Serija: Jessica Jones, prva sezona

Nego, potrajalo je ali odgledao sam Jessicu Jones, drugu Marvel/ Netlfix serijsku saradnju namenjenu publici naučenoj da bindžuje. Potrajalo je jer, dok drugi parovi moraju da usklade termine kada pokušavaju da dobiju dete, u mojoj kući se to dešava kada se dogovorimo da gledamo neku seriju zajedno. Moja žena nije htela da zajedno gledamo Daredevila, ali Jessica Jones ju je interesovala i rezultat je, mislim, toliko pozitivan da ćemo drugu sezonu Daredevila gledati zajedno. Way to go, Marvel.

Enivej, moram da iznova kažem kako sam impresioniram Marvelovim naporima u okviru Netflix produkcije. Daredevil mi je, već sam to rekao, toliko poremetio kriterijume da sam se posle mučio gledajući prvu sezonu Flasha jer mi je serija, inače dobra i zabavna, delovala kao osnovnoškolski peting u odnosu na Daredevilov hardkor seks sa penetracijom i vučenjem za kosu. Jessica Jones, na moje veliko iznenađenje, ide par koraka dalje i u nekim elementima je grublja i tvrđa od Daredevila. U nekim je i bolja.

Prvo da iznesem i zamerke koje imam, a one nisu sasvim formalne. U najprvijem redu, kako je ovo, kao što je već i red, pre trinaestočasovni film nego klasična serija sa nedeljnim tempom i pričama spakovanim u epizode, Jessica Jones ima i malko sala koje je moglo da bude izbačeno. Imao ga je i Daredevil, moj osećaj je da bi obe serije sa 13 epizoda mogle komotno da budu skraćene na desetak i da to bude lep komad krtine a da se ništa bitno ne izgubi, dok bi se na tempu primetno dobilo. Kod Jessice Jones je ovo pogotovo vidljivo u početku jer „prava“ dinamika kreće tek negde od pete epizode. Do tada je to više omažiranje noar tropa i portretiranje badass feminističkog antiheroja koji previše usiljeno pokušava da bude badass antiheroj da bi to imalo punu feminističku snagu. U nekom sam se momentu i zabrinuo da će se serija zaustaviti na ideji da nadrkana žena koja ide unaokolo i mlati ljude zato što ju je neko nekada popreko pogledao jeste nekakav pro-femina ideal na koji se valja ugledati.

Srećom, ne, serija ovo uzima kao početnu poziciju ali uspeva da je podrobno iznijansira i čak i sam lik Jessice Jones koji je izrazito jednodimenzionalan i usiljeno gritty, štaviše, nesipmatičan većinu vremena, do kraja biva humanizovan na način koji i opravdava i potkazuje korišćenje palp i noar tropa u pristupu materijalu.

Možda bi zamerka mogla da ide i na to da serija ima vrlo malo humora, ali možda je to i samo lična preferenca. Nakon gledanja Daredevila koji je dobro balansirao između tragičnog mračnjaštva i žovijalnijeg duha, Jessica Jones deluje izuzetno neraspoloženo sa tek ponekim onelinerom i par očiglednijih pokušaja komičnog predaha koji u opštoj atmosferi tmine deluju pomalo nezgrapno.

Kako god, centralna priča je zapravo iznenađujuće dirljiva i relatabilna iako se serija bavi klasičnim fantazijskim materijalom. Bendisov i Gaidosov strip je uzet samo kao osnova a Melissa Rosenberg je zatim na to nadgradila ozbiljan narativ u kome se negativac koji može da kontroliše druge ljude samo glasom i pozitivci koji su polupolomljena ljudska bića sa pregršti problema (asocijalnost, alkoholoizam, samoprezir, krivica) ipak moraju udružiti da ga poraze, skladno dopunjuju da ispitaju i neke sasvim ozbiljne teme. Serija, recimo, ima jedan od najozbiljnijih i najzrelije osmišljenih tretmana silovanja (sama Rosenbergova je u intervjuima naglasila da nije želela da ide lenjim putem prikazivanja silovanja u grafičkom smislu), a kombinovanje superherojskih motiva sa mračnom i gritty pričom je prilično uspelo. Kempa ima u naznakama, tek da se prizna kako su osnovne postavke prilično bizarne, ali su zatim odnosi među likovima odrađeni dosledno, ozbiljno i sa poštovanjem. Skoro svaki od likova do kraja biva humanizovan for better or for worse, tako da pozitivci bivaju pokazani (više puta) kao ljudi koji su u stanju da greše,a negativci kao, opet, ljudi koji dele iste strasti kao i svi ostali i koje je makar moguće razumeti. Ovo je slično portretu Kingpina u Daredevilu, osim što je sam zaplet ovde mnogo nižeg nivoa, ličniji i intimniji pa time zapravo relatabilniji.

Ovde se i vrlo uspelo preslikava klasičan sapunskooperaški pristup superherojskih stripova u kojima se nominalno dobri momci bore da zaštite civile od loših koji bi da im naude, a u stvarnosti se radi o ličnim sukobima dve strane koje civili suštinski ne interesuju mnogo. Te stvari, kada se dobro urade dobijaju razmere klasičnih mitova (Najtflajer, ako sada čita Slottovog Spajdermena, može to da posvedoči) i u Jessici Jones se uspešno i ubedljivo stvari vrte u krugu desetak likova koji proklaze kroz brojne permutacije i preokrete, saradnje, izdajstva itd.

Centralni lik, sama Jessica, je, kako rekoh, po postavci gotovo karikaturalno gritty dobar deo vremena, do te mere da kada se na kraju poslednje epizode glumica Krysten Ritter nasmeši, ovo je potpuni vizuelni šok za gledaoca, no sa odmotavanjem priče se nekako dolazi do pojašnjenja zašto je zapravo ona takva kakva je i mada se ne pretvara u simpatičnu, ljupku osobu, ona uspeva da izkanališe taj „broken hero“ sentiment koji su i Bendis i Gaidos gađali u stripu. Zato je ansambl oko nje tu da provajduje humanizam koji protagonistkinji nedostaje i tu su svi dobri, od Carrie Anne Moss za koju se nadam da će nastaviti u drugoj sezoni, preko Mikea Coltera koji je savršen Luke Cage, meni i inače izuzetno drage Rachael Taylor čija je Patsy Walker eminentno ubedljiva (iako nema veze sa istoimenim likom u stripu), odličnih Eka Darvillea ili Colby Minifie koji seriji daju onaj klasičan menhetnski šmek, pa do Davida Tenanta koji je ovde razbio.

Seriously, Tenantov Purple Man (mada se nigde ne koristi ovo ime, i umesto toga ide samo pseudonim Kilgrave kome se i likovi u seriji podsmevaju) nije just another British villain, već metikulozno odigran portret narcisoidnog psihopate koji je toliko slojevit i ubedljiv da mi je prosto žao što ga neće biti u daljim sezonama. Marvel, koga dosledno kritikuju da su im u filmovima negativci bledunjavi i nepamtljivi, bi mogao da se ozbiljno pobusa u prsa i ukaže na Tenantovog Kilgravea kao na primer kako oni to ipak umeju, samo im treba više vremena.

Serija nema onako fantastične scene akcije kao Daredevil ali akcije ima, prljava je, gritty i krvoločna, da je ovo bioskopski film bio bi R-rated, zbog psovanja, eksplicitnog seksa i nasilja koje povremeno uleti u slasher teritoriju.

Veoma sam zadovoljan drugim Marvelovim izletom na Netflix i mada nikada neću povući ružne reči koje sam Jephu Loebu uputio u više navrata na ime stripova koje je radio poslednjih desetak godina, ovo što sada radi sa Netflixom je skoro dovoljno da izbalansira terazije krivice i zasluge i vrati nas u neutralnu poziciju čoveka koga po dobru pamtimo jer je bio koscenarista filma Commando  :lol:  Daredevil nam stiže sa drugom sezonom za pet nedelja, a tu imamo Punishera kao garnirung. Luke Cage će krajem godine, pa onda iduće godine Iron Fist i onda bože zdravlje Defenders. Ako sve bude na ovom nivou, moraću da Marvelu skinem nekoliko kapa.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s