljenje. Ovo je izvanredno nacrtan strip čija opresivna atmosfera jeste neprijatna za mene kao čitaoca ali crtež je makar posreduje ubedljivije nego tekst. Dodatne priče su do sada crtali sam Miller (mnogo bolje od Holy Terror) i Azzarellov stari saradnik Eduardo Riso i to je sve, naravno jako dobro.

No, moj opšti utisak nije previše pozitivan, Milleru je ovo svakako određen povratak u formu ali problem je što su mu prethodna dva stripa – All Star Batman & Robin i Holy Terror – bili toliko loši da reći kako je Dark Knight III bolji od njih i nije neka pohvala. Azzarello je takođe radio bolje stripove u svom životu, čak i u superherojskom žanru a ako ikoga mogu da pohvalim bez ikakve zadrške to su Kubert i Janson koji su posao obavili za čistu desetku. U konačnici, ne mogu da kažem da me ne zanima kako će se priča dalje razvijati jer je osnova zapleta interesantna ali me unapred odbija što nagađam da će se ton masturbacije na heroje koje običan svet ne ceni sve dok ne zagusti nastaviti i intenzivirati do kraja…

Konačno, pročitao sam i svih sedam do sada na engleskom jeziku dostupnih kolekcija stripa Assassinatin Classroom, urnebesno zabavne ekstravagance čiji je poslednji tom u izdanju Viz Media izašao u Decembru. U Japanu ovaj strip koga piše i crta Yūsei Matsui (koji je već ubeležio solidan hit sa jednako omladinski intoniranim Neuro: Supernatural Detective) izlazi od 2012. godine i osvojio je priličnu popularnost, sa sve uspelom anime adaptacijim gde je posle OVA varijante ovog Januara krenula i televizijska serija, a film sa živim glumcima je izašao Marta 2015. godine.

Ovakav strip, reklo bi se, može da nastane samo u Japanu, kulturi koja nema problem da spoji tonalno potpuno nespojive elemente. Assassination Classroom je strip koji puca od kreativne energije i, kako je, kao i prethodni Matsuiev hit, život započeo serijalizacijom u nedeljnom Shonen Jump, njegov osnovni ton je nepogrešivo optimistički, omladinski, pozitivan i zabavan. Ovo je strip o drugarstvu (osvežavajuće, drugarstvu u kome ravnopravno učestvuju i ženski i muški likovi), uzbudljivom stvaranju kolektiva iz grupe nepoverljivih, asocijalnih, u sebe zatvorenih individua, o učenju da se prevaziđu ne samo ljudi koje smatramo boljim od sebe već i sopstvena očekivanja od samih sebe…

Ali manifestno, ovo je strip o učenicima odeljenja privatne srednje škole čiji je zadatak da do kraja školske godine kako znaju i umeju ubiju svog nastavnika.

Zašto, zaboga? Pa… Komplikovano je.

Assassination Classroom uspeva u nečem gde su mnogi slabiji autori od Matsuija posrnuli, a to je da uzme autentično ekstravagantnu premisu na kojoj će utemeljiti zaplet a da je zatim razvija dosledno i sistematično tako da iz nje izvuče ogromnu kilometražu. Na engleskom je do sada izašlo sedam kolekcija, a u Japanu ih ima sedamnaest, dakle, Matsui  je na temelju ove bizarne premise već uradio skoro tri i po hiljade strana nedeljne mange, uspevajući da ne izgubi dah i impresivno optimističan ton stripa. U nekom drugom kontekstu ovakava priča morala bi da bude farsa ali disciplina sa kojom autor gradi i istražuje svoje likove ovde se isplatila – čitalac naprosto posle određenog vremena prihvata da su stvari takve kakve jesu i da su ponašanja likova u načelno nezamislivim situacijama logična i prirodna. Ključni element je ovde autentična naklonost, heh, čak ljubav koja se razvija između likova – problematičnih gubitnika koje čine odeljenje 3-E pomenute škole i njihovog nastavnika koji je humanoidni oktopod sa asortimanom natprirodnih sposobnosti što mu garantuju gotovo potpunu imunost na sve kreativnije pokušaje ubistva. Zašto učenici uopšte pokušavaju da ga ubiju? Zato što je u pitanju čudovište koje je obećalo da će na proleće uništiti planetu ako ga niko ne zaustavi (već je uništio 75% volumena Zemljinog Meseca). Kad će vlasti nešto durade? Ispostavlo se da najbolje plaćene ubice i vojni profesionalci nisu dorasli neverovatnoj brzini i taktičkoj lukavosti onostranog zlikovca. Otkud on u školi? Iz nekog razloga, taj zlikovac želi da predaje u školi i ne smeta mu da njegovi učenici (koje instruira pripadnik japanskih specijalnih policijskih jedinica) stalno pokušavaju da ga ubiju, sve dok su im ocene u stalnom rastu.

Assassinaion Classroom je, kako to mange već znaju da budu, izuzetno komotno pričana priča sa mnogo likova koji daju doprinos opštoj atmosferi i dobijaju dubinske sondaže u pojedinim epizodama. Nominalni glavni junak je interesantan, slabunjav, feminiziran dečak (feminiziran čak i po manga standardima – negde u šestoj kolekciji se jedna od devojčica šokira kada ga vidi u kupaćim gaćama i shvati da je muško) sklon detaljnim refleksijama i kontemplacijama neobične situacije u kojoj se on i njegovi drugovi nalaze, ali razvoj njegovog lika, iako fascinantan, samo je jedna od crtica u glomaznoj tapiseriji koju Matsui ovde stvara. Osnovna potka je svakako promišljanje ne samo škole kao institucije već pre svega uloge nastavnika u istoj i kroz centralni lik humanoidnog oktopoda sa natrprirodnim moćima Matsui kreira neverovatan portret nastavnika koji svoje učenike vodi pre svega inspiracijom, hvalevrednim oslanjanjem na njihovu inteligenciju i radoznalost, autoritetom koji nije po difoltu zaštićen od kritike i autentičnom posvećenošću želji da od njih napravi samostalne, kreativne, snažne odrasle osobe.

S druge strane, naravno, ovo je jako sporo pričana priča pa na oko 1400 strana staje svega nekoliko meseci školskog rada ali Matsui uživa u svom nedeljnom tempu i zapletima unutar opšte priče pa je ovo konzistentno zabavna i inspirativna priča čak i kada je čitalac svestan da se već nekoliko desetina strana nismo makli ni koraka napred.

Naravno, videćemo koliko dugo može da se odlaže money shot (mada, napominjem da je u Japanu izašlo deset kolekcija više nego u Americi – dakle, ovo je ful metal tantrički seks) jer ovo je strip koji svoju misteriju zanjiše ispred nosa čitalaca na samom početku a onda je sporo i bolno razrešava u minijaturnim inkrementima tokom hiljada strana. Na kraju sedme kolekcije imamo spisak dvadesetak slabosti nastavnika koga treba ubiti a koje možda mogu da pomognu da se Zemlja spase, ali utisak je da nismo mnogo bliže tom prelomnom momentu.

Druge teme koje se usput obrađuju tiču se gotovo kastinskog sistema u japanskom školstvu i klasnih podela koje onda slede ali pošto je ovo pre svega shonen manga tu je i mnogo čistog humora ili kulturalnih opservacija vezanih za seks ili sakupljanje i prodaju buba ili nešto treće.

Centralni lik serijala, nastavnik koga je (skoro) nemoguće ubiti – Koro Sensei – je izvanredna kreacija, supermoćima obdareni nad-čovek prepun tipično ljudskih nedostataka i idiosinkrazija, istovremeno taktički i didaktički genije, ali i kompulzivni pornograf, hedonista i gik na istoj razini sa svojim učenicima.

Assassination Classroom je izvrsno nacrtana, dinamična manga koja pršti od energije i čiji su i potencijalno problematičniji elementi (tretman rodnih tema, na primer) odrađeni elegantno i duhovito. Zabavna na najbazičnijem nivou (sa mnogo vizuelnih gegova i duhovitih situacija) ona je istovremeno veoma dobro pogođena omladinska literatura koja se bavi klasičnim temama važnosti verovanja u sebe ali i doprinosa zajednici individua koje veruju u sebe i svoje saborce i potrebi da se u životu imaju autoriteti koji će nas pre svega inspirisati. Tople preporuke.

Pročitani stripovi: 14. Januar 2016. godine

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 14 januara, 2016 by mehmetkrljic

Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.

 

Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.

 

I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX…

 

Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva „realističnija“ okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa „našom“ realnošću.

 

Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.

 

Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.

 

Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave…), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.

 

Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih „malih prljavih ratova“ u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.

 

Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.

 

Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.

 

Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.

 

Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet.

 

Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.

 

All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.

 

Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.

 

David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.

 

Tim ima neke povratnike iz najranijeg  Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.

 

Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije.

 

Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.

 

Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi  nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.

 

Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea… Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.

 

Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.

 

No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.

 

Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.

 

Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.

 

Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.

 

Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše „polušala“ – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).

 

No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.

 

Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture…) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.

 

Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.

 

Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.

 

Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.

 

S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.

 

Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.

 

Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.

 

Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.

 

Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.

 

Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.

 

U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.

 

Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.

 

O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.

 

Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.

 

U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.

 

Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.

 

Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.

 

Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.

 

Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju…

 

…i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja…

 

 

…koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje „OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!“ ponovljene sto puta.

 

Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.

 

Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.

 

Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.

 

Film: Hateful Eight

Posted in film with tags , , , , , , on 10 januara, 2016 by mehmetkrljic

Pogledao sam Hateful Eight. Ako kažem da mi je danas najradosnijih 120 sekundi u bioskopu bio trejler za nastavak Zoolandera, rizikujem da budem pogrešno shvaćen jer Hateful Eight je meni notabilno bolji film od Basterdsa i Đanga, ali ono što je neosporno je da dok Tarantino bude pravio pare sa svojim sve lošijim filmovima, ni jedan studio neće smeti da ga zauzdava i dok je to dobro jer on ipak radi i neke kreativne stvari koje drugi ne mogu, dotle je i loše jer njegovoj samoindulgenciji nema ko da stane u kraj.

Hateful Eight u prvom redu nije zabavan film, u njemu uglavnom nema pamtljivih set pisova po kojima pamtimo Reservoir Dogs i Pulp Fiction (pa i True Romance preminulog velikana TS), dakle, nema ekscentričnosti i ekscesa koji potkazuju ustaljene forme i sijaju prevratničkom svetlošću. Delom je ovo pre svega jer je Tarantino sa Hateful Eight napravio solidan napor da ovo ne bude just another postmodern zbirka referenci i citata već kamerna drama o zlu u ljudima kojoj je vestern mizanscen potreban radi narativa a ne da bi bio izvor citantnih scena koje treba omažirati. Dakle, iako se Tarantino malko igra sa naracijom (nehronološko pripovedanje, ponavljanje scena itd.) ovo je praktično pozorišna predstava u planinskoj brvnari sa mnogo priče i srazmerno manje ali zato intenzivnog nasilja koje služi kao interpunkcija.

E, sad, kako nema ekscesa i ekscentričnosti tako se i obilje priče koja čini glavni deo tkiva filma svodi na prepričavanja, nadkurnjivanja i mnogo trošenja vremena koje bi neki malko ozbiljniji producent sa montažerom surovo skraćivao dok režiser stisnutih zuba kune i obećava da će se osvetiti kad dobije oskara. Hateful Eight je apsolutno predugačak film (nije pomogla obavezna pauza od petnaest minuta tokom koje sam bio prinuđen da kupim kokice kako bih živ dočekao kraj) sa apsolutnim viškom materijala koji bi u nekoj srećnijoj verziji našeg univerzuma završio u director’s cut izdanju ili, ako bi se baš radilo o najboljem od svih svetova, u DVD extras sekciji. Kao i u Đangu, zapleta gledalac postaje svestan tek posle, recimo sat i po i mada su dotadašnji odnosi među likovima lepo postavljeni i ima tu simpatičnih razmena, sve to traje ekstremno predugo a neki podzapleti su čist višak. Recimo, koliko god sam ja radostan da gledam Brucea Derna u filmu koji je imao premijeru 2016. godine, njegov podzaplet ne služi apsolutno ničemu u filmu i  bez njega se komotno može. Slično važi za detaljno prepričanu porodičnu istoriju lika koga odlično igra Walton Goggins – ponovo višak koji ničim ne doprinosi radnji već samo služi da Tarantino svoj white man’s burden kompenzuje suvišnim meditacijama na temu rasizma i međurasne tenzije. Ovo je šteta jer Goggins daje jednu od najupečatljivijih rola u filmu i nema potrebe da se njegov lik dodatno „objašnjava“, mada slično važi i za Jacksonov lik. Naprosto, ako se film uporedi sa Reservoir Dogs – što se čini najprirodnijim – Tarantinov prvenac je primer kako se likovi upoznaju kroz odmotavanje radnje a ne kroz sedenje i pričanje biografija. Kada likovi i sede i pričaju u Reservoir Dogs, njihov dijalog prikazuje karakterizaciju umesto da prepričava njihove živote.

Takođe, likovi Tima Rotha i Michaela Madsena služe za ukras, oni su klasični redshirt likovi koji služe samo da dobiju metak kad treba i mada ja  volim da ih vidim kad god mogu, Tarantinovo dublje ulaženje u njihove nekakve karaktere je suvišno jer ionako na kraju oni ostaju samo ukras.

Ono, pak, što je u filmu dobro je što kada vidimo da zaplet postoji on bude interesantan, kada dođe do violentnih raspleta, to je dobro, Tarantinov feminizam je ovde iznenađujuće uspelo plasiran i ovde su žene equal opportunity bastards ako mogu da kažem (mada ćemo videti šta imaju u komitetu da kažu za poslednju scenu). Morikone piše sjajnu muziku, Richardson divno slika (mada naravno da bioskopi u kojima mi gledamo ne mogu da korektno prikažu film uzevši u obzir tehniku kojom je snimljen) i pored izvrsnog Gogginsa, moraju se pohvaliti Leighjeva i dakako Kurt Russell koji jede scenu kad god je u kadru. Da je ovo film koga je Tarantino samo napisao, da je snimljen za recimo 20 miliona sa režiserom i montažerom koji moraju da pokažu da razumeju koncept efikasnosti, bilo bi ovde i dalje mesta za dugačke, lepe, neme kadrove eksterijera i snežnih planina ali bi pripovedanje bilo zanimljivije a likovi intrigantniji. No, i ovako, ovo je pozitivan korak u Kventinovom opusu, konačno je izgleda počeo da se otresa zloduha istorijskog revizionizma koji je zagadio Basterdse i Djanga i trudi se da rasizam i druge stvari koje ga žuljaju ugradi u tkivo filma radije nego da nas treska njima po glavi. To treba pozdraviti.

Film: The Martian, Fantastic Four, Kingsman: The Secret Service i Gangster Squad

Posted in film with tags , , , , , , on 9 januara, 2016 by mehmetkrljic

Tradicionalno, novogodišnje-božićne blagdane koristim da pogledam i neke od filmova iz prošle sezone koje sam bio odveć lenj da pogledam u bioskopu. Kad kažem „lenj“ mislim, naravno „sumnjičav spram njihovog pretpostavljenog kvaliteta u odnosu na napor koji bi tebalo da uložim“, barem u nekim slučajevima.

Prvo sam pogledao The Martian. Cripple je po ovom filmu osuo drvlje i kamenje, nablatio Ridlija Skota kao prolupalog starca koji više ne zna gde udara pa je moj utisak posle odgledanog filma, donekle i zbog tog (možda i nevoljno) sniženog kriterijuma ipak znatno povoljniji. Naravno, The Martian nije odličan film, daleko je i od ikakve promene paradigme u tretmanu „realistične“ naučne fantastike ali je u tehničkom smislu značajno bolje realizovan od onoga što bih ja očekivao od brain dead Ridlija Skota u 2015. godini. Naravno, kao poređenje koristim Prometheus koji me je značajno prenerazio svojim odsustvom bazičnih dramaturških pravilnosti u ponašanju likova, motivacijama itd.

The Martian je i deo novog talasa filmova/ televizije koji se trude da nauku, pogotovo oni najgikovskiju nauku predstave u izrazito pozitivnom svetlu. Prethodne godine najizrazitiji primer je bio Interstellar, sada je to The Martian i ja ne mogu da budem isuviše negativan prema nečemu što se trudi da astrofiziku i astronautiku prikaže kao odvažna pionirska preduzeća koja su obaveza svake zdrave civilizacije itd itd. itd.
Scott ovde i prilično vešto hendluje film u pogledu dinamike i tempa pripovedanja pa je ovo priča od 140 minuta koja lepo klizi iako joj izrazito fali dramatike.

Ovde bih svakako mogao da malo prikočim sa pohvalama i složim se sa Kriplom u tome da film ima primetne probleme na polju kreiranja drame iako ima na izboru mnogo zicera. Opet, ja ne znam koliko toga otpada na književni predložak jer ga još nisam pročitao (a spremam se) mada to i ne treba da bude opravdanje. Fakat da je čitav deo filma koji se događa na Zemlji ravan i bez uzbuđenja ozbiljan je promašaj – svaki ovakav film morao bi da pokaže unutrašnja trvenja u timu (makar gunđanje da se stotine i hiljade ljudi teraju da rade nemoguće da bi spasli jednog jedinog čoveka koji je možda i sam kriv za to što mu se desilo a čije ime svi sada znaju iako ne znaju imena ni jednog od njih), budžetske i političke dileme (razume se da je nasukani astronaut mogao da bude person of colour ili žena…), ozbiljne lomove u razvoju projekta spasavanja koji se radi navrat-nanos i uz brojna kršenja protokola. Scott ovo pruža na kašičicu i skoro bez ikakvih ozbiljnijih dramaturških posledica. Fakat da se u pomoć na kraju mora pozvati Kina deluje više kao uobičajenih pet minuta materijala za kineske bioskope nego kao ozbiljno narativno čvorište (da ne pominjem da bi bilo interesantno da je umesto Kine u pomoć pozvana jedna od nekoliko aktuelnih privatnih kosmičkih kompanija koje danas već sarađuju sa NASAom iako su im i konkurencija).

Takođe, neprebrojni su problemi u portretisanju glavnog junaka. S jedne strane, ja volim taj njegov frivolni nastup, taj „I’ll have to science the shit out of this one“ etitjud, ali ovo bi bilo daleko primerenije farsi tipa Guardians of the Galaxy nego filmu sa pretenzijom da se bavi humanističkim elementima istraživanja kosmosa. Odsustvo ikakve ozbiljnije psihološke problematike, makar nominalne, da neko kaže „znate kakav to pritisak mora biti za njega“ je takođe nezgodno. Film, dakako, pokušava da ovo dokači u prolazu ali i tu ispada frivolan sa insistiranjem na disko muzici i pančlajnovima u scenama koje bi opet imale više smisla u space operi nego u ovakvom filmu.

Opet, ako ništa drugo, meni je ovo lepo slikano i nisu mi smetala scenografska rešenja koja je Cripple prokleo, mada svakako mislim da je Gravity film sa uspelijim vizuelnim tretmanom tematike.

Onda sam se konačno izložio najnovijem Fantastic Four i, nažalost, i pored ogromne dobre volje koju sam doneo na gledanje, i pored po difoltu sniženih kriterijuma koje apliciram kada je u pitanju superherojski film, pored svih simpatija za Tranka i pored Kriplovog hrabrenja da film nije tako loš ili čak uopšte nije loš, meni je ovo bilo vrlo slabo.

Posle gledanja, rekao bih da su teze o unutrašnjoj i spoljašnjoj sabotaži prilično opravdane. Fox kao da i dalje samo želi da sedi na licenci iz valjda puke mržnje prema Dizniju, a Dizni kao da želi da im tu licencu ogadi, tako da je ovaj film na kraju i pored očigledne Trankove autorske ideje o science fiction tonalitetu i nekoliko interesantnih tema u podtekstu, što se mene tiče, mrak bioskopske sale ugledao kao mrtvorođenče (ako mrtvorođenčad uopšte mogu da gledaju). Ovo ima vrlo malo veze i sa tonom i sa porukama originalnog stripa, što je legitimno – ni Ant Man kao očigledno najbliže poređenje nema veze sa stripom – ali sam bio veoma razočaran izrazito površnim tretmanom naučnofantastičnih motiva. I FF u određenoj meri ide na „science is cool“ vajb ali ako je The Martian nekakav poor man’s Neil deGrasse Tyson, onda je FF nekakav priučeni moderator „I fucking love science“ stranice na Fejsbuku.

Ovo prilično paradigmatično ističe jedan od osnovnih problema filmskih verzija superherojskih stripova – dugu kemp tradiciju stripa koja omogućuje publici da svari veoma nebulozne koncepte i operetski ton, a od koje ekranizacije s pravom beže prisećajući se nepočinstava Džoela Šumahera. Marvelove bioskopske produkcije uspevaju da idu veoma tankom linijom između gritty realizma i kvir kempa, a pomaže im i svest njihovih autora o tome koliko je sapunska opera bitan element superherojštine. Fantastic Four, nažalost nema sapunsku operu kao bezbednosnu mrežu a onda Trank pokušava da vozi slalom između ozbiljnije verzije Big Bang Theory i akcionog spektakla i nažalost udari u skoro sve zastavice.

Žao mi je što su neki od najboljih američkih glumaca mlade generacije ovako neiskorišćeni sa gotovo potpunim odsustvom karaktera kod skoro svih likova. Ovo je pogotovo bolno jer Trank je očigledno shvatio stenlijevsku koncepciju prevazilaženja traume kroz socijalno angažovanje, eksteriorizaciju unutrašnje patnje kroz percipiranje okruženja kao da je ono jednako u agoniji i da se lečenjem okruženja dovodi u balans i unutarnji bol. Ali nije uspeo (ili mu nije dato) da to dosledno istraži. Naročito mi je žao jer su Fantastic Four jedna od najpotentnijih varijanti ove formule, sa timskom dinamikom koja ispituje različite psihologije i klasna porekla, te supermoćima kao emanacijama tenzija na relaciji lično-socijalno. U izvedbi Stena Lija Human Torch postaje to što jeste jer je to refleksija njegove „usijana glava“ ličnosti i u stripu se uvek primećuje određena doza zavisti u odnosu na pametnije članove tima. The Thing je blue collar dobričina oduvek ponosan na svoju snagu i hrabrost koji kada postane otelotvorenje te snage shvati da se snažne individue u društvu (koje uglavnom nije sastavljeno od snažnih) percipiraju kao čudovišta i pretnje. Mr. Fantastic je intelektualni genije i supermoć da, jelte, uveća ili produži delove svog tela je jasna svakom srednjeklasnom intelektualcu koji se ikada borio sa impotencijom, dok je Invisible Woman deceniju i kusur pre Bodrijarove teorije o strategijama objekta bila hodajuća satira – na kraju krajeva, žena čija je supermoć da bude nevidljiva ne bi trebalo da bude preteška simbolika ni za 2015. godinu, kao što je šezdesetih godina prošlog veka bilo jasno da je Susan Richards u timu da bi ostala trojica imali koga da spasavaju.

Elem, Trank ništa od ovoga ne prikazuje, ali onda i teme koje bira da obradi, ne obradi iole dublje. Napetost između akademije i vojnoindustrijskog kompleksa trebalo bi da dovede do mnogo više drame među likovima – ipak pričamo o devetnaestogodišnjacima – ali ovoga nema. Doomov antiestablišment stav pretvoren u borbu za novi svet koga je on usvojio kao sopstveni je ponovo sjajan koncept ali je potpuno isforsiran jer priča koja se u filmu vidi ne daje osnova ni za njegovo ponašanje pa čak ni za pomisao na strani gledaoca da će Zemlja sada paralelnu dimenziju krenuti da bezdušno eksploatiše. Na kraju krajeva mi i ne vidimo kakvih to resursa ima na drugoj strani. Strip Ultimate Fantastic Four koji su u početku radili Millar i Bendis mi je delovao kao logičan poredložak za ovaj film ali se ovde ne vidi da su autori uopšte svesni njegovog postojanja…

Takođe, dinamika između likova je mlitava, duha ima na kašičicu (nije da ga skroz nema) i moram da sa žaljenjem konstatujem da ovde Ant Man čak i onakav kakav je drži predavanje iz generisanja odnosa među likovima i kreiranja timskog duha. Ovim sam bio i ozbiljno iznenađen jer Trankovo indi poreklo mi je sugerisalo da će bar ovaj segment filma biti izrazitije karakteran, ali avaj, producenti su očigledno režisera držali na kratkoj uzdi pa je rezultat pregršt krokija umesto karaktera te gomila izlizanih dijaloških razmena.

Konačno, finale je slabo i nezanimljivo, neprimereno standardima za akcionu superherojštinu druge decenije ovog veka, a ono samo i skreće pažnju na opštu jeftinoću scenografije. Nažalost, imam utisak da je Fox iza ovog filma stao samo na rečima i jako mi je žao da je Tranku ovo pokvarilo reputaciju…

Srećom, pogledao sam i Kingsman: The Secret Service i on mi je ostavio solidan utisak. U godini koja je iznjedrila film o Jamesu Bondu za koga posle užasnog Skyfalla nisam imao snage ni da ga iztorentujem i čekaću ga sa ekstremnom predrasudom na HBOu ili Netflixu – gde već prvo stigne – ali i neshvaćeni a zabavni The Man from U.N.C.L.E., ima neke pravde u tome što je započeta Kingsmanom koji je ispao jako siguran u onome što želi da kaže iako nije baš MNOGO ambiciozan u tome šta želi da kaže.

Hoću reći, pokazuje se da tradicija da Millar napiše strip koji ima dobar koncept ali na kraju bude osrednji strip a onda to Vaughn uzme pa prepravi u značajno smisleniji i elegantniji film treba da se nastavi. Millar prodaje prava na scenarije Holivudu kao besan (i verovatno i jeste besan što Civil War neće moći nikada da naplati mada ne sumnjam da će zasipati Internet prijavama „ne zaboravite, JA sam ovo originalno napisao“ u vreme premijere) ali ja već godinama nisam pročitao njegov strip koji bi mogao da primiriše klasičnom Ultimatesu koji je radio sa Bryanom Hitchom i imam utisak da dok mu kreativna žlezda solidno radi – ima tu puno dobrih ideja – u zanatski deo posla on kao da se više ne unosi baš nešto preozbiljno. Skoro svi njegovi noviji stripovi imaju isti ton, isto pripovedanje i gotovo da se mogu uzajamno menjati.

Tu onda srećom povremeno uleti Matthew Vaughn i, kao u slučaju Kingsmana, prepozna u stripu ono što je dobro a onda oko toga izgradi film. Primera radi, Kingsman treba da bude izrazito satirično preduzeće, pripovest o blue collar odgovoru na Jamesa Bonda koji pritom ne radi za Kralja nego za otadžbinu i kroz sopstvenu evoluciju od  šljakera iz paviljona do gospodina „koji se ne ponosi što je bolji od ljudi oko sebe već što je bolji od sebe od pre neku godinu“ daje i podsećanje samoj otadžbini na čojstvo i junaštvo, te gospodstvo kojom se ona već dugo pomalo nezasluženo diči.

Ali Millarov strip ima jako niske ambicije u ovom pogledu pa se i Vaughn u filmu onda zapravo ovim narativnim lukom bavi prilično površno i zapravo ga mnogo više interesuje osnovna klasna tenzija između pomenutog šljakera i proverbijalnog jednog procenta. Kingsman je u praksi zapravo revenge flick, ne toliko priča o spasavanju sveta koliko priča o odsecanju glave ribi jer se ta glava odavno usmrdela, puštanju krvi da bi se obnovila produkcija eritrocita itd. itd. itd.

Kao takav, ovo je s jedne strane umereno inteligentan film koji bez mnogo zlovolje satirizuje koncepte obuke za tajne agente i vrline gospodstva koja, kao, garantuje pravičnost, a sa druge strane je (stripovski) stilizovana hipernasilna fantazija o ubijanju bez ograda zato što je pravični cilj ovde sveden na „pobij bogate i moćne jer oni žive od naše zavade“. I Vaughn ovde briljira. Priča je vođena sigurno baš jer se Vaughn oslanja na stripovski kemp (od koga Millar inače beži kao đavo od krsta), glumci su fenomenalni i dinamika između veterana i klinaca je odlična, kostimi i scenografija su vrlo dobri (pogotovo za film od, eh, svega 81 milijun dolara) i mada tekst nije nužno uvek inteligentan, filmu ovo, opet zahvaljujući kempi tonu, ne smeta previše. Naravno, glavni negativac je agresivno queer ali to se uklapa, a najviše sam bio impreisoniran Vaughnovom režijom akcionih scena koja je s jedne strane potpuno u duhu Millarove sociopatske fiksacije na nasilje, sa druge prepoznaje režijske i montažne trendove na Digital Video/ Youtube sceni, a da se to opet tonalno uklapa u jedan ipak ozbiljno produciran bioskopski film. Prijatno, ne preduboko, ali zabavno iskustvo.


Skinuo sam i đanu Netflixu pogledavši Gangster Squad, film za koji sam na prvo gledanje trejlera pomislio „ovo mora da se gleda… ali verovatno ne baš u bioskopu“ i bio odmah posle premijere validiran uglavnom mlakim reakcijama publike. Tako da je strimovanje u stabilnih 480p (dobijamo li više rezolucije kad krenemo da plaćamo?) bila optimalna varijanta gledanja ovog filma.

Gangster Squad je film koji ima u sebi noir-akcijaša, nadevenog ’60s vesternom i ratnim filmom iz vremena kada su Li Marvin i Klint Istvud lagodno delili ekran. On je old school i drži se te postavke prilično tvrdoglavo: muški likovi su svi siledžije, žene su ili nedodirljive svetice ili kurve a negativci nemaju ni harizmu niti makar racionalna objašnjenja za to što rade i zamenjuju ih slepim, monsturoznim besom. U principu, sama postavka filma mi je u startu bila interesantna: rast organizovanog kriminala u posleratnom Losa Anđelesu se u filmu ne percipira kao prirodna refleksija ranjene ekonomije i krhkih socioloških indikatora, već kao neprijateljsko osvajanje teritorije na koje se ne može odgovoriti civilnim policijskim procedurama već gerilskom taktikom i iznurivanjem neprijatelja. U velikoj tajnosti, šef policije daje zeleno svetlo da se formira posebna off the books jedinica volontera koji će srušiti kriminalnu imperiju židovskog šefa mafije i bivšeg boksera Mikija Koena, ne birajući sredstva.

Razume se, čak i da Brian DePalma nije pre više od tri decenije snimio Scarface i Untouchables, ovaj film bi bio neuverljiv, ali njihovo puko postojanje mu značajno snižava skor…

Elem, stvari vrlo brzo postaju izuzetno nasilne i film, u teoriji ispituje tanku liniju između herojskog požrtvovanja i sociopatskog divljanja koje je makar nominalno u ime pravde, ali ovo je ipak samo teorija. U praksi, film je nesigurna, krivudava vožnja između frivolnog akcijaša i praktično parodije, pa kada se doveze do poslednje petine u kojoj se, kao, udari po patosu, muškarci zaplaču a publika se trgne i shvati da je Đavo odneo šalu, to ispada potpuno neuverljivo.

Ovo je šteta jer se čini da bi makar istrajavanje na palp tonu koji uspostavlja uvodna scena sa Džošom Brolinom kao jednim stamenim, testosteronskim prisustvom u kadru dalo častan DTV-like film, no, ovaj film pokušava i da se uozbilji prema kraju, što jeste odlika klasičnih filmova ovog tipa (pada mi na pamet, iz nekog razloga, Šarkijeva mašina  :-?  ) ali mu to ne uspeva. Naravno, ne uspeva mu zato što je generalno vođenje radnje površno, od odsustva ispitivanja psiholoških motivacija likova (kada do njih i dođe, deluju parodično) pa do potpune sprdnje sa taktikom i logistikom. Ta neujednačenost onoga što nam film prikazuje i onoga što nas poziva da osetimo je problem. Gangster Squad gleda da bude i negde između Dirty Dozen i Magnificent Seven, ali izgleda da je danas mnogo teže snimiti guys on a mission film (Tarantino se već brukao sa Basterdsima, a sutra ćemo videti kakav je sa osmorkom) nego što je bilo sedamdesetih.

Dok su scenografija i kostimi vrlo dobri, priznajem da me je Flajšer malo nasmejao scenama u kojima je izgleda zamislio da je DePalma. Digitalna tehnologija danas omogućava kristalno čiste usporene snimke ali Flajšer sa njima ne radi ništa pametno pa čak i kada kreira scenu koja je očigledan omaž cover shooter igrama za konzole, tu nema fuck yeah reakcije kakvu je izazvao, recimo, poslednji Universal Soldier…

Glumci su neujednačeni. Brolin je odličan u svojoj jednodimenzionalnoj glumi primerenoj noar palpčini, Gosling mlitav kao i obično, Ema Stoun možda i preozbiljno dobra za ovakav film, Šon Pen, nažalost karikiran i pomalo postiđujući. Meki solidan… Sve u svemu, film koji bi me gorko razočarao u bioskopu i kao stvoren za netfliks…