Video igre: The Deadly Tower of Monsters

Malo sam poigrao igru The Deadly Tower of Monsters čileanskog nezavisnog studija Ace Team. Ace Team je grupa entuzijasta koja je pokazala da entuzijazam ne znači nužno pomanjkanje profesionalnih standarda pa je već njihova prva igra, tuča iz prvog lica Zeno Clash kombinovala izvanredno karakteran svet, solidnu mehaniku borbe i produkciju koje se tim od svega devet ljudi ne samo nije morao stideti već koja je bila daleko iznad ambicija (i dostignuća) uobičajenog malog nezavisnog studija. I to još u vreme kada je indi gejming tek počinjao da stidljivo napušta tržišne margine i da se uvlači u srca sumnjičavih igrača (kao što je naširoko raspredano u mom Tarzan-English-Special prikazu igre).

Ace Team su se pokazali i kao kadri da ne budu upamćeni samo kao one hit wonder, proizvodeći igre koje, istina je, nikada nisu bile gigantski hitovi ali jesu držale standard kvaliteta, odlikovale se osobenim identitetom i svaki sledeći put donosile nešto novo. Osim, naravno u slučaju Zeno Clash 2 koji je bio nastavak Zeno Clash. Ali su zato imali Rock of Ages i Abyss Odysey koje su svaka imale sasvim nove ideje i mehanike.

The Deadly Tower of Monsters je novo poglavlje, igra koja ponovo ne imitira ni jednu od prethodnih koje je tim napravio, ali se u njenom slučaju možda može govoriti o tome da je tokom kreiranja malo prevagnula želja za osobenim karakterom i identitetom igre a da se u mehaničkom smislu ovde išlo uglavnom na sigurno. Opet, TDTOM ne liči ni na jednu prethodnu igru Ace Teama, ali da nema njene vibrantne i pitoreskne prirode, verujem da njena relativno konzervativna mehanika ne bi učinila mnogo da je izdvoji iz mora niskobudžetnih akcionih igara ili sirotinjskih Diablo klonova…

Elem, The Deadly Tower of Monsters je jednostavni hack and slash u kome zapravo nema ni ozbiljnijih RPG elemenata. Istina je, skupljaju se zlato i resursi za unapređenje oružja ali ovde nema ni iskustvenih poena ni tehnološkog drveća već je tu samo najprimitivniji sistem kastomizacije likova. Ova igra svakako ne pretenduje da bude ozbiljan ARPG niti da se hvata u koštac sa Dijablom ili, čak, Path of Exileom, njene su ambicije očigledno da bude tek zabavna akciona igra sa šarmantnim mizanscenom i samo minimalnim zahtevima prema igraču kako u domenu razmišljanja tako i u domenu manuelne veštine.

 

 

Srećom, taj mizanscen jeste veoma šarmantan i u najavama za igru on je i bio potenciran. Čitava igra napravljena je kao snimanje komentara za DVD reprint starog filma iz žanra niskobudžetne naučnofantastične akcije tako da se (uglavnom) sve vreme tokom igranja čuje glas režisera koji se podseća anegdota sa snimanja (i povremeno asistenta u produkciji kome je neprijatno kad matori krene da lupa). Sa strane grafike i radnje igre ovo je jedna dobronamerna i simpatična parodija na B-filmove sa početka sedamdesetih godina, garažne omaže Rayju Harryhausenu, njihovu stop motion animaciju čudovišta i improvizovane specijalne efekte, u kojoj karikaturalni stereotipi jurcaju po titularnom tornju i njegovoj okolini i bore se protiv takođe titularnih čudovišta (čovekolikih majmuna, pterodaktila, raptora, džinovskih kraba, ju nou d dril) u generički osmišljenoj herojskoj avanturi. Sa strane komentara, ovo je veoma dobronamerna ali i pošteno duhovita satira koja uspeva da se sa puno ljubavi podsmehne i filmskim predlošcima koje obrađuje, ali i industriji igara, igračima itd. Glumac koji radi Dana Smitha, režisera koji komentariše svoj prastari rad je vrlodobar, sa odličnim osećajem za komediju i perfektno kanalisanom „ozbiljnošću“ kad treba ali i obešenjačkim „da ti čiča kaže kako je stvarno bilo“ upadicama na pravim mestima. Pohvale svakako idu i na pisca skripta (koji ne preza ni od povremenog spuštanja u dick jokes parter, ali sa dovoljno stila da to ne pokvari zabavu) ali je isporuka teksta ono što ovaj element igre izdiže iznad simpatičnog bonusa na nivo glavne atrakcije.

Drugim rečima, ova igra teško da će nekoga oboriti s nogu dizajnom nivoa ili kvalitetom borbe – komboi skoro da ne postoje, pucanje je relativno neprecizno i ovo ne može da se poredi ni sa Viktorom Vranim – povremena lutanja jer ne znate kuda dalje su regularna pojava a čisto pucačke deonice jedva za prelaznu ocenu. Ali ovo jeste igra koja će dok je igrate da vam drži osmeh na licu jer je urađena sa mnogo ljubavi i razumevanja za materijal koji se obrađuje i sa, na kraju krajeva, shvatanjem da bi kompleksnija i, eh, bolja, igračka mehanika skretala pažnju igraču sa ideje da treba da uživa u prijatnoj komediji i dobroćudnoj satiri.

Drugim drugim rečima, The Deadly Tower of Monsters je kao nekakav Bastion iz alternativnog univerzuma gde su stvari ipak veselije a zabava nevinija. Dakle, iz Latinske Amerike? Svakako. Uzevši u obzir da je igra dobila i odlične kritike širom interneta (uz naglašavanja da sa same mehaničke strane ovo teško da bi vredelo mnogo vremena i truda) i da su Atlus i Ace Team pogodili intuitivnu cenu po kojoj se ovakva igra kupuje bez razmišljanja, uz svest da će biti igrana samo jednom ali da će to jednom biti lepo i toplo iskustvo, rekao bih da braća Bordeau i njihovi ortaci i dalje znaju šta rade. Lepo.

Igra ima određene probleme s performansom (tu i tamo nizak frejmrejt i povremeni screen tearing) što svedoči o nedovoljno dobroj optimizaciji ali svakako treba naglasiti i da se moj kompjuter raspada pa da je to možda doprinelo.