Pročitani stripovi: All Star Section Eight, Batman: Endgame, Faster Than Light, John Flood, Material, This Damned Band

Sa zadovoljstvom (i kikotanjem) sam pročitao svih šest epizoda serijala All Star Section Eight kojim se Garth Ennis nakratko vratio u DC. Pre svega jer je ovo strip koji svojim humorističkim pristupom razgrađuje mit da DC-jeva superherojština mora prevashodno biti ozbiljna i namrštena, a zatim i jer se radi o spinoffu jednog od men najdražih Ennisovih strip-radova.

Section Eight je poseban tim izrazito problematičnih „superheroja“ koji je originirao na stranicama serijala Hitman što su ga Ennis i crtač Jon McCrea radili još devedesetih godina satirizujući DC-jev superherojski svetonazor na način koji je istovremeno bio i izrazito edgy ali i dobronameran. Ennis i McCrea su uspevali da istovremeno prekrše naizgled sva pravila superherojskog stripa ali i da očuvaju tematike plemenitosti, prijateljstva i požrtvovanja sve kroz krvoločnu komediju koja je sa pojavljivanjima Section Eight dosezala nivo potpunog, farsičnog  urnebesa. Pre nekoliko godina Ennis se na kratko vratio Hitmanu ali ovo je prvi put da Section Eight dobiju svoj spinof serijal i mada sam, kako već rekoh, ovo čitao sa zadovoljstvom, jasno je i zašto je teško od nečeg što je zamišljeno samo kao apsurdno smešni sideshow sad napraviti glavnu atrakciju.

Naravno, Section Eight (ovo je inače termin kojim se u američkoj vojsci obeležavaju osobe „mentalno neprikladne za služenje“) su perfektno funkcionisali u Hitmanu koji je i inače imao natprirodnog irskog plaćenog ubicu, demona Barmena i čitav podzaplet sa zombifikovanim zoološkim vrtom, ali se ansambl ipak držao jedne uverljive, životne ljudskosti, no sada kada su Section Eight na sred pozornice, činjenica da je većina članova ovog tima osmišljena da budu samo grube, šokantne šale ili jednodimenzionalne karikature znači da sa njima ne može da se priča bogznakako duboka priča.

Ennis koristi ovaj šestodelni serijal da radi ono što je i u Hitmanu bilo uspešno – kontrastiranje svojih karikiranih, polomljenih likova sa većim-od-života junacima mejnstrim DC univerzuma. Hitman je dosta kilometraže izvukao iz dobronamernog podsmevanja Betmenu i Green Lanternu (mada je Supermenu izrazio samo najdublju poštu) i čitav zaplet ovog serijala sastoji se u pokušajima hroničnog alkoholičara i nezvaničnog vođe Section Eight, Sixpacka (koga McCrea crta neodoljivo slično Superhiku) da okupi novi tim koji jedini može da se suprotstavi neimenovanoj velikoj pretnji, a za čije popunjavanje mu nedostaje dovoljno ljudi, pa se od epizode do epizode pijani, nesrećni antijunak susreće sa likovima kao što su Wonder Woman ili Phantom Stranger i pokušava da ih – na urnebesno neuspešne načine – regrutuje za svoju ekipu.

Ennis se ne unosi preozbiljno u radnju i All Star Section Eight je prevashodno serija skečeva u kojima se ispituju granice DC-jeve uredničke dobrostivosti, tako da je humanizam po kom pamtim Hitmana prisutan tek negde u finalu kada scenario konačno uđe malčice dublje u karakterizaciju Sixpacka i nakratko prodiskutuje pojmove heroizma i požrtvovanja u kontekstu savremene stripovske popularne kulture u Americi. Do tada je strip uglavnom free for all zajebancija koja satirizuje razne aspekte DC-jeve i superherojštine uopšte, od objektifikacije žena (epizoda sa Wonder Woman) pa do tretmana manjinskih superheroja. Ovo poslednje je i jedan od smešnijih momenata jer Ennis Demonu Etriganu, poznatom rimujućem demonu koga je ranije rado koristio (i zapravo pisanje Demona je bio jedan od njegovih prvih gigova za DC) suprostavlja Phantom Strangera koji repuje… Koliko će vama ovo biti zabavno zavisi od mnogo faktora, ali treba imati na umu da ovo nije strip ozbiljne narativne ambicije već više zajebancija u kafani uz nabacivanje ideja koje treba da nadjebu jedna drugu po ludosti.

Ovo, uostalom,po Ennisovoj priči, i jeste kako su nastali neki od likova iz Section Eight i to je lako poverovati jer superheroji po imenu Dog Welder – čija je supermoć to da lešinu psa zavarivačkim aparatom prilepi na telo protivnika – ili Defenestrator (koji sa sobom nosi okvir prozora kroz koji baca neprijatelje) i deluju kao pijana zajebancija. U All Star Section Eight ima i novih likova, od kojih su neki skoro šokantno eksplicitni, ali se domet njegovog narativa ipak ograničava na parodiranje i zezanje.

McCrein crtež je izvrstan i za razliku od ponekad tušem umrljanih stranica vintidž Hitmana, ovo je prilično pročišćeno i veoma lepo kolorisano. Ennis i McCrea očigledno u sebi imaju još žara i strasti za DC univerzum i nadajmo se samo da će neko negde imati sluha i ponuditi im nepristojno visoke pare da ožive Hitmana i daju nam novi serijal sa tragičnim irskim ubicom u glavnoj ulozi.

Pročitao sam i Batman: Endgame, kao i epizode koje su za njim sledile u tekućem Batman serijalu koga piše Scottt Snyder a crta Greg Capullo i kao što sam do sada već mnogo puta rekao, Snyder je čovek takoreći rođen da piše Betmena, a sa Endgame i subsekventnim nastavcima definitivno se potvrdio kao jedan od autora koje će istorija pominjati kao ključne u kreiranju kumulativnog Betmen mitosa. Dennis O’Neil, Neal Adams, Frank Miller, Grant Morrison a sada i Snyder su ljudi čije su interpretacije Betmenovog arhetipa obilovale r/evolucionarnim rekontekstualizacijama i kreirale nove elemente arhetipa i mada nije da nemam i kritika na račun Snyderovog rada u poslednje četiri godine, njegov i Capullov Batman je bez sumnje istorijski bitan.

Jedna od definišućih osnova Snyderovog i Capullovog rada je ta da je Batman još od relansiranja čitavog DC univerzuma u formi DCNU 2011. godine bio strip u velikoj meri usredsređen na odnos Betmena sa gradom Gothamom, DC-jveim pandanom Njujorka za koji Betmen već decenijama koristi termin „moj grad“. Kroz više od trideset brojeva, Snyder je ispitivao ovu relaciju između velikog, prljavog grada i njegovog samoproglašenog zaštitnika pokazujući na uspešan način i simbiotske ali i antagonističke odlike tog odnosa. Delom je ovo izvedeno uvođenjem novih elemenata u Betmen mitologiju (Court of Owls kojim je serijal i impresivno započet) a delom istraživanjem starih.

Snyder je tako imao interesantne odlaske u Betmenovu mladost – koristeći u fulu ideju da je DCNU leransiran i ributovan univerzum i da je opravdano retkonovanje mnogih elemenata mitosa – i pokazao korene mnogih dugogodišnjih neprijateljstava, sa sve detaljnim i impresivnim prikazivanjem nastanka Jokera iz Red Hooda. No, ovi odlasci u prošlost su mi delovali kao relativno lenje ideje za Snydera koji je sa Court of Owls i Death of the Family (koje su se događale u „sadašnjosti“) pokazao koliko je u stvari energičan kada piše savremenog Betmena.

Zato je i Endgame ispao ovako snažan. Naravno, u pitanju je „samo“ odličan strip o Betmenu, ne neka radikalna promena paradigme već još jedan u decenijskom nizu „finalnih“ obračuna između Betmena i Džokera u kome Snyder koristi mnogo predvidivih trikova da podigne uloge u nebesa.

Ali je istovremeno to i izvanredno napisan superherojski strip u kome su postojeće i prihvaćene paradigme iskorišćene do maksimuma, sukob dobra i zla (ili makar samo dva suprotstavljena gotamska arhetipa – ovakav grad, moglo bi se argumentovati, i ne razume razliku između dobra i zla) zaoštren do te mere da čitalac zadržana daha navija da Betmen konačno ubije đubre jer je ono to zaslužilo, a vagnerijansko finale potentno iako se oslanja na jedan od najkorišćenijih trikova u superherojskom stripu – smrt decenijskog lika.

Snyder i Capullo su sa Endgame uspeli da stvore autentičan horor-triler smešten u pitoreskni superherojski svet, da mu podare dramatičnost zahvaljujući dubinski izvajanim likovima koji ni sred superherojskog spektakla što oko njih ruši zgrade i preti da uništi čitav grad, ne bivaju svedeni na proste vektore akcije. Ulozi sa kojima se igra deluju realno, iako Snyder započinje priču na najmanje „realističan“ način – borbom Betmena protiv čitave Lige Pravde – zato što su karakterizacije glavnih likova tako pažljivo oblikovane tokom poslednje tri godine, sa Bruceom Wayneom i Jimom Gordonom koji su stvarni i ubedljivi ali onda i Betmenom i Džokerom koji su hodajuće ikone, dva aspekta grada koji jedan bez drugog ne mogu ali i ne mogu da se ne uništavaju sve vreme.

Endgame je maestralno vođen akcioni-horor-superherojski strip sa zaključkom koji udara jako i ostaje u sećanju. Ne najmanje zahvaljujući i Capullovom izvrsnom crtežu koji je posle više od trideset epizoda postao još ikoničniji, držeći se teške gotske pretnje ali na nju nadograđujući veličanstvenu superherojsku lepotu.

Snyder i Capullo su posle Endgame nastavili relativno iznenađujućim tokom, izmeštajući Brucea Waynea iz centra priče i stavljajući Jima Gordona u kostim Betmena, menjajući pritom radikalno odnos između maskiranog superheroja i grada koji ga je prihvatio za svog zaštitnika. Moram da priznam da mi je galerija novih likova koje je Snyder postepeno uvodio u strip tokom godina postala zamorna jer sam osećao kao da iz epizode u epizodu troši strane na sporedne karaktere za koje me nije briga i koji, u krajnjoj konsekvenci neće uopšte biti bitni za serijal. Endgame je ovo vehementno potvrdio jer je u pitanju priča usredsređena na glavne likove Betmen mitosa decenijama unatrag. Ali post-Endgame epizode su, priiznajem, veoma zanimljive i Betmen u njima koji nije rođen u traumi i koji u sebe sumnja do te mere da mu je tehnologija štaka a ne samo gizdavi dodatak je svakako ono što je stripu dobrodošlo posle operetske završnice Endgamea.

Snyder i Capullo odlaze sa serijala za brojem 52 kada će i DC ponovo ributovati svoje glavne serijale. Ako ništa drugo, ostavljaju Betmena na odličnom mestu sa interesantnom karakterizacijom Brucea Waynea, Alfreda Pennywortha i Jima Gordona koje su ,skoro sam siguran, prilično daleko od onog što ćemo gledati u filmu onog drugog Snydera, Zacka, a čija je premijera za mesec dana. Snyder i Capullo nastavljaju saradnju na novom DC serijalu čim Capullo završi šestomesečni rad sa Markom Millarom. Vrlo ću ih rado pratiti i dalje.

Sa uživanjem sam čitao i prvih pet epizoda naučnofantastičnog serijala Faster Than Light koji izlazi za Imageov Shadowline imprint. Shadowline stripovi su u početku bili zamišljeni kao linija noir radova, ali FTL je klasična „svemirska“ naučna fantastika sa elementima spejs opere kakvu sam zapravo zamišljao da ću dobiti od nedavno pominjanog – takođe Imageovog – serijala Roche Limit.

Faster Than Light piše i crta Brian Haberlin, Imageov veteran koji je, između ostalog (Spawn, gomila tezgi za Marvel) u svojoj bogatoj karijeri kreirao dugovečni serijal Witchblade a pre koju godinu je sa Skipom Brittenhamom uradio cenjeni naučnofantastični Anomaly. Faster Than Light je ponovo kolaboracija sa Brittenhamom osim što je ovaj učestvovao samo u kreiranju sveta i likova, dok Haberlin radi scenario i crtež. I za sada mu to prilično dobro ide.

Faster Than Light ima jednu neobičnu ali zabavnu tonalnu disharmoniju, jer on, naime, počinje kao skoro potpuno „ozbiljan“ naučnofantastični strip. Diskusija o pogonu koji kosmička plovila može da pokreće brzinom većom od svetlosne i na koji način ovo može da dovede do brojnih vremenskih paradoksa je prilično snažno implicirana na početku a istovremeno uvod u strip govori o prvoj ljudskoj ekspediciji na Mars koja treba da označi početak nove ere odvažnijeg istraživanja svemira za ljudsku rasu. No, ono što isprva deluje kao da će biti spor i manje spekulativan narativ, verniji tvrdoj nauci nego Zvezdanim stazama (koje se i eksplicitno pominju u humorističkom kontekstu) se zapravo vrlo brzo pretvara u iznenađujuće zabavnu kosmičku avanturu.

Faster Than Light zaista postaje neka vrsta osavremenjenog Star Trek sa začudnim vanzemaljskim pretnjama koje tim istraživačkog broda susreće, nervoznim susretima sa drevnim svemirskim civilizacijama, ali i vodviljskim sukobima sa, manje drevnim i lukavim, drugim svemirskim civilizacijama i ovo je strip koji mene prilično uspešno vraća u neka nedužnija vremena kada je spejs opera tek trebalo da spozna moć istočnjačkih uticaja koji su Star Wars učinili tako uspešnim temeljem za sve što je došlo kasnije i kada je istraživanje svemira u popularnoj kulturi imalo mnoge odlike istraživanja okeana iz vremena popularne kulture kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.

No, Haberlinov strip nije namerno „naivan“, on je samo veran iskonskim idejama spejs opere o susretu zemaljske kombinacije racionalizma i emotivnosti sa čudnim arhetipima dalekog svemira i za sada mu vrlo dobro ide. Tu su junački kosmonauti i hrabri oficiri svemirskih plovila. Tu su neverovatni oblici vanzemaljskog života i sumanuto napeti trenuci kada sve zavisi od ednog hrabrog manevra. Tu su vanzemaljski artefakti mistične energije i strašne međuzvezdane sekte… Nove epizode kreću od Maja i ja ću ih sa zadovoljstvom pratiti.

Pročitao sam i John Flood, šestodelni miniserijal za Boom! Koga je napisao poslednjih godina veoma prolifični Justin Jordan a nacrtao vredni Portugalac Jorge Coelho.

Jordan je jedan od onih scenarista koji za potrebe plaćanja računa nemaju problem da korektno plaćenički odrade superherojske smene pa je tako poslednjih godina pisao Green Lantern New Guardians, Superboya i druge DC stripove, ali je istovremeno i kreirao nekoliko sopstvenih vrlo uspešnih serijala na nezavisnim izdavačima (Luther Strode, Dead Body Road i Spread na Imageu, Dark Gods za Avatar, kao i Deep State za Boom!). John Flood je još jedna u nizu demonstracija da Jordan pripada toj novoj generaciji američkih strip-scenarista koji nisu gadljivi na superheroje ali će iskoristiti svaku priliku da kreiraju svoje stripove koji duguju inspiraciju mnogo širem opsegu žanrovskih utricaja.

John Flood je triler sa blagim naučnofantastičnim primesama, ali zapravo bliži detektivskom i policijskom akcijašu nego bilo čemu drugom. Titularni John Flood je neka vrsta ne-sasvim-aktivnog protagoniste ovog stripa jer je u pitanju čovek koji je nakon eksperimenata koji su na njemu izvršeni prestao da spava i poslednjih deset godina nije oka sklopio. Ovo mu ne daje samo dovoljno slobodnog vremena da isprati sve serije koje poželi na Netflixu već i radikalno menja njegov odnos prema svetu. Sa ogromnom količinom vremena da svesno ili nesvesno promišlja život, univerzum i sve ostalo, sve bez ributovanja svesti koje donosi noćni san, Flood ne samo da je u stanju da pravi kognitivne skokove koji su drugim ljudima skoro nedostižni već i provodi svo vreme u čudnoj mešavini stvarnosti i halucinacije koja čini njegove socijalne prioritete vidno drugačijim od nas ostalih.

Jordan mudro zaključuje da ovakvom protagonisti sa kojim je jako teško identifikovati se treba straight-man koji će da nosi pitanja, sumnje i čuđenja samih čitalaca i ulogu Floodovog sparing partnera u jednom modernom Sherlock-Watson odnosu dobija Berry, bivši policajac koji je posao napustio nakon incidenta u kome je osumnjičeni ubijen a Berry (samo) nikada nije osuđen za ubistvo – zbog nedostatka dokaza.

Jordan odlično kombinuje časnog-čoveka-sa-velikom-mrljom-iz-prošlosti u liku Berryja sa dekadentnim i nepredvidivim Floodom koji odaje utisak da ga zapravo ništa ne interesuje, da nikada ništa ne planira i da mu improvizovanje izlaska iz haotičnih i pretećih situacija u koje zajedno upadaju donosi makar jednako zadovoljstva kao i proizvodnja tih istih haotičnih i pretećih situacija. Ovaj par čudnih istražitelja je tokom ovih šest epizoda na tragu psihopatskom ubici za koga Flood sumnja da je učestvovao u sličnim eksperimentima onom koji je njemu oduzeo moć spavanja (a dao mu moć… hiperironisanja?) i Jordan pažljivo otkriva sloj po sloj Floodove ličnosti tako da prirodnim putem dođemo i do srži njegovih motivacija, njegovih strahova i želja. Ova humanizacija lika koji je inače nedodirljivi ekscentrični genije po uzoru na Holmesa ili Housea je izvedena vrlo dobro i uokviruje jedan inače zabavan i dinamičan strip u kome se smenjuju scene akcije i interesantnih dijaloga.

Coelho se pokazuje kao crtač koji je kadar da uverljivo kanališe halucinantni pogled na svet glavnog junaka stripa i mada su mu likovi izrazito stilizovani (još više od onoga što je radio u Venomu kada je crtao za Marvel), John Flood nikada ne deluje kao farsičan ili humoristički strip već, baš kako i treba, kao strip pun duha o ljudima koji imaju mane ali i volju da se pokažu kao Ljudi kada situacija to zahteva. Nadam se skorim najavama nastavka.

Pročitao sam i četvorodelni miniserijal Material koga je napisao sve popularniji mladi češki scenarista sa sada već permanentnom američkom adresom, Aleš Kot, nacrtao ga Will Tempest a prošlog leta ga izdavao Image.

Kot je jedan od možda najparadigmatičnijih mlađih strip autora koji rade u američkom stripu u ovom trtenutku jer na vrlo izražen način sažima veliki broj karakteristika čitave generacije. Ljudi su to koji do krajnosti koriste uspeh nezavisnih izdavača poslednjih godina da kreiraju pregršt žanrovskih i vanžanrovskih radova, dok istovremeno donose jake autorske glasove i u superherojske stripove dva najveća izdavača. Sam Kot je za Marvel radio Secret Avengers a za DC Suicide Squad, ali je kod njega podvojenost mejnstrim i autorskog rada zaoštrena do interesantnog ekstrema. Njegovi superherojski stripovi imali su zanimljive filozofske izlete, a rad za Image šara velikim dijapazonom od prepoznatljivije žanrovskih radova (Wolf, Zero) pa do izrazito „ozbiljnog“ materijala kakav je, er Material.

I to je zapravo divna situacija u kojoj se trenutno kao civilizacija nalazimo – da isti izdavač može da priušti da paralelno izdaje Savage Dragon, The Walking Dead, Outcast, Secret Identities i Material, kao i da isti čovek može da piše o Deadshotu jednog meseca a onda o traumama bivših Gvantanamo Bej zatočenika sledećeg meseca i da sve to bude prirodan deo istog (pop)kulturnog dijaloga – imam utisak da ne cenimo dovoljno vreme u kome živimo.

Elem, Material je izrazito konfontativan strip po svom sadržaju, ama ne i po formi i Kot ovde majstorski bira ton kojim se obraća čitaocu. Kako ovo nije žanrovsko delo već, praktično „slice of life“ uradak, Kot i Tempest pažljivo biraju tempo kojim pripovedaju tako da čitaoca stalno drže na udici inteligentno vođenim dijalozima ali i dobro odmerenim panelima gromoglasne tišine i ljudi koji samo izrazima lica komuniciraju svoje tlapnje. Material nema pravi rasplet ali to je zato što i nema pravi zaplet i što je on priča o nekoliko ljudskih života u Americi druge decenije trećeg milenijuma savremene civilizacije kroz koje se prelama mnogo tema ključnih za današnji trenutak ljudskog stanja.

Pretenciozno to zvuči zato što i jeste pretenciozno i Kot ovde, moglo bi se reći kanališe ton poznog Terrencea Malicka na jedan ekonomičan, efikasan način. Njegovi likovi i njihove priče se bave brojnim temama od značaja savremenoj mladoj i srednoj generaciji i Material je u neku ruku ultimativni strip za milenijalse sa svojim temama socijalne pravde, rasnih tenzija, rodnih identiteta, imperijalističkih osvajanja prelomljenih kroz male lične sudbine (i još ličnije traume), odnosa institucionalizovanog znanja i živih ljudi koje to znanje treba da usvoje ili odbace itd.

Da li je Material zabavan za čitanje? To zaista u mnogome zavisi od očekivanja. Ovde nema akcije i većina konflikata je intelektualnog tipa, na posletku razrešena ili dijalogom, ili monologom ili šutnjom (sem u jednoj od priča koja se završava nekom vrstom katarzične pravde) a, takođe, ovo i nije strip koji daje definitivan odgovor ni na jedno od svojih pitanja. Radije ću reći da on pitanja postavlja na interesantan način i tera čitaoca da o njima sam razmišlja, pa kome je to dovoljno i koga neće odbiti intelektualna pretencioznost koja se očitava i u esejima na zadnjim stranama svake epizode ali i u fusnotama i anotacijama koje Kot umeće u sam strip, taj će u materialu naći dobro postavljen i dobro vođen skup tema za polemiku i diskusija koje nisu nužno morale da budu dovedene do bilo kakvog repoznatljivog kraja u ove četiri epizode pa onda i nisu bile.

Naravno, slično važi i za crtež, Tempestov gvozdeno disciplinovani tempo pripovedanja i nijansiranje emotivnih stanja likova su odlični, ali ovo ni slučajno nije „lepo“ nacrtan strip. Kot i Tempest ovde sasvim bez pardona idu na čistu umetnost radije nego na žanrovsku zabavu ali kao mladi ljudi, primereno svojoj generaciji tviteraša, reditovaca, tumblraša i jutjubaša, Kot i tempest umetnost shvataju prevashodno kao socijalni fenomen, uzročnicu diskusija i, možda, vodilju društvenih promena. Čak i da vam se Material zgadi, ili vas jednostavnoostavi hladnim jer se svodi samo na priču, ne možete ne voleti ovu vrstu senzibiliteta.

Konačno, pročitao sam This Damned Band koga je za Dark Horse napisao meni dragi britanac Paul Cornell a nacrtao Tony Parker i mogu reći da sam, s obzirom na to da je prošle nedelje HBO počeo sa emitovanjem serije Vynil, odabrao pravi trenutak da savladam ovaj šestodelni strip koji je završio sa izlaženjem u Januaru.

This Damned Band su na internetu opisali kao „This is Spinal Tap susreće Ghostbusters“ i mada je ovo zabavan streplajn, kao i većina duhovitih sažetaka on pomalo pojeftinjuje slojevitost Cornellovog ambicioznog, ali i parodičnog omaža rokenrolu sedamdesetih godina prošlog veka.

Ako je Scorceseov i Jaggerov Vinyl naturalistička ali i psihodelična, optimistična (uprkos svim mračnim elementima serije koje smo do sada videli) oda ovom periodu popularne kulture, This Damned Band je značajno drogiranije preduzeće u kome se veselim tonom razgrću mnoge bizarnosti (pa i gadosti) vezane za eru najvećeg rokenrol preterivanja u istoriji. Ako su šezdesete od radikalne umetnosti napravile popularnu kulturu, sedamdesete su bile naplata te popularnosti, pretvaranje ikona u serijski proizvođene printove za kačenje na zid više ne ni studentskih spavaonica nego tinejdžerskih soba, period ozbiljnog upadanja u ponor narkotičke adikcije i socijalne dezintegracije u post-hipi eri, svođenje panreligijske duhovnosti na eksperimentisanje sa okultnim koje je počelo da poprima obrise kriminala itd.

This Damned Band je strip o ovome ali je on istovremeno i humoristička farsa, prikaz fiktivnog benda Motherfather, grupe u eksces do guše zaglibljenih muškaraca koji ne znaju da li uopšte veruju u mit o sopstvenoj veličini i zbog toga većinu vremena sebi skreću pažnju grupi devojkama, psihodeličnim drogama i obožavanjem Satane. Cornell priču o njihovom „stvarnom“ suretu sa Nečastivim uokviruje sa nekoliko interesantnih zahvata, stavljajući razmažene „umetnike“ – iz kojih nepogrešivo prosijavaju i elementi autentične ljudskosti – u centar svite koju čine menadžment, supruge, grupi devojke, roudiji i narko-dileri, a zatim u sve to dovodeći ekipu koja snima dokumentarni film o bendu. Ovo njemu i Parkeru omogućava brojna poigravanja sa tonom i tempom narativa, interesantna izletanja u čistu farsu ali i parodije na reality estetiku i mada This Damned Band na momente može da deluje onoliko frivolno koliko su frivolni njegovi protagonisti, već sledećeg momenta se potvrđuje kao pametan strip koji istovremeno razvija diskusiju na nekoliko nivoa.

Utoliko, sam rasplet stripa je komedijaški i farsičan ali su usputna ispitivanja ljudskih motivacija i reakcija na granične situacije (koje su, jasno, posledica dekadencije koja dolazi uz društvo spektakla i obilje materijalnih sredstava PLUS slobodnog vremena) precizna i ubojita. Parker ga savršeno prati menjajući stil i ton bez i najmanjeg napora i ovo je strip koji istovremeno potkazuje psihodeliju sedamdesetih kao dokonu zabavu umornih pop-bogataša ali i pokazuje šta je to zapravo u njoj odvajkada bilo tako zamamno privlačno. Lep rad.

Pročitani stripovi: Roche Limit Clandestiny, The Beauty, Stringers i Outcast

Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.

Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog  velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa „starinskim“ fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao „SF serijal koji morate čitati“, bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.

Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala „tvrdu“ nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim…

Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže  taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.

No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.

Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati  da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi.

Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative,  izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.

The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.

Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.

Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.

Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru.

Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.

Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman  projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali  će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.

Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.

Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno  fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr…). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.

I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti…) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje „obično“ jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.

Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.

Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters…), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.

Ustežem se da kažem da je Stringers „remek delo“ najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.

Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.

Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.

Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše „veliki američki roman“? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.

Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru „uozbiljavanja“ diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.

Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.

I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade… Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.

Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se „televizijski“ pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na „priče“ već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.

Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter’s Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.

Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.

No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je goto