Film: Deadpool

Ahhh, odgledao se Deadpool.  :lol: :lol: :lol:

Needless to say, meni je to bilo vrlo prijatno iskustvo, ali imao sam uz sebe i kontrolnu grupu, to jest individuu – moju ženu – koja je za film rekla da je mnogo bolji od Gardijans ov d Galaksi a i od onog, kako se zvaše, Ent Mena. Mogu da potpišem to što je gospođa rekla između dva zalogaja pice.

Sad, naravno da Deadpool nikako nije „veliki“ film ni po formi ni po nekakvoj umetničkoj ambiciji ali jeste uspešan u onome što želi a to je da nežno parodira superherojske trope i da ostvari neku vrstu direktne spone sa gledaocem putem bezbrojnih popkulturnih doskočica i ponekog znalački odmerenog direktnog obraćanja kameri. Treba li da kažem da u tom smislu film Deadpool veoma dosledno i uspešno prenosi estetiku Deadpool stripa na veliki ekran i, paradoksalno, uspeva da bude vernija ekranizacija Deadpoola nego što je ijedan X-Men (ili Fantastic Four, da ne pominjem Marvelove in-house produkcije) bio ekranizacija X-Men. Opet, Deadpool tu nominalno ima lakši posao jer se bavi potkazivanjem i parodijom plus njegov osnovni zaplet je jako jednostavan PLUS, naravno, on ne bi ni imao smisla da se pojavljuje u kontekstu gde nema šta da komentariše i koga da parodira, ali opet, treba i tu znati odmeriti prave udele parodije, humora i autentične, jelte, drame. Stripovi ovo obično dobro postižu poslednjih godina, od Niciezinog Cable & Deadpool, preko Wayjevog serijala (iz koga je preuzeta scena sa raznosačem pica (mada u stripu ima daleko mračniji kraj (a Daniela Wayja, avaj nisam video na špici ni u zahvalnicama))) pa do aktuelnijih radova Gerryja Duggana i Briana Pohsena i film uspeva da se osloni na cheesy ljubavnu priču taman toliko da ona iznese tone frivolnog humora a da opet bude tu i nekog tračka autentične emocije. Deadpool u jednoj sceni i sam pominje „lažni osmeh koji krije stvarni bol“ i mada film nema na svojoj strani luksuz stotina strana stripa tokom dve i po decenije (isprekidanog) izlaženja, dobro je tu pogođena srž Deadpoolovog karaktera i generalno anarhični principi na kojima funkcioniše njegov svet, njegove interakcije sa kriminalcima, drugim superherojima i sumnjivim licima sa društvene margine koja bivaju humanizovana kroz radnju.

Opet, film Deadpool u neku ruku vrlo radikalno odstupa od stripova. Da, kostim je savršen faksimil i Deadpoolovo ponašanje u borbi je perfektno, ali sa druge strane, ovaj Deadpool je tek frivolni serijski izbacivač onelinera za razliku od stripovskog Deadpoola koji je autentično psihotičan. Takođe, osnova zapleta, ljubavna priča i njeno razrešenje ne nalikuje ni na šta što bi ijedan Deadpool strip mogao da prikaže s obzirom na to da su oni po definiciji zasnovani na nihilističkom etosu gde su bljeskovi humanosti trenuci koje treba pamtiti, nikako pančlajnovi. Utoliko, iako je ovo R-rated film sa mnogo psovki, amputacija i seksa (uključujući duhovitu scenu pegginga  :-| :-| :-|  ) on je suštinski za decu jer priča izrazito jednostavnu priču sa izrazito plitkim karakterizacijama i razrešenjima koja su na nivou dečijih skaski. Može se argumentovati da je ovo metanivo narativa i da je on nameran da upravo tim dvodimenzionalnim tretmanom materijala ukaže (i potkaže) na protivrečnosti superherojskog etosa, ali ja razumem ako nekoga to žulja. Opet, Deadpool je generalno uvek utemeljen u ovakvom pristupu i njegova istinska priroda je uvek bila u tome da se približi potrošaču popularne kulture time što će i sam imati rasutu pažnju koja skače od brze hrane, prema pin ap ličnostima, zatim na oružje, pa na stripove, filmove ili igre i sve u krug, dok se nekakva dublja poenta tek nazire u podtekstu a čije čitanje u mnogome zavisi od interesovanja za „ozbiljnije“ superherojske proizvode. Opet, fantastičan vikend koji je Deadpool imao u Americi potvrđuje da je bioskopska publika na ovo spremna a i ja sam u Ušću čuo muškarce oko sebe kako prepoznaju reference na događaje ili likove iz stripova.

U tehničkom smislu, ovo je pametno odrađen „mali“ film koji jako mnogo kilometraže izvlači iz svoja dva i po set pisa. Koreografija borbi i generalna režija akcije su kulturno ispoštovali R rating i mada ovo nikako nisu najbolje superherojske borbe koje sam ikada video, one su atraktivne i prljave kako i treba da bude u ovakvom filmu. Gostujući X-Men superheroji su, opet, odmereni dosta mudro. Kapičićev Colossus je čist kemp – na kraju krajeva sam lik je suvi CGI bez mnogo napora da mu se da dubina – to jest straight man played for laughs, dok je Negasonic Teenage Warhead Brianne Hildebrand odlično pogođena da bude namršteni lik u komedijaškom triju i  koristi svoj screen time mudro.

Deadpool otvara na skoro pa šokantno uspešan način superherojsku sezonu koja obećava još padanja još rekorda. Betmen i Supermen pa X-Men, pa Suicide Squad, pa Civil War ove godine, pa Doctor Strange, da ne pominjem televiziju… Biće ovo vrela godina ali ako ništa drugo Deadpool pokazuje da je R-rated superherojski film apsolutna realnost (uz jasne ograde da je ovo u suštini akciona komedija i da se radi o liku dobro poznatom po parodiji) i da „superherojski zamor“ još uvek nije nastupio. Biće ekstremno zanimljivo pratiti čeoni sudar Dawn of Justice i Civil War sa X-Men Apocalypse koji bi trebalo da se tu ravnopravno uključi (mada Deadpool ima bolje otvaranje od bilo kog X-Men filma) a onda da vidimo i kečeve iz rukava u formi Suicide Squad i Dr. Strange. Za sada, ja sam Deadpoolom vrlo zadovoljan.

Serija: Jessica Jones, prva sezona

Nego, potrajalo je ali odgledao sam Jessicu Jones, drugu Marvel/ Netlfix serijsku saradnju namenjenu publici naučenoj da bindžuje. Potrajalo je jer, dok drugi parovi moraju da usklade termine kada pokušavaju da dobiju dete, u mojoj kući se to dešava kada se dogovorimo da gledamo neku seriju zajedno. Moja žena nije htela da zajedno gledamo Daredevila, ali Jessica Jones ju je interesovala i rezultat je, mislim, toliko pozitivan da ćemo drugu sezonu Daredevila gledati zajedno. Way to go, Marvel.

Enivej, moram da iznova kažem kako sam impresioniram Marvelovim naporima u okviru Netflix produkcije. Daredevil mi je, već sam to rekao, toliko poremetio kriterijume da sam se posle mučio gledajući prvu sezonu Flasha jer mi je serija, inače dobra i zabavna, delovala kao osnovnoškolski peting u odnosu na Daredevilov hardkor seks sa penetracijom i vučenjem za kosu. Jessica Jones, na moje veliko iznenađenje, ide par koraka dalje i u nekim elementima je grublja i tvrđa od Daredevila. U nekim je i bolja.

Prvo da iznesem i zamerke koje imam, a one nisu sasvim formalne. U najprvijem redu, kako je ovo, kao što je već i red, pre trinaestočasovni film nego klasična serija sa nedeljnim tempom i pričama spakovanim u epizode, Jessica Jones ima i malko sala koje je moglo da bude izbačeno. Imao ga je i Daredevil, moj osećaj je da bi obe serije sa 13 epizoda mogle komotno da budu skraćene na desetak i da to bude lep komad krtine a da se ništa bitno ne izgubi, dok bi se na tempu primetno dobilo. Kod Jessice Jones je ovo pogotovo vidljivo u početku jer „prava“ dinamika kreće tek negde od pete epizode. Do tada je to više omažiranje noar tropa i portretiranje badass feminističkog antiheroja koji previše usiljeno pokušava da bude badass antiheroj da bi to imalo punu feminističku snagu. U nekom sam se momentu i zabrinuo da će se serija zaustaviti na ideji da nadrkana žena koja ide unaokolo i mlati ljude zato što ju je neko nekada popreko pogledao jeste nekakav pro-femina ideal na koji se valja ugledati.

Srećom, ne, serija ovo uzima kao početnu poziciju ali uspeva da je podrobno iznijansira i čak i sam lik Jessice Jones koji je izrazito jednodimenzionalan i usiljeno gritty, štaviše, nesipmatičan većinu vremena, do kraja biva humanizovan na način koji i opravdava i potkazuje korišćenje palp i noar tropa u pristupu materijalu.

Možda bi zamerka mogla da ide i na to da serija ima vrlo malo humora, ali možda je to i samo lična preferenca. Nakon gledanja Daredevila koji je dobro balansirao između tragičnog mračnjaštva i žovijalnijeg duha, Jessica Jones deluje izuzetno neraspoloženo sa tek ponekim onelinerom i par očiglednijih pokušaja komičnog predaha koji u opštoj atmosferi tmine deluju pomalo nezgrapno.

Kako god, centralna priča je zapravo iznenađujuće dirljiva i relatabilna iako se serija bavi klasičnim fantazijskim materijalom. Bendisov i Gaidosov strip je uzet samo kao osnova a Melissa Rosenberg je zatim na to nadgradila ozbiljan narativ u kome se negativac koji može da kontroliše druge ljude samo glasom i pozitivci koji su polupolomljena ljudska bića sa pregršti problema (asocijalnost, alkoholoizam, samoprezir, krivica) ipak moraju udružiti da ga poraze, skladno dopunjuju da ispitaju i neke sasvim ozbiljne teme. Serija, recimo, ima jedan od najozbiljnijih i najzrelije osmišljenih tretmana silovanja (sama Rosenbergova je u intervjuima naglasila da nije želela da ide lenjim putem prikazivanja silovanja u grafičkom smislu), a kombinovanje superherojskih motiva sa mračnom i gritty pričom je prilično uspelo. Kempa ima u naznakama, tek da se prizna kako su osnovne postavke prilično bizarne, ali su zatim odnosi među likovima odrađeni dosledno, ozbiljno i sa poštovanjem. Skoro svaki od likova do kraja biva humanizovan for better or for worse, tako da pozitivci bivaju pokazani (više puta) kao ljudi koji su u stanju da greše,a negativci kao, opet, ljudi koji dele iste strasti kao i svi ostali i koje je makar moguće razumeti. Ovo je slično portretu Kingpina u Daredevilu, osim što je sam zaplet ovde mnogo nižeg nivoa, ličniji i intimniji pa time zapravo relatabilniji.

Ovde se i vrlo uspelo preslikava klasičan sapunskooperaški pristup superherojskih stripova u kojima se nominalno dobri momci bore da zaštite civile od loših koji bi da im naude, a u stvarnosti se radi o ličnim sukobima dve strane koje civili suštinski ne interesuju mnogo. Te stvari, kada se dobro urade dobijaju razmere klasičnih mitova (Najtflajer, ako sada čita Slottovog Spajdermena, može to da posvedoči) i u Jessici Jones se uspešno i ubedljivo stvari vrte u krugu desetak likova koji proklaze kroz brojne permutacije i preokrete, saradnje, izdajstva itd.

Centralni lik, sama Jessica, je, kako rekoh, po postavci gotovo karikaturalno gritty dobar deo vremena, do te mere da kada se na kraju poslednje epizode glumica Krysten Ritter nasmeši, ovo je potpuni vizuelni šok za gledaoca, no sa odmotavanjem priče se nekako dolazi do pojašnjenja zašto je zapravo ona takva kakva je i mada se ne pretvara u simpatičnu, ljupku osobu, ona uspeva da izkanališe taj „broken hero“ sentiment koji su i Bendis i Gaidos gađali u stripu. Zato je ansambl oko nje tu da provajduje humanizam koji protagonistkinji nedostaje i tu su svi dobri, od Carrie Anne Moss za koju se nadam da će nastaviti u drugoj sezoni, preko Mikea Coltera koji je savršen Luke Cage, meni i inače izuzetno drage Rachael Taylor čija je Patsy Walker eminentno ubedljiva (iako nema veze sa istoimenim likom u stripu), odličnih Eka Darvillea ili Colby Minifie koji seriji daju onaj klasičan menhetnski šmek, pa do Davida Tenanta koji je ovde razbio.

Seriously, Tenantov Purple Man (mada se nigde ne koristi ovo ime, i umesto toga ide samo pseudonim Kilgrave kome se i likovi u seriji podsmevaju) nije just another British villain, već metikulozno odigran portret narcisoidnog psihopate koji je toliko slojevit i ubedljiv da mi je prosto žao što ga neće biti u daljim sezonama. Marvel, koga dosledno kritikuju da su im u filmovima negativci bledunjavi i nepamtljivi, bi mogao da se ozbiljno pobusa u prsa i ukaže na Tenantovog Kilgravea kao na primer kako oni to ipak umeju, samo im treba više vremena.

Serija nema onako fantastične scene akcije kao Daredevil ali akcije ima, prljava je, gritty i krvoločna, da je ovo bioskopski film bio bi R-rated, zbog psovanja, eksplicitnog seksa i nasilja koje povremeno uleti u slasher teritoriju.

Veoma sam zadovoljan drugim Marvelovim izletom na Netflix i mada nikada neću povući ružne reči koje sam Jephu Loebu uputio u više navrata na ime stripova koje je radio poslednjih desetak godina, ovo što sada radi sa Netflixom je skoro dovoljno da izbalansira terazije krivice i zasluge i vrati nas u neutralnu poziciju čoveka koga po dobru pamtimo jer je bio koscenarista filma Commando  :lol:  Daredevil nam stiže sa drugom sezonom za pet nedelja, a tu imamo Punishera kao garnirung. Luke Cage će krajem godine, pa onda iduće godine Iron Fist i onda bože zdravlje Defenders. Ako sve bude na ovom nivou, moraću da Marvelu skinem nekoliko kapa.